Коло

Ц јХЦјо Шс, ФЈи

— Написао за »Коло« Волфгат Медо —

Свим водицама умивен

л.уб!Твом пожудом другоме нешто оте©, у стању је да овога најиријатељскијв иозове, да би с њим десетоструко потрошио у ракији и вину оио што му је уопште читава ствар донела. Морају ли мушкарци бити такви? Али ие треба иравити рачун без крч» мара. То зиачи у овом случају: ако смо свршили с човеком, морамо да проговоримо о жени. Ииак најпре:: Ми л.уди нисмо анђели ~г— понајмањ^ ми мушкарци. И онет о јужном типу. Изгледа да је тачно, да је Европејац југоистока један мали егоист, ус/го оитереКен јбдном страшћу која с жаром тражи оно што ствара бол, наиме љубомором. У западноевропским круговима важи шј / пример као нспристојно кад у друштву муж и жена цело време седе једно норед другоЈ-а. Супруг се напротив мора свом силом трудити да своју жену као даму куће и репрезентаторку зближи с гостима, док се он целу вече држи сасвим повучено према њој. Он јо у овом свом држању већ тако напредан, да би му тешко смела доћи помисао да буде љубомораи. Узор супруг Ретко где на другом месту почива терет куће и фамилијарног поретка тако јако на нлећима жене као на југоистоку. Изгледа да она одмах од венчања — бар у мање имућним круговима — преузима једну тешку службу, наиме рад, рад и још једном рад —» без стварие помоћи мужа. У западној Европи има бракова, а то је заправо већина, у којима муж у нуном л>убави старању за своју жену сасвим пропада. Он устаје изјутра једаи сат раиије, иде у пекару, доноси млеко, кува кафу И допоси жени доручак у кревет. Све ово не ради он само у ирвој години брака. Он то чиии кроз читав живог. Колико год то код младих људи изгледа за^вубљено, толико дирл>иво и тронутљиво то делује код старих. Мушкарац тако остаје целог свог живота витез« Својој жени одузима најтеже штрапаце, доноси угаљ, дрва и кромпир из иодрума и на тај

чудно: исти људи су у стању да увече у било којој гостионини дадну две, три стотине динара да би им виолина скинула светски бол с душе или да би им се певало. И овде правимо изненађујуће откриће људских противречности: исти човек, који је можда с користо-

начин олакшава дневни посао својој животној сапутници. Н>ој је дакле боље него њеној другарици са Балкана која је изгледа изложена највећим тешкоћама. Ми ћсмо у једиом од идућих бројева „Кола" узети за предмет посматрања. ■ "■"■""-"Ј-едеш млади, али већ истакнути немачки новинар написао је о нама. о нашем свету ове интересантне редове, II § $ иолитичком језику употребл>ава се, у последње време, све више наместо појма „Балкан" једносмисленији израз „Југоисток 44 . Али није гако дллеко ни време кад су још многи западноевропл>ани, из тескобе свог националног видокруга, иосматрали југоисгок као грађапин у шетњи по встоку из Гетеовог .Фауста", који се у својој ограничсности радује, „кад позади, далеко, у Турској, народи иападају један на други. 64 Изгледа да је и сам Бизмарк једио време делио ово гледиште, јер је једанпут рекао да „Балкан за Немачку не вреди ни колико здраве кости једног померанског мушкетира. 44 Али у међувремену је запад научио, а нарочито Немачка, да у последњим десетинама година из основа лрукчиЈе суди о Балкану. Огромни сусрети народа у првом светском рату довели су Немачку и Србију у ратнички додир. Оне нису стајале једна нрема другој као мрски иепријател»и. него као витешки противници, што се неограничеио признаје како с немачке тако и са српске стране. После рата почело је онда одмах нормализовање односа између ова два народ». Странац, који данас борави у Србији. нарочито у Београду. осећа на сваком кораку упорне противности и уверен је да се иарод мора борити са скоро свим оним проблемима који су настали приликом општег преврата. Културие заоставштине одишу турским утицајем, дахом „Бизантије като иентра света 44 Особито дирају човека слике у лепом београдском музеју из чијих рамова гледају даме и господа у турским костимима. Објашњења ради мора се закључити како су се уметиици, аутори ових слика, који су се школовали у Бечу или Паризу, морали борити да би ујединили два светр онај у коме су учили и онај у који су се вратили. „У сваком мушкарцу крије се велико дете!" Али зар не живи још један траг старобалканског илемена у трговцима и занатлијама? Чак ни утегнути сако енглеског кроја не може сакрити биће

Прасрба сина шумовите Шумадије са својом нечувеном виталношћу, својим телссно снажним и жилавим типом који је духовно исто тако жив као што је прорачунат и разборит, усто обдарен реалним и за човека с југа зачуђујућим трезвеним умом. А инак кад га човек посматра: Може да буде наиван и необуздан као дечак. Посматрамо га на улици, на тргу или у гостиониии. Колико пута се притом сетимо филозофа Ничеа, чија изрека: ,,У сваком мудгкарцу крије се једно дете које хоће да се игра!" Србима тако добро нристаје.

Живот и журбу на београдском тржишту могли би означити чак као ве^селе, (а неуиућеии ће то можда и учинити), кад иза партнера који тргују и жилаво се боре око цена ие би етајао закон привредних тешкоћа од којих у садашње ратно време није остао поштеђен ни један једини народ. За новаи се може све добити. Човек оде на пр. каспо после подне само на Каленића пијацу на којој ништа не недостаје што човеку треба за дневну унотребу почевши од вигла за воду па до пиџаме, од сврдла,^етарих шарафа, фотоапарата, ракије и најгротескнијих ствари које се ни на једном западиоевропском гржишту не би ни сноменуле. Сасвим је јаено: Разлози иретежно привредне природе воде л.уде свих сталежа на ова најчудноватија места

Балкаи с кога је скинута чаролија? Ако хоћемо да дођемо у додир са домаћим становништвом, да га упознамо у иуном изражају његовог темперамента, онда треба да одемо на трг. Ту су сви на окупу: грађаии и сељани, странци, војници, чиновници, трговци, лукави (глупе или ограничене нисам још иикада видео) сиромашни, богати, нриватници, онрезни купци,. лукави

Београда. Алн е друге стране изгледа и као да су меркантилски обдарени елементн овде изабрали поља свога рада. Сваки човек има своје страсти: један скупл>а поштанске марке, други пеца, трећи путује, а четврти вози радо моторбицикл. Али овде има још је*даи, на занаду готово непозната врста: човек који радо тргује. Као што за једног литерата представља највеће уживање да са равноиравним партнером сатима дис/кутује о разним ироблемима; препирући се и слажући се, тако сам посматрао људе који су се из чистог уживања у трговини, из ираве радости због нартнера који је иаоружан својим трговачким вештинама, сатима иога1)али за вредност и иродајну цену једног иредмета. Ту се радило можда само о једном малом, мало вредном џепном унаљачу. Погађа се тврдоглаво и за разлику од 50 динара.

Ако је продавац извукао мудре поуке из купчевог ценкања, онда ће му без дал>њег устуиити иредмет макар и са губитком, само из захвалности за лепо, трговачко уживање. Али с друге стране има људи- који су тако ситничави, да нећв да купе неки вредаН предмет само због разлике од сто динара. Али

продавци, трговци умивенИ свим водицама, од 12-годишњег продавца хлебчића до искуснијег трговца на малО, који ставља цене својој роби према квалитету кравате чији носилац хоће код њега да нешто купи. Ту је сила жена, деце и стараца који се крећу тамо амо у уској уличици трга. Ово потсећа на турске базаре. Зар не би сваког тренутка могао да се појави Насрадин из Хиљаду и једне ноћи? Зар не потсећају слаба чудновата светла, која у сумраку бацају свој сребренасти сјај на блиставе излоге на тргу, али и на дебеле комаде сланине и кобасице на продавачком столу сељака, на Аладинову чудотворну ламну? Ономе који је овде домаћи овако што не би уопште пало на памет, али странац који дође на југоисток иокушава да прочита из борица и набора на лицу ове земље све оно што је некада сазнао из сликарских оииса балкановизантиске зоие. Не пада ми тешко. с обзиром иа претежиост модериота које сада одлучује у свим областима жиВота, да верујем у то да са БалкаНа двадесетог столећа још ни издалека нису скинуте чиии.

(Цртежи: приватна својин-а)

с