Коло

ДОм4лШ- ЖсЏН^

1/ад се пре тридесет и три гоуј\.^ дине ожепио, г. Жика је био начисто с тим да улази у унакрсну ватру, па инак се оженио . . . Знао г. Жика да је и шегова госиа Фемка. жива ватра а знао да је и госпа Фемкина мајка, љегова ташта још живља ватра, али храбро загазио, па шта буде! Загазио, иако знао да му госпа Фемка у мираз има да донесе три собе намештаја, целу готову зимницу, тепелук своје покојне стара мајкв и њен старииски брош с једно три четири дијаманта (величине пиринчаног зрна) и као главни „ауфштафирунг" своју мајку. Морао је то да зна пошто му госпа Фемка још као веренику, кратко, и иоштено уо-сталом, рекла: — Моја ће мајка самиом. Куд ја ту и она... Напослетку, од тога ћемо имати само користи јер што мајка уме да умеси баклаву или гужвару с месом, то нико ни у сну није још видео . . . И, да ли због баклаве или због гужваре, тек г. Жика пристао. Донео вереиички прстен и после две недеље окренуо се с госпа Фемком трипут око амвона. Истина, излазећи из дркве, поеле венчан,а, пије заборавио да, као случајно, нагази својом дипелом белу ципелицу госпа Фемкину и да јој тако стави до зиања да ће он битн гбсподар у кући, Међутим, боље да је г. Жика нагазио таштине пантуфле, него госп.а Феммшу ципелицу . . . И оно пгто је пронустио да учини кад је требало, пије могао више ни да понрави . . . Зато га ево већ тридесет и три пуне године газе таштине пантуфле. а он иес.чс ни да писпе ... Истина је истинстса да г. Жикипа ташта није нека змај-жена. Далеко од тога. Али је ипак оштра . . . Оно, уме она нонекад да буде и добра као добар дан, али која вајда, кад та сва н.еиа доброта изиђе јадном г. Жики после на нос... И претиостављени и млађи У г. Жикином надлештву знали су то и чисто сажаљевали г. Жшсу, узимајући неГову ташту као г. Жикину олакшавнјг околпост кад би, рецимо задоцпио у канцеларију, или кад би погрешиО нешто у свом службеном раду... Знали и сви г. Жикини пријатељи да се несрећник, кадгод би се негде дуже хтео да задржи, морао увек да обрати за одобрехБе ташти а не госпа Фемкн. Знали чак и то да се г. Жпка, кад би уиао тако у неку жустру дискусију, па кад би се мало заборавио, овако клео: — Тако ми моје таште!

Што се нак тиче саме љегове татнте - , опа је знала да је г. Жика, кад је нешто сведочио на суду па био упитан да ли нма што од непокретпог имања, дао овакав исказ: — Имам ташту! По себи се разуме да је ташта била стонроцентно уверена да би се г. Жика поново родио кад би се некако курталисао ње, и баш зато што је била у то уверена (иако грешни г. Жика пикад иије на то помислио) чннила је све да се чак ни једног јединог тренутка не лнши њеног прлсуства. Она се питала за све. Она бирала штоф за г. Жикиио одело, одређивала крој", дужину ногавицв или рукава, боју кошуље или кравате и њој је он морао да полаже све рачуне. А, госпа- Фемка била просто као неки гост у кући... И док је он њу с дубоким поштовањем називао: „Мајка" или чак: „Мајкице", она је њему најчешће узвраћала с „Распикућо"... А убоги г. Жнка све је пре друго био само не — 'распикућа. Сваку цркавицу носио је кући, вукао прсо поврће или прво воће, ринтао само за кућу, али то ншпта није номагало... Ташта би увек имала последњу реч, и увек би понавл>ала исту песму: — Опај мој поколгик, Бог да му душу прости, тај је био суво злато од човека... А не ти... Ои и није био као што су сви л>уди данас... Био је, Бог да му душу прости, као неко ванземаљско биће ... Г. Жика је био склон да поверује да је његов покојни таст доиста био неко иадземаљско биће, кад је могао да састави толике године у браку с њом, да бн се инак он први отисиуо једнога дана, још пре двадесет годипа с овоземаљског света.., И, трпео г. Жика... Трпео целог века... Трнео двоструко. С једне стране од своје госп?, Фемке која је просто уживала кад га ташта узме на зуб, а с друге стране трпео од ње, своје таште... Трпео и ћутао. Ншсад се ником није пожалио. Сносио сам без роптања све... Али, дозлогрднло најзад и њрму. Нарочито сад од рата наовамо. Рачупао да ће опште прилике, или јога боље неприлике у које су упали, уиеколико изменити његову ташту, али се преварио. Преварио се зато што је ташта постала још горопаднија и што је почела да испољава све већи апетит да га сеца, особито кад су у питању биле набавке за разне потребе домаћинства. Кад поменух домаћинство да бар додам да је г. Жикина ташта, приликом оног пописа становништва, својеручно

иа формулару иаписала да је она старешина домаћинства, а г. Жика као у неку руку самац код њене удате ћерке... Заситио се свега г. Жика и кад му прекинело, отишао једном свом најбол,ем пријатељу. и испричао му све. Изнео му шта је све претрнео за прохујале тридесет и три године, и уиитао га шта да ради... Пријатељ га саслушао, иоћутао, завртео мало главом и рекао му да је то тежи случај н да ће морати мало да размисли, па ; да му онда каже шта је пајбоље да учини. И тако било. Иосле два три дана он је смислио план и саошптио га г. Жики. Рекао му просто да је политички уплаши. — Како да је политички уплашим! — забезекнуо се г. Жика. — Тако лепо... Данас је видиш доба да једап дугог сумњичимо и оптужујемо... Па узми лено... — Шта да узмем.... Да ја тузким неког. — Не брате да тужиш иеког, него ташту! — Ама ти ииси при себи човече, Ни највећег душманина не бих могао да тужим акамоли мајку своје жене... — Чекај, човече, полако. Не кажем да је тужиш одистински него оиако... каобајаги... — Шта као бајаги! Има мпого ти.х што као бајаги тузке да би се осветнли, па после од бајаги... Чим тузкиш нема ту као бајаги... — Добро, де. Не мислим да је тужшп. Него измислићемо да је тужена

рј С у О р ц С |ј С- и лруге анЕкдотв>

ЕМЕНТАЛЕРСКЕ НЕПОГОДЕ Једап иаш сељачки посланик прпјавио се у Уставотворпој скупштшга за реч да би од надлежног министра затражио помоћн за свој крај, који је много страдао од града. Када је на љега дошао ред да говори, устао је и узвикиуо патетичним гласом: — Зна ли, господин мииистар, да су мој крај задесиле тешке ементалерске неногоде? . Настала је бура смеха. Када су посланику објашњавали грешку, оп ће рећи: — Па шта је то страшпо гато сам погрешио? Главио да су ме сви разумели шта сам хтео да кажем! Али сам и очитао мипистру! КУДА СРБИН ГЛЕДА .., Василије Лазић, књижевник и секретар Београдске конзисторије, становао је подалеко од канцеларије. Зато је иа дужност игаао н враћао се својим таљигама, иошто у његово доба још није било трамваја и других модернијих превозиих сретстава. Готово увек, када се возио, седео је лећнма окроиут кочијашу. Упитан зашто то чшш, Лазнћ је одговорпо:

— Србин сам, па шта ћете! А где сте видели да Србин гледа уиапред, у будућност, у оно што ће доћи? Ми причамо само о прошлости, иа и ја гледам куда сам већ прошао.. ГЕНИЈАЛНОСТ Љуба Ненадовић причаше једно« каво је у своје младо доба мислио да човек неуредношћу показује генијал-

0<ЗГ <У Л

ност. Ствари је држао којекуд разбацане, а рукопнс је удешавао да му буде надрљан, вамрчен тек како му драго, само не чист, читак и разговетан. Од тог „геннјалног" рукопнса

одвратио га опечитељ Јеремпја Станојевић. Узео је Љубин задатак да га прочита, али узалуд. Гледа, сриче слова, окреће наопачке, па опет ннптта. Најиосле се иаљути, баии задатак и рече: — Е, ружим га, ко му први даде перо у руке! Љубн се то дало много нажао, јср га писању учио његов отац, прота Матеја Ненадовић. Оа тога доба рукопис му внше нпје био генијалал. ВУК И СИМА МИЛУТИНОВИЋ Снма Милутиновић Сарајлпја остао у Лајппигу без пара. У невољи напнше Вуку Караџићу писмо и умоли га да му нађе негато помоћи или какво место. Вук се заиста срдачно заузео за Симу и на његово заузимање кнез Мнлош поставн себи Симу за секретара и пошаље му новапа колико треба за долазак. Сима прими иовац, али уместо у Крагујевац оде на Цетин>е, те место кнезу Милошу постане он секретар владнци Петру I. Вук се занрепасти када је то чуо. Мало се замислио па рече: —0, мајн гот! Знао сам да је Симо луд до пола! Али кад му праје нолуђе и она друга половина?!

па пошто мепе не познаје доћи ћу ја да је саслушам и тражићу од тебе да гарантујеш за њу... — А-а-а-а! Тако ти мислнш... То може... И да видите ствар уиалила. Појавио се г. Жикин прнјатељ в актн-ташиом под мишком у г. Жикииом стану, и строго одмах саопштио танттн да је оптужепа због шнреи.а лажних гласова. Затим јој узео податке, превпо табак и саслушао. Г. Жика наравпо није био код куће, већ се појавио кад је саслушање било готово. Ушао је и као згрануо се што види ташту бледу као крпа. Затим је мирно саслушао оптужбу и њен исказ и цристао без речи, - као што доликује добром зету, да потпише гаранцију за ташту: „Да ће у будуће водити рачуна да се не понови слична кривица, и да зато сам има да сноси одговорност". Кад је све бнло готово г. Жика одахпуо ... Родпо се поново. Најзад му, ето после тридесет и три годнне пошло за руком да умири ташту и да је претвори у јагњешце ... И, фактички, ташта била мирна као бубнца иутгах десет дана. Жива се није чула. Чак интимно рекла: „Шта га знам, можда сам нешто и ланула у љутнпи", и све бпло пошло како треба, до ономад. Тога дана г. Жика охрабрен покуцтао мало да подигне глас у кући, да се покаже да зе мушка глава кад ташта иаправи лом.. = И г. Жика, искористи прилнку да је уплаши, али ое не мало вграну кад ' му татпта подвикну: — Слугаај ти распикућо! Кога ти плашига. Мене, је ли? А ко је^ потписао гараннију за мене. Ти, је л' тако... Е на кад си гарантовао ти има да одговарага. Зато или ће бити отсад како ја кажем или ћу да ти направим комедију па да се све пушиш... * Видео сам грешног г. Жику јуче. Седи па клупи на Калемегдану и ко зна по који пут прочитава опу песму: „И срушише се лепи снови моји..." М. Дим.

»Гласник« Црвеног крста Изиптао је из штампе одлично уређен месечни часопис: „Гласник" српског другатва црвеног крста. „Гласннк" у редакпији пашег позпатог новинара г. Ратка Живадиновића пружа читаоцима, нарочито нородицама наших у заробљеништву, веома корисна уиутства и разна обавештења, толико потребна у даиашњим временима, за везу између њнх и њиховнх милих и дрдгих далеко од Отаџбнне. Тако је, захваљујући заузимању српских родољуба, обновл,ено старо традиционално гласило Српског црвеног крста, двадесетогодигањег чштиоца у спровођењу организација, нонуларисању мисије и ширељу човечне идеологије ове светле установе. „Гласпик" ће нзлазити једаниут месечно а примерак стаје 4 динара.