Коло

>Јф

О ,/гпратио гос'н ЈоЦа своју лепшу /// половину, госпа Косару у бању, па ко ће с н>им... Међутим . . . Сместио је у воз, поређао кофере, а онда је аагрлио и пољубно, (истина више обнчаја ради), рекао јој да се не нагиње кроз прозор, док је воз у покрету, а она њему да пази на кућу и да отвара четворе очи шта ради ... Онда је писнуо воз и кренуо... Г. Јоца је махао својом коцкастом марамидом а госна Косара својом нуначком руком, чије је прсте, поред тридесетпетогодишње бурме, красило још разно породично нрстење... А када се воз изгубио с видика, тамо негде иза последње скретнице, г. Јода као да одахну: — Е, Јоцо, сад си и ти бели... Са д је Београд твој! Само да се не скине у Топчидеру па да те не изненади...? Ова друга мисао, коју сам себи прошапута, дође му некако спонтано, сама од себе, и мало му набра чело које се таман било разведрило ... Наш симпатични г Јоца није био неки човек, да кажете, који је патио од маније гоњења. Далеко бнло и од саме помисли. Али г. Јоца, ако није патио од те маније, патио је од госна. Косаре, која му је већ два пута, за време дугог брачног жнвота, приредила то изненађење да се на првој идућој станици скине с воза и да се изненада појави у свом брачном стану... Срећом, оно што је очекивала да ће затећи, није затекла ии ирвипут ни другипут. .. Г. Јоца је био чист као су-за у оку виле Равијојле. Међутим, г. Јоца није био баш тако чист и беспорочан, али околиост је хтела, више него његова обазривост, да му се не да баш одмах прилика да га госна Косара ухвати у. неверртву ... Зато је, ето, г. Јоцу сковитлала та чисао, још док је стојао на перону, на око погружен одласком своје драге сунруге, а у души сав блажен... И, под утисцима тнх мисли, управо нод утиском саме те помнслн да се госпа Косара можда збпл.а скпнула У Топчидеру, и вратила у варош да га вреба, г. Јоца не смеде, што рекли, ии да писне... Не смеде, иако би срео на повратку са станице, две своје познаиице, коЈе му већ поодавно биле замакле за око. Не смеде ни кад га млада распушеница, чиновница у . истом надлештву, дочека: — А, честитам гос'н шефе... — ХНта мп честнтате? — Па слободу! — Какву слободу? — Боже, гос 'ц Јоцо, па брачну сло-

боду... Сад сте бели... Нема: више ко да вас контролише.. . И, мислим крајње је време да искупите евоје обећање, тојест, да почнете да ме учите да нливам... Млада распушеница била Је ђаволски лепа и још ђаволскије привлачна и заводљива. Усто, волела много слободно понашање. То понашање волео и госн Јоца, и ето, била му се дала нрилика да учи заводљиву колегиницу пливању.. . И то не да је учи, да кажете, два-трп дана, него цео месец (и на води и на суву), тако да су за то време и трн океана могли да препливају... Али, г. Јоца, опет не смеде. Таман грешник био заустио да каже распуштеници: — Како да не лепо моје самохрано у животу... — кад га појурн опет она иста помисао. И он одби... Извинн се да му лекар привремено забранио купање, и просто на просто, извуче се из прилике која му се била указала, и коју је, усталом, већ толико прижељкивао, не толико што је сматрао за хУмано научити распуштеницу да плива, како се сама у животу, не би утонила (недај Боже), него просто што би му то био души мерак да се с њом бућка по Сави и да голишави лешкаре на песку и разговарају... И, боглами, прошло и недељу дана, а г. Јоца није ни помислио да врдне. Оно игије баш да није помислио, али није смео. Најзад стиже писмо из бање од госпа Косаре. Јављала му да се сместила, да је почела с купањем (у кади) и завршила: „Матори, пази шта радиш. Знај да ако нисам ја тамо, мој дух је увек с тобом. Уосталом познато ти је оно: да се заклела земља рају да се тајне ипак знају". Ова госпа Косарина философија не збуни, а још мање уплаши г. Јоцу, који, проето, одахну. Дакле, стигла је и ночела већ ^ца издржава лечење... Значи, Јоцо, гледај шта ћеш и не нропуштај драгоцено време... и још драгоценије прилике. И, збиља, г. Јоца тако и поступио. Пред само подне, изишао у варош и ушао у једну посластичарницу. Стари лисац зиао да заузме праву бусију, па није много ни чекао. Једна вижљаста дамнца убрзо је нристала да је г. Јоца части „кориет" сладоледа. Да би јој правио друштво, узео и он корнет и заједно изишли на улицу... И док су облизивали сладолед, између

два хладна „залогаја" г. Јоца. би за> ночињао офанзиву: — Како би било да се одвеземо до Кошутњака? — Не би било рђаво... Можемо... Само ја морам до девет да будем код куће... И пошли. Ушли у трамвај. Дамица села унутра а г. Јоца остао на нлатФорми, за сваки случај... И већ г. Јоца у мислима меркао неку дебелу хладовину у Кошутњаку, кад му искрсну опет она иста помисао с перона железничке станице. Чак му се учини као да види госпа Косару како сишла с воза у Топчидеру и срела баш њега и ону дамицу испод руке... Чу и њен претећи глас... и отсекоше му се ноге... Кад мало затим нестаде те халуцинације, било већ доцкан. Г. Јоца тек тада опази да је стругнуо с трамваја негде код Сењака, и да се сам упутио нешке натраг у варош... И, поновило се то тако неколико пута још. Г. Јоца увек хтео, и увек имао прилике, али није — смео... Најзад му досадило и под утицајем те иомисли што га прогонила сео и нанисао госпа Косари: „Или се скидај с воза, илн нутуј,., Овако више нећу... * И, замислите, госпа Косара се вратила... Она се вратила а он — ништа... Није му, просто, дала она номисао.. . А, госпа Косара се вратила зато ргто је помислила кад је примила ону норуку: да се нешто десило с њеннм Јоцом, па јој у бунилу то написао... И, веровали или не, г. Јоца је данасу Београду једини, ваљда, човек који је као бели удовац остао чист као суза.. „■ М. ДИМ.

Истои иеМе К&ГЦ/Пн г

ЛУКИЈАН МУШИЦКИ И КНЕЗ МИЛОШ Архимандрит Лукијан Мушицки због неумешног руковања радовима у манастиру Шишатовцу, чији је био управник, дошао је у највеће матсријалне неприлике. Зато се обратио многим позоаницима и пријатељима да га помогну, а међу осталима и кнезу Ми' лошу. У томе је успео и киез Милош се одазвао поприличјшм прилогом. Међутим, сва помоћ није била довољна и псснпк Мушицки осу писмима кнева молећи га за још веће суме. Усто је сваки пут давао кнезу савете како да газдује државом па да се увек има довољно новаца. Сазпавши 8а те Лукијанове поруке, клез Мнлош рече: — Е, много му 'вала на томе, али ко му може примпти савете како се газдује државом, када се он сам јада што није умео да газдује у једном манастиру! ВЕЗАН И НЕВЕЗАН ЛАВ Неки трговац замоли (у Крагујевпу, чини ми се) Хуру Јакшића да му испише Фирму, која треба да се зове „Код лафа" и да на истој Наслика и лава у природпим бојама. — Добро, пита ТЈура, 'оћеш ли веааног или невезаног лава? — Е, а што то, чуди се трговац. — Па, везан лав стаје 15 динара а невезан само шест. Пристаие трговац на невезаног, иако му је Ђура саветовао обратно. И Фирма буде убрзо готова. Лепо намалан лав красно је неколико дана улаз у радњу, док једног јутра, после обилне ноћне кише не освану фирма' замазана! Ни трага од лава, ни од написа. Сав бесан отрча газда Ђури! „Зашто, побогу, онако направисте моју Фирму:

нема сад ни трага од лава и наслова — све киша спрала. —Е, па, кад ви хоћете невезаног лава. Да сте дали 15 динара ја бнх лава и Фирму израдио масним бојама и он неби побегао, а овако, кад сте хтели невезаног — уплашио се и побегао". Био је израдио поруџбнну воденим бојама. II. В. ТРИ МИЛАНА Друге половине прошлога века јавила су се у нашој лнтератури три др. Милана Јовановића. Сва тројина млади, вредни, пупи нолета и воље. Али откуда да их свет разликује? Штампана су под тим заједничким именом многа медицинско-хигијенска дела и члашш, путописи, позоришне и лите-

рарне критике и много шта друго. Писма разне садржнне, па н љубавне, унућивана су погрешно једном умссто другом. Да би се могли разликовати и отарасити разпих непријатности, које им је доносило заједничко име, три др. Милана Јовановића одржалп су састанак, — Добар даи, доктори! — рећи ће први од њнх на састаику. — Здраво Милани! — поздравп други. — Да сте ми здраво Јовановићи! заврши поздрав трећи.

Копгрес тројнце имењака настављен је у веселом расположењу. Предлози су једиогласно примљени. Први је решио да се с обзиром на очево ћШ увек отсада потписује са Милан А. Јовановић. Други, који је много путовао по свету и писао лепе путописе, додао је свом имену још и „Морски".. Трећи се сетио да је комнањон његовог оца у трговини био неки Батут, на да су и читаву фирму суграђани тако ввали. бато је одлучио да своме имену дода још и „Батут". Те одлуке су спроведеие у дело и забуне више није било. МИЛИЋЕВИЋ И ЖЕНСКИ ПОСЛОВИ Милан Г Б. Милићевић нашао се у гостима код неког младог попа, коме се пре месец дана А родило првенче. Како оно заплаче, домаћини би остављали госта и потрчали да љуљају дете. Милићевићу, који је баш пред полазак на пут читао неко ново дело о одгајању деце, не би то по вољи, па ће рећи: — Не треба толико љуљати дете, не треба га на то учити јер је то штетно! И Милићевић поче да излаже све што је читао о томе како децу не треба љуљати. — Е, мој господине! — одговори му попова ташта у име свих, — Како велиш? Не ваља дете учити љуљању? Па ко га је учио? Нижо, вала! Љуљало се оно, још док је код мајке било, пуних девет месеци, на како сад може уједампут да се одвивне? Размислио Милићевић о томе и учипи му се да је бакино резоновање мудрије од свгк књига које се напамет пишу. И од тога доба није се внше мешао у женске нослове нити давао савете.