Како се хранимо

УП КОЛИКО ТРЕБА ЈЕСТИ2

Храна мора испуњавати не само извесне услове каквоће, већ и количине. Поред питања шта треба јести, стоји питање колико треба јести. И једно и друго поверено је у природи инстинкту, осећању глади и ситости, потреби за храном извесне врсте,

Пошто је храна састављена из многих састојака, то се за сваки од њих поставља питање количине. Постоји питање потребне количине беланчевина као и потребнога гвожђа што га мора свакидашња храна доносити организму.

Најпре морамо истаћи, да организам може задовољити своје потребе са врло различном храном и по количини и по каквоћи. У храни се, у извесној мери, разуме се, могу међусобно замењивати оне три групе основних састојака, беланчевине, масти и шећери. Може храна имати релативно више или мање беланчевина, на пример, па да ипак задовољава потребе организмове. Тако је исто и са целокупном количином хране: као што свако зна, може се живети са већом као и са мањсм количином исте хране. Према томе, не постоји један једини рецепт исхране, јер је организам подешен, с обзиром на прилике у којима се налази у природи, да може задовољити своје потребе храном променљивом у извесним границама и по саставу и по количину.

Питање количине поставља се у пракси поглавито за основне састојке хране, а нарочито за беланчевине. Ове су неопходно потребне, као што знамо. Једино оне доносе организму азота. Ако храна садржи све друге састојке осим беланчевина, организам ипак не престаје лучити азота. У таквим приликама, у којима се један важан губитак организмов не надокнађује, мора, наравно, најзад наступити смрт. Храна мора садржавати бар једну извесну количину беланчевина дневно, да би се одржао у азотној равнотежи, т.ј. да његово излучивање азота буде надокнађено примањима. За одређену особу та најмања количина потребне беланчевине зависи од природе самих беланчевина и осталих тела што се налазе у храни. Ако се беланчевине налазе у храни изнад потребног минимума, организам ће и за ту количину успоставити равнотежу лучења. Дакле, са врло различним количинама се може бити у азотној равнотежи. Питање је: која је количина најрационалнија. Свакако треба бежати од доње границе, т.]. од најмање количине, јер многи узроци могу ту границу померити те би организам могао бити у азстноме дефициту. Треба држати у резерви један известан вишак азота у нашем оброку. Али опет нема смисла узимати много више азотне хране него што нам је потребно, јер то свакако може имати шкодљивих последица, с обзиром на оне азотне,