Коло

1

Г1ИШЕ: ДУЦЈАЧ МИУАЈЈ7С?е>т^

Био сам тада млад репортер. Свега двадесет две годцне. Помагао сам у криминалној рубрици, и кад старијик колега није било у редакцији, уредник ме слао на терен. У свако доба и по сваком времену. Такав је наш посао. Једно вече, док сам се спремао да напустим редакцију, позва ме уредник у своју собу. Једну хартијицу држао је у руци. И не гледајући ме рече: — Отидите у улицу Т. (на крајњој периферији), број 27, и то одмах. Једна жена извршила је самоубисто. Ако је ствар интересантна, за сутра ујутрк нанравите рубрику од сто до сто педесет редака. —• Отићи ћу, рекао сам и изишао. На корзоу су ме чекали другови. Го1>ио сам од жеље да се с њима наћем. Али, реч уредника била ми је тада свега. Пешке, кроз уске перифериске уличице, често се распиутјући код пролазника, после више од сат и по хода стигао сам пред озиачену кућу. На свим спозорима мрак. Улична врата широм отворена. Ушао сам у огромно двориште у коме сам у тами с муком разавнавао поједине растурене предмете н дворишну зграду, сасвим у позадини. У њој мрак на свим прозорима, осим на једном, у приземљу, кроз који је допирала слаба бледо-жута светлост пригушена завесама и неким предмегом који се налазио уз сам прозор. Тапкајући преко разроване калдрме и спотичући се, стигох у близину осветљеног прозора и застадох. Ослушкивао сам: ништа. Нигде ни једног шума који би говорио да ико жив има унутра. Али светлост је била једини мој водич. Ту, унутра, некога мора бити. Овде ће ми ваљда моћи дати обавештење. Пришао сам вратнма кс-ја су се налазила поред прозора, попово ослушнуо, па, иако ништа нисам чуо, покуцао сам тихо. Нешто је шкрипнуло, неко се помакао, а онда, послв мале почивке, један мушки глас повикао: — Слободно! Отворио сам врата и ушао. Мала, сиромашки намештена соба, коју сам једва могао да обухвтим погледом у слабој светлости петролејске лампе. Крупан човек седео је на једном дивану насупрот врата и пушио цигарету. Кад сам ушао није се ни подигао. Климањем главе одговорио је само на мој поздрав и наставио да пуши. — Извините, рекао сам му, што вао узнемнравам у ово доба. Ја сам новинар. Сазнали смо да се у овој кући обесила нека жена, па сам дошао ... — Јесте, прекинуо ме нагло; седите. Ношто нисам видео ни једне столице, сео сам поред њега на отоман. —- А, где се обесила, питао сам га валећи бележницу. — Ето, ту, и показа руком. Поглгдах према прозору куда је показпвао и занрепастих се. 0 горњу кваку на прозору висила је обешена старија жена абнормално дебела, обучена једино у белу кошуљу. Ноге су јој допирале до иода. Глава јој је била нагнута према левом рамену, коса рашчупана н очи широм отворене. Слика је била страшна. Он је и даље пушио циг&рету, гледао час мене, час обешену и причао: то је његова жена, боловала је од водене болести и обесила се јер није могла више на издржи болест. Сад чека полициску комисију. Давао ми је податке потпуно мирним гласом, као да није реч о његовој женн и њему... Поздравио сам се и изишао у тамно двориште. Одахнуо сам тек када сам се поново нашао на улици. Лутао сам кроз тамне уличице, свратио у једну крчиу да попијем вино, и пред свој етан стигао уморан тек око једанаест с-ати. Велика зграда у којој сам становао била је у потпуној тами. Откључао сам улазна врата, ушао у тамни ходник, н понова закључао. На степеницама није било светлости после девет часова увече, па су се станари морали служити шибицама да би пронашли свој стан. Ставио сам руку у џеп, претражио дру« гн, трећи, али шибица ниоам имао. IIи-

шта зато; познавао сам све завиЈутке и ходнике. Наћи ћу свој стан и у мраку. Са степеница које су водиле у подрум, доиирао је влажан, хладан и неугодан мирис подземља, помешан са задахом купуса, трулих дрва и отпадака. Пожурио сам према првом снрату. Али, на половини степеништа, кад подигох главу, мој поглед застаде у мраку. Доња вилица поче да ми подрхтава. Кључ од капије, који сам још држао у руци, стегнух јаче. Очи ме нису варале: на првом одморишту, у тами, јасно сам видео ону обешену жену. Глава јој је била нагнута према левом рамену, коса рашчупана и очи широм отворене. Те очи гледале су право у мене. Нисам никад имао привићења, никад се, па ни као дете, нисам бојао авети, ни приказа. Али сада, сада је слика била потпуно јасна. Ја сам је видео иако сам знао да то није она. Толико сам могао да размишљам, бар у моменту. Затворио сам очи и поново погледао надајући се да је више нећу видети. Али, она је стајала на истом месту, у истом положају.

„Напред", рекао сам самом себи, „то је само привиђење, то није она". И оклевајући пошао даље уз степенице. Међутим, што сам ближе долазио слика је била све јаснија. Истина, сада то није више била она жена, али је била нека сподоба која је ту висила. Њене очи су ме још увек укочено гледале. И, више од страха него од храбрости, стегнух кључ од капије и јурнух поред ње. Осетих како ми мантил лагано удари о неки предмет, доће ми да врионем. Тек на трећем спрату, где сам становао, дођох мало себи. Што сам брже могао отворих врата од собе и закључах их-за собом. У светлости електрике ухватих свој лик у огледалу. Био сам блед као крпа. Свукао сам се врло брзо и легао у постељу покривши се по глави. Не знам ни како сам заспао. Ујутро, кад сам поново силазио низ степенице, идући у редакцију, размишљао сам о ноћашњем догађају: „Од чега сам се уплашио? Да ли је заиста тамо нешто висило?" И, кад сам дошао на одмориште првог спрата, цела ствар би ми јасна: Кројач, који је имао салон на првом спрату, те вечери је изнео пред врата једну поломљену лутку и оставио је ту преко ноћи. Глава јој је била нагнута на лево раме, а очи гледале право низ степенице. Написао сам своју рубрику, и ником у редакцији нисам рекао шта ми се догодило. Али отада читавих месец дана долазио сам кући увече пре девет сати, док су још степенице биле осв »тљеже...

С Ј

ПИШЕ; С077О&ОДЛИ

Тоза „Решетка" журно изиђе на врата кафане „Олимпија", уви се јаче у широку бунду и похита кући кроз белу копрену снежие мећаве која је помамно витлала пустим нлочником. — Бога ми, оваква бунда вреди пара! промрмља Тоза задовољно и разне-

умољива заповест. Само брзо! Немам много времена! / Тоза учини још један покушај да се са непознатим некако нагоди: — Гледајте, драги господине, молим вас... — Жалим, младићу, али немам кад да гледам! пресече га бас из тмине. Осим тога, сувише је мрачно за то! Дакле, напред! Доле с том бундом! Този не остаде ништа друго него да

жено пређе руком преко сјајне и топле длаке свог капута. Уколико се усамљени шетач више прнближавао својој кући, улице постајаху све мрачније, уличне светиљке све ређе. Небо без иједне звезде чинило је ову ноћ упркос белини снега још суморнијом. — Хвала Богу! Још само пар корачаји и ето ме код куће! помисли Т^оза „Решетка" и живље крену. У том часу испречи се пред њим у помрчини једна прилика и оштра светлост једне џепне лампе засени му очи. Непознати је неко време ћутке мерио својим ситним, жмиркавим очима пролазника у бунди, па најзад процеди оштро кроз зубе: — Скидај ту бунду! Тоза „Решетка" претрну. — Но, шта је? Брзо, брзо! — Опростите, али... — Без икаквог „али"! претећи се повиси глас из тмнне и цев пиштоља грубо помилова Тозина ребра. — Скндај бунду! поново одјекну не-

скине са себе скупоцену бунду. Непознати му натаче свој танки, искрпљени мантил а сам навуче тешку елегантну бунду у коју сав утону. — Колосално! промрмља задовољно. — Ово је већ нешто друго'. У реду! Хвала, друже! Тоза „Решетка" цвокотао је у танком мантилићу. Ледени ветар продирао је до костију. Непознати се окреге да пође. — Један моменат! протепа Тоза цвокоћући од студи. — Шта би хтео? — Допустите ми једно питање! — Питај! — Где ћете сада са овом бундом? Непознати се исцери: — Па, можда на шољу топлог чаја код „Олимпије", ако немаш ништа против! — Не бих вам саветовао! — Зашто? лагано упита други и лако изви десну обрву. — Зато, што тамо још увек седн сопственик ове бунде!

1ЕМШШ

Треба ли се плашити грипе ? П>е свега треба знати шта се подразумева под медицинским називом грипе. То није што обично свет назива тим именом. Сваку прехладу, назеб, запаљење горњих ваздушних путева, па чак и сваку главобољу или и „покварен стомак", свет назива грипом и то не само обичном грипом, него и „грипом у стомаку" или „грипа у глави". По себи се разуме да све то није грипа, у оном смислу у коме јв медицина означава. Према томе у публици влада пометња, па и лекари који пут, у брзини, да се не би много са болесницима и њиховом околином објашњавали, означују нешто као грипу, што у ствари није. Треба имати на уму да је назеб или прехлада лако обољење које пролази за дан-два, не остављајући никакве носледице. Мало тежи назеб, са катаром грла и душника, а евентуално и броихија, назива се инфлуенцом (иако неки праву грипу називају инфлуенцом!), а грипа је већ озбиљније обољење, са тачно израженим знацпма и што је важније, са могућностима врло озбиљних компликација. * И поред свнх истраживања, проузроковач грипе још је непознат. Мисли св да је у питању неки вирус (отров, који има својство живог бића), али он није могао бити доказан. Међутим зна се да се он преноси — и то врло лако — са болесног на здравог и то највероватиије преко прибора за дисање (говором, у ситним капљицама испљувка или пљувачке, кијањем, кашљом, љубљењем). Нарочито у доба епидемпје, грипа се шири невероватно брзо, и тако рећи из сата у сат повећава се број оболелих. Впидемија грипе може да буде мала (по броју оболелих) и лаке природе, као што се то догађа скоро редовно у зиму или у рано пролеће. Али она може бити мала, али много теже природе, тако да већииа оболелих ггретставља тешке болеснике. Из искуства од прошлог рата знамо да епидемија грипе може бити и врло велика, да захвата не само целе земље, него и велике покрајине па и целу Ввропу. Па и тада може бити разлике; у неким деловима она може бити миого тежа него ли у другим. * Тежина сваког заразног обољења, па н грипе, зависи од два чиниоца: од отпорности изазивача (у овом случају вероватно вируса) и од отпорности организма кога зарази. Када се зна да отпорност организма против болести зависи од извесне урођене отпорности наслеђене од родитеља, затим и од стечене отпорности, која се стиче током живота и која настаје као резултат самог начина живљења (исхрана, телесни или душевни напори, прележане болести, сувишна употреба алкохола; или дувана итд.), онда је јасно да ће епидемија грипе бити у толико тежа и у толико већа у колико је вируо отровнији и у колико је отпорност обо« лелог слабија. * Према томе да би се сачували епидемије грипе треба пре свега повећатн отпорност организма. Ако се то не мо* же постићи довољном и подесном исхраном, онда се бар може паметним н уредним начином живота. Јер треба у то бити сигуран: у колико је организам сваког појединца отпорнији, у толико је вероватноћа за епидемију грипе, мања. Осим тога у ове зимске дане и у рано пролеће треба што више избегавати директан додир са много људн (транваји, биоскопи, позориште). Алкохол и дуван ни у колико не „убијају" вирус грнпе — као што се обично мисли! — него напротив слабе отпорност организма, а тиме, индиректно, стварају повољну прилику за обољење. Д р . С.