Косово : епопеја о боју на Косовом пољу

И што би стидан од туђа узнемирљива ока Трпио другда: сам сад овдена и без сведока, Остави Hà вољу срцу без зазора и без стида ■С несреће ужасне своје да плаче и да рида. Но кад се исплака стари и изјада срце своје, Трже се када смотри, где но пред њиме стоје Незнане моме и питају, каква га мори туга? И куд je кренуо тако невољни царев слуга? Лепа и дёво]'ачка љупко израсла им тела НЬихова нежна и бела уместо женског одела, 460 Уместо наборне сукње и јелека својна уз дојке, Оклотт Ti панцир краси скован за чудне девбјке. Лепе им главе покрива свакојзи шлем од злата, Нојево перје их кити а доле се преко врата Низ плећа коса бујна љупко и раскошно слива Обиљем својим леђа и панцир лепосводни скрнва. Руке им беле нису свикнуте сићану рйду, Похвално који увек девојку краси и младу: Уместо преслице оне сабљом и стрелой лаком Вежбају хитре руке веште оружју сваком. 470 Муке и патгье радо на свакоме ратничком раду Сносе и челиче тело тиме и снагу младу. Па ни од крви не стреле убојнице миле и лепе: Храбро у борбу лете и душмана сатиру чете. Прилика само и згода где се укаже за битку: Ратнице храбре шале сабљу не трзају бритку. Тако je свака ван других жена и дивна и славна. С поносном вилом свака могла би да се равна. Али je све то ипак ништавна сенка и бледа Према лепоти оној храбрима што заповёда, 480 Којојзи нема нигде нити јој беше пара: Војсави дивној кћери од Косова Војина стара. РЬено ко смотри око, огањ запали га живи, Нзене ко згледа груди занет се чарима диви. Осмех са усана слатких прети да мшьем залуди Лудо за њиме жуди и чезне срце у груди. Ко joj једанпут чује говора слађане. речи, Целог му века милбзвук у ушима зуји и звечи. Нэене лепосводне веђе и високо паметно чело,

21

Косово I. ВОЈСАВА И ЊЕНА ЧЕТА.