Коло

роман од харсшда ребелинго

(»> Паг мирно климну главом. Ништа то иије нарочнто, то би учннно свако за овако лепу девојку. Морао је да кризна да му годи њена збушеност, која се носле његових речи још повећала. И заиста, двојка му се учинила још лепша него јутрос кад је снасао. Ухватио је себе у грешпој мнсли, а то је била жеља да је загрли и иољуби. Глупости, напољу чека нублика! Музика у циркусу замукиу, рефлектори се угасише, а у тами се нојавијис крупна осветл>ена слова: „Пат Старпер — Иобедник Смртн". То је било изненађеље које је директор Хаслингер ириредио свом госту. Добонс убрзано задобова. Јарком светлошћу засјаше рефлектори н осветлише мали бели траиез под самом куполом циркуса. Танке као иити изгледале су лествице од ужета које су водиле до трапеза, у вртоглаву висину. У препуном цнркусу владала је нема тишина. Зар оданде, одозго да се усуди неко да скочн? Просто немогућно! Вучно одјекиуше фаифаре. Лакеја направнше шналир иа улазу. Са наирегнугом пажн.ом гледала је Хана шта се збива. Шапатом јс рекла свом сиасноцу: — Сад ће се појавити Пат Старпер! Да ли га зиате? Пат одмахиу главом: Нажалост, не познајем га. Али сад ћу да га унознам. И ви, мала госггођице. С тим речима, иа Ханино велико заиренашћен.е, упути се право на мап.еж, Она учини иистиктнвни покрет да га задржи, али одмах, ностиђена, обори главу. Па то је, забога, Пат Старпср! Ах, колико је глуна! Ко би иначе могао да нзведе онај јутрошн.н подвиг! У исто време осети се пресрећна и скоро поносна што јој је баш Пат Стариер спасао живот... * Фамфаре нагло замукоше. У снопу блиставе светлости, усред арене, стајао је витак али сиажаи мушкарац у белом фраку. Поклонио се отмено публици и са елегантном спретношћу коју даје нзвежбанобт почео се нењати таиким лествицама, са свих страна обасјаван рефлекторима. У нанрешутој нажњи нролазио је секуид за секуидом. Пат се пео све више и више, све до куполе. Сада јо стигао до беле отскочне даске на врху. У публици зашуми шапат. Да ли је могуће да ће Американац да скочи са те виснне? То је немогућно! Тоје сигурна смр^г! Па ту нема никакве креже ни направе! Само неколико у. жста и пречки стојало је на расположен.у човеку који је хтео да нобеди смрт. Опст убрзано забубља, добош. У публици завлада гробна тншина. Самоувереио иогледа Пат у манеж, који је под и.им зјапио као мрачан поиор. Затрептао је очпма због јаког освстл.ења рефлектора уперених па п.ега. Данас се осећао сигураи и јак као никада дотле. Борба са смрћу била је данас за љега играчка. Овде горе он је господар. Са лакоћом отресао се свнх мнсли и концетрисао сву пажн.у на задатак који треба да изврши. Ово му је био први скок у сасвим ковим приликама, и најмаи.а грешка могла је сигурно да се освети. Нажљиво је одмерио три тачке, на којима је требало да се у скоку задржи. Лице му се укочи а онда рукои дале знак. Завлада тајац. Чуо се само пригушен. узвик неке жене која пије могла да издржи. На пола висине ухватио је у лету трапез,. који је у спажном замаху полетео у вис. На правом месту круга пустио је Пат трапез, напрапио салто мортале и полетео према другом трапезу. У прави час ухватиле

су му руке пречку трећег трапеза. Погледом једва се могла пратити брзина којом се све одиграло. Транез услед тежине и залета ианравио је бесомучан круг. У доњем делу круга испустио је Пат пречку, направио још један салто и дохватно последњи трапез која чије више био високо од земље. Блегантним скоком нашао се Пат иа земљи. Без замора, као да се нншта ннје дссило. У том ренутку требало је да музика засвира туш, али „маестро" се био толико занео да је заборао да дигне диригентски штапић. Зато се публика прва пренула. Загрми страшан пљесак какав циркус „Метропол" никада још није чуо. Иако размажен успесима, Пат ипак није очекивао овакву буру одушевљења. И то баш у Бечу, његовом Бечу. Без престанка је морао да се клаља публици. Са великим букетом белнх ружа дотрчао је у арену директор Хаслингер. Чврсто је стегао Пату руку и са задовољством стао уз њега пред објектив мпогобројних Фоторепортсра. Публика је још бесомучпо пљескала. Најзад, крај. Музика је бучним маршсм објавила наставак програма. * На излазу из манежа Пат се осврну као да некога тражи. Хана се скромно повукла У један угао. Пат по1>е право према њој. Успех коме је била сведок просто је ошамутио. Није могла речи да проговори, само је гледала Пата ужагреиих очију. Он откипе иеколико цветова из букета и пружи их Хапи. — Мала Хаиа, узмите ово, рече срдачио. — Учинићете ми велико задовољство. И још једпу молбу имам: ие

бисте ли хтели да провсдете ово вече са мном? Хана га погледа изиенађепо. Да, ли га је добро разумела? Славии Пат Старпер позива је да вечера са њим? Директор Хаслингер кад је видео Пата где стоји са Ханом заврте главом. Шта ли је нашао на овој девојчици? Овај Пат Старпер учииио му се чудан још од првог треиутка. Уосталом, шта се то њега тиче. Цим приђе Пату п положп му лако руку на раме. — Онрости, Пате, али не може овако... Пат га зачуђено погледа. Шта не може? — Кнез Випдсберг те позива вечерас на пријем. Цсо отмеии Беч ће бити ту на окупу. Ја сам као менаџер прихватио позив у твоје име... Последње рсчп нарочито је иагласио. Пату је било јасно да је Џим у праву. — Имаш свега час времена да се спремиш. Пази да не задоцниш! Пат уздахну. — Немам среће, Хана. Видитс, обавезо су обавезе. То су мрачне сенке славних људи. Уосталом, сачекајте ме, одмах ћу да се вратим. У каитини ... Хана блажено климну главом... Палата кнеза Впндсберга, у чистом ампир-стилу, саграђеиа је , била ире стотину годииа у улици Жакен, дакле још миого нре по што је море градских кућа доирло до овог отменог краја. Из вслике баште око куће ширпо сс, после топле пролећне кишице, опојал мирис скзотичног цвећа. Овамо иије донирала бука и жагор велнког града. Киегиња Виидсберг ссдела. је у жеиском друштву у плавом салону. Њена бела као снег коса у старомодној ви-;

Сан о татином загрљају Увек те видим како руке шириш, да ме у загрљај примиш. А ја сс пожцрим у загрљај тај, II тад се пробудим, и видим да то нијс јава, ВсН да је само то био сан. Аг, да ли ће доћи кдпом и тај дан, Да те загрлпм, али да буде јааа, А не само сан. Да дођеш, и да падпем у загрљај тво1, Ох, како желим тај срећпи час, То ће бити најсрећнији дан мој, А и твој, јер ћсш да загрлиш свс нас. Жељпи смо те, јср те дуго видели нисмо, Ал' смо ипак срећпи кад добијемо Таоје заробљничко писмо. > Опа садрже сву љубав и болс, То нам пихие татица који нас свс много воле. Та је писма твоја рука писала, Која ме је Увек иежно миловала. Из писма се види сва чсжња за нама, Ах, шта би смо све дали да можеш бити с нама, Да будемо срећни као ранијих дана. Ох, како је слатко рећи: , Ја имам свога тату, Иако није поред мсие, БсН заробљсник V рати. Доћи ћеш нам татице, Да загрлиш мсне и мог малог бату, Који још и нсзна свога доброг тату. Ови редови иек ти гаменс топле пољупце Од твога Веље и твојв Јслице. Београд, ссптсмбра 1042. Јслица Душ. Пиколића, уч. Ш раз. осн. школв керка Душ. Вел. Инколића, рсз. официп* у аароОљепиштву.

сокој Фризури личила је на кнсжевску Круну. На црној атласној вечерњој хаљиии имала је само једаи украс: велпки дијамантски брош са чувеним црним бисером у средини. То је био породични накит кнсжева Виндсберг. Разговор се водио о великом балу који је претстојао. ^негиња је слушала разговор с љубазним осмехом иа лицу, али по замишљсном погледу видсло се да мисли на друге ствари. Она је мислима на давно прошле даие, кад је приликом једиог лова, њој за љу<5ав, смели поручник Фон Редиигеи хтео да преплива коњем Дунав. Скочио је у мутне валове са мирним и хладннм осмејком и внше се нпје вратио. Много годнна се она кајала због свог неггромишљеиог поступка али било је доцкан. Као црна сенка лежао је тај догађај на њеној младости. А после се, по дужности, удала за киеза Виндсберга и постала дворска дама. Али зашто се баш данас сетпла тог болног догађаја? Због поручнпковог осмејка. То је био хладап, мираи али одлучаи, пркосаи осмејак. Баш стаквим осмејком па лицу стајао је данас онај Пат Старпер насред ареие пре но што је ставио живот на коцку у својој смелој тачки. Зато га је и позвала на пријем. У другој соби, музичком салону, било је врло живо. Ту су се г.идела млађа лица, људн који су ишвели садашњицом. Неоспорна краљица тог круга била је лена баропица Бакоњи. То је била темпераментпа, шармаитна млада жека, чија је блистава лепота очаравала људе. Њен витки стас, бледолико, ситно лице нежних црта и бујиа црна коса давали су јој прави девојачки изглед. Сам» замишљеи израз н.ених крунних тамнонлавих очију чинио је зрелом жепом. Мало по страни од женског друштва стојала је група господе. Они су шапатом претресали једну скандалозпу аФеру, која је тих дана забасл.ала цсо Беч. Само један међу њима изгледа да се досаћнсао. То је био бароп Шаидор Бакоњи. На његовом негопаном бледом лицу опажали су се трагови умора и блазираности. Оваква друштва била су му у последње време досадна до зла бога. Жеља га је вукла у Принца Еугена улицу, где је Арпад Серењи, један његов пријатељ, отворио малу коцкарницу за један отменији круг. А барона Бакоњија у последње време ухватила је права коцкарска страст. Овамо је био дошао само по жељи својс жене. Она је била стожер око кога се вртео цео његов живот. Барон Бакоњи је обожавао своју жепу, али је био страшно љубоморан. Зато је пи за тренутак није пуштао саму. И сад се нак.сстио тако да је могао да посматра у високом, узаиом старинском огледалу. Оиа је бага разговарала са двојицом господе. Гле, сада се оном млађем, који јој је нољубио руку, заводљиво осмехпула! Лице барона Бакоњија болио се стегну. По неки пут као сада у овом тренутку, и сам је увиђао бесмислеиост сг.ојих мисли. То вечно сумњичсње сагоревало је, просто његове нерве. Зато се најбоље тгсећао за коцкарским столом. Ту је ваборавл.ао све на свету, па и своју љубомору. И тако растрзан од две страсти осећао се барон Бакоњи страшно посрећним. Зато је имао само једпу жељу: да побегне негде далеко где нема ни зкена ни карата, али је и сам знао да ие би никада имао спаге да се отроне... * Лакеј гласно прнјави Пата Отарпера. Домаћпи пође свом славпом госту у сусрет. Разговор у плавом салону замукну. Са неприкривеном радозналошћу посматрали су сви новог госта. (Наставнће се).

7,