Коло

РоМАН 04 ВУ № ПоП-МЛАДЕНоВЕ

Љута као рцс, висока и поносита Нурија Рашидбеговица иступила је пред младога кадију и питала дрхћући: — Риза беј... правду дођомо да тражимо, а ти сејир тераш сас иас, нели?! Млади беј се правно луд и одговорио нирио: — Алах ми даде памет, Падишах ми даде право да судпм ... Ако сам лошо направија ти кажи ... Алн Нурија се само бесно окренула у месту и полетела прва на врага. За час у соби су остали само отац и ћерка и младп кадија и гледали се вбуњено. — Беј је пружпо дрхћући руку Ђаур Томи, па Алтани и казао: — За сг прође се на овој!... Ама ... и реч му је заетала у грлу. Блед као да ће да испије -„смртну чашу" промуцао је: удавај се .. девојко ... друго чаре иема!... Алтана је омнловала бледо бегово лице, узда.хнула кришом и сагла главу.

Мудар и напаћен Ђаур Тома је у часу разумео све и чим је стнгао кући поручио Стојану Србинцу који је сво *о пролеће и лето искао Алтању за јединца сина — да је Алтана „азр" и да дође да је испроси.

Недеље су пролазиле. Кроз хареме вукле се кавге и лафовп ,.. Рашид бег „пушти" своје две најмлађе хануме, а Исмајила оставпше две најлепше н одоше мајкама у Солун да му се више никад не врате... Алтана се спремала за венчаље и везла кришом свплено кошуљче за малога Мемеда Риза бејовог да га пред свадбу дарује за татково арно. Али изненада стнже „ферман" да се Риза беј кадија крене, од град на тражеље градских Турака... И оне ноћи кад су га испраћали неко је загазио у цвеће под Алтаниним пенџерима а вакуцао лако као да је голуб крилом екрзнуо у џамове. Алтана је крикнула и отворила Уздрхтао, бео, ааклопљених очију пред н>оме је стајао млади бег и прошапутао: Алтано ... Ја идем за век ... Ама срце, душа, младост... Све остаде прп 1ебе... Пођн с мене ни у султапов двор најмилнја анума неће да проживи како ти при мене. Алтана се стресла ... Једна гугутка валепршала се плашљиво негде у шибљу. Једна звезда. откннула се са там-

ног неба, полетела као муња и пала негде у дубину тонле јесење ноћи... У кућн су свн спавалп тврдо . . Земља је одисала врелином н мирисима... Алтана се нагла хитро кроз прозор и спустила уста на бело Риза-бејово чело. Он је јекнуо и пружио руке према њеном лицу да задржн тај пољубац, али се она отргла хитро п стала да моли: — Беже... Овој те је сестра целивала... памтнш ла онај дан у суд п сам каза: „Алах ми даде памет а Падишах право да судим" — п суди! Ђаурка сам ... Кристијанка сам ... Т.ерка сам на човека у чпјн је чес п образ поголем само Господ на небо'... Ти жеиу имаш, убавињу, младу како капка ... чедо имаш . .. Иди по свој пут и заборавн иа мене.. Чннп гајрет на срце, дај дизгин на памет, .. све • се може ... И хитро је затворила прозср и срушнла се као посечена.. А мало даље од пенџера тамо где нрестаје цвеће, и густо расте зова п бурјан чучала је мала Шемса хапума, видела пољубац, напрезала се да чује шапат, чула, п ударила главом о земљу јецајући: Ох Ђаурко, татли уста твоја ... Благо на твоју душу; Адах нека те обрадује! Ту је нашао онесвешћену Риза беј, узео је у наручја, прескочно зид и сутра дан отпутовао.

Уплашена први пут од евога помамљенога срца у снлннн оне ноћн п дрхтајима заљубљенога беја, Алтана је преко мајке и снаха убрзала своје венчање, и пошла покривена белим дуваком поносита и срећна као да ништа није било. Од црквене порте па до олтара, од капије па до кућнпх врата, прострт је био белн венеднк... Свет се тискао око ње и питао је шапатом: Алтано, одакле ти овај убавпња, кој ти даде, кој те научп овој под ноге да туриш. — Ри-за беговица од Пршнтнну, одговарала је Алтана, и још поносније је пошда. по свиленом венедикту, којп јој је уочи тога дана донео „гаваз" од „кјучук" Шемсе са поруком: — „Татли Ђаурко ... испраћам тп шевет аршина свплени венеднк, да га простреш по твој кут, на венчање кад пођеш. Нека гази твоја бела вога како и душа и образ што су ти бели и светли како слнце... Бнм берићат версан од тебе! — Младос си ми закрнлила! — Ама дертлнја сам ти још. Мој „арслан" Риза беј уздише, а кад ми на скут седи од тебе ми зборп. Учини севан из далеко, н првн пут кад легнепг сас назли Коле мужа тп, па сабајле даерџике чукну под пенџер, а свекрва иепрати ашчнку за венчану кошуљу н твој девојачкп чес, откини белег од њу и испрати мп беја да лекујем и чарујем, да те заборавп . .. А У среду у зору, кад су даерџие удариле Алтаии под пенџер у мале окићене дапре п силно п обесно запевале: — Днзај се невесто што чекаш, свекар те чека да га посипеш ... а ашчпка закуцала тнхо на њепа врата, Алтана је хитро откинула „белег" од своје венчане кошуље, завила у вежен јаглук н истог дана повери се својој заови днлбер Стојанки што говорп турски п арћаутскн као и српски, те је отрчала у Ђаур Томиин где је гаваз чекао. и прокрала га кроз каииџике и воће у малу едају доле чак на кра.ју куће; — и док се у кућн лила и пила „блага. ракија" а свекрва вила кро-з двор оро са раздраганим жеиама и дизао се урнебес песма и илЈвскање у руке Алтана је одпоручивала Ризабејовици: — Мпла „кјучук" х&нум .. . Белег тп нспраћаи. Ама не плачн ми, р.адуј ми се на живот, и без белег Рпза беја ће тн врне твоја младост и убавпња; твоје крогко срце ... брго ... ће виднш ... још неће нн месец над планине да се испуни!.. . Стојанка је преводнла. Арпаутин је ширио своје црне зеннце да разуме савио је јаглук и метуо у свој тешки кожни „силав" пун пиштоља и ножева украшених сребром и седефом, учинио младим женама „селам" н још ис^е ноћи одјахао иут Приштине.

Алн се још ни годииа дана није натаманила а он се вратио опет и предао Алтанн на руке свилено јорганче, јер шест недеља како је Алтана мушко чедо повила те сва кућа Стојана Србинца пева и весели се а Алтана шета кроз одаје као пауница још снажнија и још поубава. Мала бејовица поручивала је опет из далека: — „Сакз" Ђаурко ... Благо на твоју душу... Твој белег ми помогна, а твоје лакрдије погодише; — Риза беј ми нма мерак па. Седам недеље тко

ииарас

^ ^ Цоситејев лицеј (Снииак: А. Сииип)

нишам друго чедо у нишал.ку како п ти ... ћерку, а за спомен на тебе дала сам ву. име Алтан — Златија по српскп ... Испраћам му бакшпш: свилепо јоргаиче и селам, жнв много годпиа да ти бидне, дика и јунак да ти бидне!... Риза беј те не спомиља више, ама те спомињам ја, у сваку несм што кроз кућу запојем, и сваку молитву што Алаху испраћам... А он слуша, одмахује с главу и шали се: — Голем памег ваља човек да нма па да одбере женско... Ти анам колко си „кјучук" у појас човек да те задене, па те пе одбнрам, а што ли прајеше мој „кардаш" Рашнд бег сас четнри и Исманл бег са седам?! — А ја се топим, одСшрам дек ортакињу впше у век неће да мн доведе, ама се нритајим . .. ћутпм и ништа му ие зборнм за све овој. ја и тп и Гаваз што зпајемо ... Ако лп?! — А на гаваза сам поклонила за ануму алем камен, из најубав мој ђердан за ћутање. Овамо се збори по ареми, да ће пашн скоро да отпдиу из ваш град, и кој знаје. после да лп ће да чујемо једна . за другу, и да. лн ће се видимо више кроз век! Ама .докле моја нога земл.у гази. и очп мн свет гледају, ће вазујем колко даде од твоје срце за мој ксмет, и колко ти је душа голема татлп . слатка српска девојко. А кад умрем. ће нскочнм иред Госиода на давију како наше Аиумо еи.аг пред мојега Рнза беја н ће се жалим, зашто се мусднм&нка не роди, те у Род , за једиица брата да те узнем. доигк, душу да мн грејеш и у гости ла ми доодиш... Сг ти савивам руко око врат н целивам те. Шемс-а Риза бејовица — Ишн Алах!

Внсоко се диже конак Риза Оеја валије приштинског, а још впше носи он своју проседу п господску главу, јер сво Косово зна да Валија дели правду и Турцима и Србима подјелпако, те се мрште аге и беговп кад му на давију и до.говор долазе ... Ударају руком у своја У тешке сјајне чохе утегнута колена, н муче се да започну „лакрдију", и да Риза беј валију опомену... али им се речи леде на меснатим устима, јер се валнја смешка загонетно п мудро замета разговор. те им неда да до речн дођу, и разилазе се одмахујући главом, јетки и забринути: јер „само спла држи земљу и градове", а не такој како Рнза миели!... Само једанпут Јусуф Алп Пална седећи с њим на чардаку, нскашља се, подигао обрве у вис, пронустио ћутећи неколико пута кроз руке својс ћилибарске бројанпце крупна као лешпикова зрна, и полако развлачећн да Валнју не расрди и не наруиш онај тон што је од колена бно васиоставл.еи међу богатим н угледним Туриима, казао: — Рнза ефенди... Корап казује: правда и милост људске душе држи, ама сила држн земљу и градове ... Много нушташ дизгин из руке. Раја ће се распаше, зло за Слам ће дође ... Полумесец кроз облаци нутује, војна се од далеко спрема; — узеше ни Расииу, Мораву и Моравицу: немој још полошо да не снађе!... Непскашем овој да ти кажем, ама „гост" сам ти, а и родовн смо од мајкпну страиу пз одавно; отварај очи!... Валија је повукао дубоко дим из свога чибука, спустно на колеио једну своју руку, загледао дубоко Јусуф Алију у очи и казао мирно и мудре: — Десет године како ме милост Алахова и воља Султанова метуше за Валију... Господар сам од Пбар, Лаб и Ситницу па низ Шар нланииу ... Пожали се један правоверни Турчин од мене?!

(Наставиће се)

()