Косово : епопеја о боју на Косовом пољу

Поносна Прехвала, Станка војводе ћерка лепа, Прва у ропство паде, прву je крвник шчепа. Нежно налйкНена она на милосну другу уза се Сањиво слушаше песме краљичке заносне гласе. ГЬену јер срећу и мис’о и ocehaj душе јој тајни, Занос и уздрхт од сласти и склад од дражи бескрајни, 300 Наду и чудну стрепњу с још неужйвана мшьа Исказа краљичка песма и несташно на то све цшьа. Зато у мислима сад на слатке замйм.ъиве слутгье Борави већ код драгог без икакве бриге и слутње. Оца и мајке и брата милога једва ce ceha, Тако je обузе до сад још и неслућена cpeha. Косанчић дични соко са Косова поља равна, Најлепши јунак у војсци Лазара дара славна, Косанчић, коме je отац рече за невесту дати, Сад joj je дражи него отац и братац и мати. 310 Прстен на руди, белег верности, вёра верна Носи већ његов и, чедна и срца повёрлшва смерна С њим je у мислима она у сновима слатким и благим. Занета љубављу својом и чежњама тако драгим: Последња смотри ужас и најезду дивљих Огуза, Прва од свију се купа потоком грозних суза. Незграпном руком je зграби за лепи ђердан и пуда, Ту где joj срце живо у раскошним недрима куца, Арапски шейк Арслан, жудан лепоте и злата. Просу се бисер и ђердан с грла и лабудска врата, Beo се раскиде свети тајанствена божија дара Чедности дбвојачке с прсију препуних чара. Девојка јадна врисну, и мртву од страха и бледу Сурови Арап je баца прёд себе седлу на среду. Коса се врана гьена и вранчића коњица грива Мрси и валима бујним низ бела рамена joj плива, Груди да наге храни, од погледа гнусна да брани. Црни ах јадну лепоту девојку чекају дани. И докле лахор, сурёвшив на Арапа cpehy силну, Лелуја вране косе по врату и лицу умилну; Дотле низ блеђане усне румена крвца лопи, 330 И лепо одело дури на грудма обамрлим кропи. Тужан и грозан вез на кошуљу пише joj белу, Косово 2

17

Косово i. Прехвала.