Коло

6

/~>ечак је, очигледно, био дубоко *~'Ј замишљеп, Као да је тражпо погледом некога да му повеци какве га то тешке бриге море. Оставио к аа тренутак кљигу коју дотле није испунгтао из руку. — Ваљда сте читали „Благо у Сребрном језеру"? Сећате ли се Риђег Корнела? 'Го је онај вођа бапде трампова што су лљачкали фарме оиротих фармера... Читаве три речениде иаговорио је на дугоак, и брзо наставио: — Никако ми није јасио откуд то да Олд Фајерхенд није могао да га позна кад је добро внао да је риђем Корнелу отсекао уши индијански поглавица ГЈелики Медвед зато што му је вођа бапде ударио шамар на оиом броду . .. За тренутак био сам вбуњен. Ко би се свега тога ссћао чак и да је читао доброг старог Маја и његове приче с Дивљег Запада о храбром поглавици Винету, Олд Фајерхенду који орла У ваздуху гађа нз пушке, Олд Шатерденду који несницом обара бивола и влом, риђем Корнелу којп је напослетку долијао ... — Не... не сећам се — рекао сам »отово ностиђепо. — Не внате кад су Корнела ухватили рафтери у опој шуми? Како то?... Штста... Очевидно разочаран, дечак ми је окренуо леђа. И онет се удубио у чиТаље. Више ни на кога није обраћао пажњу. До њега други малишан. И он пажљипо чита. Кн.ига је толико узбу.дљива да тек с времена на време стигие да врхом језика оближе суве усне. Зове се Берислав Милић. Он је осневац. Догодине ће у гимназију. — Ја највише волим да читам историске романе — каже он. Долази сваки дан у библиотеку. — Једног дана случајпо ме довсо друг. Каже — вма лепих ствари... Рекао је ово етручњачки, јер, нема сумње, није му нрвина да долази у библиотеку. Сваки слободан тренутак лроводи овде. Сиада у најревносније иосетиоце.

Трећн малишао зопе се Димнтрпје Вучковић. Станује негде на Зеленом Венцу, у непосредној близини. — Знате, ја сам овде, такорећи, код куће — каже он. — Чим пемам посла, до ))СМ у библиотеку. Чита све што му дође до руку. — Не внам само шта ћу онда кад нрочитам све књиге у библиотеци.., Подједнако воли и српске и стране нисце. — Читао саа* ,,Крал,евић и просја.к" три нута. Много ми се донада. А „Хај-

дук Оганка" не зпам пи сам колико сам нута прочитао. Знато, чекам мало да ааборавим на да онет читам ... Неки мали основац, коме глава једва вири изнад ивице стола, донео огроман комплет некпх дечјих новипа. Ако му већ неко није номогао, онда је заиста тешко рећи како је успео да довуче толику књигу до стола. У двозанп је у овом тренутку било петнаестак дечака и девојчица. — Изгледа да сте изабрали време кад их има најмање — каже библиотекарка. — Требало је само да навратите суботом илп понедељником, пошто је бпблиотека затворена нетком и недсљом, а деца за то време проаитају књиге које су нозајмили да читају код куће. Према статистикама које се уредно воде, могло би се рећи да Дечју општинску библиотеку похаћа дневно просешш седамдесет малишана, најмлађих Београђана. Велики број дечака и девојчица већ одавно се може сматрати старим члановима библиотеке, али сваког дана појави се и по неки новајлија. Нреварили сте се ако мислите да овде влада граја као што би могло да вам се учини кад су у иитању деца. И најнемирнији ђаволак, који код куће баца у очајање мајку или тетку,

овде је мирнији од бубицс. Готово побожно, на прстима, улазн сваки дечак у канцсларију, сам се уписује у књигу посетилаца библиотске и бира лектнру. Та књпга са сваковрсннм дечијим нотписима, почев од најневештијих, с поноком мрљом од мастила која се неминовно морала омаћи некој пепоузданој ручици, чува имена десетине хиљада малих Београћапа који су досад прошли кроз Дечју општннску Сиблнотеку. Разуме се, ту нема потписа оних најмлађих, којих нсто тако има доста. Из лростог разлога што они још н не внају да пишу. Молсда ћете се упитати: каквог онда онп уопште имају посла у библиотеци? Али тл малпшани, које саме још л не пуштају на улицу, већ их неко од старијих доведе, исто тако су добродошли у овом дечјем дому као и њихови старији другови. У библиотеци постоји велики број нарочнтих едиција са великим сликама у боји, довољно речитнм да сваки малишан проведе једно пријатно и корисно пре подне. Један малншан пз суседства, који није још у стању да дохвати најннжи раф с књнгама ипак спада у највредније посетноце. Уствари, он је већ ту домаћи. Долази сваки дан. Пошто за н>ега Уопште ие ностоји погодпо седиште, чека га једна шамлица коју је већ одавно донео од куће- Дечак се

— Занимљнво је — каже библнотекарка — да најетарији од малих посетилаца подједнако радо читају и најомиљенијег омладинског писца пустоловних романа Александра Дима и Стевана Сремца. Верујем да су Срсмчева дела књиге које се, међу одраслнјим, иајрадије читају. А Ђоровићеве приповетке претстављају исто тако омиљеиу лектиру старијих као . дела најпознатијих омладииских писада. Разуме се, са Жил Верном тешко је поредити остале писцс. И поред толнко годипа од његове смрти, наша дена га читају с истим одушевљењем као и њихови дедови. Ближило се већ подпе. Један ва другим, малишани су предавали бнблиотекару књиге које су већ ночсли да читају. — Молим вас, аадржите их за мсие док не прочитам до краја — молно је сваки од њих. — Сутра ћу опет доћи. И увбк су сви сутрадан на свом месту за столом, са вапочетом књигом, ваборављајући све остало око себе.. • Београдока општвна доиста је овом својом установом за најмлаће читаоце, учинила изванредно много за културни напредак малих Сричвћа, будућих својих грађаиа.,,

новуче у свој кутаћ и дов-од не прегледа но ко зна којн пут нску књнгу са сликама у боји, тешко ће устати са шамлице, па таман да му пајлепше слаткивде нуде. Тако бар кажу његови старији другови који су сваки дан с њим у библиотеци. Велики број књига однесу дечаци и девојчиде да читају код куће. Има много ствари које су већ давно изишлс из рафа и више се никад не враћају. Те књиге иду из руке у руку, читају се но неколико пута.