Источник

Бр. 11. и 12.

ИСТОЧНИК

Стр. 167

мишљао, како да избави народ свој, па кад до^е одсудни час, кад га Господ позва на велико дјело, одговара: „неће ми Господе, вјеровати дјеца Израиљева" и „Спор сам Господе, на језику!" (II. Мојс. IV. 1. 10.). А ја се нијесам као он спремао и нијесам рјечит као он, и нијесам снажан као он. Па како ја да извршим веће дјело од Мојсијевога? Јер Мојсије требаше да одведе народ у земл>у обећану, а ја требам да водим народ мој још краснијој земљи обећаној, земљи живих, царству Божјем и животу вјечном. Гје ма је та снага? Гдје ми је умијење и знање? Но не клони, душо моја! Погледај ко је укријепио Мојсија, ко је оснажио Давида, ко умудрио Соломуна? Бог ће и тебе оснажити и благодат Његова ће и твоју слабост накнадити и испунити мањак твој. И до сад ме је Бог водио и ево ме од толико достојнијих изабрао и у руке ми ж^злт* праклжЈА дао, па ће и од сад. Бог ће ми казати чему да учим народ свој по ријечи Његовој: Нећете ви говорити, него Дух Оца вашега говориће из вас (Мат. X.—20.). Бог ће ми бити пут, истнна и живот (Јов. XIV. 6.). Бог ће ми распламтити у срцу још јаче љубав према милом српском народу мом, да га научим највећој заповијести, љубави Божјој, да стадо моје буде право стадо Божије, да виноград Господњи буде обдјелан. да њива Господња ра^а чистом пшеницом. Пун тога поуздања у Бога и милост Његову изрекао сам одлуку своју, да се примам ове части, на коју ме је уздигла воља и жеља народа мога српског у епархији овој, на коју ме је изабрао св. Синод Велике Цркве Цариградске н милостиво потврдило Његово цар. и краљ. Апостолско Величанство. Па док сам још на овом св. мјесту и у овом свечаном душевном расположењу сматрам за своју праву и најсветију дужаост, да из дубине душе своје скрушено благодарим Свевишњем на Његовом савршеном дару, на неизмјерној милости Његовој према смиреном слузи Своме, кад ме у Цркви Својој на високо ово и пуно важности мјесто Духом Својим Светим позва и постави. Послије хвале и благодарности Цару Небесноме за јеванђелску дужност сматрам, да се смјерно захвалим Цару земаљскоме нашем најсвјетлијем Цару и Краљу и витешком Господару Франц Јосифу I., који ме је послије Оца Небеског овог светог и апостолског сана и високе части ове достојним пронашао. Стога дозволите Ваша Преузвишености, да Вас, као достојног заступника сјајне круне царске и краљевске смјерно умолим, да ову у цркви и пред народом очитовану моју поданичку искрену захвалност