Коло

роман од харалда ребелинго

После пуних двапаест година бурпог живота врака се Стефаи Рајнер, под именом Пата Старпера — артиста светскога гласа, у своје родно мссто Беч- Пре дванаест годииа бив још млад студент, пун живота и идеала. Ту у Бечу, доживео је и своју прву велику љубав, а с њом и своје велико Iшзочарење и баш у девојци којој је био поклонио сву љубав свог младалачког срца. Уверен да је био само играчка у рукама размажене жеие он је иапустио Беч с тим да се више никад не врати. А када се ипак вратио чекало га је још веНе изиенађење. — То је садржина првог иаставка узбудљивог животног романа од Харалда Рсбелиига, који је „Коло" почело да објављује од прошлог броја.

(2) Шост годииа су заједПо живели и пучовали;, делилн добро и зло и за. цело то време Пат му није ни јсдне рсчи рекао о свом животу ире но што је иостао артиста. Додуше, он ии.је ни интао. 8а њега је Пат Отарпер био одличан артиста и добар друг, и то је бнло све. Зато је сада Џим Хилтоп бно забрпиут. Патова тачка, опасна и тешгса, ззхтевала је иајвећу дугаевиу равиотежу, здраве нсрве и јаку душев.чу концентрацију и иуну срсђепост мисли. Како ће ои да и-здржи мессц дана настуиаља, ако већ сада пре првог насгупа губи нерве. Оад му је било јаско н то зашто је Пат увек тако упорно одбнјао да склопи уговор за Веч. — Зашто није требало да свратиш у Беч? запита Џим шго је могао мирнијим гласом. Пат застане усред собе, али не одговори одмак, као да је иитање нречуо. Оида се окрену дицем Џиму: — Ти не шаш, да је Беч... мојв родно место? Затим се горко осмекиу, доквати столицу, седе и запали нову цнгарету. Видело се да је снреман да говори, да осеКа иотребу да се неком изјада, да га иначе његова тајна једиом не би силом загушила. — Да, ја сам се родио овде, у Бечу. Ту сам провео скоро своју младост, ту сам био и срећаи и... — Па зашто си онда отишао? Пат се горко осмехиу. Да, зашто? Усиомене почеше да се ређају иред његовим очима. * Мдад, леи, жел.ан живота и радости био је у оно време студент филозоФије Стефан Рајнер. Живео је у кругу младих људн, студената и младих уметника, академнчара и музичара. Свакодневно састајало се друштво у улици „Седам звезда", у „Рају" Ште(ј^ике Лангер. Ту је било песме и весеља, кула у ваздуху, смелих младалачких иланова и сањарења... Али, једног вечера — то је било упролеће, баш такво какво је сада, пре пуинх двадесет година, на завршетку семестра, десило се оно. Боље рећи, почело је. Била је већ протпла поноћ, расположење је било све веће и распуспије. Штефи је донела из подрума своје најбоље вино. Тада се пред СтеФаиом Рајнером у нолудиму локала појавило иаједиом једно бледо, нежно лице с крунним, пламеним очима, и тешком тамном косом. Он се загледао у те ватрене очи и заборав^о све. Тако је упознао Нору ... То је био само почетак. Од те вечери он више није био свој. Ухватило га је оно велико осећање које се зове л.убав и цео му се живот промснио. Пекада весели младић, увек снремаи на смех и шалу, он ее одједном уозбиљио, повукао сам у себе. Почео је да избегава пријатеље и њихове оедељке, све његове мисли биле су посвећене само н>ој и увек њој... Он је заволео Нору свим жаром своје младости. Његова љубав била је жарка, иако није знао ни ко је она ни одакле је дошла. А она је била чудновата девојка. По неки пут дивл.а и опора, а нонекад добра и послушпа као мала девојчица. Изеледало је да и

она њега воли истом страшћу којом и он њу. Било је дивиих часова који се иикад у животу ие заборављају. Ала они су прошди брзо, непримећено, као у некој опојности. И после дивног лета, дошла је невесела, тужпа јесен. Један лен, јесењи дан провели су, Нора и Стефан ван вароши, у нрироди. Били су обесни као деца, певали и шетали по вииоградима све до предвече. На смирају дана лежали су још на једној ливади и тада је иала реч, она реч коју су обоје већ одавно носили у себи. Они треба да се сједине за цео живот. Вратили су се срећни и аадовол.ии у Веч. Поиет срећом грабећи по неколико стененица нојурио је Стефаи у своју собу, на мансарди, разуме се, из које се тако леио видели кровови .Беча. Нора је заостала за њим. Узбуђена газдгСрица изИшла му је 7 сусрет. Већ више од једног часа чека га неки „врло отмени господии", рекла је. Стефап се изнетгади. Ко би то забога могао да буде? Црне слутие обузеше му душу. У соби га је чекао њему сасвим иеиознати госиодин 1»|и је седео ка Јединој столици која се у соби налазила. Кад је Стефан ушао, гооаодин се није ни номерио са столице. Иосма-

трао је младића уз непријатан арогантан осмејак. Од првог тренутка био је тај човек Стефапу неснмнатичан. Ипак је бно толико учтнв да му се поклоиио и запитао га шта жели. — Станислав Фон Жаииц, престави се странац. Говорио је тихнм непријатиим гласом. Очигледно је очекивао да ће његово име учинити неки нарочити утисак на младића. Стефдн не аече ништа. Име Станислава Жиница 5ило му је позиато. То је једагн од оких људц који изигравају мецене малих балерина и хориетхсиња, а којих су уствара обичии бонвивани. Шта он има са њим? Фон Жапиц пребаци ногу преко доге, лежерно запали цигарету и рече с извештаченом списходљивошћу и непријатиом интимношћу: — Драги мој Рајнеру, изгледа да вас је моја посета мало зачудила. Али мнслим да има једпа ствар о којој нас двојица треба да се норазговарамо. СтеФан је осећао да ое приближава нека иесрећа. — Дакле, продужио је господин, ви још не знате о чему се радп? Зар вам моја жена није ништа о томе говорила? — Ваша жена? занрепасти: се СтеФан. И њему самом учинио му се њетов рођени глас страи и чудан. — Да.моја жена... Нора... 1 СтеФану се учнни као да пропада у бездан, у слепоочницама осети како му бије крв у жплама. Није знао да ли је то збиља или сан. Хтео је да сабере сву своју снагу, да одговори иешто, али није успео. Господин пред њим очигледно је уживао у згранутости младог човека. — Ах, па ви то нисте знали? продужио је тобоже чудећи ое. Уосталом, Нора често прави такве вицеве и доводи младе људе у заблуду. У томе

просто ужива. Ја јој не замерам, млада је ... Затим се с наглашеном презривошћу осврну ио соби, елегну раменима и продужи: — Чудан укус. Али еве има овој'9 грапице, па тако и то. Ви ме разу« мете, млади господине? Стефан осети како га пролази језа. Осетио је страшну одвратност и према том човеку и према себи и свему иа свету. Хтео је да приђе том боививану и да му удари шамар. Али зар је он крив? Зар је он крив што су њсгови пајчистијн ооећаји укаљаии блатом? — Не, све је то лаж, ироста лаж! узвикнуо је пајзад, иако је био свестан да Жаниц говори чисту истину. Да, Нора је била жена овога човека, а ово с њим, то је била само — мала шала, тренутна ћуд једне жене. Узалуд свака борба против стварности. Више није могао да поднесе тог човека. Без речп се окренуо и иетрчао из собе. Тек иа улици, на хладном ваздуху, осетио је да долази себи. Дакле тако: преварен, обманут, и»дан! Он је давао своје срце и душу, веру и све најбоље осећаје, а она она му се у себи потсмевала! Разумв се, кад се не мисли озбиљно, једном мора доћи свему крај. Узалуд је СтеФан покушавао да стиша своје дубоко огорчепо срце. Ие, у тој вароши нема за њега више живота. Не, ту ће га потсећати све на његову срамоту, ужасну срамоту коју јв преживео. Д[аље, само што даље одавде, макар до на крај света !... И још исте ноћи, без поздрава, беа икаквог објашњења и не свраћајући у овој стан, Стефан је напустио Беч, Његов одлазак личио је на бекство. Напуетио је Беч с неколико шилиига у цепу и пуних дванест година лутао је по свету ... * Укбуђен, Пат Старпер ућута. После толико времена успомене прошлости оживеше свом силпном. Не, прошлост пије била мртва. Она је живела у њему и баш зато нпкада иијв смео да се врати у Беч Џим је бно мало изнеиађен. Шта. зар је то све? То мало разочарење У љубави? Колижо младића ое разочара и колнко их абог песрећне љубави оде у свет! Само то не приличи Пату Стариеру. Уооталом, кад га, проћв прво узбуђење због цовратка у .завичај, умнриће се свакако. — Па шта је бидо даље? запита мирно Џлм. . Пат подиже замишљено главу. шта је било даље? Као оцене једног узбудљивог романа ређали су се да-ље нризо)>и његовог зкивота. Отпутовао је нрво у Будпмцешту* Кад је потрошио новац кренуо Је д«и ље — у Румуншу. Тамо је било по-« сла, Тешк,ог цоола у петролејскпм пол.има. Опда је, као ложач на броду. кренуо низ Дунав. У Конотанци јв био лучки радннк. Ту се случајно упозиао са Јелхеч мом, који је имао плаитажу у Конгу« Свндео се овом чове.ку с којим оО спријатељпо и без мпого премпшљања пошао са њим у Конго. У асаркој Африци је провео трл године. Три тешке године. Он и јонг два белца наджиравали с.у стотиие црначких радншса. Сви су боловали од тропске грошшце. И ту је СтеФаи Рајнер иостао Пат Старпер, човек ко ј ји пе зна за страх,. чији су нерви и мишићи од гвозкђа. У сред кншиог доба одјахао је Уј удаљени део плантаже и тамо се дуго задрисао. Претила је опасноот да га мрак ухвати на иола нута. Потерао је. кои>а блже и тада се десио догађај који је био одлучан за цео н,е< гов даљи живот... (Наставиће се)

Визија Једне мрачне, аветин>оке ноћи, Док је олуја тр&ола бодшикаве жице, Над главом мојом блистале су очи. Тад препознак, мајко, твојв мило лице. Дошла ои мени, о мајко мојаЈ Да видиш и чујеш твог јединог сина, Чије идеаие несрећа опоја, Чије оветле дане зави кобна тмина. Урлао је ветар, као да бес иоои, А ти си крај мене к'о анђео бдила/ Твоја мв ру»а гладила по коаи И срећа је на нас своје чаое липа... Одједном поста хладка као стена^ Непомична, бледа и Све твоје биће Ишчезну крај меие к'о дрхтава сена. Стишашв се ветри. Још неће да свиће. И ја пођох обалама родног краја, Гледам како си ое над мотиком оагла, Уморна и стара, очију без сјаја, Док се око тебе свуда шири магла... Преврћеш земљу неарећну и голу, Мислећ' на децу и судбину н>ину, Вечно сама, тиха, велика у болу Задњу сузу шаљеш свом далеком оину. Но нико, мајко, не чу наш ноћни јаук. Бол к'о авет нека притиска и стеже, А судбина •Гепгка као страшни паук, Спушта на нас свајв црне мреже. Ћуприја, псгуста 1942 Вукосава КојадиповиН