Коло

2

ПИОЈВ - МЛиО- БОЈ76ЕХЕР

I I

/Vад јв свехлоот која је допирала кроз прозорчић с решеткама ^ толико замрла да на супротпом зиду није више могао да распознаје цртеже и иницијале које су нашкрабали његови претходници, човек који је убио Педра Гомеза приближи се вратима ћелије окованим челиком. — Хеј, шефе! — довикну он. Тамничар застаде пред ћелијом. — Имам нешто да вам кажем — ре^е затвореник. Тамничар је већ био сасвим близу да види нејасан блесак кратког, тешког револвера уиереног у њега. — Окрени леђа врагима! — чу се заповедннчки глас. Послушавши затвореника, тамничар Осети цев међу плећима. — А сад откључај врата! За- тили час нестало је заробљениково оружје, а место њега тамничар је У леђима осетио своје сопствено. Онда кључеви зазвецкаше и врата су била отворена. Затвореник даде знак чувару да уће 6а н>им у ћелију. — Лези на клуиу. Њушку доле ... Тамннчар иослуша без речи. Дршка револвера снажно се снусти на његово теме. Затвореник изиђе на улицу. Пред једном крчмом стајала су везана четири коља. Он изабра једног снажцог зеленка и за тили час се створи у седлу. Небо се било разведрило и појавише Се звезде. Пут којим је нојахао водио је на југ. Јахао је целу ноћ. Кад је свануло, кон. није могао даље. Човек га изјаха подаље од пута, иза неког стеља и џиновских кактуса. Док је лежао, није никога видео. Али у овој мекеиканској пустоши било је извесннх стубова. Он скрену с пута и обнђе један ранчо, пут кога су билв снроведене телефонске жице. Предвече није имао среће. Кад се уснео па један брежуљак, није ни приметио да се својом неопрезношћу оиет приближио телефонским стубовима. И кад однекуд искоса нрасну пушка, човек који је убио Педра Гомеза скоро зари нос коњу у гриву и снажно га ободе. Пушка опет плану. Бегунац се скотрља с коља У неки 'јарак обрастао високим шибљем. Тада поче полагано да пузи... Пушка се није више чула... Он се упути југу кроз честар... У сутону се на западу оцртавала џиновска прилика неке планине, налик на згрчену мачку. Лево раме које га је у почетку само тишгало, поче да га боли. Низ рукав му је цурила крв. Застао је да причврсти завој иа рани која се услед пада с коња отворила. Увидео је своју погрешку. У близини су свакако била насеља. Мора да је о љеговом бекству већ јављено. Рана га је очајннчки болела. Даље више нијо могао. Ос.врнуо се ... Мрак је био већ давно пао ...

Тетурајући се с последњим напором, убнца Педра Гомеза ухвати се за зид н привуче осветљеном прозору. Кроз окно видео је жену и дечака. Седели су иа постељи. Дечаково лице пребледе кад човек отвори врата и уђе тешким кораком, искривљеиих усана од бола. Али на женином мирном лицу није се ни црта нроменила. У њеним потамнелим очима није било ни страха ни радозналости. Бегуиац је још за тренутак стајао без речи, кратак, плећат, прашљнв и окрвављен. Поглед му прелете одајом. Видео је два мушка капута обешена ■иа знду, један сто у средини, пеколико столица, један кофер. Он закорачи кухињским вратима. У кухиљи није било никога.

— Где вам је муж? — Отишао. — Куда. — Не знам. — Кад ће се вратити? — Неће.гсе никад вратити. Безбојни женски глас збунио је бегунца. Он погледа скамењеног дечака и грмну: — Шта то значи? — Значи да му је досадило код куће. Он се замишљено уједе за усну. — Дајте ми иешто да поједем. Она поће у кухињу без речи. Бегуиац гурну дечака за њом, испречивши се на вратима док му је она кувала кафу п пекла палачннке. Тада се вратише у собу.

— Нико, већ шест или седам недел>а. — Где је најближи телефон? — Осам или девет миља одавде. Кад му је превила рану, он се диже с напором, приће столу и отвори фијоке. У њима је нашао један револвер. Иза одела на зиду висила је пушка. Бегунац подиже с постеље два покривача. У ходу се заносио. — Идем да спавам — рече он. Лећи ћу у шталу. Ако се вратим и не затекнем некога овде, оно друго ће зло да се проведе.

Човек поче облапорно да једе, не скидаЗући погледа са прозора, врата, детета и жене. Она одједном устаде. — Ви сте рањени. Рана крвари. Допустите да је превијем. Његове очи, отежале од умора, посматрале су је подозриво. Онда се бегунац завали у столицу и откри рану од куршума док је жена отишла по воду и завоје. — Није вас нико скоро обилазио?

— Ако се појави неки странац, кунем ~се да ћу вас пробудити пре по што вас види — одговори она. — Убио сам човека у Сан Џингу прошле недеље. Звао се Педро Гомез, рекоше ми. Али то је био поштен двобој. Он ме је погодио у раме, пре но што сам га оборио. Сад немам, ипак, чему да се надам. А не желим да ме обесе. Овда нећу дуго остати, али док сам ту...

Г\

Покајница Уоред пустих шума, удаљена, сама, Лежн тропгна, Нема, црква покајница, Задужбина кума из Вождових дана, Заопала и хладна, остарела лица. Дрвени кров јој је покрио онег бели, Ретии су звуци са њеног звоника,Све ређе стижу побожни и верни, На молитву дугу старог овештеника. Не чују ое глаои из ниских конака, Свуд оамоћа влада језива и хладна,Само небо плаче од -јутра до мрака, Ба чокоте голе прошлих винограда.

И док с виноградских високих јаблана, Кроз латице беле шуме речи бајке, О патњама тешким прохујалих дана И сузама многим расплакане Мајке, Крај натрулих греда, уоред општег мира, Окружена дахом вечитога сања, Блиста стара слика вернога Паетира. А вад север дуне оа врх горе голе, Кроз дрхтаје магле бресквинога грања, Чује се како грешне душе молеВелика Плана Љубиша М. Арсић

Оа Јб погледа претеЕи и ибиБе 8ап9< ље. Опруживши се у сену, с револв«* ром у руци, он заспа.

Кад се пробудио, падала је киша;.Жена је спремала собу. Имала је другу, чисту хаљину, а коса јој је била зачешљана. Изгледала је млада, упркос траговима брига и тешког рада. Очи су јој некако биле светлије. — Где је дечак? — прекиде је човек. — На брду. Послала сам га да пази Да се неко не приближи. Он се одједном намршти. То му ее пије допадало. Изнђе напоље. Погледа. прх брда кроз кншу. Тамо се назирала прилика дечака који је лежао под једиим црвеним кедром, окренут истоку. Он се врати у кућу. — Како раме? — унпта она. — Боље да ми спремите нешто за ждерање. Идем даље. — Не лудујте — рече жена просто. — Боље би било да останете док вам раме не оздрави. — Још сам близу Сан Џини — Нико вас неће тражити по овом блату и невремену. Сем тога, рана ћв опет окренути на зло по овој киши Њен поглед сукоби се с његовим У* сне јој задрхташе, лице зарумене Човек се наслонн на врата и почеша нотиљак дебелим палцем. — Можда сте у праву — рече он напослетку. Посматрао је стојећи и даље ослон.ен. А она узе једну плаву кошуљу, капут са зида и чакшнре и пар цокула које су стајале у углу. Све то пренесе у кухињу. Он уђе за њом и, кад је изишла, затворивши врата за собом, он поче да се скида и пере. Жена у соби га је занимала. Оп св двапут прикрадао посматрајућн је кришом кроз кључаоницу. Везла је, седећи на постељи, не окрећући главу. Био је готов с пран>ем.*Кад је завукао једну ногу у чакшире које му .Јв жена дала, он чу како споља врата шкрипнуше. Десном руком дограби револвер и пршпуња се вратима вукући чакшире за собом. Прибивши се уза знд он провирн кроз кључаоницу. У соби, пред затвореним вратима, стајао је младић на чијем се гуменом кншном огртачу пресијавала вода. У рукама је држао пушку чије су двв цеви, као два зла ока, биле уперене у врата нза којих је бно бегуанц. У истом тренутку шкрипнуше једна мала врата која су из кухиње водила напоље. — Руке у вис! Бегунац се нагло окрете запрепашћен појавом новог непријатеља. Два револвера праснуше у исти мах. Али бегунчева нога, кад се он окренуо, запетљала се у чакшире, тако ла је нао на колена кад су револверп прнпуцали. Његов куршум прошао је поред рамена човека на малим вратима. А' куршум овога за длаку п^озујао поред бегунчеве главе. ТреснувШи на колена, бегунац опет отворн ватру. Човек на вратима се заниха. У истом тренутку с других врата грмну пушка. Бегунац се пропе, затетура и паде на под ухвативши се за бедро. — Да ли те је погодио, Пабло? — Само окрзнуо. Али ти си му пресудио, Алфирно. — Изгледа да је готов. У том тренутку уђе жена. — Где је мали? — упита она. — Ништа не брините, гђо Гомез умири је Пабло. — Код мене је, пошто је мало озебао трчећи кроз блато и кишу. Сутра ћу га довести. Човек којн је лежао на поду шшачв се. Онн видеше да су му очн отворене. Жена и Алфлрно клекоше поред њега да виде да ли је озбиљно повређен, алн он само махну руком. — Није потребно — шапну. — Ионако ћу брзо. Онда подиже црвене дивље очи и потражи жену. — Ви сте жена ... Педра Гомева ... кога сам ја,... — промуца он, а речн му се загушише у грлу. — Да, рече она, гогово правдајући се. Човек који је убио Педра Гомеза окрепу главу и стегну вилице у болном грчу. — Сјајна девојка — шапну он и нздахну .