Коло

12

ш вучЈак, ш одједном разЈапио прем« њему уста из којих провирише два кр« њава, жута очњака. Место да јурие на ову накострешену. наказу, вучјак се слеже, пови хрбат ц принесе главу предњим шапама, као да ће лећи. Тренутак су циљали један другога, ћутке, а онда човек учини, онако четвороношке, нагао скок премл псу. За чудо, животиња устукну, алц зарежа. Одговори јој човек неким чудл ним гласом, оним необични!« лавежом којим се звери споразумевају на раз« даљине. Упрепашћен тренутно, тужилац је сад посматрао овај двобој између човека и животиње е бескрајним изненађењем® Ни накрај памети му није падало да викне вучјака, да га одазове. Човек и животиња помицали су св постепено; човек је пузао напред, док је животиња узмицала, скок по скок; час почас би он разјапио уста, а пав зарежао: као да су се свађалц; час опет су се њих двоје само мерили, не треп« ћући очима, и тада се псето све вишв столегало према земљи, очигледно мирније, и као да моли. Али то су још увек била два крвна непријатеља за послед«! њи одлучан скок, за смртоносни покољ. Тужилац схвати ово у магновењу и жестоко звизну вучјаку, затим затапша рукама и поче да га зове. И, за чудо, пас пови реп, обори уши и окрену леђа противиику који је поново био зи« нуо својом празном дупљом са два је« дипа очњака. Тужилац брзо веза смирено псето, док се човек мирно диже са земље, отресе шљунак с колена, потражи штап и онда заиска воде. То је било све. Тужилац није веро* вао да има пред собом људско биће, па, нпак, то је човек искао воде, можда бескрајно уморан, смртно престрашен, али само човек. Он му приђе и почо да га разгледа. Но старац је био савршено спокојан, ниједан дрхтај не прође преко његовог црног, избразданог лица, ниједно око му не трепну. — Човек си, живинче? — узвикну тужилац, не долазећи себи од изненађења. — А што? -— упита он просто. —* Крштена сам душа к'о и ти; шта би друго? Сад се смејао својим безубим устима, тихо и тамно, баш као да се смеје из трбуха. То је тајна људи који св крећу дивљином и скитају пустим друмовнма: они су се научиди да говоре са зверком сваке врсте, дивљом или питомом. И сад је сасвим јасно разглабао тужиоцу вештину људи који су у непосредном додиру с природом. У тренутку кад острвљено псето јурне на њега, он одбаци штап. То је био први знак примирја. Он одбацује оружје, он не долази као нападач, ни као лопов, него само као жалостан путник намерник. Али младо живинче још није умело све да схвати. И стога он чучну четвороношке, спреман на борбу, и кезио је на вучјака своје тамне дупље. „Ако ми приђеш, заклаћу те"! Тако су се они разговарали, погледима, покретом, кратким писком, док се псето, убеђено, није смирило. Све је било просто и јасно, па опет све необично. Али, они су се разговарали: човек и животиња, животиња и човек, и можда лакше и брже иего што се често људи споразумевају између себе. „Између неба и земље има толико тајни о којима ваша мудрост и не слути ..Сасвим дубоко у себи понављао је тужилац Хамлетове невеселе речи, и поново, као да се плашио да их не заборави. БОРИВОЈЕ ЈЕВТИЋ

На растанну Иоћ .је пала. Све заспало И тишииа влада свуда. Тек се чује шум потока Из даљине. од некуда. Небом броди мееец бледи Обасјава ту ноћ мрачну, А из луке при поласку Брод сиреном јако свирну Заталаса нашу реку... Шго је дотле била мирна Тим поласком он је многа На растанку срца дирно. РЕБИЋ. ПЕТАР, добровољац

нико није раван. Урлик му је био пригушен, па ипак силан; а кад је режао, изгледао је као острвљен, и очи су му се заливале ватреном крвљу. Изненада, после једне ноћне потере, док је смењена жандармериска патрола спавала оним тешким јутарњим сном којим спавају пијанци или тешко уморени људи, вучјак беше заборављен. Узбуђени наредник, ошамућен загонетним злочином који се те ноћи десио у конапима неког богатог гламочког бега, сашаптавао се са својим гостом, и спремао се да иде на терен и почне, с опрезношћу достојном његовог ограниченог искуства, да пресепа судбоносну материју криминала, замршеног као кучине. Дотле је вучјак, опијен сунцем, претрчавао башту, скакао у пропац и својим белим оштрим зубима хватао сопствену бесну сенку као неко страно и непријатељско биће. Забављени собом, и наредник и тужилац беху потпуно сметнули с ума младог пса. Сетише га ее тек кад наредник, прописно наоружан, већ пође, неспокојан са задатка који се пред његовим духовним оком успињао као планнна. Он замоли тужиоца да вучјака веже, и ускоро ишчезе иза касарнског зида на коме вратиице остадоше само притворене. Тужилац седе у сенку касарнске зграде, у ону меку јутарњу сенку, још пуну росе, која је тек почињала да расте. Посматрао је с пуним, засићеиим задовољством живот око себе; лејв су се већ испаравале и ваздух помало пушио. Невидљиви живот земље узе у трену да хуји у многогласним хоровима који су јачали што се сунце више пело. Почињао је да живи с вучјаком који се радосно пребацивао и изводио чудне фигуре: тако као пас трчао је и он, тако прескакао препоне, тако се ваљушкао на леђима, или час застајао, мирисао травку, неки цвет, и у бескрај помножавао ону дубоку, исконску радост с присног додира са земљом која је живахунула после кратке и хладне шумске ноћи. Одједном се прену. Вучјак беше застао, укочен, као ударен мотком. Тетиве на његовим младим, чврстим ногама запеше се да прсну, леђа му се издужише у оштру сумњичаву њушку, а очи, крупне, пуне ватре, усредсређено падоше у неки зачарани круг ван касарнског зида. Само су му оштре, ушиљене уши немирно стригле, и потајице се мигољио његов танушни реп све у једном истом и кратком кругу. Тужилац погледа онамо куд су биле упрте вучјакове очи. Одозго, од шуме, друмом који је обилазио касарну, вукло се нешто тамно, ни човек, ни живинче. Али та тамна мрља, склупчана, постајала је све виднија: друмом је наилазио неки човек, сељак, сав у дроњцима, вероватно просјак, с дугом мотком која га је надвисавала и коју, по овим глувим шумама, имају обично суманути, богомољци и испосници, љубитељи скакаваца и дивљег меда. У то чудно створење пиљио је вучјак, сав запет као лук, спреман да скочи у трену у коме чудовиште пусти ма један глас од себе. Тужилац се помери и звизну псу. Али се вучјак ннје покретао, док се чо» век све више приближавао касарнском зиду. Беше то створење зарасло у проседу браду, црна лица и страшних очију, "босо, прљаве поцепане кошуље с неком врстом овнујске шубаре на рашчупаној глави. Пас поче да режи, некако потмуло и уситњено; крупни оштри зуби бљеснуше му из разјапљене вилице: зевао је свакн час као да тражи ваздуха. Немогуће је да човек није био чуо ово злослутно режање пса, невезана, без ланца. Али га је растављао повисок зид од љут^те животиње. Требало је само да пође даље и настави просјачки иут којим је, бог зна откад, ишао. Но он, као упркос, скрену пр.ема вратницама, и уђе на њих још пре него што је тужилац могао иједан усклик да нусти. Сад су стојали један према другоме: човек-чудовиште према бесном псу, или звер према зверу. У тренутку помисли тужилац да ће се сад десити оно најгоре: још пре него што човек викне, вучјак ће га растргнути на парам-парчад. Али чудовиште нагло одбаци мотку од себе и чучну; руке му се дохватише земље; сад је био у истом положају у коме и пас, и ниуколико мање од њега није личио на животињу: чучао је четвороношке као

М,&АТ"С Г&ГрА\,

х^ржавни тужилац из Т. беше ископнео од умора и осушио се од несанице. Ни црвена цензорска олОвка, ма да толико свемоћна, није увек друг кад је реч о земљи у којој су џандрљивост и инат народни обичаји. Лекари га посаветоваше да оде некуд у самоћу где је мир савршен и тишина бескрајна. Он поћута мало, поразмисли дан-два, па се реши да отпутује у дивље гламочке шуме, још нетакнуте: испод искрчених травних ладнна цео видик обухватају древни храстови, букве и јеле. Одозго, с најистакнутијег виса куд се попела жандармериска касарна, дрвеће изгледа као мрки копљаник који се, у густом реду, приближује Магбетовом граду. Ивице изнад црногорице су увек плаве, и ноћу. Одиста, он живну у овој пустињи, по^е да једе, научи се да спава без снова. Бела касарна, истесана од камена једина бела тачка у овом кошмару светлости и зелених, мрких и модрих боја — личила је на какав манастир, само увек мукао, без звона. Жандарми су долазили и одлазили на смену нечујно, често ноћу, док је он дубоко спавао. Стара касарнска домаћица, жгољави остатак из преисториског доба аустриске владавине, вечито је нешто прала, утијала, шила, или радила по кухињи, чистила пилиће, чистила кромпир из касарнске баште, надгледала леје. Стари наредник, већ зрео за пензију одређивао је дежурања, и у канцеларијском сопчету испиеивао, с наочари-

ма на носу, рачунске редове примања и издавања који су, у његовим грубим рукама, постајали загонетни као чудесна знамења из више математике. Његове речи биле су скупе као злато у сандуку неког тврдице, а његова сећања већ мало мутна и побркана, као материја која се излизала од дуге употребе. Државном тужиоцу, засићеиом расирава, криминалом и иолитиком, овај ред ствари је пријао као благ мелем. тешкој рани. Беше се усамио, и живео је за себе, у оно мало књига које понесе собом, и у оном елементарном и нагонском у чему се његова канцелариска природа освежавала као у језеру, и усред лета, под сенкама старог дрвећа, хладном и мирном. Од пријатеља имао је само Вучјака, ситог и бесног касарнског пса који је људе осећао на стотине метара, и умео да их без грешке одваја на оне који су шугави, и на оне који су здрави. С њиме је он обилазио шумске падине, с њиме се утркивао и викао у празне даљине, увек пуне оног дрхтавог одјека који човека потреса као изненадна, а невидљива песма. Вучјак је био зле, неповерљиве ћуди, и тешко се навикавао на људе. Дању је обично био везан и трчао, с ланцем о врату, по дугој жици која је обилазила цело касарнско подзиђе. А ноћу, слободан, дозивао је шумску зверад, жедан крви, и испрсивао свој млади грудни кош као неко коме у слободи

»»Дорћолски послови" Чича Илије и Мике Димитријевића настављају своју веома успешиу „каријерупотсекајуки уједно и на времена којих више нема даитс, на времена када је ш Чича био млвд... Ево једне слике из старог албума и<з деведесеVих година нрошлог века: Милорад Гавриловик — Стари тоснодин, Светислав Дииуловик, Мика Поновик, тада министар просвете — (с брадом) и Спасик члан новосадског Народног позоришта (с пребаченом нотом) седе око стола. Ира њих стоји Илија Станојевик-Чича. $анимљиво је напоменути да су неки тадашњи листови $амерали министру што се слнкао раједно с глумцима... (Оиимак: приватна својнна)