Коло

V

5

0« св насмеЈа мало иронично? —■ Па да! Тако је, хајдмо на ча], негде у близини, јер имам тако в мало врвмена... Ои је зачуђено ногледа и прошанта; •— Ј^олико вам је година, Бранка? — Осамнаест, па ви то добро знате. Лани сте били на ужини, са седамнаест свећа. — Можда. Иосматрала га је. Златне тачкице играле су у дубини њених црних очију. Није сумњала да он није заборавио њене године, кад је волео. Иначе зар би јој писао? И заказивао овај дивни састанак. Уђоше у једну посластичарницу. Били су скоро сами. Владнмир је слушао чаврљање своје пријатељице ... Велико огледало показивало му је дражесну слику младе девојке. Бранка, у својој срећи, цветала је, блистала је, одбацила ч је своју стидљивост, и слатке речи, и свеже дивне приче, миловале су уво Владимирово. Он јој је одговарао тихо, озбиљним гласом. Тај глас је морао бити одблесак његове дубоке д^ше. Он је упита: — Шта ћете радити ове зиме? -— Остаћу у селу, а ви? ј — Ја ћу мислити на вас. -— Ја такође. Затим га упита: — Владимире, кад одлазите? — Не знам, можда, скоро ... Она уздахну. Одлази, незнано где, у рат... Од како га је срела мислила је само на лепоту времена које је пролазило. Уплашила се да је већ било пет часова, и чудила се да га је дотле задржала. Тврдио је да се жури. Зар је већ могла да га натера да заборави на време? Али његови претпостављени неће га чекати. Погледа летимично на сат: — Не брините се, ваш воз је у шест часова, — Не због мене, већ ви сте ... 1 — Ја сам слободан цело вече. — Ах! мислила сам, да треба да се вратите врло рано ... — Ја сам вам то казао? Човек тек тако уме нешто да каже ... Његов глас је збуни. Узе чајник, и поново напуни шоље. Одједном је било страх, не знајући зашто, страх од нечег ненознатог, од живота ... Зашто јв тај млади човек заказао њој састанак? Из каприса? С подбоченим рукама није се мицала, у свом туробном сањарењу. Тада је он узе врло нежно за руку. — Моја мала драга Бранкице, на шта мислите? Нећу да вас видим жалосну, причајте ми још. Волим ваш глас кад причате. Ружне мисли одлетеше, као облаци ветром ношени. Радост је поново обузе. Поново је заблистала, у своме причању, а он је слушао не прекидајући је. А имао је, међутим, пуно ствари да јој каже, пре њиховог растанка, али све те ствари, он јој неће рећи. Речи су му иавирале на усне, речи које неће никад изустити. — Бранка, ја сам очекивао једну другу младу девојку, да, једну слободнију иладу девојку, мало опасну, такође је-

дну другарицу са летовања, којо) е«м иисао, и заказао овај састанак, тек д« би се мало разонодио, попио чај са њом, гласно се смејући.., као прошлог лета. Судбина је хтела да ја погрешно ставим писма у две разне коверте.. • Вас сам само питао о новостима из мог драгог села, и ништа више... А ону, другу сам позвао. „Али неким чудним случајем, нисам ни ону ни вас срео, већ једну сасвиде другу. Једиу нову слику, не запажену хшкада, једну дивну слику коју ја нећу ( никада заборавити. Био сам луд или глуп кад нисам умео да је приметим. До мене је стајало да вас пронађем, и откријем... кад сте већ били тако бли* зу мене овог дивног лета! „Нећу вам никада, рећи, Бранка, причу измењаних писама... не, нећу вам ништа рећи, јер не бих хтео да видим да се угаси сјај ваших очију, нити да изгубим поверење тог погледа. Хоћу да ми још причате те слатке приче којв одају златну младу девојку, и жену која ћете постати. „Ја ћу отићи мало моје, и понећу со« бом. ваше лепо лице, ваш поглед тако диван, и то ће ми бити једина нежност у ратној хладноћи... И сасвим тихо сасвим тихо, благосиљаћу случај с писмом! Сат је откуцавао време поласка, и он рече лагано: — Отпратићу вас до вашег воза. Не треба да пропустите везу. Бринуо се за њу што сама мора да се врати, ш није се чудио да му је то сада била једина мисао. Знао је да ће од ње тражити да га чека за време црних дана, до светле зоре повратка... Владимир. полазећи у рат, избегавао је све лепе младе девојке, које су га позивале. Време флерту је прошло. Требало је понети тамо нешто друго, не гласно смејање, већ свежу слику је« дне мале, врло драге девојчице, слику пуне светлости и љубави ...

Ја волим песму ветра што свипа с јссени на|Д крововима. Волим га кад тужио цвили. ма да ми његов јецај српе дипа и нга-пће о боловима тито су давно, давно били . . . Водим јесењег лишћа шумор и ромовење тихе кише, ШТО МИ У сутону ДОНОСИ умор . . 4 | Волим када ми окна брише млаз суза неба мутна, и кад у под;не<ва сива облачња застане нека слутња: да ће нам ове јееење ноћи што бруји ветром плачна далеки иутник доћи. Ја волим дане и ноћи јесењо кад вену касне руже, и кад далекв уопомене у мени болом туже . . . Веоград, 1943. Марија Главашки, уч. II. год. Школе за нуд'И<а»в

мала је на себи костим сиве боје, врло спортски, и преко руке едегантну ручну торбицу. Уђе у трамвај чим је дошао и намести се у једном углу купеа. Нека светлост је била у њеним очима, и са већом пажњом него иначе се ©букла, стављајући загасито црвен каранфил у ревер свога костима... Било је и једно писмо у малој ручној торбици коју је грчевито држала, и које је било узрок овом путовању и сјају

Кад је подигла главу, видела га је како долази. Једним скоком била је поред њега, гледајући га у униформи, која му није кварила његов витак стас. А затим обори главу, и не знајући шта да каже. — Добар дан, Бранка, ја ... Завидела му је на мирном гласу, док је њен био тако узбуђен, кад га је прекинула: — Чекала сам вас, на излазу станице, јер сам се плашила да вас нећу ви-

ПИШ5Ј 37А34Р0@И'Рч*

н.ених очију. Једно писмо... Синоћ га је добила. Помагала је баш у послу, замењујући отсутну браћу, разговарало се о жетви, о ирошлом рату, о овоме... Када стиже писмо. Донео га је на бициклу поштар, Бранка је одмах познала јасни рукопис: неколико речи од Владимира. Одржао је своје обећање, да ће се свима другарицама јавити; то је било лепо од њега да је није заборавио ... Али, одједном талас црвени* ла обли образе младе девојке. Речи су јој играле пред очима, рђаво је читала. Да ли је то било заиста писмо од Владимира? Шта је он то писао?: „Драга мала моја". .. затим су следиле речи које су играле у Бранкином срцу, до угушења: „Њему је било досадно без ње, хтео је да је види. Нека дође у Београд, сутра.., Тада, она подиже обе руке према јесењем небу, као да би хтела тиме да умири своје узбуђен»е, уздахну дубоко, желећи да за себе сачува своју велику радост... Требало је да га нађе на станици и тамо да га сачека Добио је наредбу, да крене дзл,е. Чудила се да је он баш њу звао, њу малу незнатну сусетку из села; најмање упадљиву од свих млалих девојака, које су га увек опкољавале, августа месеца .. - Најстидљивију такође. Значи да је он њу тако малу и скромну, ипак погледао, а да она то није ни примећивала. Сећала се веселих излета, са којих се враћала опијена ваздухом и сва препланула од сунца . ., И ако је била иајстарија међу девојкама, личила је на девојчицу. Није знала за флерт, имала је добре другове. То је било све. Владимир се није убрајао у њене другове са којима се шалила. Он је био центар једног круга леиих девојака које су се стално отимале о његове симпатије. II оиа је осећала његову заводљивост, ненамешгену и мало подругљиву. Изгледао јој је да се радо играо женским срцима, Само понос и стидљивост Бранкина га је држала на отстојању; и њој је изгледало да је иије никада ни погледао... Као што се никада не примећује ситно цвеће на ивици друма. Али писмо је стигло и Бранка је сада чекала Владимира. Извади писмо из торбице, да поново прочита шта је рекао: „Сутра"? Сутра, то јест, данас

дети. А и бојала сам се да сам се преварила ... Јесам ли добро разумела ваше писмо, овде ми заказујете састанак? .,. Баш сам поново читала кад сте наишли... * И ућута. Тада он упита, правећи се да не види њено узбуђење: — Па, како је у Реснику? Она је била сва срећна да је разговор узимао неутралан правац, и то о њеном дивном Реснику. Идилично сеоце, утонуло у зеленило ... — Затрпавали смо кромгшре ... Он је иагло прекиде: — Немојте овде да стојимо ... — Па да, ви сте ме позвали на чај! Пређе руком по коси, мислећи да има шешир. Гледала га је блиставим очима. Није било ничег изазивајућег у њој, али срећа јој је давала сигурност. Све лепо што је било на њој, заблистало је.

Падина Чакора нрсма Мурини, поћ снегом. (Онимак: А. Оимак)