Коло

РРИАН ОД 37УДВИГАВСШСШ1

. I ■]Иј ад је Гараган изишао из тамни|р| це, похитао је пустим липовим дрворедом. Журио је као човек воји нема много времена. Тамничар који му је отворио врата, погледао је за њим и завртео главом. Затим се вратио међу суморне зидине. Било је фебруарско преподне. Пролећно сунце је блистало, али је у пољу дувао хладан, оштар ветар ... Кад је Гараган стигао до краја алеје, застао је за тренутак. Погледао у небо које му се чинило бескрајно високо и пвроко, удахнуо дубоко хладан, свежи ваздух који је мирисао на земљу, и убрзаним кораком, скоро трком. продужио даље као да хита некога да стигне. Ухватио је први трамвај који је већ био кренуо и у трен ока,, ускочио у кола. Ненавикнут на брзину, у првом тренутку био је као ошамућен. Затворио је очи од уживања. Тргао га је кондуктер који је тражио карту. За време робијања Гараган је био заборавио стварност, тако да је сада у чуду погледао кондуктера. Поготову, кад му је овај рекао цену ка.рте. Треба знати да је Гараган отншао на робију још у мирно време, пре 1914 године. Кондуктер, старији човек. одличан познавалац људи, рекао је значајно: — Да, на овој линији многи се чуде ценама. Гараган се прибрао. Прошла га је прва опојност. Трамвај је пролазио пустим улицама, поред прљавих кућа, са којих је давно отпао леп. П'огледао је путпике око себе. То је била гомила гладних, заједљивих људи, као затворених у кавезу. Ови су ћутали. Сама изнурепа, претећа лица, на којима су се огледали: брига, огорчење, нохлепа и очајање ... Гараган је окренуо главу. Шта га се тичу ти људи? Шта га се тичу промене у свету? Он има да се обрачуна само с једним јединим човеком, а све остало је споредно. Није дочекао да трамвај сасвим стане. Искочио је из кола и похитао на станицу таксија. Под руком је чврсто држао кожну торбицу. — Курфирстендам! добацио је шоферу. И док .је шофер палио мотор, Гараган је сав горео од нестрпљења. Преживљавао је у себи блиски сусрет, Његова жена нема појма да је он данас пуштен нн слободу. Опростили су му последња два месеца - робије. Гло^ рија никада не устаје пре десет, можда ће је затећи још у кревету. То ће бити изненађење! Гараган је отворио очи и погледао дивље око себе. А шта ће даље бити? Убиће _ је. Задавити или премлатити, Тако је писано, таква је судбина,.. Десет година у тамници чекао је на тај тренутак. Само а.ко га Глорија дочека раширених рук^, ако својом љубављу нскупи свој грех према њему, то ће да јо.ј спасе живот. Иначе освета. Правде мора бити на свету ... А после? Шта ће бити после, Гарагане? Опет у тамницу, опет на робију? Усне су му искривиле. Ледеиа језа прошла му је телом. Не, никада! У тамницу се више неће вратити. Ако Глорија буде мртва, нема ни за , њега више живота. Све се мора платити. . . Поновио је то неколико пута дрхтавим уснама. А шта је с љеговим плановима? Зар и то све да пропадне? Можда је његов проиалазак од великог значаја. За кога? За људе? за те садистичке тамничаре који своју сабраћу држе за решеткама? Не, тај бестијални свет 3аслужио је презрење... ».... Ауто је нагло стао.

Гараган је познао кућу у којој је некада живео. Хитро је искочио из кола. Шофер м.у је рекао суму. — Немам толико пара уза се, рекао је Гараган збуњено. — Послаћу вам по служитељу. Утрчао је у кућу и полетео уз степенице. Задихан стао је пред једним вратима. На њима су биле причвршћене две посетнице. На једној је писало: „С. Шенијер". на другој „Хуан Еспођито". Да се није преварио у' спрату? Тек тада је приметио избледелу таблу са написом: „Гараган". Зазвонио .је. Млада, лепушкаста девојка отворила је врата гледајући зачуђено узбуђеног странца својим лучкастим очима. — Да ли је моја жена код куће? — Само госпођа Еспођито је код куће, али она Сад не прима. Шта треба да јој кажем? Гараган није од узб.уђења могао да говори. Одгурнуо је девојку, ушао у претсобље и повикао: — Ја питам за своју жену, јесте ли разумели? Девојка, је у страху узмакла неколико корака. Врата једне собе опрезно су се отшкринула. Појавио се онизак, дебео госнодин у спаваћици. То је тосподин С. Шенијер. Упитао је строго: — Каква је то галама? Нисмо ваљда у шуми? Али кад је видео оштро, мршаво и намрштено лице и оне „ужагрене очи сматрао је за најпаметније да се опет повуче у своју собу. Гараган је стао у недоумици. Тада . се сетио свог слуге и повикао: — Евединге! Евединге! Сад се тек девојка охрабрила и рекла смирено: — А, Евединг. Сад ћу да га зовнем. Ено га тамо, у кујни. Гараган је питао у чуду. Шта су то направили од његовог стана? Неки хотел?. Шта ли ...'? Тада се појавио Евединт у пратњи радознале девојке. Он је одмах познао свог старог господара. — Господин барон, узвикнуо је запрепа.шћено хватајући Гарагана за руку да је пољуби. — Да ли је моја жена код куће, Евединг? — Није, господине бароне. Гараган је осетио да су му поклецнула колена. Све његове мисли о освети распрштале су се. Уморно је сео на прву столицу. — Дакле, ти не знаш где жена? — Не знам, госнодине бароне, одгО' ворио је стари слуга стегнута грла. Сузе су му склизнуле ииз наборанм образе. Гараган га је гледао. А онда му је рекао: Колико си остарио, стари, добри Евединг! Устао је. — Доле ,је такси, Евединг. Моагеш ли да га платиш? — Како да не, господине бароне, одговорио је стари слуга. — А шта се десило са мојим станом, Евединге? Какав сте то хотел направили? — Све ћу да вам објасним, господине бароне. Две собе су остале резервисане за вас. Кабииет и спаваћа соба. Само тренутак, да платим шофера. Гараган уђе у свој кабинет. Ту се ништа. није било изменило. Чинило му се да је десет година прохујало као један дан. Гараган је ба.цио своју торбу на писаћи сто и ношао према спаваћој соби. Срце му се стегло од бола. Не, оне којој је требало да суди није било у соби. Само Нритајени мирис парфема који је толико, волела осећао се у затвореној нросторији, и потсећао на н>у...

Ах, Глорија, свет је мали и моја освета ће те стићи, — прошапутао је Гараган отварајући прозоре на соби. П Мекферсон је седео на сунцу, на обали јез&ра и још увек заљубљено посматрао Глорију која се с младим Хеникштајном клизала на леду. Било му је необично што се налази овде уместо у свом бироу у Њујорку. Истина, више моасе да се заради кад се седи у фабрнци, али упутства могу да се дају и телеграмима. Зар Глорија не изгледа као девојчица? Нарочито кад јој је рице озарено осмехом среће. А кад Глорија каже: ,^Драги Лесли", зар да се човек не топи од блаженства. Истина ни Глорија се не смешка тако често, и она има тренутака кад је обузме т.уга. Мекферсон је био благодаран младом аустриском грофу који је умео Глорију тако да расположи и да је насмеје. По некипут би Мекферсон осетио мал.у љ.убомору, не због Глорије која је једина на свету уживала. његово пуно поверење, него због младости које више у њему није било. — Да ли ти је зима драги Лесли? питала га је Глорија у пролазу. — Не, ни најмање. Исувише ми је топло, као да је лето, одговорио је Мекферсон осмехујући се блажено. — Још десет минута, Лесли. Још само пет минута! Махнула би руком и одлетела као стрела. — Да ли сте ика.д доживели лепши дан, Клеменсе? запитала је Глорија свог партнера гледајућн одушевљено

Мајка

снежне врхове Алпа који су стрчали у плаво небо, као сјајне оштрице мачева. •— Тако је дивно да бих могао да запевам од радости. Глорија се одједном уозбиљи.. — Срећа је кратка — Срећа је бескрајна ; госпођо,- рекао је млади гроф гле мјући дубоко у очи које су га занеле. То су биле дивне модре очи на смеђем, јужњачком лицу. — Та срећа ће трајати још највише два месеца. Хеникштајн се осмехн.уо. — Зашто баш два месеца? Глорија успори залет — За два месеца изићи ће Гарагаи на слободу. — Па шта онда? — Убиће ме. Гроф се презриво осмехну. — Неће му то бити ни на крај памети. После искуства ... Глорија као да се наљутила. — Ах, шта ви знате, мили мој младићу! Ви не позиајете Гарагана. — Свеједно. Али док сам .ја жив, ништа ва.м се не сме догодити, милостива госпођо. То је рекао озбиљно, као говев спреман на све. Она га погледа ПЈГледом пуним безумног страха. — А ако сам заслужила да ме убије? Хеникштајн хтеде нешто да каже али прећута. Она продужи загонзтно: — А, ако ја желим да ме Гарагаи убије? (Наставиће се)

10нимак: А. Симаћ)