Коло

5

Прошла Је сурова зима. Вило Је дошло и пролеће, са својим мирисним цнетонима и славујима — и сви су оии певали буђеље. Иробудила се чаробиа природа са својим чобанима и стадима, пробудиле се горе и долови, — ал' вас пије било!... Село је и даље сатима читало вагае скромно заробљеничко писмо ... Борили смо се с помамном, бурном природом, која пикад до сад није таква била, и најзад смо успели да засејемо српска поља наша. Ми знамо да их ви у сиовима обожавате, јер им нознајете гаевину песму, кад лахор заталаса житпа иростраиа поља. Сви су у њивама радили: и бабо, и нана, и деке, и баке, и дечица весела наша, чији је цвркут достизао лепоту славујеве песме. Мили нагаи, Прогала су и ускргања рана звона с песмама Васкрсеља; прошао де и Ђурђевдаиски ураиак; већ су у заборав пале и спасовдаиске литиде с тродичком молитвом. Нестао је и Видов-дап! Минуле су многе недеље, испуњене нашом чежњом за вама ... Све је прошло и већ у заборав пало, и само чекамо... Чекамо дан да опет видимо све на окупу, коде је судба тако кобно отргла од завичаја свог! Дошло је и .јулско жарко лето. Свици су већ прокрстарили око вадата и кроз гаљиваке нагае. Био је замирисао ужутео јечам. А дапас — сноп ^е већ иао! Кроз сузе радоснице гледамо како жито дозрева и кукуруз расте, јер осећамо да нас Бог и чује и види... И све ће бити добро! Уместо прела и моба, виде се мали скупови људи, жена и деце, како тумаче редове писане вагаом руком. На миогим лицима прокотрл,а се врела, бисерна суза радости... И све је, тада тако тихо, да пам се чипи да преживљујемо вечност... Дечица пам завргаила школску годину. Опет су надбол.и добили књиге. Наше село изгледа све лепше и бол.е. То де због тога гатО нам де данас у њему све. Стара огњигата, с веригама, црепуљама и бакрачима, чуваду ватру запретану у пепелу, кода ће кроз векове уна-

БРАЋИ У ЗАРОБЈЂЕНИШТВУ

Мили наши, Село вам поздраве шал»е! ... Као да чудемо ваше уздахе!... Без вас нам де све нразпо. Јер ви сте део душе наше, део крви паше; браћо, оцеви и синови наши, — тамо, далеко, у гуђини... Село вас у мислима љуби, љуби и воли, као никад до сад. Свет, ваљда, није видео толико туге и суза, уздаха и жеља! Село вам шаље песму живота којом и даље живи. Ми морамо и у несрећи да будемо срећни ...

пред да осветљава све кутке старе куће наше, у којоЈ нам дечица расту. И зар не верујете да смо нпак срећни? Нагаа омладина Је поново живахнула и весела. Она пева, јер зна да живи за свој народ, за свету земљу Србиду. Народно одело па све страпе гаара узане сокаке и сиве „плотове". Кад зора заруди, све је иа ногама. С мотикама на раменима, сви поздраве зраке ирвог дутарњег сунца, коде пробуди младост, уткану у зричковод иесми. И сви певамо ... Јер иас де песма чувала кроз столећа, чувала да се не сурвамо у провалије коде су нам непријатељи народа спремали. Сваке пас недеље звона с храмова нагаих позову на молитву. Ми знамо зашто Бога молимо. Оп пас ни данас напустити пеће! Јер сви добро -зпамо за Лазареву клетву и Милошев одговор на Киежеву здравицу! У томе иам данас лежи сва вера и нада у бол»е дане! Другови, оцеви и браћо иаша! Нек вагаа лица озари песма коју вам село са чежњом гааље! Развеселите се, будите храбри и челични, — дер ствари имаду опакав изглед какав им дадпе нагаа дугаа". Схватите да искупљудете опстанак вагаег племена и вагаег завичада, и утехе де пола! А верудте, свн су научили да цене претегаке дане и часове вагае! — И све ће бити добро! Без вас пам де тегако ... Ви сте део дугае пагае, део крви нагае; браћа. синови. оцеви и дедови пагаи, тамо, далеко у туђиии!... То вам је поздрав Шудамије вагае !... Крајем јула 1912 Шумадија СЛОБОДАН РАДОШЕВИЋ.