Коло

4

Је ЛајЈ -

Драга Олгице, Владимир ме је овога тренутка остаџто . • • Не, иемој мислити да ме је наВуетшо, и ако си чула свашта о нашем у\ То није прекид. Још нешто нје. То је крај. Ја сам га иснратила до пристаништа. Втпутовао је радостан. Дотакао се морв чела, стегао ме за обе руке. И остарао ме је сву узбуђену. Његова марааикца лепршала је, реда ради, и то ви8Ке рбог оних који су били око њега. Видела сам га иа палуби, како брижВишо враћа у џеп своју марамицу, и јВажо се окреће једној отменој силуети. 0* одлази у једно местанце на Дунаву, Еквгово нредузеће га шаље тамо. Треба Ца остане тамо дуго, годину, можда две. ри јш ће ии се икада вратити? Пишем Ш мнајући више суза, и сва искидана ^вдањеи! Мислила сам да само деца моЦг *«К0 да јецају. Већ неседима се Владимир удаљавао »д мене, у пркос мојој нежности и ода|Вости. Један раскид, тих, без судара, :«ез ецена... Прво сам мислила да је нека интриМ. Видела си, кад си дошла у Београд №а осам дана, како се предано удварао Кашој младој рођаци Вањи. Видела сам Јишо се њихове руке додирују, и њихо96 узбуђене погледе. Ја нисам знала ваоју несрећу. Није он осећао ништа Црема њој, већ је био равнодушан преЈКа мени. Ја сам сувише стара за њега. Године же играју улогу. Он је две године старшјм од мене, али је, уствари, млађи за Цесет. Ти га познајеш: грађен чврсто, 9>»ек свежа лица, сребрнасте косе; по^ед свега тога неуморан, увек готов на долазак, да види неки филм, меч, или иремијеру. Заводљив је, и то сада виЈ"е, него у младости. Ја сам се много променила. За једну Џшму. Допустила сам да се угојим. Он Же је зато мало задиркивао, у шали, 'џш I ја сам ипак осетила да се у себи Б&утио због тога. Зато сам хитала да Јвовратим своју виткост. Држала сам ртрогу дијету. То ме је заморило. Задпш сам боловала од грипа који се отеам. Када сам устала, моје лице је било Жзмењено, у боре се урезале у моје Врте. Сад сам била скоро сува, са избораним челом. Било ме је страх чак 91 да нрођем поред огледала. Коса је Ночела да седи. Обојила сам је, али Ј»ђа »о. Он није приметио или се нрамо да не примећује. Али сам осетила мако се мало по мало удаљава од мене. Цустила сам га да излази сам, с прија|»ел>има у позориште, у кафану и биојмкоп. . . Једнога дана, дошао је сав блистав *ући. Његово предузеће га шаље на ЈКуже време нз Београда. Први пут, Косле дугог времена, загрлио ме је. Гом »рно је брзо, објашњавајући ми све Јворпсти те мисије, како се може тамо јудатедети, затим се добија већи положај.. •

таблете

Ог /ГВО рвв, О, &р. 10 .999 од 6-Х-1942 Добија се у свакој апотеци

Нитање које ми је лебдело на уснама, није ми дао да изговорим: „На несрећу, морамо се растати најмање неколико месеци. Боравак тамо у паланци је мучан, пут напоран, поднебље влажно. Пусти да прво ја одем, и чим сезона буде лепша, ја ћу те звати ..." Отрчао је одмах да купи карту за кабину на броду и још неке ситнице. Са Вањом се опростио кратко и равнодушно. А ја сам била толико љубоморна на ту лепу девојку. Отишао је весео, што ее ослободио мене, мојих година, чији је роб био. Ја ћу се закопати у селу ... Закопати, та је реч добра. У огледалу се гледам сада, и видим једну жену изборана лица, и обојеном косом. Једино ћу се добро осећати тамо, где сам рођена, крај базепа, и чији извор увек певуши у мом уху. ЈБубим те. Твоја Сања * Драга Олгице, Време је благо. Двеће које сам засадила с толиком љубављу, израсло је око мене. Владимирова писма су ми тако драга. Доказују ми да ме не заборавља сасвим, у тој утонулој паланци ...

Хи одмах тада замислим како ме дочскује на кеју, затвореног лица, стисну*»х усиица н ледене учтивости. А иза »ега витке снлуете поцрнелих ногу, мишићавих рамена и широких сукања. И све те жене оно њега. Тада ми се сручи хладаи туш на главу. Опрости ми ове дуге исповести, али тако ми се срце изјада. До виђења надам се... Твоја Сања * Доцкан је, два часа а можда и три ноћу... Али ја сам данас исувише срећна да бих могла заспати. Спаковала сам мој пртљаг. Сутра ујутро путујемо за Београд. Кажем „ми"... Али, да, Олгице, Владимир ми се вратио. Ту је, у суседној соби. Морао је да се врати пошто је један директор дао оставку. Изненадио ме је, не јављајући ми ништа. На улазу у имање сишао је с кола и дошао пешице. Ја сам баш прелазила терасу са корпом са рубљем у руци, кад сам угледала непознатог. Корачао је лагано, вукући ноге од умора. Познала сам га тек код оне наше трешње, и испустила котарицу. То је био он! Али један Владимир озбиљнији и човечнији. Три месеца га је мучила болесна јетра, коју је крио од мене ... Ја сам потрчала. А он је застао да ме гледа: — Како си лепа! рече стежући ме у наручје. Ја нисам могла да говорим од узбуђења. Он ее наслонио на мене.

<р\

Пише ми е нлаже где се купају све елегантне жене из колоније предузећа ... Сваки дан, у 5 часова, тенис ... Сви га воле. Даме се отимају око мог неуморног играча. Владимир изгледа, не штеди онако, како је замишљао. Али ће зато његов положај бити одмах већи после ове мисије. Као што видиш, мислим без љутње на његову срећу у даљини. Редовно ми пише, и о свему ми прича. Нисам ни толико очекивала... Бацим се на иисма, па их халапљиво читам. Сретнем по неко женско име, од кога ме срце Заболи. Увече, узмем сва његова писма од пре неколико месеци, и тако могу да пратим, — бар тако замишљам његова пријатељства. Презимена постају имена: Петровићка постаје Дези, у белом пикету, Јовановићка зове се Кати, и увек у шортсу од шаптунга. Прелетим писмо до краја, надајући ее реченици, где ме зове. Али, већ оеамнаест месеци како је тамо а ни једна реч није била позив. Зашто би Звао жену која није била млада, која би му помрачила сјај његовог положаја тамо. Ја сам опет отежала. У мојој шареној хаљини од прошлог лета, која је била широка, једва се познајем. Једино ми је струк остао витак. Руке огрубеле од рада у врту, јасно казују да маникирке нема на 50 километара. У осталом нигде и не идем, само недељом у цркву. Овај живот добро ми чини. Када би видела моје поцрнеле образе, боре су нестале... Како би нам било лепо овде, њему и мени. Али њему се овде није никада свидело. Бојим се драга Олгице. Увече се бојим. Загњурим лице у јастук да не гледам, а опет га видим, и бојим се да се никада више неће вратити... да се неће никада вратити. Има дана када ме обузме неко не стрпљење лудо, па бих се спаковала. узехла лађу, и отишла тамо да га ноново задобијем.

— Како ће нам бити овде лепо, рече ми он. — Има неки нут ветра ... — Благ је. — Твоја жена је добро остарила.. • Он викну: — Никада ниси била тако лепа. Блисташ од здравља, као Рубенсова слика... — Са седом косом. — Ја је нисам видео. Лаку ноћ, драга Олгице. Спава ми се. Падам од среће. Сутра ћемо бити у Београду. Он ће, сада када се добро негује, убрзо оздравити. Мој је, поново, као што је био пре двадесет година. ЈБубим те. Дођи нам у госте идућег лета. Ми ћемо тамо бити и очекујемо те. Твоја Сања

МТтоџиске^/ау&днећ пптс

ЧИЧА-ИЛИЈИН ЛИЧНИ ОПИС Било је то у доба предбалканских ратова кад се чича-Илија решио да после неког лумпераја пређе у Земун на гулаш. Пре тога наврати у полицију да добије објаву. Практикант узе да попуни листу. — Како ти је име? — Илија Станојевић! } — Занимање? — Глумац! Затим практикант диже главу да би узео чичин лични опис, а чича зажмурио на десно око. У објаву уђе: Главе округле, кратке проседе коее, широког носа, ћорав на десно око... Подиже практикант главу да узме даље податке, али тада је чича већ жмурио на лево око. Би пребрисано оно „ћорав на десно око" и уђе „ћорав на лево око", Подиже практикант опет главу, а чичи сад опет десно око затворено. — Па на које си, бре, око ћорав, свепа ти глумачког? — продера се практикант и узе да пише нову објаву С КАМЕНА ТРАЖИ СЛУЖБУ Неки млад Србин из прека по свршеним университетским студијама дошао у Србију.да тражи место и умолио Чају, познатог кнежевог шалџију, да се заузме код кнеза Милоша. — Добро, брате! — рече Чаја, па му прстом показа на бињекташ. — Иди на онај камен и стој ту док кнез не наиђе из конака. Он ће те видети и питати шта хоћеш, а ти му слободно кажи. Младић, мислећи да Чаја озбиљно говори, заиста се пОпе на бињекташ и стрпљиво је чекао. У неко доба кнез изиђе из конака, спази човека на камену па ће упитати Чају: — А што, море* онај човек стоји на камену? — Па и ја се чудим, господару! Вели да је свршио све науке, дошао у тебе да тражи државну службу и попсо се на онај камен да те одатле моли. Затим, кад виде како кнез заврте главом, Чаја продужи: — Али сумњам да тај шта зна и да много вреди. Да је доиста свршио велике школе и да што зна, не би он с камена тражио службу! Кнез се досети да је све то Чаја наместио, слатко се насмеја и рече — Чајо, Чајо, све је то твоје масло! Ти си га преварио да ту стоји, обешењаче један! Книз призва младића, саслуша га, па видећи да је спреман и ваљан ирими га одмах у службу. РАЗНЕ МАЦЕ У једном већем друштву код »Дардаиела« пожали се Сремцу неки његов познаник каква му се незгода десила: мачка му се у постељи омацила, па су морали постељно рубље да мењају. Сремац, сећајући се да тај његов пријатељ има ћерке које се радо и поприлично забављају, брзо га утеши: — Мислим да треба да си срећан због тога! Шта би било, на пример, да ти се у кревету уместо четвороножне иашла принова неке двоножне маце?! Било би то много скупље!

2. серони кувааих кукурура.

(Снимак: инж. ЈРат. Отефанови!*)