Коло

5

/ т№'- МИЛДН ВАС1СИ«-

^"Један ј* човек урлао кроз огро/ ман левак, двв намазане жене су. вриштале, а плех-музика трештала. Гомила евета тискала се око шатре. Све главе бнле су окренуте веселој. трупи, испред које је џнп-човек показивао своје мишиће. И наједном се утишало. Човек у шареним шалварама, чипкастим капутом и игил.астом капом иочео је да се кревељи. Заткм је повикао:

■— Ово је био само мали знак да ће циркус „Змај" почети са приказиваљем своје прве дневне гала-преставе. Трупе. одмах улазе унутра! Улаз није сто дпнара, улаз иије педесет динара, већ је улаз само десет динара! Улази! Улази! Две жепе су памигивале, човек са левком и велнкпм жнлама на врату још једном заурлао „улази!", а џинчовек усиљепб се смешкао и клањао. Да, усиљено. Већ пети пут како данас зури у ту гомилу, да би јој затим нриказивао своју снагу. Била је то нета „прва дневна гала-престава", а затим следују пет „последљих вечерљих гала-престава". Како му је то све мрско — Јај „мали знак", те преставе. Тај живот! Знав је унапред с ким има да се бор- када је човек у шареним ■шалварама мумлао: — Ово је Жпка Једић, најјачи човек на Балкану. Рве се и боксује! Ко га победи добнја награду од пет хил>ада динара! Опробајте своју спагу! Може, може, може! УвКк исти људи излазили су му па мегдан, увек исти исход борби био је. ЈБегова победа. Тако је морало да буде. То је захтевала публика, то је тра5кио власник, тако су хтели љегови

иротпвпици. И тако је наређивала љегова жена, главпа артискиља циркуса „Змај". Да, све му је то било мрско. Жеља, која је свакога дала била јача и јача, дошла је до врхунца. Доста је било! Он неће више да се бори! И гле, џинчовек бива побеђен! Пао је на земл>у од најслабијег ударца. И место да устаие. и иастави борбу, пошао је ка излазу. Публика је нротестовала, власник је кршио нрсте, а љегова жена нервозно цпкала. Он то није чуо. Ои је размиш'Љао о печем другом ... * Имао је -свој занат, своју малу радљу и вредне руке. Радно је неуморно, УЛек са веселим осмехом. Тако данас, тако сутра. Но, једнога дапа, на великом земљишту нсиред љегове радгглгпе, било је жпво. Подпзале су се

на га је чекала. Још четири часа, још три, још један... и он ће битп опет ту. „Како га волпм", мислила је, осмехујући се.. Била је ноћ. Гледајући на сат, видела је да је шест часова. У истом тренутку, на стспеницама се зачу корак, који би љено срце у хиљаду других познало. Али, када је ушао у собу, по љеговом држаљу, по сјају љегових очију, она је погодила да се нешто догодило. Двадесет пет годнна заједничког жпвота биле су довољне да она погоди љегов укус, љегове наде и љегове и;еље. Знала је-пд начину како је корачао, или како се осмехивао, када је био срећан а кад је несрећан, и сада је разумела. „Морало се и то догодити, он волн другу жену", и велики бол јој •згрчи срце. Мећутим, није хтела ништа да га пита; зпала је да ће јој он ранпје или доцније, све сам признати Никада му оиа пнје стављала питаља. Волела га је страсно, силио, али је увек пазила да прикрије ту своју велику нежност. Једпом човеку је потребна слобода и она је увек удешавала да му остави љегову независност. Вила му је захвална што је волео и што јој је показивао своју љубав окружујући је пажљама и, кад је хтео да проведе неко вече са пријатељима уместо с љом, она је била срећна кад је знала да је он задовољаи, чак иако далеко од н>е. Чула је да често излази с једном младом девојком. Како јој беше оно име? Љиљана? Да, Љиљаиа, али јој

шатре. Плакате по зпдовнма говорнле су да долази циркус „Змај" са сензационалним програмом. Акробате, артискиље, комичари, мађионичари. И испред љегове радље појавиле су се пове личности. Његове вредне руке почеле су. да застају и радознало је посматрао тај нови, шарени свет. Запимало га је, одлазио је на радилпште, распитивао се. Уиознао је ирво власппка, па затим п целу труну. Почео је да им пом&ке. Бпо је сиажап и носио је најтежу грађу. Није приметио када је власник показивао прстом на љега и нешто говорио осталима, није приметио пи када је пришао једној артискнљи. Али је зато, иешто доциије, уочио да; је та ар.тискиља лспа и да га стално посматра. Пришла му је. Говорила му је о лепотама циркуског позива, о турпејамд, о проводнма. Он јој је говорио о свом занату, о малој радљп, о пословима. А када је цнркус почео свој рад, када је зажарепим погледом гледао гинко тело главне артискиље, родила"се У љему велика љубав и мисао о дом.у, жени, породицп. Венчање је бнло бучно. Цела трупа је присуствовала. Човек у шавеиим шалварама био је кум, власник' стари сват, а човек са левком девер. Било је весело. Он је био срећан и раздрагано је играо. После неколпко дана папустио је свој занат п ступно у цир кус. Био им је потребан, мнрго иотребаи. Публика је волела борбу. ЈКепа је наваљивала да то учини. Молила га. Волео је* Јкену и ирслушао је. У почетку је и ишло пекако, али доцпије тај живот постао му је мрзак. Настале. *хУ свађе, препирке, из којнх је жена увек пзлазила као победпик. За циркус га је чврсто везивала велика љубав према лгени... * Седи Жика у својој радљицп и вредно ради. Ено, тамо преко, некада је био цнркус „Змај". Сада је опет пусто земљпште. На својој великој турпеји* циркус је отншао даље, заједно са главном артискиљом и повнм „пепобедивим" џип-човеком. И дог« је оиа, ношепа новим пустоловипама, потпуно заборавила на занатлију са малом радњом, он је још увек, цадећи свој носао, гледао ка месту где су се налазиле шатре и мнслио о лепој, главпој артискиљи — својој зкени ...

није знала презимеиа. Била је то лепа млада девојка, црномањаста, дражесна, али она није стављала никаква пктаља. Продужила је да се прави да не зна за ту причу и, није слушала разне савете својих нрпјатељица, које су је о свему обавештавале и саветовале је ... Једпог дана, међу.тим, она их срете на улици. Разговарали су и он је држао за руку. Сунце је пгралЗ у љиховој коси. „Дакле истипа је", помисли она, и љено срце опет поче да куда као лудо. Затим, кад је прво узбуђење прошло, обузе је нежност: „Ако се заиста воле, нећу остати између љих". Волела га је и сувише, и зато је п желела да га види срећног, чак и ако би било потребно, да је остави саму ... Дани су пролазили, један за другим, и она је чекала да јој повери своју тајну. „Кад мп буде рекао ја ћу остати врло мирна, врло мирна". Али, он јој није ништа. рекао. Извесно време изгледао је брижан, и у.зпемирен, и када је седео његова леђа била су погрбљена, као да је посио неки тежак терет. Али, мало по мало, све иостаде нормално и она преста да брипе... У срцу свога срца, она је међутим, зиала да ако он хоће да је напусти, да оДе, и у пркос њеној великодушности, она га пе би пустила да се удаљи, ие брадећи своју. срећу. Сва

сретства била 6и јој до"бра. ЈКу^а«, иежност коју му је увек пружала, ду« ге године које му је посветила, мислеч ћи с-амо на његову срећу, да му ис« пупи све жеље, зар то није било мно« го? Помислила је и иа младу девојку која се звала Љиљана: „Можда сам била невешта, можда би боље учипила, да сам прва почела о томе да говорнм ... Између нас не би остала. та сумња, и неизвесност, а можда би бо-

ље учшшла да сам га пустила да оде"1 Само што би у том случају живот, опај прави жнвот био за љу евршеп, опа нпје бпла више млада да почне новп живот; оп јој је био потребап, иако је знала да је њена љубав била много већа од љегове, била је срећна што је тако било. Прнметила је да у последње време пије дуго остајао код куће. Истппа, бпо је, према њој нежнији пего раније, али она није хтела да верује да је то зато што је воли. Мада ни једпа реч пије бпла нзмеђу љпх пзмељепа, опа је бпла уворена да су све љегове мнсли биле упућене опој зкени, која је бпла млада и лепа. Једнога дана приметила је да хоће да говори с љом. Гледала га је како јој прилази, ачи се добро чувала да пе покаже своју узнемиреност. Насмејала се иезкно, и подигла главу да га пољуби. — Дошао. си рапо, рече само. — Да, одговори промуклпм гласом. Отвори уста, као да хоће још иешто да каже, али му речи застадоше у грлу. Упали цигарету дрхтавом руком. Опа је чекала, тренутак који јој се учинио дугачак као цео живот. Желело, је да умре, да не пос^оји више, само да не чује опо што је предосећала. Опа га је толико волела! И зашто би га пустила кад је он њој једини смисао за живот. Али, ипак се у њој нешто промеии, нешто што јој је давало храбрости, и поче се у себи молити: „0 Боже, учини да га толико воллм те да само на љегову срећу мислим, учини ме јаком ако затражи да оде, и учини Господе, да не плачем кад га будем видела да одлази .. Цео живот ми је бпо он, мислила је; да, мој цео живот био је он; зар то није довољпо? Одједном, он баци цигарету и клече поред ње. Спусти главу нежно у њено крило. Ћутао је неко време као да је хтео да сабере своје мисли. Погледа је и узе је за руку. У љеговим очима била је туга велика, као да је знао да ће својом изјавом да јој бол нанесе; а онда пежним и по мало дрхтавим гласом, проговори: — Мама, рече, јутрос сам се венчао — венчао сам се са једиом младом девојком која се зове Љиљана...

Л1Ш СШОЈШЛИ

Добро јо да познајомо ПИРАМИДОН и да со у ово средство можемо поуздати! таблете

(ВАУЕН! Против вопоеа е " "" Оглас јхч , С. Бр. 19.099 оа в-Х-1943 ДобиЈа са у свакоЈ апотеци