Књижевне новине

· Četrdeset Sime M

Nedavno se navršilo četrdeset godina od smrti Sime Matavulja. Kao šlo je i ranije gotovo redovno bivalo, ta godišnjica nije naročito zabeležena u našoj javnosti. Ima tako pisaca koji su mnogo čitani a o njima se malo piše. | _ Četrđeset godina je prošlo od smrti _ Sime Matavulja, a za to vreme nije

bilo većih promena u književnom su-___đu o njegovom delu, kao ni o velikom

uticaju toga dela na čitalačku rubliku. Matavulj je uopšte pisac u čijem razvoju i uticaju ima nečeg jednomernog i stalnog. Njegovo delo kao da od samog početka nosi pečat urav”

notežene smirenosli i Rklašične jasnoće, koja ne izaziva strastvene komentare. Oko njega ni povodom nje| ga nisu se W:le bitke ni oštro sudaJ rala mižl!icnja; čitalačka publika (i to vrlo siroka) primala ga je iž na~

raštajn u naraštaj sa jednođušnom ali mirnom i ujednačenom simpatijom. Istoričari književnosti su, u većini, označavali njegovo književno delo istim ili sličnim rečima, i često ga hvalili da ne bi morali da ga pro-

___učavaju, A naročito prirođa i mnogostranost

Matavuljevog realizma zaslužuje to proučavanje, i nema sumnje da će nova istorija književnosti naše novog društva otvoriti i fu nove perspektive i obogatiti našu književnost, osveilivši znane strane Matavuljevog dela novom svetlošću. Razne vrste i pojedine grane Matavuljevog štvaranja pružaju za to mogućnosti.

Tako, da uzmemo samo jedan primer, kod posmatranja Matavuljevog dela padaju u oči specifične osobine realizma u njegovim pripovetkama iz primorskog života, Zanimljivo je posmatrati koliko majstorstva i oštrine ima u njegovim zapažanjima i slikama i onda kad su one uzgredne i samo kao sastavni deo njegovih nasme=janih~i prividno bezazlenih kazivanja. Njegova slika života bila je u tim pripovetkama tako majstorska i tako ver na da je često sama po sebi iznosila pred oči čitaoca velike i duboke protivurečnosti društva koje je Matavulj slikao,

Matavulj je na policama jedne kafane u primorskom gradiću mogao da pruži sumarnu strukturu celog jednog društva.

»Za tezgom police pune svakojakih boca. Među njima raspeti Isus Hristos i pred njim gori kandilo, Dva reda pod njim »gospica« (malena slika bogorodičina), Predđ- njom nema svijeće; ona je zadovoljna sa dvije kite svježa cvijeća. U pročelju »Ćesar i Ćesarica« razdvojeni masnijem ogledalom. Naokolo po duvarovima nekakve goluždrave Žženetine.... (Bo-

dulica). Eto, tu su, zaista svi elementi, sve snage »duhovne« i »svjetovne« koje

vladaju životom gradića ljude u njihovim odlukama i postupcima. .

Sa istom jednostavnošću i savršenstvom data je na drugom mestu sUština društva u kome se ekonomski poređak oslanja na versku i crkvenu organizaciju, i obrnuto, ona je sadržana u idiličnoj slici svakodnevne šetnje zelenaša konte Ila Devetog i njegovog prijatelja gvardjijana fra Vincenca. »Ta šetnja traje đobar čas, Kamatnik striže očima na sve strane, neće li ugledati koga dužnika, kojega treba opomenuti, a u isto vrijeme pažljivo sluša od učenog prijatelja što je o čemu rekao sveti Augustin, ili sveti Toma Akvinski, ili koji poznati svjetski mudrac«. (Pošljednji vitezovi).

To je, bez komentara i objašnjenja, savršena slika povezanosti koja postoji između »duhovne vlasti« i građanskog prvenstva po rodu i imetku, slika trajnog i prirodnog prijateljstva između vlasnika novca i gošpodara duša.

Ta stvarnost Matavuljeve Dalmacije vrvi takvim dobro uočenim i vešto prikazanim suprotnostima; ali iz njih pisac ne povlači konsekvencije niti ih ikad razvija do punog i konačnog Sukoba i obračuna iz kog bi moglo kresnuti, kao iskra, spasonosno rešenje. I to odgovara potpuno naročitoj prirodi Matavuljevog realizma koji, uslovljen i vremenom i temperamentom pisca, nije išao, ni mogao ići dalje.

U toj tađašnjoj Dalmaciji Franca Josifa, opterećenoj još venecijanskim tradicijama, vladala joe zaostala, starovremska privreda, saobraćaj je bio nesavremen, u protivnosti sa logikom terena i interesima narođa, a njegov razvitak kočila je sama unutarnja struktura Habsburške monarhije. U toj pokrajini tađa još bez prave industrije, istinski socijalni pokreti bili su tek u zametku. To je bila zemlja „Siromašna, te se njezina djeca klancaju na sve četiri strane svijeta, radi hljeba nasušnoga”, Velike protivurečnosti i oštre suprotnosti takvog života prikrivane su i maskirane strahom, tradicijom i krutim formulama kasta, klasa i konfesija, Tu su vladali Habsburgovci svojim osveštanim sistemom kočenja i uspavljivanja svakog životnog pokreta i poleta, kao i njihovi rođaci u Španiji koji su o životu na kraljevskom dvoru izdavali stereotipne biltene: »Sus Maesta=

es continuan sin novođades«, nalazeći smisao života i vrhunac uspehn u tom da mogu da traju i prođužuj\u život bez promena i novina,

Tako se | u Dalmaciji Matavuljevih pripovedaka produžuje život pofrpavanjem protivurečnosti, privremenim gušenjem ili rastavljanjem suprotnosti i tako se, Što je glavno, odlaže sukob i obračun. Zato njegove pripovet= ke iz ovih krajeva nemaju, uglavnom, oštrih preloma ni tragičnih akcce– nata koji se često javljaju u pripovetkama koje su u vezi sa Crnom Gorom ili patrijarhalnom dalmatinskom Zagorom, gde sc više voli »duša nego trbuh«.

U Matavuljevim primorskim pripovetkama uvek pobeđuje život, takav kakav je, sa svojom neuništivom težnjom za trajanjem po svaku cenu, Nema smrtonosnih ljubavi ni beskompromisnih stavova ni doslednih pobu-

i pokreću

(20

Ivo ANDRIĆ

na ni bezizlaznih situacija, nema neumitne tragike. | Mornar kome je umrla voljena devojka dolazi đo granice ljubavnog očajanja ali se tu zadržava i — uzima za ženu rođenu sestru pokojnice. (Povarefa). Tako je sa Rezom u pripoveci Bođulica, tako sa Preobražajima, koji svršavaju' manje više u istom krugu, sa karakterističnim završnim rečima: »Ele istorija se ponavlja i na Tromeđi kao svuda.«

Simo Matavu!j

Na mahove se uznemiri i zatalasa fa sredina, koju Matavulj opisuje, protivnosti se ustreme jedne prema drugoj. Ljudima pukne trenutno pred „čima velika i spasonosna slutnja »aa nastaje vrijeme kad će prestati stare podjele na kaste i vjere, a njih će zamijeniti dvije stranke: slobodnjačka i konservativna«. Ali, do sudara ne

iN O | KNJIŽEVNE NOVINE |, PO ooe RO VO VE O, a Povodom hapšenia m Njujorku meuičmice ireme Zolio•Miri {

odina od smrti lotavulja

dolazi, nego opet do mirenja i poravnanja, opet do prevlasti »kasta i vjera«. Sva je promena u tom /što stari svet prelazi u.kafanu »Novi svijet« i prenosi u nju sve svoje stare navi-

ke, prividno se pokori, da bi, ustva-

ri, ostao nepromenjen. (Novi svijet u starom Bezopeku). i

Jedino se ponekad umeša prirodna smrt, prosta mehanička činjenica fizičkog nestanka čoveka pojedinca; ona skloni nekog od partnera pod zemlju, ali problem ostaje nerešen i ljudi i ustanove »contmuan sin novodades«, produžuju da žive bez novih događa ja i promena. Život se nastavlja »na Tromeđi kao svuda«. Fra Jerkovića XOLIV smenjuje, posle kraćih mlađalačkih skrupula i pobuna, fra Jerković XV i fratarska dinastija ima tendenciju da se nastavi do u beskraj, dok god traje Jerkovića i »kasta .i vjera« i lakoverna i bedom i neznanjem zbunjena sveta koji pušta đa ga eksploatišu. (Bakonja fra Brne).

Tako društvene suprotnosti rastu i brojem i intenzitetom, sve se više zaoštravaju i sve se teže mire, ali do sudara ne dolazi. Neminovni trenutak obračuna odlaže se, rok sudara se produžuje, Tragedija se izbegava svuđa i po svaku cenu, ali zato nad celim tim svetom lebdi i traje jedna jedina opšta tragedija naopakog i ustvari već osuđenog života, punog protivurečnosti, a bez sukoba i bez prečišćavanja koje bi sukob doneo,

Matavuljeva je zasluga da je mnoge od tih suprotnosti i protivurečnosti otkrio i fiksirao; i već po tome njegovo književno delo pretstavlja značaj=nu etapu u razvitku našeg realizma.

Sa ovih nekoliko izdvojenih prime= daba o prirodi realizma u Matavuljevim primorsWim pripovetkama, mi smo hteli samo da obeležimo datum 40-godišnjice njegove smrti. Jer, pravo je da svakom pođesnom priliko: buđe pominjan i istican pisac čije delo živi u narodu, i čiji uticaj traje među piscima i u književnosti.

Nov materilal u muzelu L. N. Tolsto'a

Ove godine navršiće se 120 godina od rođenja Lava TJolstoja. Tim povodom Tolstojev muzej u Moskvi priprema nekoliko izložbi posvećenih raznim periodima njegovog života i rađa. Na jednoj od tih izložbi biće prikazana rasprostranjenost olstojevih dela koja su tek posle pobede Oktobarske revolucije postala u njegovoj domovini svojina svih, kao što je želeo još 1910 godine V. I, Lenjin. Dela 'Tolstojeva objavljena su na 58 jezika narođa SSSR.

Sprema se za štampu novo izdanje romana »Rat i mir«, prema tekstu sačuvanom u arhivi rukopisa Tolstojevog muzeja, kao i novo akademsko izdanje romana »Vaskrsenje«. U 'olstojevu muzeju nalazi se 150 hiljada listova rukopisa, knjiga, pisama i beleški Lava Tolstoja, kao i 400 hiljada

listova beleški piščevih rođaka i rukopisnog maferijala o Tolstoju. Samo u toku prošle godine muzej je nabavio 5000 autografa Lava olstoja.

Izabrana dela Karela Čapeka'\na ruskom

U Moskvi je izišla knjiga izabranih dela poznatog češkog pisca Karela Čapeka. U knjizi su objavljene stvari karakteristične za pojedine žanrove stvaranja Čapeka. Od publicističkih crtica objavljena su »Engleska pisma«, od humorističkih stvari serija »Kako se to rađi«, od novela »Pripovetke ız jednog džepa« i »Pripovetke iz drugog džepa«, zatim satirični roman »Rat sa salamandrima«• i drama »Majka«. U knjizi su ilustracije samog Čapeka, koji je, kao što je poznato, bio i talentovan crtač,

Sva dnevna štampa i radio donose ovih dana vest o tome da je Irena Žolio Kiri, kći Pjera i Marije Kiri, pronalazača radijuma, sama višestruki pronalazač i nosilac Nobelove na=> grade za hemiju, uhapšena od američkih vlasti i intermirana čim je prispela na američko tlo. I dok tako volstritska Amerika dočekuje: Irenu Žolio, ustaju na glas svog gospodara njihove sluge u francuskom parlamentu, tražeći da vlada zabrani dalji rad Prederiku Žolio, jednom od najvećih živih naučnika i pronalazača, takođe nosioca Nobelove nagrađe i istaknutom članu Pokreta otpora za oslobođenje francuskog naroda.

Zbog čega je nepoželjan boravak Irene Žolio u Americi i kakav je to rad Frederika Žolio za koji francuska reakcija, od bivših petenovaca do sadašnjih degolovaca i blumovaca, traži od francuske vlade da mu se onemogući? -

Rad Irene Žolio Kiri pretstavlja niz najkrupnijih priloga. nauci našeg vremena i nastavak je daljeg razvijanja one oblasti, koju su zasnovali njeni roditelji pronalaskom prirodnih radioaktivnih elemenata. Velikim darom za pravilno i brzo rešenje izabranog problema, ona vrlo rano stiče sopstveno mesto među najistaknutijim pregaocima u nauci o atomskim preobražajima i pojavama s njima u vezi. Od svoje doktorske disertacije do događaja o kojiima ie reč. za samo

Irena Žolio · Kjri

20 godina stvaralačkog rada, za ime Irene i Fređerika Žolio vezan je: niz najvećih prohalazaka u atomskoj hemiji i fizici. Oni su prvi uočili i dali elsperimentalnih dokaza o preobražaju gama zračenja u par elektrona i postanku gama zračenja pri sudaru pozitivnog i negativnog elektrona. Te su pojave buržoaski fizičari — ideali-

Pavle SAVIĆ

sti nazvali »dematerijalizacijom ma-– terije« i »matepjjalizacijom energije«, prateći velikom bukom pojavu iščezavanja materije« Za opstanak ideološke nadgradnje kapitalizma, za idealističku filozofiju, buržoasku kulturu, religiju, pravo i običaje, materija u svom večnom kretanju i zakonima promena do kojih to kretanje dovodi postala je ncpotrebna i nezgodna i ona je morala da se otkloni — »da iščezne«. Izvrćući činjenice i lažno tumačeći nova naučna otkrića, većina bužoaških naučnika našla se u tabo'ru protivnika prave progresivne nau– ke zasnovane na jedino doglednom materijalističkom shvatanju — dijalektičkom materijalizmu. Pravilnim shvatanjem i tumačenjem pomenutih rezultata do kojih su došli u svom radu, supruzi Žolio ostaju dosledni materijalističkom shvatanju, i to ih približuje progresivnim snagama francuskog naroda — njegove radničke klase. Na tome prvom i dubokom ideološkom sukobu sa reakcionarnim shvatanjima i zloupotrebama koje kapitalizam izvlači iz njih, otpočinje i prva aktivna društvena delatnost supruga Žolio, borba za odbranu naučne istine od falsifikata, koja je u isti mah i borba za mir i demokratiju protiv fašističkih tendencija u nauci i društvu. Gođine 1934 otkrivaju Irena i Frederik Žolio »veštačku radioaktivnost«, jedno od najkrupnijih otkrića u istoriji nauke. Blagodareći njihovom radu na prvom mestu, dobijena je moguć= nost da čovek uzme alttivno učešće u procesu oslobođanja ogromnih energija, koje sadrže jezgra atoma stabilnih elemenata (aluminijuma, magnezijuma, fosfora i drugih). Do tađa je čovek bio samo pasivan posmatrač spontanih atomskih raspada, koji se događaju u prirodi bez njegovog učešća. To im je otkriće donelo Nobelovu nagrađu za hemiju. Frederik Žolio osniva prvu katedru za hemiju atomskog jezgra, otvarajući jednu novu prostranu oblast naučnog ispitivanja, nove mogućnosti povećanja blagostanja ljudi.

Uporedo sa svojim naučnim rađom Irena i Frederik Žolio uzimaju sve alttivnijeg. učešća u organizovanju radnih masa Francuske za borbu pro> tiv sve agresivnijeg nastupa fašizma na njenim granicama. Njihova antifašistička delatnost postaje sve inten=zivnija i doslednija, ukoliko se razvojem događaja opasnost pokazuje bliža i realnija. Omi neumorno učestvuju na mitinzima i zborovima, drže konferencije i objavljuju u štampi vatrene napade na teoriska i praktična ispoljavanja reakcionarnih i proflašističkih tendencija da se progresivne snage skrenu s pravilnog puta bespoštedne borbe protivu fašizma.

Gotovo uoči samog izbijanja drugog svetskog rata, Irena Žolio u saradnji s piscem ovih ređova, dolazi do prvih dokaza o jednom novom tipu oslobađanja nove energije, do eksplozije jezgra atoma urana i toriuma. Mogućnost iskorišćenja atomske energije u praktične svrhe, pokazuje se realnim, i već iz eksperimenata izvršenih u laboratorijama ZŽolio-Kiri dobi-

Pojavom »Književnih novina«, štvorene su nove, značajne mogućnosti za pravilan razvoj naše književnosti, Prije svega, prekinuta je šutnja o mnogim „problemima, prekinuto je stanje kad je kritika često kritikovala šutnjom, onom šutnjom koju je Radovan Zogović pravilno, ocijenio kao najpodliju i najrazorniju kritiku,

Neke kritike objavljene u »Književnim novinama« izazvale su kod nas, u Zagrebu, razne' reakcije. Neki književnici nisu pravilno shvatili pravi smisao kritika i namjere kritičara, neki su preuveličavali izvjesne jednostranosti i omnške u MKritikama. neki su počeli da „raspredaju nezdrave spletke, Potezalo se kako su neki prisvojili sebi pravo da »rube glave« a drupi tobože nemaju mogućnosti da odgovaraiu. itd. Neki su čak »argumentisali« kako kritika među književnicima daje reakciji mogućnost da se zadovolino smije. -

Bilo je, đakle, svakojakih priča.

No, ovo nisu jedini primjeri, Neki pisci spomenuti u kritici, vrlo su ozbiljno razmotrili svoje nedostatke, a u posebnoj diskusiji u Društvu kniiževnika ukazano ie na pogrešan metod u rađu nekih redakcija i na ot-

sutnost osjećaja odgovornosti koji je .

u nnšim prilikama neoprostiv. Zađržao sam se nešto na ovim primjerima đa pokažem kako je kod nas bila osjetljiva, složena, tempera– mentna | raznovrsna reakcija na kritiku, 1 kako su pojeđinci unosili u diskusije mnoge elemente kojima tu nije bilo mjesta, Drugim riječima, htio sam podvući kako pisac kritike treba dobro razmisliti, dobro ocijeniti kakve će posljeđice izazvati i kakav će rezultat postići svojom ocjenom, 'idimo ujedno, đa se kritika ne prima kako treba, Obzirom što se tu rađi o piscima, ne možemo tako olako preći preko toga, i smatram đa tome problemu trebamo posvetiti veću pažnju. Mnogi od nas misle, naime, da je posve razumljivo ako 3e kritika primi muški, pošteno i iskreno, onako do-

· utjecaj na njih

PITANJA ZA DISKUSIJU

OSVRTI NA NEKE KRITIKE

Joža HORVAT

bronamjerno kako je i napisana. No kod toga često zaboravljamo da smo i mi sami morali preći dosta dugi put, dok smo se uzdigli do takovog pozitivnog stanovišta — na kome ni danas baš uvijek nismo. Taj problem koji sadrži i određen pedagoški značaj — dužni smo mi, napredni književnici, rješavati mnogo smišljenije nego što smo to činili. Mi smo pozvani da u prvom redu dokazujemo živim primjerom kako se prima i kako se daje kritika te da i drugima pomognemo u tome.

To smo dužni činiti iz dva osnovna razloga. Prvo, jer od toga ovisi pravilan razvoj nas samih i naše književnosti, i, drugo, što je pravilna kritika i samokritika postala. važan princip našeg društvenog života. Avangarda naših naroda dala je njome cijelom narodu veoma moćno oružje u izgradnji boljeg života, Mi pisci, dužni smo uočiti taj momenat, đužni smo pomoći ljudima da to oružje što prije usvoje i njime se koriste —,dužni smo pomoći našim rukovodstvima u izvršenju toga zađatka. Kritika i samokritika je sastavni dio našeg aktiviteta, metod i stil u radu, Ostvarujući u književnim djelima likove novih ljudi, mi smo „dužni da ih naoružamo i tim oružjem, te da tako odgojno djelujemo na generacije koje nastupaju ili već danas učestvuju u životu. A kako ćemo u tome uspjeti, kad ni mi sami ne znamo primati kritiku, Ako pred svakom oštrijom analizom posštajemo malograđanski uvrijedljivci, temperamentni brbljavci i tome slično, mi ne možemo ispuniti svoj 2žadatak. š

A sada vratimo se kritici, Na kakvom god primjeru teško je odgajati ljude, na kakvoj god kritici teško je naviknut ljude da je primaju.

Kroz nekoliko dana bilježit ćemo stogodišnjicu smrti V. G. Bijelinskog. Taj divan i plemenit čovjek, taj »bijesni Visarion« znao bi često govoriti: -

»Ja sam književnik.. ruska Kknjiževnost je moj život i moja krv.«

U svijetlu te ljubavi i tog intenzivnog Paoylabanja 8 književnošću, na= ma će biti razumljiv onaj dirljivi zanos kojim je Bjelinski pozdravljao svakog novog pjesnika, svako novo književno djelo. '"'urgenjev, Gončarov, Njekrasov i drugi njegovi savremenici potvrđuju BORRIS blagotvoran

vršio V, G. Bjelinski, o, sjetimo se i Gorkog. Koliko lju«

bavi, koliko pažnje iskazivao je M. Gorki, književnim početnicima i ljudima pera uopšte. Čitavu generaciju mlađih pisaca uveo je u rusku književnost, a na njegovom radu, na njegovim riječima i djelima, odgajali su se napredni pisci daleko preko granica njegove domovine,

Tako su postupali veliki pisci, veliki ljudi. Tako su radili oni koji su u svome djelovanju bili nadđahnuti ljubavlju za čovjeka, čitaoca i pisca, ljubavlju za napređak i razvitak narodne književnosti, Nema nikakve sumnje, bez te žive i neposredne ljubavi, nema i ne može biti valjane kritike. Principijelnost, dosljednost i naučni metod u radu pisca kritičara dobivaju pun smisao i svoju svrsishodnost tek u sklopu ovih plemenitih osjećaja, ~

Zadržimo se samo na nekim posljednjim ocjenama.

Drug Vicko Raspor dao·je u četvrtom broju »Književnih novina« bilješku o zborniku »Na pruzi«.

To zaista nije knjiga visoke Dproze, ni visoke poezije. No, ipak, u toj knjizi imađe mnogo više vrijednog i pozitivnog, nego što je to uspio zapaziti pisac ove bilješke. Ako pisci nisu uspjeli da u potpunosti izraze svoju radost, ako nisu uspjeli u potpunosti književno oblikovati naše divne omladince zar je to dovoljno da se skoro u čitavoj kritici neprestano pominje kako ti književni radWvi nisu uspjeli, kako su upitnici ostali otvoreni, problemi neuočeni, likovi netipični itd. da opća ocjena bude kako je almanah »Na pruzi« razočarao čitaoce? Nekoliko uobičajenih fraza na kraju te kritike (uostalom također netačnih) o tome kako su autori »pokazali inicijativu« — ne mijenja bitno i ne spašava tu lošu kritiku. Drug Vicko Raspor zaboravio je učiniti još jednu važnu stvar. Zaboravio je analizirati imena kojia se javliaiu u tom zborniku.

| to da kažemo o poraznoj i neodgovornoj kritici J. Barkovića o romanu Ervina Šinka »14 dana« u časopisu »Djelo«?, Ili — što da kažemo o kritici Marijana Jurkovića o almanahu »Ostva– renja«, koja je štampana u drugom broju »Književnih novina« pod na-

slovom »Oslvarenja« jednog anonim-.

nog uredničkog odbora«? Drug Marijan Jurković, ocjenjuju-

Ći almanah »Ostvarenja«, punim je

pravom ukazao na brojne nedostatke

te knjige. On je pravilno potcrtao neodgovornost i besprincipijelan stav redakcije u odabiranju štampanog materijala. Za sve ovo, on je imao dovoljno građe u toj knjizi i mogao je ozbiljno i drugarski razmotriti »Ostvarenja» — Što je on u velikoj mjeri i učinio u jednom djelu kritike.

Ali nije u cijeloj kritici ostao na toj visini. On je usput pomenuo niz pisaca, o kojima je u nekoliko riječi dao nedovoljno obrazložene ocjene.

Nabrajajući pisce u nekoliko reče» nica, on je pogrešio, kao što su na toj liniji pogrešili mnogi prije njega, pišući sličnim stilom.

U prvom broju »Književnih novina« pišući o »Lirskom dnevniku« Cvite Fiskovića, Radovan Zogović je pokazao kako se može i kako treba ne poštedno i oštro napadati »naturalističko-egzistencijalistički košmar«, a da kod toga ne obeshrabri čovjeka, ne povredi pisca za koga je ubeđen da nije neprijatelj napredne stvarnosti i napredne književnosti. n

U sklopu ovih pitanja poštoji još jedan veoma ozbiljan problem koji nas upućuje da pažljivo pišemo kritike. Mi s pravom ukazujemo našim piscima i umjetnicima na štetnost rOpskog i nekritičnog podražavanja dekadentno-formalističkim pojavama umiruće buržoaske kulture, koja se uprošćeno naziva zapadnom kulturom, i tražimo da izražavaju ono što je osobeno za našu društvenu stvar– nost, što daje obilježje našim nacionalnim kulturama. Utoliko je važnije isticati prave vrijednosti naše kKknjiževne i kulturne trađicije i — još više — vrijednosti koje već postoje u našoj savremenoj književnosti i kulturi, Razumije se đa je neophodno udarati po pojavama tuđim našoj novoj narodnoj kulturi, štetnim po nju, ali isto tako i bilježiti zdrave pojave i uspjehe u našoj novoj književnosti,

Naš je narod, kao i ostali s&lobodni slobodoljubivi narođi, u vrlo teškoj borbi, i jasno je da u takovoj situaciji kritika treba đa bude budan čuvar i da ne dozvoli nikome unositi razdor, kolebljivost, malođušnost, sumnju ili otvoreno neprijateljsko shvatanje u naš javni život, U tome neka se naša kritika u potpunosti osloni na riječi Bjelinskog koje

· je uputio Gogolju u onom klasičnom

pismu u kome, govoreći među ostalim 9 PON SAVO i POO kaže ia“ o je uvijek spremna da oprosti piscu slabu ON, ali mu nikad neće COS stiti štetnu knjigu, OVE

\ aa 7 ur OP

feni šu Byi pobrebbi deta)jnž bod

tom pravcu. Izbijanje drugog svet skog rata, događaji koji su posle Min- ~

hena doveli do brze kapitulacije pete: novske Francuske i ulazak hitlerov-= skih hordi u Pariz, prekinuli su da rad u tom pravcu i supruzi Žolio pristupili su Pokretu otpora francusko; naroda protivu fašističkih zavojevača. Mirni „istraživački rad „zamenjuj

porobljivača svoga naroda, borbom z; njegovo oslobođenje, za slobodan nesmetani razvitak svoje nauke.

Veliko otkriće oslobođenja atomske energije, koje pruža cepanje uranskoga jezgra, neizmerne mogućnosti

koje ona pruža za olakšanje ljudskih e.

patnji i pobolišanje uslova života miliona ljudi, pretvara se u rukama” imperijalista u oružje za zaštitu i obezbeđenje sebičnih interesa tru= stova i monopola. Interes imperijali- · sta za kulturne i naučne tekovine ne

ide izvan tog okvira. Nauka i tehnika, ·

po njihovom merilu vrednosti, korisne su samo po količini i vrsti oružja koje proizvode za obezbeđenje većeg profita i krupnijeg plena. Rat je za njih unosan posao i oni Se staraju svim Silama da ga ponovo izazovu. Danas Amerikom Wpravljaju pretstavnici trustova i zaštitnici najmoć= nijih kompanija čije interese treba da osigura atomska bomba i atomska diplomatija. Oni čuvaju »svoju taj-

nu«, koja niti je njihova niti je taj- ·

na, i svim silama nastoje da zastraše plašliive i pokore slabe. Sprečavaju slobodnu razmenu naučnih rezultata, Btavljaju po sedam pečata na svaku i majsitniju novinu u nadi da će im ona pružiti jače i moćnije oružje i veći plen.

Ođ spaljivanja knjiga i koncentracionih logora u Hitlerovoj Nemačkoj, pa do progona naprednih shvatanja i demokratski orijentisanih javnih radnika, umetnika i ljuđi od nauke, do kočenja i gušenja svakog naprednog pothvata, do sprečavanja svake slobodne razmene naučnih dostignuća, do brutalnih sšprečavanja 'progresivnog razvitka nauke i umet-= nosti — kako še sađa đogađa u, Americi — nema velikog razmaka. Današnjim vlastodršcima Amerike Irena Žolio je nepoželjan gost. smeta glas jednog borca za mir i demokratiju, glas protiv fašizma i ratnih huškača. Oni se plaše đa milion ske mase radnog narođa Amerike, koje slušaju i žele đa čuju Irenu Žolio, ne dođu do jasnop saznanja O planovima američkih imperijalista. Njenu reč, koja je upučena milionima američkih Žena i majki, reč upozorenja na strahovitu opasnost koju im pripremaju trustovi i koja se nadnela nad njihovom decom, nad njima samima i svemu što je drago-= ceno u Životu ljudi, tu reč američki vlastodršci ne mogu da uguše.

»U ovoji zemlji ne gleda se tako đobro na pomoć antifašistima kao, na primer na pomoć Nemcima“ — iziavila je Irena Žolio-Kiri Njujork, 20 marta Agencija PFrans-pres javlja da su

američke vlasti, pod pritiskom demo-

kratskog javnog mnenja, pustile na slobodu francusku mnaučnicu Trenu Žolio-Kiri, Uređ za useljavanje obavestio je Irenu Žolio-Kiri đa je puštena na šlobođu s tim da će moći da oštane u Sjedinjenim Državama

“samo petnaest dana, a pod uslovom

da redovno obaveštava bWšeljeničke vlašti o svome kretanju.

Po izlasku iz zatvora, Irena ŽolioKiri izjavila je novinarima da nije bila mnogo iznenađena svojim hapšenjem, jer su nedavni događaji u

Sjedinjenim Američkim „Državama

stvorili utisak u svetu da u Americi uopšte nema slobode. . Govoreći o cilju svoje posete Sjedinjenim Američkim Državama, Žolio- Kiri izjavila je da će održati ne= koliko predavanja u cilju prikuplja=nja pomoći: za španske antifašističke izbeglice. Tim povodom, ona je izjavila: »U ovoj zemlji ne gleda se tako dobro na pomoć antifašistima kao, na primer, na pomoć Nemcima...« ·

MEĐU NJIMA

i fp LA

x. Diskusija o knjizi Sejersa · i Kana »Velika zavera protiv Rusije« ;

Knjiga dvojice Amerikanaca M. Se jersa i A. Kana »Velika zavera protiv

Rusije«, koja je dosad prevedena na čitav niz Jezika, predmet je velikog in=

teresovanja u svima zapadnim zemlja~

ma zbog razotkrivanja planova evrop="

skih i američkih imperijalista protiv Rusije od 1917 gođine do najnovijeg |

vremena. Neđavno je društvo »Francu= ska—SSSR« organizovalo na Sorboni diskusiju o toj knjizi, Bilo je prisutno oko 3000 ljuđi, među kojima mnogi điplomati, politički i, kulturni radnici Francuske. Diskusijom je rukovodio pretsednik Nacionalne federacije fran-

cuske štampe profesor Alber Baje, Govorili su general Peti, urednik lista

»Aksion«. Ledik i poznati novinar

Vurmser, Svi su oni naglasili, da im- Ta

perijalistička borba protiv Sovjets Saveza, koju su opisali u svojoj knji-· zi Sejers i Kan, nije završena i da

je danas uzela surove oblike. Čitava ~

sala burno je pozdravila bivšeg šefa francuske misije za repatrijaciju u

SSSR Markjea kada se pojavio u pre=. zidijumu Kao što je poznato, fran= ouska vlada smenila e avno Markjea, koji nije IO Ga Svoj

ložaj | So

borbom protivu okupatora, protivu

Njima

f |

TO M ”

+ 3 ;