Коло

4

Пошто је открио земљу београђапин је вредно и обрађивао. Свако „имање" није било и није ууПод 1>уку", али то му није ни мало сметало. Научио је да пехиани... Травњаци београдских улица пре. творени су у „алеје" кукуруза « сунцокрета. (Онимци: Л. Симић)

Ју^шриметно и постепено давр«//\ шене су у нама београђанима велике промепе. Овакако не у свима, али у великој већжии нас житеља престонице Орбије, та.ко да ое о тим променама може. говорити као 0 нечему пгго се односи на све, ка.о о иечему што је иостало наше ново обележје. Постали смо, више по нуасди но по својој вољи, аемљорадници и поставши то првих дана нисмо ни могли лриметити да СУ у нама нзвршене битне промене, да се наш спољни живот битно изменио. Али, није то оно важно и није то оно што чшш да смо већ

данас различнти. Овак.и за себе и мш заједно. Други, но што смо недавно били. Земљорадн>а, обрађивање башти помогли су нам да се отргаемо од извесних навика, о којима смо мислили да су неогклољиве, неискорењиве и ничим замењиве. Баште наше. додир с грудом, свакодневии зиој на сунИУ, ситие кишиде, бављење у природи учинили су нешто више, трајније и јаче. РекЈШ би судбоиосније. Омогућили су нам да сићемо у себе, да све дубље и више пронађемо себе и своју душу. Ону душу аа коју смо, не баш та.ко давно, мислили да није много ни потребна.

Свуда по СрОнји жетса јс завршспа. Иластови су пирскини. ^снинлк: м. 1'шшјџ

Ми смо се прошлог пролећа скоро неосетно и једва приметно вратили земл>и. И та.ко учинили огромно откриће. Не одмах. Јер. обрађујући своје баште или плацеве узете иод закуп. махом неуки и неупућени земљорадници тојест баштовани. билн смо и сувише заузети. Имали смо и сувише ггосла. Можда, смо у почетку више гун ђали но што смо се радовали. Можда нисмо хтели ни да вилимо промене које су настале Сазнали смо многе ствари и појмове. Нлбављали еемена и садннце, погребгш алате. копали. риљали, плеви![м. прагаили. везивали откопавали. чупали коров. брижно неговали тек изниклу биљку. нспитивали плодове тру :ш, посматрали небо жељии сунца иги кише Билн смо раздрагани или мбринути Ррдили смо и радимо пречано. брижно. полетно И нисмо мно>о размитљали. већ смо се труднли 1а постанемо што бољи „сељаци". што гскуснији домаћини И тек смо дон није. у дугим зимскцм вечерима раз мишљллн о пром<чмма и о последицама ноног начина жнвота, о утицају

земље и земљорадње на н&с, на нату душу, на међ.усобне односе људске, на наша осећања па и на погледе на свет, л >УДе н догађаје. Прилагођавајући се земљи, ми смо ушли у нови делокруг рада и у нови свегг. Боље речено у овет који је био ту, сасвим близу нас, али који ми нисмо видели, или само потцењивали и алпема.ривали. Ми смо, најзад, схватилн смисао земљорадње, и још више од тога, смисао земље. Онај здрави смисао земље о коме говори Ниче. То није ии болећиво-сентиментдлни повратаж ■рнроде у духу Жан Жак Русоа, ни Сежање од културе у при)м>ду, већ отжривање зјафавља земље, њених енага, Јхчкова. Земље као темеља, хране и жзвора културе. Истовремеио смо Открнли и овој дом. Огкрили лепоте дома, домаћег огњитта. Интимност и герисногт. Пошово •сећамо, видимо и знамо да је лепо •авнти се у кући, бпти са својима. Открили смо благородности и пријптиости огњишта, све оно што гмо заведени извесним — тек сада видимо лажиим и варлчивим маннфестацијша савременог живота, толико потцетнвали. Скоро смо заборавили да ноетоји, илн ако поетоји сматрали као некнм пролаанпм свратиштем. Тренутие забаве, опољии блесак, назови луксуз, и томе слично, одаукло нас је н удаљило од куће, на улицу, корао, трке, седељке, у каФану, која нам постаде друга кућа, ако не и прва. Свега тога, помало и снлом прнлика, иема више. Или врло мало. Данн ■ месеци и ово друго наше земљорадннчко лето навикли су нас на нов начин жиЂота. На стари — новн начин. Сви смо ,се, сем изузетака којнх увек има, вратили земљи и огњишту. Својима и груди. 'Го је та непобитна духовна, морална па телес.на револуција која је из^вртена у нама, а коју одмах нисмо ки могли приметити Ниомо приметили дубо-ке и коренитб промене можда збо>г тога што су се оне догађале у свакоме од нас понаособ и што смо једног дана онет гви личили један на другог. Промене су биле и сувише личне, приспе, па пам је изгледало да су оне сасвим природне. И тек смо доцније увидели да смо се изменили. И свидело нам се. свцђа нам се што смо другчијп. Старо нае, ралуме се, још увек искушава. Враћа ое повремеио. али оно нема више некадању снагу, те не може више да дејствује. Ми смо темељно посталн оно што смо данас и нскушења су ове мања и блеђа. Учврстнли смо се у „новој кожи". Живимо скромно, повучепо, мирно, задовољни с оним што имамо и оним што нам даје наша земља. Мучимо се, али знамо да нам труд није узалудан н да нас хране и плодови нашег труда. Жнвимо без раекоши. у оквиру ман.е брнл.антиом. Живот нам је ирнсннјн. срдачнији, честитији, чипхћи. темел.нији и стварнији. Јер је ближи земљи. јер зрачи снагом и и соковнма земл.е Задовољство је бити у додиру с -земљом, нмати сазнање да емо постигли нешто тто делује свакодневио као освежавајуће кунаље. Ми смо на путу да сасвим пронађемо себе и да — можда спасемо душе своје. Нестало је буке и вадаивог, лажног и вештачког Природа је победила. Пг>ирода и земл>а. Ми учвртћујем« у себи ковог. одуховљеног човека и Србина. Творачка је само она обпова која се врши у нама и која је у стаарном додиру са земл.ом, 11 Т. ['лавнв уредник Мића Димитцијевић * ^релник Бошко Гокип * За Фотдгва.Г.ије Ллександар Симић * Цртач ћорће ЛоПачев ♦ Уоелннштвс Поенкапгова бр. 31 Телефон 25-010 * Влаенвк и иалавач °ппгко и-^чавачко (тг>ел\'зеће А Л Јовап Таноппћ * 'ч -мппип;;апијћ 'I "( н■ :.31 Веогпал Тел "»4-001 10 штампл. .Н1г.1мпаоија Беогпал" А Д Дечанека 41 Троиесечна аретплата 58— чвн