Коло

Е (I

(Ш

(Ш МјСсје ви&рала

/Младић застаде у дугом ходнику. УчинилО му се да је чуо кораке и видео кад су се покренули тапети на таним вратима. Левом руком стегао је чвршће уза се екуподени ковчежић украшен плавим сатином и посут бисером, а десном погражио кратки мач обешен о појасу ча уткаиим златним концима. Али духодник био је пуст. Летље сунце даобијало се косим зрацима кроз проворе који су били окренути реци. — Да — прошаптао је лорд Хенри Перси. — Заклео бих се да ме у последње време уходе.

Ои се опрезно упутп одајама краљичиних дружбеница, Његово отмено лице сваки час је обливала румен, а срце му се отезало. Једна врата се тихо отворише. — Тражите моју господарицу? — улитао је паж под маском. — 'Го је врло опасно.., — Ова кеса биће ваша ако ме одведете госпођи. Лорду Хенрију у узбуђењу испаде Ковчежић из руке. Диаманти и бисери се расуше по каменом поду, а паж ужурбано поче да их купи. На вратима ; је стајала жена, такоће под маском. Ана! — Јиапну Хенри дршћући V. узе је у загрљај.

Драгом татици Дуги су дани без Тебе, Татице драги мој, Мамица сузе роии, ЗКалост је ^ дому мом. Тихе су вечери моје, Татице љубљени мој, Богу молитве шаљем, Врати се татице мој! Твој Бошкић Те зове, Татице златни мо,ј; Мамица нема осмејка, Врати се, татице мој! Београд, октобра 1042. Богико, син заробљепика капетана Доб-ројевића

на га је посматрала својим блиетавнм очима кроз рупице свилене маске. — То је мој накит? — осмехну се ола. — Све што имам ваше је — одврати он. Ана се ослободи његовог 8агрљаја. — Пст! Неко иде! Лорд Хенри гневно се окрете. И устукну запрепашћено. Пред н>им је стајао човек за кога се говорило да је моћнији и од краља, кардинал Волси. — 0, смела, непромишљена младост! — рече он дубокпм, пријатиим гласом. Хеири Се немо поклони. Осврну се. Ана је била ишчезла заједпо р ковчежићем. Кардинал му приђе и присно стави своју белу руку на раме: — Ви нисте одавно на двору, миЛорде. Има много ствари које нећете схватити. Будите љубазни, пођите са мном... 1 / тој малој, високој одаји светлост \ЈЈ. је допирала кроз прозор с хералдичним бојама. Доле се светлуцала Темза. Лорд Хенти паде на колеиа пред човеком који је седео с Зашгом у крилу.

удовицом свог брата. Већ се шапуће реч — развод брака. Будите опрезни, лорде Хенри! И заборавите ту заводницу... /■^Лна је имала хаљину од свиле, (Ј нроткану златном жицом. — Можда је у питаљу млади Хенри Перси — рече краљ опрезно. — Он лудује за вама... — Будала! — слегну Ана рамениМа. — Не могу ни да га видим. — Надам се да не можете да видите ни остале људе, сем једног човека.г. Анине крупне очи севнуше: — Зашто је ваша краљевска милост изабрала баш јадну Ану Болен? Краљ извуче из недара дивну рубинску огрлицу. — Ово ћете ви носити. И никоме не говорите од кога сте је добили. Дозволите да вам је вежем око врата... Краљ је уздрхтао. Глас му се гушио: — Постоји само један услов: развод брака... хватила је свој по.глед у огледалу. И тргла се. Била је готово заборшвила на рубине. Личе на капи крви — шалну-

ла 1е.

Ч' * "ш ч? Ђ- ЈН Ш1Ш ИИИ и! : 1'1

— Дакле — осмехну се краљ, — ухватили сте лопова у врту, кардинале! Од кога сте украли ту ружу, лорде Хенри? У његовом гласу осећао се дах ледене хладноће. Хенри уздрхта. — Тај цветак узбрао сам у башти, Сире. Иоглед му се зауставио на немом кардиналовом лицу. Имао је утисак као да су му изрекли смртну пресуду. Хенри Тудор устаде и загледа се у младића који је клечао. Краљ' је био човек средњих годипа, крупног раста, светложуте косе, правилних усана и помало гојазних црта лица. Био је одевен у црну кадифу и бели сатин. ГГрснуо је у смех гледајући своју чекињасту браду: — Деран! Водите га ... Лорд Хенри устаде и, планувши у образима, рече мирно: — Сире, ја сам син војводе од Норфолка и желео бих да узмем за жеиу Ану, ћерку сера Томаса Болена. Настаде мучна тишина. Кардинал је Стајао нем, прав као свећа. Краљ уздахну: — Намеравам да удам ћерку сер Тома Болена за сера Пирса Батлера. Ја лично не бих волео да се мотате око лакоумних девојчица да двору. Кардинал узе млади1т под руку и изведе га из собе. — Узмите се на ум, милорде — рече суморно кардинал кад су се врата затворила. за њима. — Не зиам зашто бн то био сер Батлер пре него ви. Али, ово вам кажем у поверењу, изгледа да краља гризе савест због женндбе с

Већ три године играла је опасну игру. Подупирала краља у борби против папе, црквених великодостојника, народа који је био наклоњен краљици, нротив целог света. — Ако ми ни папа ни црква не дају развод брака — грмео је Хенри Тудор, — нека обоје иду доврага! Допуштала је да јој се удварају и Перси и Балтер. Примала накит од н>их. Није се обазирала на шапутања иза себе. Охоло је подизала своју главу. Она је зиала шта ради. Бнће краљица Бнглеске, упркос свима! Није се обазирала нн на опомене краљице ни кардинала Волсија, који је због тога пао у немилост и на нуту за Тауер издахнуо. Она се смејала. Краљ, поносит и свиреи, гојазап и учен, чекао је стрпљиво. А људи се агле дали за девојком, доскора незнаном, због које је саДа краљ раскрстио са папом... Да ли је Ана волела Хенри Тудора? Не обраћајући пажњу на мрачне погледе, пуне мржње, који су јој били упућепи за време крунисања у Вестмипстерској опатији, она је нобедоносно шапутала: — Сад сам краллца. Радићу што мн се свиђа... Још пре неколико месеци пре њеног венчања, краљица. Катарина иовукла се с ћерком са двора... — Сећате ли се црвене руже коју сам вам дала? — упитала је краљица лорда Хенрија. Билп су сами у њеним одајама. !— Волела бнх да вас понекад срет-

нем у ходнику, с маском на лицу, као некад.,.' — Али тиме стављате много на коцку. Можда и живот. Краљ је љубо« моран... — Сада сам краљица — насмејала; се она. — Најленша краљица у Ев-. ропи! И сви могу да ми се удварају...: А краљ, који је доцније наишао,вастао је насред собе и неповерљиво се освртао. Ана је први пут задрхтала. Осмех којим га је дочекала следио јој се на лицу. Тудор је рекао промуклим гласом: — Због тебе сам уклонио ћерку јед« ног краља. Због тебе сам се с целим светом борио. И ако ме будеш варала... Али она се брзо прибрала. И наста* вила игру. Читаве три године. Њена деца нроглашена су наследницима ен- ; глеског престола. А лорд Хенри често' се шуњао дугим ходником, застајкивао на сваком кораку, ослушкивао. Пролазиле године. На лицу јој ее већ огледао умор. И разочарење. Једна вест је поразила. Краљица. Катарина умрла је у замку где се би- ! ла иовукла далеко од двора. ПрепукчЈ ло јој срце. У црној свиленој хаљи-" ни, расиуштене косе, тамне као гар,"' 1 која је истнцала бледило њеног лица, 5 краљица је ту страшну аимску ноћ ' провела клечећи нред олтаром двор- : ске канеле... <71агло је за-отала пред вратима'. Из собе је доиирао краље® звонки глас. Краљица је одлучно отворила врата. И застала као скамељеиа. Тудор јо држао' у загрљаЈу малу Џеии Сејмор, њену дружбеницу. Бес је обузео Тудора. Ана, је пала на колена. Али краљ је грубо одгурн,уо од себе. //>а дан великог турнира краљичин помед светлео је грозничавим сјајем. Око вратаЈ имала је рубинску огрлицу, први поклон краљев. А Хенри Тудрр седео ј.е: крај ље, суморан, намрштен. Победник турнира, Хенри Перси, стајао је збуљен пред крал>ицом. Оиа му предаде марамицу, оперважену, златом: ^ — Носвте ово — рече она тихим глаоом, — и увек ме се сећајге... Краљ гневно наиусти своју ложу. А мало доциије, док је равнодушно иосматрала наетавак игара, Апа осе< ти руку на рамену: — Већ? — осмехну се краљица. Иза ње стајао је кашетан краљеве гарде: — Мадам, имам налог Његовог Велича.нства да вас отпратим у Тауер! Судбииа љепа била је запечаћеиа. Краљ је уклонио окрутно малу Ану Болен, због које се годииама борио нротив народа, црквених великодостојника, против папе, жету која је нроменила ток историје. Суд нерова ооудио је на емрт, уиркос њеном хладном, срчаном држању. Архиепископ од Кантербери.ја поништио је брак, јер је доказашо да је одржавала, одноее с лордом Хепријем. Њеиој ћерш Елазабети узето је право наследотва престола. | У ноћи пред погубл,еље написалајб неколико стихова пуних бескрајног очајања., али кад је изишла на. губилиште била је опет насмејаиа. За извршење казне доведен је џелат из Калеа да јој одруби главу мачем... Последњи њен поглед био је упућен мајском сунчаном јутру. њеном последшем јутру. Онда су јој очи ве- зали марамицом коју је нредала на турниру лорду Хенрију. Краљ Хенри Тудор. одевел у бело, нсстриљиво је шетао на тераси Виндзорског замка, очекујући вести о смрти Ане Болен. Онда је, одједном, грунуо тол с тау-. ерске куле...