Коло

Поводом 80-годишњице Ђуриног доласка у Србију

— Ајдо, ајде, лута« моје белеТ Г -ђа Мара ое чуднла овој наглоЈ промени, али чуђењу није дала миого места у евојој глави, јор је имала „читаву камару секлрација", како би обично говорила госпа Јули, нроФесорки у потзији, коју је оиа авала колегинином. А г. Паита када се препородио, постао дооар, иа кад раароиараш с шим као да пијеш млоКо доброте. Чудила се мало, разлог није ни тражИла, а- више ј« била радосиа што

И збиља, точак и,еготм>р жгтот« тшао на раскршће и кренуо другнм. иут0м. Било је дивно сунчано јутро. С [>цв г. Панте играло је кокоњеште од милине. Хитро је скочио као и свако јутро: — Одох на уранак! Оврша Је крештала на крОву, док јв г. Паита са гускама шлазио цз дворишта,' а госгга Мара мислнла:

Срећв У свијг чудн* саага " % * дугаом мм дут* рефрен пссме Д |>*ге у. Исзлам вал-д* чз и.гиог мнсао т мгкх зана љубавн« жл»м. Вече поласа пад* ... . . . ■ тад* т иен« вукие чудн* л.уПалжи ал*м п.еа врео опојпн д*д и »|1ч>нс заносмаг ивећ« с* п.еан и»с* ... Душом м* сисћ* смке. и мине V један иаж ... СТКВАЦ ВУКЧЕВЦИ

Г Д КУТв''

/71 ше Дирис био узрок бораАЈа ХГ~ТГ\ па челу г - Панте. Далеко од ^ тога да су аначнле старост; еначиле су љутњу која је извирала из дубине срца. Те боре па лицу и ту љутљу у срцу посејале су, нећете ве»овати, нико други до гушге. Да, гуске и главом и репом! Решила г-ђа. МаЕа да гоји три гуске за зиму, "пошго не може свињу, и једноставно рекла: — Панто, даје ти се прилика да се подмладиш, да се потсетиш на срећна врембна кад си био гушчар у твом Обреновцу ире четрдесет година. Ти ћеш сс ста-рати о гускама, водити их на пашу, ношто, осим иотзије, никакве друге користи од тебе немам. II од тога дана настали су црни дани за г. Па.нту. Вазда је изгледао као покисао петао. Свако јутро, уместо да седи, чнта новиие, полако срче јечмонву, морао је у својих 55 година да устаје рано и налаеа гуске, иа једном јсш нео-брађеном пољанчету недалеко од њиие свромне нензионерске кућице. Чувао гуске, гледао их и у себи м*слио како на свету нема глупље животиње од гуске, вако је сто нута бол>а слама од перда и све тако и томе сжично. Толико је ишао далеко у својој м ржњи ирвма туокама да није 'виН1е хтео да \спа.ва на перјаним јастуцима. Чииило му се да када је * Ад-

башгју прелазио да му . је лакпге било него да чува сада, он, г. Паггта, рачуноиспптач ■ у пензији, .ове досадне птичурине. У дугом размггпгљању сетио се грехова за које није знала г-ћа Мара, и мпслио је да је .сада дошла пла.та греху у овом доеадном испаштату. * Али ггосле буре сунце лепше сггја. То шравило дожгтело је милионски пут ренризу. Једнога. дана на: велико чуђеље г-ђе' Маре" почео је г. Панта оа великим одушевљељем да хвали гуске. — Знаш, Ма.ро, Лабуд је шегрт ггрема гусгпи... Гуска је елегантна. Она дцг.па линија! Па онај врат, оио хармонично тело потсећа човека на вепецијанске гондоле... Ја се чудим људима што гаје кокоши, краве, свиње ... II још од тога значајнот дана опет је почео спавати на перјаном јас^уку. Јутром пије га више г-ђа Мара истеривала из кревета; хитро, као ђачић. скакао је из вревета и говорио: — Пдем на ураиак! И збпља, као да с« г. Панта подмладво. Нестало је оних бора са лина к оие вечите љутње. Одлепршале су с лица а нека иевидљива рука је тгосе)ала ведршу и радост. Истерује гуске из дворишта и тепа им:

/ТЛиште је мишљење да је Ђура I) Јакшић, песник и сликар, ггајизразитији претставник српског романтггама. Свакако Поура је песник бујне маште, субјективии лиричар, често иеобуздани пе.сник националних осећања, ромаитично борбен, надахнути песник и сликар ие увек стилизоваиог темпераментног замаха, али то пије све. Јер у борбености Ђуре Јакшггћа има| нечег и критпчког, јер је субјективгга песпик умео бити и објективгги посматрач, јер је један од ирвих наших реалистичких писаца. Ово објективирано реалистично посматр*н,е долази нарочито до изражаја у љеговим нричама из сеоског живота м у извеснггм сатиричпо-хумористичшш делима. Занимљиво је да је већи дев ових прича и сатира паписан за време боравка у Србији. Ђура Јакшић долазио је у Србжју у иеколико махова пре но што ће о* коначно настаггити. Равно нре осамдесет година, у лето 1803 песник јв дОшао иопово у Србију и ту остм, Одмах по доласку у ^августу постав*>еп је за учитеља у Пожаревцу. У октобру већ је као учитељ цртаља у Крагујевцу, затим у Сабанти. Даљв етаве зову се Пожаревад, па Рача, Јагодигга, погшво Пожаревац и дајзад Београд где ће као кОректор Државжв штамиарпје, новииар и штићеиик Краља Милаиа живети до краја живота, 1378 године. За време сталног боравка у Србиј* Ђура је д.овршио драму „Јелисавету", иаиисао најлепшу своју драму „Станоја Главаша", можда најлеише своје иесме „На Дапару" и „Поноћ" и всћи део прича, међу којпма се нарочито истич^ „Комадић швајцарског сира* и најзад 1873 ггриређено је и прво издаље целокуггпнх песама, Сем тога и даље се бавио сликарством. Цеснпх гг слнкар Јакшић је, како је већ речепо, и романтичан и реалистичаи. У лирским пбсмама, љубавним, родољубивим, песимистичким. у којнма као ретко ко сугестивио пева у усамљено.сти, у дра.мама и сликама са

историским снжеом ромаитичан је. У нзвесним песмама, впше маље сатиричним, у већипи-нрича и хуморескн и у портретима реалиста је. Има У иеким његовим портретима, тако „Глава девојке", снажног курбеовског реализма. У историским сижеима, у адеализИраном посматрагву историје, романтик је и неодољива бујица речи и ритма крепи нас, у иричама критикујући средину н извесне обичаје и нарави, донекле ноучава а у сваком случају указује на многе недостатке. И ова два иола, идеалистички и кри-

„Караула" је једна од панепитх слц. ко, -Ђуре Јакшића Ова слика, која се налази V Музеју Киеза Павла, најкатктеристичнији је пцимер његовог рамаптшма. (РепродукциЈа; А, Оимићј

— Воже, каква ће . ми се непријатггост десити: сабајле сврава на крову?... \ Али те миели одлстеше, 'заједно' са свраком, а го.сиа Мара почс ; да иуни тцквице По Дирггооводг редепту, — ' са Кромпирбм уместо. месом. Око 10 часова деси се мала непрајатност. Г. Паиту су. хнтно звали у кг!арт. Сва. узбуђеиа,' сећајући : се јутарње, овраке истрчи из куће и - пожјгри право на ггољапче. Алгг једно идагеггађеље никад не идв само. На 1гол>аггчету ни .)е било ни гусака гги госпогг Панте. Нека деца » р рала су крајцарице, а. бела коза сентимептално преживала. Госгга Мара. узбуђша као ггоклоиац гга лонцу,- кога па.ра свагш час подиже, запитала јв дрхтавим гласом децу где јој је муж. Дсца су се чудгго насмејала, почела да.се гуркају, а пајсмелије рече: — Колега Паггта је у авлији г-ђе Цане... Ове речи натераше јој крв у лице, али јој дадоше н сггаге да као ветар одлетгг тамо. 'Одк-диоч јој и без п>еив воље паде наггамет мисао г. Паггте: „Човек зато ждеи да бере двеће. ж*вота" а би јој све јасно: и огга иромогга, и оггн ураици, а најсипге су је *аболеЛе његове речи: — Паг леиа је госпа Цана ... * Нећемо вам причати шта је даље било. Комшнлук је говорпо да је г. Паита био у загрљају удовице, госпа Цахге, а други говорили каао су пили кафу, док су гуске затворили у једаи сЉдук. Причало се мггого и свашта, како то само може комшплук да *снреде. Зато мгг и не зггамо позитивно шта се десило, зди зиамо то да од тог времена г. Паггта мрзи гуске вишв ггего ире, да«. опет спава на сламггвм јастуку, да је његово лице оист билм тужио и са борама, као да су гга в»вму све несреће заказале рочиште.

ће од ове трж гуске, тамо, на зиму кад их мало ггокљука, решити донеклс и проблем масти ... Г. Панта се ггије много трудио да мисли, али када је размишљао,. оггда ]е врло често саопштавао својој жени мисли. Тад би рекао: — Човок је бешерна мала тачка на нучшги ггростора. Пли: — Точак Жисота рстко кад иде истим нутевима.

тггчки, дубоко су у н.ему усађени. Час' преовлад аједгго час друго. На гкалост, умро је релативно млад, пр'е но што је могао да сво то богатство песнггчке и сликарске ризнице иотпуно усклади. Пре но што би дао своју „пуну меру". Алн, оио што је дао, нарочито добар део лирскггх несама, у ггајлепшим деловима својих драма, у неким причама, и у извесним сликама, тако „Караула" или портрети, спада у најлепше, најдубље и најнадахнутије творевигге с.риске кљижевггостгг и уметпости.

Б