Коло

ј земљи осети и радост и срећу ства' лачку, срећу слободна човека на свој земљи и да ту срећу изрази кроз оје народне обичаје, навике, песму и арку. Није то никаква фантастична и истииита слика из прича Јанка Весеновића: кроз српске горе и дубраве, еко наших поља и ливада, и даннас се разлеже звук фрула и двојничобана и пастира који терају стада еко зелених ћилима планинских. Срн је еамо навикао да спаја радост корисним. Варају се они који у сечком нослу виде само труд и муку, I српско село на својим њивама живи у радостима и задовољству. Али исго со је погрешно гледиште оних који [0 и живот сељака на пољу гледају Јвен само у идиличне слике и ромаише историје: трудбеници српски у |ку груду своје земље морају да утка-

ного, често крвавог зноја и тешких ва. [и у томе и јесте мудрост живота: средину иа сваки труд и сваку муаградити леиим и ведрим часовима, пско село, изгледа да је то умело ађе и зато се кроз наша српска посрнске њиве смењују узвици уморрадника и распеваии звуци двојнифрула. Из тог склада произишла с^ална, ничим помућена љубав за г земљу. , Р. СТ.