Коло

'

роман оп ј1.лапера

(23) •— Тнм горе по вас. Он јој поможе да ое намести у угодним јастуцима. !— Данас нисте нимало радозпали? I— По чему судите? ■— Па кажсл вам да ФиФи добија Јгрку а ви ништа! >— А ко је вама то казао? •— Мис Браун. Он извади из џегта ружичасти накеТић. Гумице ва животиње. — Фино! Хвала! Вожанствено 8а пљуцкање! Погледајте!

Жвакнула је гуму нежолико пута и Пљуцнула је увис. — Покушајте и ви? — Не могу. Нисам тако вешт. Реците ми: је ли мис Глорија збиља овде? — Јесте. Наравно без Дипреа. Оп је озбиљно погледа али у том ввоно даде последњи знак. |— Браво Фифи! |— Па ви и не видите коње ... — Пропустили сте дивну прилику, 1"осподине „никад се не кладим!" И доиста Фифи је победила. Донела вслику добит. — Ето, сад сам богата жена, господине! Могли би да ми пољубите руку ... Шта све учини једпо убризгавање ! Лонтон је занемео. Она .му у шали рече : — Да се нисте задавили гумом? ■— Не, али не знам шта сте мислили помињући Дипреа? Природно је да не може бити овде кад је већ одавна мртав. — А! Зар знате да је умро? Зашто нисте писали о томе? — Шта са.м могао да пишем? Један пустолов одузео себи живот. То је обична. ствар. — Обична ствар? Ја бих написала: мис Глорија Браун не може се удаХи 8а „самоубицу" Дипреа! Он је погледа разрогаченим очима. — Шга вам је? Да нисам начинила стилску погрешку? — Што ми нисте дали какав знак? Хтеде још нешто да упита али опа устаде и метну шешир. — Морам да одем по своју имовиНу. Стоји ли ми шешир добро? — Одлично ... Рените ми је ли Фифи в-чпа својина? >— Ваљда не мислите тако глупо. г— Па чија је? — Једног неприжосновеног финанспјера. Пише у програму. И Ллттт-;? устао и пришао јој. — Вп нешто 8нате? >— Ништа. Кувам на гасу. — Шта сад треба то да значи? — Морате мало боље читати новиле... Тада се Лонтон сети на који је начин Дипре изгубио живот. Значи да је Дипре знао многе тајне. Зато јој сасвим озбиљпо рече: — Ни за што на свету не бих вас изложио каквој опасности. — Тенк ју! кажу Енглези... а сад журиим да примим на каси свој чек. Довиђеља! — У једанаест у „Фраскати". — Да, господине! Он је гледао за њом. Никада није

сусрео такву жену. Зашто му се поверала? Открива му пајлуће злочине! Зашто? Чему се нада за све то? Окренула се још неколико пута, док није замакла, и грациозно га отпоедрављала руком. Збуњен и смућен Лонтон је шапутао: Лепа је... дивна је! После десет мипута возио се у носету своме пријатељу. Кроз по сата јурио је алејом јабланова, која је водила ка имању сељака, где је пријатељ становао. Врућина је била велика па је затон Сене био као у измаглици. У пристаништу Хавра биле су усидрене лађе очекујући плиму. У даљини чуо се пригушепи ввук сирена. ' . Лонтон заустави свој ауто пред капијом од ораховине. Попе се на први спрат; дугим, уским ходнивом дође до последњих врата и уђе без куцања. То је био салон из старих добрих времена, облежен дуборезима, с намештајем од трешњевине. По поду вунени ћилим. — Шта је? упита господин, који је лежао на дивану и свакако очекивао долазак новииара. — Говорио сам с њом. — Верује ли у случај? — Не внам! Мени је већ све додиЈало ! — Е? — зачуди се господин и устаде. То је био Морели. Лонтон шшде проник и седе поред Морелија. На осмоугаоном столу било је свеже воде и боца мастике, какву су пекли још стари Нормани. Лонтон сасу у високу чашу мало мастике и воде и белу мешавииу лагано је пио. — Дакле, шта вам фали? упита Морсли. Лонтон натеже чашу и испи и последње капи. Кашљуцну неколико пута па р«че: — Више нећу да учествујем. Изгледам сам себи као шпијун. Девојка има нотпуно поверење у мене ... — Ја сам вам дао реч да се њој неће ништа десити. — Баш зато. — Али драги Лонтоне! То је изнад осећања и обзира. Ми имамо посла с гангстерима! — 'Гачно. Али ја нисам полицајац. Никад ми то није тако јасно било као далас. — Ипак, новинари и ми ... — И ја сам више мање тако мислио. Ми смо хитри, ви сте препредени. Ми смо радознали, вешти... У

кратко, немам шта да вам саопштим! — Ви ми не верујете? — Верујем. Али себи не верујем! Погледао је искрено у Морелија, па онда кроз прозор на море, у даљини. Уобразио је да види Алисино ведро лине, њена уста, стас... ћ смешио Се. Морели га је посматрао и наслућивао шта мисли, па рече: — То не можемо тако оставитп! Лонтон се трже из сањарења и упита. — Познајте ли ви ту девојку? — Немам част. Треба ли да жалим? — Можда ... — Корде, који није невешт, сматра да је препредена. — То је тачно. Али према вама мора сваки да буде препреден. — Ето га! прасну Морели., Чим је влочинац симпатичан одмах је невин! Ал Капона су бомбардовали љубавиим писмима! Не, драги Лонтоне и по сто пута не! Ваш начин мишљења сасвим је наопак! — Зашто? — Рецимо да је та назови маникирка невина, што бих ја ииаче оставио суду да реши, онда би јој помогли ако брзо дођемо циљу. Зар не би било могућно да вам се она баш због тога поверава? Та примедба била је непријатна Лонтону. Промисли се па рече: — Можда сте у праву! Затим одлучно исприча Морелију све што му је Алиса поверила или наговестила. Прећутао је само састанак у Фраскатију. Морели се задовољно смешкао што му је упалио овај пеихолошко-шаховски потез. — Хвала вам, Лонтоне. Још вас морам замолити: ни речи о томе преко новина! Зато ћете добити нарочиту вахвалност. Морели устаде. Лонтон одговори: — Биће како желите. А куда ћете? — Прво у Руан а после можда у Париз. До виђења! Пружише руке један другоме. — До виђења! — А о некаквом Лебрену није вам ништа казала? — Лебрен? — Није га поменула. А ко је тај? Морели је већ био у вратима. — То је известан господин, специјалиста за одашиљање на онај свет свакога ко му смета. Метком у главу, дављењем у реку или љубавним пис-

Њему у даљини О звезде сјајне, о тамна ноћи, О тихи звуци песме, што Свака реч пита, Да ли ће доћи?

Освани јутро блиставо, Сребрни месече ти буди сведок И причај целоме свету, О једној ноћи мириса и сна. Како кроз таму мило трепере Два ока што ме потсећају На излазак пролетњег сунца. Како кроз свежину етера Осећам топлину месеца Као миловање тога Божанског даха. Звуци неке далеке музике Губе Се на нежним струнама Мога заљубљеног срца. И остављају одјек, Химну о једној великој љубави Песму њему...

Дотле ноћ тиха загонетна, Чува тајну моје вечите чежње... Бежапија, јула 1942

Апица Рукавина

мом к-оје он издиктира! — Још једном до виђења, Лонтоне! Лонтон се наслони на прозор и ослушкиваше тутњаву полицајчевог моторцикла. Сутон се спуштао. Са свих страна чуле су се клепетуше џелепа крава. Вечерњи поветарац доносио је из даљине и покоји глас људи. Лонтои је мислио на Алису. Ускоро ће је онет видети. Покушаће да је спасе. У томе мора успети ... До три сата ујутру чекао је у Фраскатију, али она није дошла. Наредио је да на столу буде букет црвених

ружа. А боца шампањца узалуд је вирила из леда. — Где ли је Алиса? Пре но што се решио да оде кући, завирио је у све најпознатије ноћне локале али уза-ман. Није био зловољан али прилично узнемирен. Ни Глорија Браун никуд се није појавила. Шта ли је требало то да значи? * Посде два дана управлик полиције примио је Карлиа, шефа бригаде за тајанстпене догађа.је. Први пут после предузнмања афере. — С вашег лица не може се прочитати никад ништа! Ипак надам се да су добре вести? Седоше обојица. — Ствар напредује, господине управниче. Ја сам кратким рапортом известио дрЈкавно тужиоштво и истражиог судију, молећи нестрпљиву господу да још мало причекају. Ова је афера лежала месецима а сад наједанпут много им _се жури. — Па јесте ли читали „Гренгоара?" — Немам шта да читам новине. Мене интересују стручне ствари. А шта пише у том листу? — Да је Дипре убијеп и да се полиција и овом приликом као и при ранијем атентату врло лако задовољила... — Ту сам белешку ја послао листу. — Онда не треба да се чудите нервози истражног судије и државног тужиоца. — Ја се и не чудим. Ја само констатујем. Рачунао сам на тај утицај. — А шта постижете тиме? — Немир. Ја сам тражио од Морелија да се никуд не појављује а нека по вољи и даље кришом посматра. Исто сам препоручио и младоме инспектору Кордеу. Мрачни типови ничега се толико не плаше колико од тишине. Они удешавају алиби, уче напамет питања и одговоре а нико их не полива на одговор! Чак их нико више и не шпијунише! Због тога су узнемирени, нервозни. Спавају рђаво. Чини им се да је све на њих управљено, сваки шум, свака реч, сваки потлед. И тада падају из погрешке у погрешку. Аветиње које смо тражили постају видљиве. Природне. Сад их већ све внам по имену. — Како се зову? Карли се осмехну. — За нас спиритисте, како нас наЗивају, зидови имају уши а сви нредмети очи. У господу, па коју ја мислим, већ је ушао страх. Ханибал јо иред вратима! Све ћу их ускоро доввсти овде. — Је ли Днпре збиља убијен? (Наставиће се)

а