Коло

11

3А ДЕЦУ, ДА СЕРАЗОНОДЕ И ПОУЧЕ

/1т7А4 Сгш

Ноток болпо жубори. Изгледа *ао да плаче. Кроз жубор с« чују речи: ВО/не. сиаси. Зар да иоток меј« «раси шуму 1делу. и#.јж велу ш\е воде. ш&ла, оде ? >1е дкај. Јер бе-з мене «• пгга може. Звц је скакутао, прескакао џбуи.е ж грмове. Уморио се, ознојио ж стао. ЈБутић јкути изгрдн зеда. Чула то бела рада, насмејала се пакосио м рекла: ЛуушЋу жутм ~Жути! Што се ту правинт хвалиш: као ја ћуди буди. па ће то евако тако цвнити тако како еви тзедом цене цене. Зец се. закнкотао и одјурцо даље. Суице је пекло. Поиекад је врућ ветар заталасао угрејано лншће. И све се умирило. Наједном је внсоки јаблан викнуо: ' — Бно облака! Њогов глас одјекнуо је гаумом. - Иде облак! — причале су птнце дрвећу.

— Облак, облак! — шапутали су лентнри цвећу. Мало по мало и' цела шума знала је да нде облак. Отолетпи ираст је задовољно затресао гран.ем. Док су се становпици шуме радовгГлн, облак је бивао еве већи и већн. Ускоро се иије видело нлаво иебо. Ветар. Прво слаб на јачи. Олуја. Детлић је ушао у шупљнну дрвета. Птнце су бежалк у своја гнезда. — Кшиај — грмиу високи : јаблаи. I — К1Јша! — орила ее цела шума. Шева је излетел'а из свога гнезда, иавдавила круг и врашла се натраг. Укваеила је крнла. Глнста се полако извла чпла испод камепа. Столетни храст се смешкао. Знао је он да ће носле овакве рлује доћп кпша. Поток је био иајрадоснији. Помамно је јурио носећп са собом граИе и камење. Од силиог, скакан.а сав се замутио. Земља само г.ут.а воду. — Још ... јога. .. шапуће и Инје. Трава мокра, радосна, добпла многО' лешпу боју, зеленију. Нуж изашао на-влаашу ста. зу, мили и остављао траг за со.бом. Љутпћ се љутио иа.кишу: Малочас ме сунце пекло једва остах жнв. а сада ме китиа би1е као да сам кштв. ■ Алн ако. нттшта. зато. питаће се' свет: —■ Где .ле оиај мали. зкутж. п© нај леџхтхи ивет ? Бела рада му је п-отсмешљи, во рекла: Ие знам ко је левшж. иека кажу сви: ја или ти. И лија и зека, шумарева сека. . Л#лени и сриа, два гаврана црна. жнела. леитире меда ж скакавца пет. к еви. . сви одреда. »«»ли су ми да сам »онајленши цвет. Јесте. мој љутићу. то је каз'о свако. само -што не умем . аа се хвалим тако. .. Једап скакавац се »латао насмејао љукићу и белој »ади. Славуј пева, увија, и »,егова песма лети од цвега до дп«та, од дрвета до дрвпа.

'Затим вцсокв јаблан узима иалицу у руке и диригује целом шумом која сложно пева: Боже. Ти сп добап био. тебе слави свак од 'нае; молбу си нам иснунио. поблао си китиу — сиас. Лепа напга шума мала Теби клине еложно: хвала! М. ВАСКИН

Најмлађи члан Боб-клуба учи се да плива. II кад овако лано почпњс биће доцније свакако одличан пливач. (Онимак: а . симић)

ња, радости али н ирикрпвепе туго, када.сам једног нролет1гег даца понела једиу од мојих грлица, прозору. Приппјала сам јо на груди, на образе и љубила је. Молила' сам је да ме се сетн ... Тихо сам јој говорнлр, да дође да се хранн нежирм грахорицом из мојег врта. Затим сам отворпла једну руку п одмах је склапала стежућн још јаче вољепу птицу; онет . сам је миловала, обасипала. јој. главу пољупцима; срце мп с.е сте зало, очи су ми биле пуне суза. Најзад, после мпого колебаља н напора, ставпла сам је на нрозор. Стајала је неколико тренутака непбмпчиа, зачућена, скоро уплашена својом срећом. Тада је залепршала крилпма, срећно крикнула, што ме је заболело до дна.срца, и одлетела ... Дуго сам је нратила иогледом; а када је зашла за расцветалим дрвећем, почела сам да јецам... Ж. С.

РЕШЕЊЕ РЕБУСА КобМа). 3, (к)»Мт). (ВУгл(а), (з)ебр(а) = (з)ибр(а). з. осе. к, (ј)аје Ко б»зо еуди б.рзо, се и каје.

Сећам се, јотп" док сам била дете, да су с јесеин доносплп ловци у нашу жућу дивне, нежне грлице раскрвављених крнла. Поклањали су ми и ја сам их неговала. Улагала"?сам миого волзе и нежпости као мати за своју дежу и успела сам да пзлечнм жске од њих. У колико су јачале, ностајал« бн тужне и одбијале би хражу коју су за време своје слаЈестп јеле из моје руке. Чнм су могле" да лепршају крплнма, ударале бп, по аадђама кавеза; хтеде су да излете. Сва.како да *и угинуле од туге и умора да жх ннсам пуштала на слободу. Бпо је то дан живих узбуће-

Сунце је пржило шуму. Стари храст је уздисао: *

ИишМа «. ГГо ИАРГ7РИ<лиИспод крушке једпе ( Л Лежи с Јовом Иве, Два лељнвца страгана, Мрзп их гато жнве. Зрела крушка, жут-а., За јело пм вол>у ствара, Ал ко ће нм брати, Кад IIх то залгара. За брање. се не могу Ногодитп саде, Док случајно Ивн Једна крушка па,де. Ето брате драгп, ■— Речо Јбва Ишт Кругака ти је пала, Тако мож* да 'с' ;кпкп.

— В, мој драги брате, Крушка падг; с пеба, Али какве вајде, Кад жвакавд, треба. РАДМИЛА ЂОРЂЕВИЂ Тде Је ави^атичар ?

Због квара у мотору акијатмча* је био нриморан да се сиусти. Н«шао је да погражи иомоћ. алж иије одмакао далеко. Амо будете боље »агледалж елику. иидвћжчгв да 1е авијатжчар ту. саским блжзу апарата

: Иала „балцшпа" ?/.; обданишта у улици Спасе Гарде (Снимак: А. Симић) Где је пас?

Мила моја мамо и драгп мој *тата,пз лепога села јавл.а вам се. бата. Док игубори жоток ■ шумица мири, док певају итице, жоветарац пири. И до.к овце блеју «вуд по селу це.том, моја ру1(а нлизи *о шширу белом. Овде чша свега, жгто ти ерце хоће 1*>огу хвала, добрб родило је воће. Иолнем се иа крушку >1 * се само еладим. Чувам .овце — то је «ве што овде раднм. К.чд је лепо време купам се и пливам. Ие брип'те за мене, овде ја уживам. М. ВАСКИН 8м ц&к В8 кшннана

Ево како можете од воеће да наиравите млииара. Покушајте, иеће бити тешко. л

Гуштер Се оиружио по тоидом камсиу иа се слади и дрема. Покаткад отвори очи, ногледа ралосгц) у суице и мева: пржи. гори. нали. мори. иокор створи свуд по ГОРИ . . . Ј1ењо потрчи за мувом па опот спава. Дахће лисица, исплазила језик н журп ка потоку. Славуј се ш1\ућурпо у најгушћем хладу и ћути. Ваздух треперн. Веверица сћаче с гране на грану. Маше велпкпм репом.

Овчарево стадо пасло је шспод једног храста. 13најући да овце радо једу жнр, но,пео се он на дрво н тресао им жир. Испод дрвета био је нро страп његов огртач. Овце које су биле гладне, грпцкајући жир, разгризле су му и огртач. Кад је овчар сицгао с дрнета и видео шта се догодило. Л >утито је узвикнуо:. — Другима дајете ,вуиу за одело, а; мени, који с-ам вас хранно, незахвалин упропастиЛи сте моју кабаницу.

Сви су отишли од куће само су оставшш иса Мургу да' чува кућу, Али. ето, његова кућина јс иразиа и од Мурге ни трага, Тако то изгледа на нрви ноглед. Међутим. ако само мало бол>е загледате. ви^ећете да Мурга добоо иази имање и да није далсио «>Д €во.|е кућице.

)Ево има всћ сто лета како моје дрво цвета. како дајем плода. хлада, ал' никада. као сада жије било лсеге веће. Уздахпуо нсцрнљени храст ж клонуо. Земља сува, пуца. Нврчак жзвнја. Трава се спарушила.