Култ Петра Великог међу Русима, Србима и Хрватима у XVIII веку

98 Мита Костић

ва, до уговореног прелаза молдавске и влашке војске као и српске милиције из Угарске на руску страну, тако исто ни до устанка турских хришћана није стога дошло. Једино су уз цара Петра Црногорци заратили на Турке.

У одлучном тренутку рата на реци Џруту против 130.000 Турака и 70.000 Татара нашло се 38.000 Руса! И поред крававих губитака које је руска војска Турцима нанела, положај опкољених Руса и цара Петра са њима био је готово безизлазан. Ипак је 12 јула 1711 склопљен релативно повољан мир, по коме је цар Петар вратио Турцима натраг сва освојења из прошлог рата, на првом месту град Азов.

Међу Србима у монархији неуспех руског оружја на Пруту изазвао је болно разочарење. Енглески посланик на руском двору, Чарл Вотворт, који се случајно налазио у Бечу кад су стигле прве вести о Прутском миру, јавио је 2 септембра 1711 у Лондон да би једноверници руског цара Петра који живе под скиптром аустриског цара све напустили и пребегли к њему под руске заставе да ле имао успеха, толко су у њему гледали свога новог месију.2=

За балканске хришћане, који у мировном уговору нису ни споменути, положај је постао трагичан, за Црногорце очајан.

Но Срби услед тога неуспеха нису изгубили наду у Русију. Савремени летописи забележили су прутску катастрофу Петра Великог са највећом поштедом руског националног самољубља.25 Како мир с Турском још није био коначно углављен, мотрили су Срби из Угарске на све што се У Турској догађа. По сведочанству руског канцелара Головкина предложили су У марту 1712 добровољно цару Џетру три српска пуковника, Јован Текелија, Вулин Потиски и Мојсије Хаџи-Рашковић- поново да ће се на челу 10.000 српске милиције сјединити с руском војском, само зко Русија настави рат с Турском.26 Но до рата није дошло. Посредством Енглеске и Холандије 24 јуна 1713 с Турском је склопљен мир.

Отада је српска милиција у Хабзбуршкој Монархији напустила мисао заједничког војевања с Русима против Турака ради ослобођења старе отаџбине, а српско више свештенство у монархији почело је у борби против насртаја католицизма, у јачој мери од руских царева да тражи културно-просветну помоћ у руским црквеним и школским књигама и руским учитељима ради спасавања вере и народности.

И у молбама те врсте долази до изражаја у разним облицима. култ цара Петра, нада и уздање у њега.

Београдско-карловачки митрополит Мојсије Петровић с молбом од 1 септембра 1718, пуном девоције и китњасте фразелогије,

= Џеђегзђегрег о. с. р. 97. 5 Стојановић, о. с. бр. 5342, 2211; Заболотск!! о. с. р. 41—42. 2 Кочубинск!ћ, о, с. р. 179.