Источник

Бр. 10.

И С, Т 0 Ч Н И К

Стр. 149

вине, да се на њихову мјесту може подићи поносни храм монизиа". Јест, али ето грдне муке и невоље, што се те „рушевине", како они ето хришћанство називају, недаду шале остранити, већ напротив су тако срасле са земљом и тако дубоко укоријењење у срцима веће половине човјечанства, да му монизам не ће с тврде куле нн креча обити, а камо ли веће штете нанијети. Само иека се монизам чува, да га те умишљене „рушевине" не задаве. (Наставиће се).

О часноме и Љивотворном крсту. По њемачком посрбио: Жилан Ноповић, свештеник (Нриједор). Ми ћемо у неколико ријечи обратити нашу иозорност ономе часноме и животворноме крсту, од ког овиси сва наша срећа, и кога ми нијесмо кадри довољно оцијенити и љубити. Скоро прије 2000 година уздигао се на голготским висинама часни крст, уздигао се као какво моћно дрво, које хоће са својим гранама и огранцима да засјене цијелу земљу. Тако нам се чини, као да часни крст попут Оног који је на њему висио, своје руке гхшри и довикује нам: Ходите к мени сви ви који сте ожалошћени и оптерећени, и ја ћу вас окријегшти; ја ћу вас својим рукама загрлити, и овдје ћете паћи мира и утјехе а нећете осјећати оног терета, који почива на вама од постања свијета. Тако нам се чини, и изгледа нам, као да црква разумије тај глас. Она нас позава да приступимо часноме и животворпоме крсту. Шта она хоће с тиме друго, него да цијело човјештво искупи око оног дрвета живота, који се уздиже на Голготским висинама? 0 тога она меће крст на часну трпезу, с тога китн с њиме своју унутрашњост, с тога га посгавља високо горе на звоник, да далеко далеко узвикне: „Само је у крсту снас, пут крсту је пут к небу . Па о чему нам црква из године у годину највише проповиједа, него о Христу распетоме? С тога позабавимо се с историјом оног светог крста којн је удостојен био, да носи пресвето тијело нашег Господа и Спаситеља. Код Јудеја био је обичај, да све оно што је служило за разапињање, одмах на ономе истоме мјесту закопају. То се догодило и по распећу Христову, и с тога се даде разумјети, зашто се први хришћани не могоше докопати светога крста Али ипак они посјећиваху више пута мјесто распећа Христова, и свети гроб, а само за то, да се тамо сјете са захвалношћу љубави свога Спаситеља. Али наскоро незнабошци гледаху, да им омразе то мјесто. Они засуше ону костурницу, у којој се налазио гроб, с камењем и саградише на истоме мјесту кип Јупитеров. С тога они поставише на мјесто распећа незнабожачку богињу блуда, да на тај начин одстране хришћане од тог мјеста. Али кад је ушл^ед чудноватог обраћања римског цара Консгантина учињеи крај гоњењима хришћана, тада се опет љубав невиних хршпћана обраћала к оним светим мјестима, која су била свједоци патња и мука Господњих. Незнабошци су хтјели да постављањем кипова униште успомену на оно мјесто у срцима хришћана. Али у истину они су то мјесто за читаву будућност обиљежили, тако да треба дочекати само боља времена, па да оно мјесто незнабожачког идолопоклонства претвори у мјесто молитве и правог Богопоштовања.