Коло

Жра

ПИШ В - 'ВУкОСАВА СГ7АЗАРЕвИ,(—.

^и-" ошто је свађа услед љубоморе дој / стигла врхунад на коме речи м V нису биле довољне, Соља је наједанпут нанерила на мужа револвер, који јој је изненада искрснуо у руди. У магновењу Марко је видео пред собом гадну црну рупицу из које ће излетети — смрт! Али, пре него што је стигао да учини ма кава покрет, чуо је неколико пута оно необично метално шкљоцаље револвера који неће да опали. Затим је полетео, зграбио жену за руку, и после кратке борбе успео да јој отме револвер. То је био пиштољ система познатих џепних револвера, прописно напуљен. Само неки ситан механички недостатак спречио је комедију да се не претвори у драму. — Добро сам прошао! рекао је Марко. Соља се срушила на под скрхана страншом кризом нерава. — Опрости ми, мили мој — промрмљала је пошто се испалакала. Опрости ми, била сам јутрос тако несрећна кад сам открила та проклета писма. Кад сам видела да си ме преварио, изгубила сам главу. Отишла сам код једног продавца оружја, недалеко и купила револвер. Хтела сам да се убијем, мили мој. — А, док се не убијеш, хтела си мене да убијеш? — И ја бих се после убила, кунеа ти се! — Поново је зајецала, а затим рекла болним гласом: — Ох мили мој, зашто си то учинио? — Шта? — упитао је Марко изненађено. — Зашто си ме преварио? — Та, нисам те преварио! Већ сам ти објаснио. Та писма мало слободна навела су те у заблуду ... Између ... између те жене и мене ничег није било, сем обичног флерта. То је права реч, обичног флерта. Штавише и то је већ завршено. Она је отпутовала и напустила Београд. Нећу је више никад видети. Соља је завртела главом. —: Немој лагати Марко, ти си ме преварно. Зашто? — Али, кунем ти се да... — Ја ти не верујем... Уосталом чак и кад бих примила твоје објашљеље вашто си ти отпочео тај флерт? Зашто? Имаш ли што да ми замериш? — Немам ништа. — Зар ти ја нисам одана другарица? — Јеси, мила моја! — И добра домаћица? — Ох, јеси, мила моја! Овај последљи одговор изречен је, може бити, нешто енергичније него остали. Соља је наједанпут престала да плаче и упрла у мужа упитни ноглед. — Каквим си тоном то рекао? Шга то значи? — Па, ништа, ништа мила моја на то ће Марко збуњено. Али Соњу није уверило то одрицање. — Слушај, рекла је озбиљно — после онога што се догодило ми не треба ништа више да кријемо једно од другог. Само ако у наше односе унесемо пртпуиу искреност моћићемо поново да живимо заједно и споразумно. Малочас се из твога гласа осећала задља мисао, треба да се изјасниш. Шта си хтео да кажеш? Говори! Јесам ли погрешила што сам рекла да сам добра' домаћица. Сматраш ли ти да ја не заслужујем тај назив? Марко се још мало двоумио а затим је дохватио храброст обема рукама и рекао: — Исувише га заслужујеш! — Исувише! узвикнула је Соња зачуђено. — Да, исувише. Тражила си од мене да будем искрен и бићу. Ох, свакако, не замерам ти ја што водиш кућу и што се бринеш о интересима наше заједниде. То је женина улога, Само не треба никад претеривати. Може бити да брига о домаћинству заузима код тебе превише места. — Заиста? , — Заиста! Извесне појединости из домаћег живота задржавају твоју пажњу исувише искључиво.

— Шта хоћеш тиме да кажеш? — Хоћу да кажем, например, да ти сматраш да си однела велику победу ако си, цењкајући се, откинула од пиљара неколико динара. — Па наравно, не дам да ме пљачкају. — Недаш да те пљачкају! Тиме си рекла велику реч. Да те не би пљачкали не мари, купила си скупоцени кантар да поново премериш све што донесеш с пијаце. Да те не би пљачкали по квалнтету, ти трчиш на други крај Београда да вратиш калем конца, који ти се није учинио добар. Да те не би пљачкали у новцу... — Соња је прекинула мужа: — Може бити, — на то ће она, Али, зар си ме ти Марко због тога нреварио? — Не. Уосталом ја те нисам нреварио, то сам ти већ рекао. Хтео сам ти само ставити на знање, да би муж кад се врати увече кући, после целога дана рада, био срећан да чује и нешто друго, а не само вечите распре између своје жене и трговаца. Може бити

да ниЈе потреоно ништа втпв па Д1 он оде и потражи на другој страни заборава, од заиста досадних брига. Не, немој се љутити Соња. Ми једно другоме сад говоримо неопходне истинв. Ја сам, уосталом завршио. Убеђен сам да си ме разумела. Има особина за све године старости. Ова особина теби не приличи. Ти си, драга моја, исувише млада да би играла улогу женског КирЈање. Исувише млада и лепа! Да знаш само како ми изгледаш љупка кад оставиш за тренутак тај строги и нодозриви израз и кад престанеш да мислиш о месаревим неваљалствима и о пиљаричиним лажима. Ето, завршио сам. Пољуби ме сад. Још боље. Хвала Богу. Не замераш ми што сам ти рекао све ове непријатности? — Не, мили мој. — Истински? — Истински!... И ја верујем, верујем да имаш право. Баш сам глупа што тако радим. — Онда ме још једанпут пољуби. Кад су престали да се љубе, Марко је са запрепашћењем видео где Соња ставља шешир на главу. — Хоћеш да изиђеш? Где ћеш, мила моја? — Код продавца оружја! — на то ће она без колебања. Хоћу да му вратим ово ђубре од револвера, које је имао дрскост да ми нрода. Мораће ми вратити новац. Не дам ја да ме пљачкају...

Седећи за катедром учитељица је лупкала оловком и говорила: — ... и када зазвони последље звоно да се нико не макне. Док год сам ја у разреду час није завршен. А онда, прво треба да се однесу слике, кугла, коцка, и остали предмети у зборницу, да затим изаберем оне који ће остати још један час да уређују школско двориште и цветљак, и после тога тек остали могу лагано и без ларме изићи из разреда. Јесте ли разумели? — Јесмо! повикало је тридесетак дечјнх гласића. Они су седели мирно у клупама и слушали речи учитељице.

— А ти, Бобане ... (један дечак у клупи близу врата устаде) ... има већ неколико дана како увев после последњег часа побегнеш ^ош пре него ја изиђем из разреда. И јуче си утекао. Зато ћеш сада остати у разреду после наставе и педесет пута написати: „Ја не смем бежати из школе". Без жаљеља, без оправдаља или протеста, он седе, стави на клупу свеску, и како је последње звоно већ било прошло, он поче да пише: „Ја не смем бежати из школе, Ја не смем..." Сутрадан, док је последње звоно још зврјало и учитељица била окренута табли, Бобан је изјурио из разреда. „Мангуп један", гунђала је учитељица у себи, кад је видела да га нема

у клупи, „опет је побегао". Али није била љута на њега. Бедно обучен, често прљав и шмркав, и ошишан до коже, изазивао је симнатију и сажаљење. Другог дана седео је мирно, био је веома пажљив, и непрестанр крио очи од погледа учитељице. Само да га не ружи пред целим разредом, само да га опет не казни. Али је опет побегао пре осталих. „Свратићу до његове мајке", ^мислила је учитељица, „свакако ми је успут, и рећи ћу јој да је несташан и да бежи из разреда." И тог истог дана, после часова, кренула је у Нову улицу број 16, где је Бобан стаиовао. У великом, прљавом дворишту, с безброј приземних станова, једва се провлачила испод простртог мокрог рубља на ниским конопцима. Куцала је на вратима и питала: „Станује ли овде мали Бобан Рајић?" Нису знали. Много је породица било у том дворишту. Зато није даље ни питала. Кад је поново изишла на улицу пред кућом сусрете Бобана. На једном рамену је носио цепаниду, у другој руци држао чинију. Видећи своју учитеЉицу стао је збуљен и запрепашћен. — Бобане, Бобане, говорила је она прилазећи му, зашто си опет побегао. Сад сам хтела да нађем твоју мајку и да јој све кажем. Она би те сигурно тукла за то. — Ја, ја... сам, госпођице, морао да побегнем. — А зашто? Реци ми! Он спусти цепаницу па земљу и прислони је уз тело да не падне. — Госпођице, моја је мајка умрла пре осам дана. Ја сад живим код баке, која је врло, врло болесна и нигде не иде из собе. Ја сам хтео да више не идем у школу и радим за баку, али она није хтела. Чак и оног дана када је мајка умрла, дошао сам у школу. И сада, пошто нема ко да оде по ручак у мензу, ја сваки дан ,у подне морам да одјурим кући по лонац, па да станем у ред пред кухињом. Данас сам добио и ову цепаницу од једног господина. Већ дуго нисмо имали шта да наложимо у пећи... Почео је да плаче. Учитељица га је помиловала по ошишаној глави. — А зашто ми то, Бобане, ниси рекао, ја бих ... — Нисам могао да вам кажем. Бојао сам се да ми нећете веровати, а то би ми билр најтеже..,

1МША1Ш Како и зашто НАСТАЈЕ ГЛАВОБОЉА? /Лема чешће појаве која означа« /И ва да У организму све није 7. р е ду — од главобоље. Међутим нема знака „нередовног" стања У нашем организму, који би могао бити последица најразличитијих промена у. љему — од главобоље. Напослетку нема за лекара тежег — у погледу процењивања која је болест у питању —> и неодређенијег симптома болести —> од главобоље. По томе се види колико је тешко одредити зашто некога боли глава. Када се главобоља процењује као' знак обољеља, мора се прво водити рачуна о томе јавља ли се она ретко или често, траје ли она дуже или краће време. По себи се разуме да главобоља, која се јавља једанпут или два; пута годишње, после неког узбуђеп.а или дуже седељке, после обилнијег је« ла или претераног пића, не значи никакву тешку болест и њој се не мора, придавати већи значај. Али ако се главобоља јавља чешће, ако она дуже траје или чак ако не престаје, онда се мора тражити узрок. Узрок главобоље може бити некв обољење скоро у сваком органу нашег организма. То већ доказује да је врло тешко открити га, јер за то се мора извршити преглед свих органа. Према учесталости, начину појављивања (у које доба дана или ноћи; да ли почиље нагло или постепено), дужини трајања, месту бола (на коме делу главе) и да ли пропраћена и другим појавама болести (напр. несвестица, повраћање и др.), може се донекле закључити о томе који би орган могао бити болестан. Али само по тим знацима не може се никако донети коначан закључак. За то потребни су и други објективни знаци болести.

Главобоља настаје било услед промена крвотока у лобањи, било услед повећаног притиска у њој (папр. у случају пеког израштаја у мозгу). На промену крвотрка у лобањи утичу најразличитији узроци, а има их толико, да их је тешко и набројати. Свако сужаваље крвних судова у лобаљи, лли њихово млитаво проширеље, тако да крв застаје, доводи до промена у крвотоку које изазивају главобољу. Немогућно је набројати све болести у којима је и главобоља један од знакова обољења. Од обољења мозга, можданица, ока, уха, носа, па чак др рбољења ногу, свака болест може да д& главобољу, као значајан или спореднији знак обољења. * Због тога се главобоља, која се јавља чешће, која дуже траје, а поготово ако је непрекидна, не сме потцељивати већ се мора схватити као озбиљна опомена да у организму није све као што треба. Тада се треба обратити лекару за преглед и мишљеље. Али не треба се чудити ако он не може одмах да открије узрок главобољи. За то, као што рекосмр, треба дуга и стрпљива испитивања, а честр и дужетрајно посматрање болесника. Осим тога, неки пут су неопходна и друга, помоћна испитиваља (рентген, преглед крви итд.)< Тек после тога моћи ће се, у већем броју случајева, открити прави узрок главобоље. * Главобоља се, ако је знак некрг краткотрајног и доста безначајпог обољења, отклања прашковима. Али, ако јв у питаљу теже, озбиљније обољење, она се или уопште не може или се само за кратко време њима уклаља. Право и трајно лечење главобоље, врши св лечењем и отклаљаљем њеног узрока. То исто вреди и ако је узрок релативно прост који се д& лако отклонити (напр. духовни премрр или претерано пушеље) или ако је то за тренутак теже учинити (напр. нека акутна заразна; болест). Без лечеља и уклањања узрока, нема сигурног и коначног излечења главобоље. Др. С.