Коло

4-

Мгори ск е а невдоте

ШИЛЕР И ЧАША ВОДс. Змај Јован Јовановић и Ђока Станојевић кренули у позориште да гледају једну Шилерову драму. Међутим, због болести једног глумда, репертоар је измењен и уместо Шилерове драме давала се Скрибова комедија „Чаша воде" Змај се тада, нашали, алудирајући на познато вино „шилер": — Вогме теби, Ђово, грдно подваЛпше! Надао си се шилеру, а они теби одредпше — чашу воде! НЕПОТРЕБАН ОДМОР Рихард Штраус помогао је једном младом и даровитом диригенту да дође до лепог диригентског места у једној познатој немачкој опери, Сматрао је, да ће се њему ово место допасти те да ће остати тамо дузке времена. Међутим, после кратког времена јавио је новопечени диригент. који је уосталом однео већ неколико награда, своме великом учитељу, да је узео годишње отсуство пошто жели да компонује једну оперу. „Како", згрануо се Штраус „Због једне опереУ — Дан има двадееетчетири сатај Дванаест од тога за редован посао! Осам сати можете сиавати. Остаје Вам за компонованзе јопт увек пуних четири сата дпевно! И код толико слободног времена Вама треба отсуство?" СПОМЕНИК ДИМЕ Године 1883 подигнут је Дими старијему (1802—1880) у Парпзу споменик, који баш нпје припадао мајсторским делима уметности. Када је сдикар Цезан нрви п.ут стојао прел њпм, рекао је мнслећи на то, да је Дима носледњпх годииа живота основао .Једну фабрпку конзерви соса. Ова.ј споменик не одаје лик Дпме као песника, а за фабриканта соса премало је пикантан.

Г7ИШ5Г'.БдШ&)

ли су, разговарали и смешкали се. Као да су били давни позпаници И као да сав остали свет није постојао. Саша и Драган посматрали су их. У једном тренутку Драган сажаљиво рече: — Саша, све ми се чини да си је данас последњи пут видео. Ипак Саша је имао још прилике да је види те вечери. Истина, читава два часа доцније, али је ипак видео 0 разговарао с њом. Она је сама дошла да га потражи и нашла га заједно с Драганом Била је з'адихана, сјајно расположена, и говорила брзо, као без предаха: — Саша, 'ти се нећеш љутити што нећемо заједно поћи. Хтела бих да се мало прошетам с Марком. — Па... добро, рече кратко Саша. ЈВиљана као да је -са.мо то чекала, климну главом и одмах их напуети. Ђутали су. Тишину је најзад прекинуо Саша: — Да се мало прошетамо. Изишли су на терасу. Саша је ћутао и посматрао месец. — Е овај Марко, рече Драган, ипак нисам веровао. Мада је увек говорио да ће се тек онда оженити ... — ... кад наиђе на праву девојку, настави тнхо Саша. Да. Да. Изгледа да је нашао. Саша је ово изговорио већ весело. Драган га је зачуђено посматрао. — Овај. ие разумем, рекао је. Као да ти № свеједно што ти је отео нову пријатељицу? — Па она ције моја пријатељица. — Није ... па, и сетпвши се нечег упита га: како се она зове Мислпм презиме? — Јовановнћ. — Јовановић. Значи ... она је тво 1 ја жена. — Не. Није... Саша се гласно насмејао. Драган га збуњено посматрао. — Она ннје ни моја иријатељица, ни жена — већ сестра... Увек сам ти рекао да сам пајбољи проводаџија који постоји.

— Ништа не мари, одговори Марко — Госпођиде ЈБиљана, смем ли да вам претставим Марка, рече Драган када су им пришли. ЈБиљана, се веома љубазио поздрави с Марком, па затим је додала: — Мило ми је што смо се упознали г. Марко. Саша је много говорио о вама. — Тако? узвикпу мало зачуђено

ад су Марко и Драган ушли у салу за играње, у предњем делу, пред једним огледалом угледали су младог човека који је баш завршио дотеривање кравате. — Здраво Саша, довикнуше му они. — Добро вече, одговорио је насмејани Саша, поздрављајући нарочито Марка, који је био његов непосредни шеф у предузећу у коме су били за-

послени. Поново се насмеши и упита шефа: — Шта је 4ас довело на игранку? Марко, висок и опаљен од сунца, ТРидесетих година, одговори: — Па ето, и ми стари момци хтели би који пут да се забављамо. А ви, да ли сте сами дошли? — Не. Дошао сам с једном девојком. Зове се ЈБиљана. — ЈБиљана. А ко је она? .— Не познајете је. Она је из унутрашњости и остаће свега две три недеље овде... Она је најлепша девојка на свету. Марко и Драган погледали еу га у исти мах, а Саша је наставио: — Висока је и плава, Веома љупка. Њена скромност само увећава њену блиставу лепоту. — Хм. Хм, промрмљаше Марко и Саша истовремено. — Чувајте се Саша, рече Марко. Можда ћу је преотети. — Не! Много је волим. — Сувише сте самоуверени. Шта вп аиате?! — Знам, рече Саша озбиљпо, да и оиа мене воли. Па ипак упознаћу вас с њом. Надам се да ће се и вама свијђати. — Хвала унапред на поверењу, добаци смејући се Марко Надам се да ћу је и ја заволети, опако — на први поглед. Саша није ништа одговорио. Изненадно се ућутао као човек коме се чиии да је можда више рекао но што би било потребно. Најзад изусти: — Играика је тек започела. Верујем да ћемо се видети. И оде. Игранка је била у цуном јеку. Марко и Драган обилазили су све делове простране дворане, па је затим Марко пошао у споредну одају где је био бифе а Драган наставио са обилажењем сале што није баш било лако. Више пута парови су га, играјући гурали и мували, али се он није нпшта бунио. И одједном је застао. Видео је Сашу како игра, са једном витком, плавокосом, дивном девојком. Још један акорд и игра је била завршена. „То може бити само она", помисли Драган и приђе им. — ЈБиљана, рече Саша, ово је Драган, мој стари друг. Пријатељскп су разговарали неко време, па се Драган извипио што их мора папустити. Није могао да издржи. Хтео је да пронађе Марка и да му саопшти своје утиске. Јер девојка јс запста била дивна. Пронашао је Марка у бифеу у разговору са познаиицима. Одмах му је пришао и повукао у страну: — Слушај Марко, она је девојка прекрасна. Она је божанствеио лепа. Хајде да ■№ упознам с њом. Само,: буди опрезан. Изгледа да је Саша много љу&оморан. ,

Марко не скидајући очн са" девојке. Она је издржала његове упорпе, удивљене погледе и смешкала се. Почела је нова игра. — Смем ли да вас замолим за ову игру, питао је Марко поклонивши се лако. Девојка је прпстала и онп су се за чае изгубили у гомили парова Игра

Шџмаџтко,

иџила:

Младом коњапику земљорадпику лепе девојке врло услужпо пружају крчаг са свежом водом. (Онимак: Прив. свој.)