Коло

У овоме кварту издаје се одмах лепо намештена соба на мансарди. На захтев и пансион; вино по споразуму, хлеб по вољи. Све врло јевтино." Такав оглас, читко и чисто паписан, висио је у излогу „агентуре за непокретности и покретности" у улици Нотр Дам де Назарет. То је једна од оних малих, прљавих агентура које нарочито успевају у свима великоварошким популарним квартовима. Куповина и продаја старих, половних или мало ношених одела и сличних последљих етапа самоубистава и злочина. Али свако парче те ро<5е прописно је жигосано од надлежне власти и не скреће пажљу полицајаца. Једног лепог пролетњег дана застао је пред том агентуром некакав младић, имао је 25 година а звао се Алекс Мурфи. Његово сиво одело било је пршгично извеШтало али врло чисто, жуте нипеле брижљиво очишћене прикривале су своју старост а шешир иако избледео одржао је свој облик. Пролеће и сунце позлаћују све па чак и крајњу беду. Младић уђе у радљу. — Добар дан, господине! — поздравио је агента, ћелавог човечуљка са шиљастом брадицом. — Хтео сам да . вас замолим за адресу лепо намештене мансарде... Човечуљак се намргоди и набусито одговори: — То вам нећу дати, младићу! Ја својим муштеријама упућујем пристојне стаиаре, само оне особе које су у стаљу да плаћају кирију. А ви? Заборависте да пре свега 8апитате за цену! То ми се никако не допада. Понављам: никако! — На објави у излогу пише „врло Зевтино" — одговори младић и додаде: зато сам и ушао. А ја, господине, нисам нико и ништа! — Не питам вас ко сте и шта сте. Мансарда с пансионом три стотине ФранаКа, а то није ни тридесет према курсу злата. Адресу добићете за 50 фраНака. Ништа друго не знам! — Могу ли да разгледам собу? На то питање човечуљак плану: — И бар недељу дана да једете бесплатно? Ради. пробе! Знам ја то! Мансарда је мансарда... Алекс Мурфи спусти 50 фраиака па сточић порбд отрцапе наслоњаче а то је престављало сав намештај ове агентуре. Добио је адресу: Улица Влондел' бр. 7, трећи кварт. Новац преобрази човечуљка, постао Је врло љубазан и када га младић упита у ком правцу треба да иде, распри,чао се и на крају додао: — По свој џрилици ви сте први пут у Царизу. Ах, Париз! Један је Париз на свету! Зато пазите да не залутате. Број седам, јер број пет је извикана, јавна кућа. Немојте ме рђаво разумети! Желим само да вас опоменем... Алекс Мурфи ништа не одговори. Упутио се показаном правцу. На Бомаршеовом булевару залутао је и свратио у један бифе. Попио црну каву, нојео колачић с маслом и платио 50 сантима скупље само зато што се ни5е сам услужио ва бифеом него сео за сто и чекао да га услуже. После читавога сата стајао је МурФи пред 'Госпођом Кремјо, вратарком куће број 7, у улици Влондел. Го-

спођа Кремјо пуначка, постарија жена, брбљива али не баш много непријатна. Мурфи. јој рече да жели да види мансарду. — Можете, можете, младићу! одговори она, закључа вратарску собицу и окачи о криви ексер на вратима примитиван натпис: „Вратар је на степеницама" па пође напред уз спиралне степенице брбљајући; — Ред је да господин иде напред, али морам да вам покажем пут а нема опасности да вас моје старе ногице узбуде! Пазите — овде су три басамака... држ'те само десно... ухватите уже поред зида... овако као ја... Тако. — Ово је први спрат, ту станује један пензионисани капетан, учествовао је у светском рату. Фини господин. Увек сам. Можда му покаткад дође нека посета, чини ми се једна омалена госпођа, али то не могу да тврдим. Јер, треба да знате, да ја ништа не видим и не чујем. — Овде на другом спрату станује једна маникирка... Хм... свако живи како може. На трећем спрату је брачни пар с двоје деце. Четири године станују ту. Другом детету ја сам била бабица. Пет кила тешко! А тако мршава жена, то ми је баш чудно1 — Држите се чврсто за уже, овде фали један басамак... Чекајте да се издувам... Застала је. Пошто се добро издувала проговори тихо: — Иза ових врата станује један човек кога вероватно нећете никада срести. Изгледа као улубљена канта, то је један од оних који се негде унаказио. Страшно изгледа. Сиромах, излази само ноћу. Мало му је и памет поремећена. Ко станује на петом спрату сазнао је Мурфи тек кад су били пред мансардом, на шестом спрату. — Пре но што уђемо — поче госпођа Кремјо отварајући прозорчић на крову да уђе ваздух и светлост. — Морам вам нешто поверити, јер ја сам исправна домаћица. Ви ћете ми рећи да ли вам је то неугодно. Управо под овом малсардом била је убијена једна млада девојка. Због тога ме је полиција петљ^ла, злочинца нису пронагали а ја нисам могла да дам никакве податке. Била је то лепушкаста, плава девојка, мала швеља у Великом магацину. Увек се смејала и... — Покажите ми мансарду, прекиде је Мурфи, журим се. — Добро, добро! Хтела сам само да вам објасним. Многи се плаше да станују у кући где је проливена крв... Ево, ово је ооба... ваврши она отворивши врата. Гвозден кревет, сточић, стара али очувана наслоњача, линолеум на поду, једна висећа лампа и у једном углу читава гомила књига. — Кљиге ћу наравно однети. То су њене кљиге, оне сироте мале... — Нека остану ту... оне ће ме вабављати... одговори Мурфи. — Нека остану. Ви сте свакако студент? — Да. — То је лепо. Ја волим студепте. Они често постају велики људи и то баш они који су становали на Мансардама. Например Наполеон... али ви то боље апате. Дакле, соба вам се допада? Цену 8нате, три стотине Франака с пансионом. Доручал ћу вам врло радо донети овде горе, али ру-

чак и вечера у мојој собици. Половина кирије плаћа се унапред. Алекс Мурфи даде јој хиљаду франака. — Младићу! узвикну преплашена госпођа Кремјо. Морам вас пријавити полицији... — Зашто? — Зато што морам. Сваког станара, па макар преноћио само једну ноћ, морам да пријавим... — Па пријавите. Што се узбуђујете! Ево мојих докумената... — Добро... Али зашто плаћате наједном толико? То чине обично они који желе да ћутим. — Ја желим само мир. Сад ћу оа станице донети свој кофер. Књиге не-

ка оста.пу ту... Код вал ћу се хранити тек од сутра. Док је тешка и трома госпођа Кремјо сишла тек до четвртога спрата Алекс Мурфи већ је био доле на излазу. Збуњена његовим понашањем дошла је на мисао да тако брзо и поуздано може сићи низ овакве степенице само онај који ову кућу добро познаје. Можда 8бог тога а и због строгих полицијских прописа, одмах је, чим је сишла у свој стан, попупила листу 8а контролу странана и својеручно је однела у полицијски комесаријат у улици Чедности. Париски комесари имају увек времена да вратара или вратарку одмах приме. Јер без тих такорећи случајних тајних полицајаца лупежи би боље пролазили но што пролазе. Господин комесар Каре слушао је с пажњом приповетку госпође Кремјо. Мурфијев брз прекид разговора кад му је вратарка говорила о лепоти убијене мале модискиље, није сам по себи важан, али у вези с интересоваљем за књиге и упадљивим познавањем степеница већ је прилично подозрив. Комесар је Мурфијева документа прегледао летимично, јер све легитимације за њега имају релативну важност, нарочито у оваквом кварту препуном кућа за — уживање. Зато је сва документа одмах вратио вратарки и чак је испратио до врата. — Хвала вам, госпођо Кремјо. Ако јогп нешто приметите у понашаљу тога младића јавите ми. Стојим вам на расположењу у свако доба. Можда ћу

једнога дана избрисати црни крст, који у нашем регистру стоји поред вашег имена. — Каво, господине комесару? Зар ја имам некакав црни крст?! — уплашено запита госпођа Кремјо. — Не заборављајте да се у вашу кућу увукао убица, убио девојку и отишао а ви ништа нисте приметили. Таквој пазикући не може се дати похвала! До виђења! Успут до своје собице била је госпођа Кремјо јако узбуђена. Али наједном лакну јој на срцу, кад се сетила да је њен нови станар сазнао за њену адресу тек у агентури и да раније није имао ни појма о улици Блондел број 7. Ипак је то није сасвим умирило, јер су сви злочинци необично вешти да за свако питање припреме згодан одговор. У колико је злочинац интелигентнији у толико је и јачи. А Алекс Мурфи је интелигентан. То није морао пико да јој каже. То је сама осетила. Тек што је дошао па јој већ задао посла. Али хиљаду нису ситница, треба их зарадити. — Хеј, госпођо Кремјо, да не мислите да извршите самоубиство! смејући се викну јој кочијаш баш кад је застала на сред улице пред његовим колима. И она се осмехнула и брзо се повукла на тротоар, па убрзаним корацима настави пут и стиже кући. Убрзо после њенога повратка, куцну у прозорче на њеним вратима госпођица Алиса, маникирка с другог спрата и упита да ли има какво писмо за њу. Писма пије било, али госпођа Кремјо позва своју станарку на чашицу коњака. Соба је била мала. Покретне степенице водиле су на узвишење на коме је била старомодна широка постеља. Госпођа Кремјо причала је сваком посетиоцу о срећним данима проведеним у тој узвишеној постељи за живота веног божанственог Вмила. Појединости те љубавне историје знали су сви становници Блонделове улице, као пгго су знали и импозантну, атлетску појаву господина Емила Кремјо, који већ двадесет година лежи у зеленој кутији везаној плавом пантљиком. Не он него његова избледела фотографија умотана у троструку свилену хартију. Овога пута није била реч о њему. Сад је смеђа и прилично лепушкаста госпођица Алиса добила обавештење о Мурфиу али са појачаиим околностима. Например кад је дала лични опис убијене модискиње Мурфи је био блед као мртвац, а кад је угледао њене књиге вриснуо је и уплашио се! Завршујући свој извештај госпођа Кремјо упита: — Шта мислите, госпођице Алиса, да ли да обавестим и капетана Лебрена? Он је издржао рат па со ничега не боји... Бити маникирка у Блонделовој ули'ци значи имати много искуства то јест бити врло опрезна. Зато је Алиса смешећи се одговорила: — Учините како мислите да је најбоље мама Кремјо. Ваша је нрича лепа а ваш коњак одличан. У том се чуше кораци на улазу. Госпођа Кремјо седећи поред прозорчета лагано повуче шарену аавесу да види ко је. Био је Алекс Мурфи. — То је он! Донео је кофер. Јесте ли видели? — упита тихо. — Нисам најбоље. Али биће прилике да га изближе погледам... одговори Алиса смејући се. Госпођа Кремјо потпуно је разумела. — Чудан је ваш занат, госпођице Алиса! Ко би то и помислио! Изгледате тако наивни. Е, кад је мој Емил био жив... — Збогом, МЈма Кремјо! рече маникир опраштај.ући се. Биографију Емилову знала је напамет а за плачљиви морал није више марила. Алекс Мурфи није_се појављивао целога дана. Увече је^ упалио свећу и утолио глад кобасицом и парчетом хлеба, које је собом донео с боцом црног вина. С времена на време погледао је око себе и изгледао је задовољан. (Наставиће се)

Ублажење болова! Свака Пирамидон таблета је Ваш добар пријатељ она Вам помаже код нелагодности и болова

САМО ПРАВЕ СА БАЈЕР-овим КРСТОМ1 ргЈМЈ.нсЈЈр. Со. е». иЈЈ 1т №