Коло

ПИШЕ^ ГоРЛАИА -димитрије-витч

/^Ладмила је дошла у Београд из [1 чихе паланке. Родитељи је ва/ спитали строго патријархално као што доликује скромној и чедној девојци честите обитељи ... У Веограду ишвела је код своје тетке, близу Калемегдана. Добра и строга тетка одмах се постарала да се лаучи потребиом понашању у великом граду, на улици, и да'је поучи да се чува разних мушкараца и добацивања. Уписала је и на стенографски течај, нешИУ да је запосли, а нешто и зато што је поуздаио знала да ће јој својим везама лако наћи и пристојну службу. Разоноде је млада девојка мало имала. Једном недељно ишла је с тетком у биоскоп и то је, углавиом, било све. Врачајући се једне вечерн из школе, па самом прелазу, иегде у Кнез Михајловој удици закгала је као укоиана нред шкрином кочница нагло заустављеног аутомобила, који је искрснуо из бочне улнце. Уплашено је подигла своју лепу главу. Из аутомобила, један млади човек, ведрог лика, веоело јој махдуо руком, насмешио се и рекао јој: — Надице, зар.ме не познаш? У његовом гласу било је толико пеке топлине и искрености да Радмила ни за тренутак није посумњала да се млади насмејани човек није доиста преварио. Поцрвенела је иамах, и збуњено промуцала: — То је забуна ... Млади човек се збунио. Промуцао је и он: — Ох, Боже... Извините... Доиста је била забуна ... Онростите! затим је учтиво скинуо шешир, и брзо креиуо даље... Код куће тетка је љутито махала главом: — То се види да је хтео познанство... — Немаш ти појма, дете моје, шта све ти мушкарци нису У стању да измисле кад хоће да направе познанство... Радује ме што си паметно избегла даљи разговор... А, надам се да ћеш и у будуће умети да се покажеш тако... Док је слушала своју добру тетку, Радмила се номало у дупш кајала што је то морала да јој исирича, јер млади човек није био само учтив него и веома, веома згодан, са својим белим праменом у црној коси и својим лепнм уским брчићима...

Једие недеље тетка је повела Радмилу, сву срећну и блажепу на излет. Она се радовала јер се свакога јутра,

Г

' од оцог сусрета с младим човеком, бу'дила с надом да ће га .поново видети .. Путовали су излетничким бродом. На њему је врило од света... , И, усред те шарене и ведре гомиле | излетника, Радмила га је спазила. С-е!део је у једном великом друштву, ве'сео и насмејан као оне вечери када је, нагло укочио ауто, иред њом, и кад јој је довикнуо: — Надице, зар ме не познаш? У истом тренутку кад га је спазила, спазио је и он њу. Радмила је мислила да ће јој срце искочити од среће, алн баш док је то мислила млади чо-

век је нешто рекао своме друштву, устао и упутио се право њој и њеној тетки. Сва устрептала и узбуђеиа Радмила је промрмљала неколико речи својој тетки (рекла је да ће се одмах вратити) а онда је нагло устала и истрчала на палубу. Отуда је кроз прозор видела како је млади човек учтиво пољубио руку тетки а затим узео да разговара с њом. Хтела је већ да се врати, али баш када се упутила своме месту, спазила је како је он опет исго онако учтиво иолју 6 шо теткину руку и удаљио се. — Ко је он, теткице, и шта је хтео? — питала је Радмила ... — Један индустријалац... И он је пошао на излет са својом женом. Радмила је пребледела: — Са женом? Он је ожењен?.., — Чак шта више је и срећан отац... Има две златне ћерчице. — Па то је, теткице нечувено .. < Зашто је онда хтео самном да се упозна? — Није он то хтео. Заиста те је заменио са својом свастиком, која је тих дана требало да допутује... Зато је и дошао да се извини. Показао ми је чак и њену слнку, и збиља личи на тебе... Учтив човек... Радмила се срушила на столицу, и ваплакала... Добра тетка, схватила је све. Помнловала је ножно по коси и рекла јој благо: — Лудице, моја мала, нећеш ваљда и зато плакати... — а онда је уздахнула тихо и додала: — Зато ме слушај и никада не прави познанство на улици ...

Пише: Кока Симић

публике упрто у мене". .. З ној ме оЗлива... и најзад — сину! — Бабо! — дивље узвикнем и паднем оцу пред ноге. Шта се око мене догађало нисам знала. Осећам да ме силом дижу, али не смем да устанем, не смем никоме у очи да погледам. Најзад сам скочила на ноге, лудачки јурнула напоље. На вратима сам се сударила са оним за кога су ме дали, отскочила од њега као опарена (у ствари је то тако и требало да буде, али ја дотле никако нисам могла до-

^ то, сада ме сви знате. Постала сам С позната, добра глумица. А знате ли да је мало требало па да ми сцена заувек окрене лећа? Ако вас занима, испричаћу Вам како је она страшна трема што обузима сваког ко први пут ступи на позорницу, одлучила моју судбину као глумице. Мој први наступ био је у комаду " у коме сам морала да одиграм једну малу, али доста тешку улогу. Улогу младе сељанке којој отац неда да иође за вољеног момка и тек на крају попушта пред општнм молбама. Појављивала сам се свега једанпут и морала да изговорим само једну реч: „Бабо!" Али и са том једном једином речи ишло је доста тешко. У' тренутку када отац даје свој пристанак за тај брак, морала сам да му паднем нред ноге и да узвикнем: „Бабо!" У тој једној речи је морало да буде и страха пред оцем, и стрепње нред будућношћу и радости, велике радости због остварења мог девојачког сна. То све никако нпсам могла да дам. На пробама су увек били незадовол.ни. Али, није било времена да се тражи друга глумица. Ја сам била та која се редитељима прва нашла при руци, па били решили да ме оставе... Главни редитељ ми је рекао пред претставу: — Ако успете да дате оно што се од вас тразки, каријера вам је обезбећена. Али, ако се и пред публиком пожажете исто као на пробама, од статисте никад нећете даље отићи. Дошао је и час претставе. Час сам падала у ватру, час сам се сва хладила. Најзад изилазим са својом мајком на позорницу, пред породични скуп. И — о, ужаса! заборавила сам и ону једну реч коју сам имала да кажем. „Тата"?. Не, није. „Оче!"? Не, ни то. Свети Боже, шта да радим? Да паднем без речи? Не, ни то не иде. Господе, на шта ћу сад? Мајка ме гура пред оца, он је већ дао свој пристанак, а ја гледам преда се избезумљено, танкам у месту. Сви ућутали на нозорници, ови ме гле -даЈУ, осећам да су и очи оне страшне хиљадуглаве звери-

,у~ ,« \ *• V« бро да изведем) и излетим с позорпице. Пројурила сам у гардеробу. Сва сам дрхтала. — Земљо, отвори се! Прогутај ме да ме нигде више нема! Шта ћу сад да кажем? Зашто сам толико чекала, ћутала? Пропала сам, пропала. Позорннцо, моји лепи снови, збогом заувек! Да сам могла, иобегла бих. Али сам морала још једном да се појавим у завршном колу. Као неки кривац ушун>ала сам се у то коло, отцупкала своје и — трк-у гардеробу, да изиђем пре свију. Рачуналасам: „Можда нису приметили, па ако не виде заборавиће." Али, авај! Приметили су. Још с врата гардеробе моја „мајка" ми повикала: „Брже, траже те редитељи и директор! Честитам!" „Што је злобна", помислим. Као покис'о миш одвукла сам се пред господу редитеље и директора: Личили су ми на страшне џелате. И одједиом ... — Госпођице Марић, честитамо, па ви сте сјајни !... Па у вама се крије таленат! Дивно !... Колосално !... новнкаше сви у глас. Стала сам као укопана. „И ови ми се још ругају!" — Господо, молим Вас да ме извините, али... ја видим да нисам за позориште ... Шта могу . .. Али од вас није лепо да ми се тако ругате! завршила сам кратко и бризнула у плач. — Али, забога, госпођице Марић, ко вам се руга? Па знате лн да ђмо сви задивљени? Толико осећања дати у једној речи, у једном покрету! Па ви изгледа ни сами не знате шта сте дали. У оном вашем „Бабо!" било је и страха и очајања, и решеноети на све, и такве дивље радости, да смо сви остали запањени! — Па онда онај ваш лудачки скок, па судар с младожењом! А оиај запањени, може се рећи избезумљеии пзраз лица! Ма, колосално, колосално! — Јесте ли видели, што је! На пробама се госпођица иије хтела замарати, иије хтела ништа од себе да да! — Али је зато на сцени све дала! У почетку сам тупо гледала у њих, не разумевајући ништа. Потсмех? Ругање? Или... истина?! Најзад сам почела да схватам. — Значи, промуцала сам, значи ... — Па да, госпођице Марић, то значи да вас ангажујемо... Такав талеиат !... Нисам могла да се уздржим. У једном скоку ижљубила сам сву тројицу и улетела у гардеробу... Вто, сад видите какав случај је одиграо пресудну улогу у мом животу. Редитељи се нису преварили у мојим способностима. Али, ко зна да ли би успела тако брзо да стекнем могућност да их иснољим да није било те треме...

_У1 акарски саксти. У ЛЕТЊЕ ДАНЕ | / лето, човечији организам мора; (У. да се брани од сувишне тонлоте. За то му стоје неколико начина на расположењу: прво, штити се од сунчевих зракова тражећи хладовину и облачећи се лакшим и порозним тканинама, светлих боја, које не задржавају топлоту, него је напротив одају у околну средину; затим, 1/асхлађујући се споља, купањем у хладној води и изнутра, хладним папитцима. Напослетку уношењем хране са мањом калоричном вредношћу, тј. узимањем оне хране која својим сагоревањем ослобађа мање топлоте, као и знојењем, човечији организам брани се од врућине. Док је у погледу одевања човек ии-; стиктивно осетио шта му годи за време летњих врућина (лаке, порозне тканине, светлих боја, без стезника и оковратника, у последње време без чарапа и у сандалама), дотде у погледу напитака, човек још увек греши. Тачно је да када је некоме топло, он жели да се расхлади, а то се може учинити само хладиим. Ието тако је тачно да човек осећа пријатност кад, рецимо, пије нешто хладно, па била то лимунада или био то шприцер. Али исто је тако тачно да је то пријатно осећање само тренутно и да се стварно, човек на тај начин не може да расхлади. Познато је да се Кинези — стари, мудар народ — лети расхлађују топлим чајем. И то је сасвим оправдано, јер сваки топао напитак проузро-: кује знојење, које ослобађа организам једног дела његове топлоте. А тај напитак треба да буде чај ( камилица: или липов чај), јер је он најпријатпији када ов топао пије, или напигак од неког вођа, нпр. малине или јабуке, лимуна и др. Пити хладне шприцере, тј. хладан алкохолни напитак у дето, двогубо је погрешно; прво, јер се хладним напитком, као што рекосмо, човек стварно не расхлађује, а друго, осим свих штетних последица алкохола, треба имати у виду да он такође сагорева, те у организму производи, истина не велику, али ипак из« весну топлоту. Напослетку. хладан напитак у летње дане може да буде и штетан из здравље, а ево како: ако је човек јако загрејан и ионије хладпу воду или поједе сладолед, опда ови могу да изазову, услед присуства многих клица; у ждрелу, запаљење ждрелне слузокоже са свима знацима обољења (бол при гутању, промуклост, повишена температура итд.). Оваква оболења виђају се врло често баш најтоплијих летњих дана.

Када је већ реч о сладоледу, треба скренути пажњу још на једну чињеницу. Сладолед, нарочито када је добро справљен, врло је пријатан и свет, поглавито деца, радо га једе. Али он мора бити не само добро, него и чисто справљен. А ево зашто: пре неколико годииа извршена је контрола; и преглед сладоледа од сладолеџија; који су своју робу продавали по београдским улицама. Тада је нађепо да је већина сладоледа била заражена; тифусним и паратифусним клицама. То долази отуда што млеко — или боље речи вода којим је млеко било „крштено" — садржи врло често, нарочито онда када хигијенски услови и санитетска коптрола нису на висини, тифусне клице и онда је јасно само по себи да ће и сладолед, справљен од таквог млека, садржавати такође заразне клице. Од колике је то опасности не треба ни наглашавати. Због тога ие може се довољно скретати пажња особама које справљају и онима које једу сладолед, као и санитетским властима, да услови под којима се он справља морају бити беспрекорни ако се не жели појава једне епидемије тифуса или паратифуса. Др. С.