Књижевне новине
BROJ 14
Po svim krajevima naše zemlje oslobodilački rat ostavio je raznovrsne i bezbrojne spomenike. Oni svi pokazuju herojstvo probuđenih naroda i nenađmašne podvige boraca; mnogi od njih uz to svjedoče O nečovječnosti i o sistematizovanom zvjerstvu fašista — sada štićenika Trumanovog sudije Venerstruma. Ima ih na visovima i u podzemljima, neki nijesu ni obilježeni ni zapisani, mnogi ostaju nevidljivi za nevješto oko stranca, putnika i prolaznika. Narodno sjećanje ne da da na njih padne zaborav.
Na ulazu u Postojnsku Šoviliu, u čudesne rovove ponornice Pivke — na stotine metara dužine crni su podzem. ni zidovi, Crni su od čađi njemačkog benzina koji je izgorio tu, a ne u mo=torima ubica nevinih žena i djece. To je jedan od mnogih spomenika bez zapisa i slova u slavu anonimnih heroja — diverzanata.
Na izlazu iz smaragdnih mirišljivih parkova Opatije, uz cestu kraj grada, stoji tabla na kojoj piše da su tu, u uzan i dubok ponor — u kom bačeni kamen muklo i jezivo odzvanja gestapovci bacili trideset sedam izmučenih i izmrcvarenih zatvorenika. Bilo je to aprila 1945, Njemačka je jasno znala da je izgubila rat, ali su fašisti u predsmrtnom času postali još bješnji. Malo zatim, kad je kvaj oslobođen i ljieševi povađeni — mnogi od njih nijesu se mogli prepoznati.
Nedaleko odatle, jedna druga tabla označava stub na kom je bio obješem Anton Korić. Ona sjeća na vješala, sa Terazija u Beogradu, na Lješkopolje, gdje su svi telegrafski stubovi bili okićeni lješevima obješenih, na istarske rodoljube strijeljane i obješene putem između Vodniana i Pule, Svud — sloboda plaćena krvlju.
Takvim putem stiže se u Pulu, takve misli i sjećanja obuzimaju putnika na tom putu.
Sama Pula, lijepi grad parkova i spomenika, dočekala je oslobođenje sva u· ruševinama, Stanovništvo je mjesecima neumorno rađilo na obnovi, frontovska organizacija dala je preko sto hiljada radnih dana, mnogo zgrada i ulica podignuto je ili opravljeno a ruševine još stoje i optužuju, svjedočeći o zlobi i licemjerstvu »savezZnika«. Jer Pulu nijesu razorili fašisti — nju su, kao i Šibenik i Podgoricu »koventrirali« Anglo-amerikanci. Naročtio bolno je kad se dozna zašto. Nijesu je razorili 1940 ili 1941, kad je ona mogla biti jedna od stanica fašističkog prodora obalom Jadrana, ni 1945 ili 1943, kad su fašisti izvodili krvave orgije nad radnim narodom Pule i okoline, Čekali su i čitavu 1944 i prve mjesece 1945 godine, a napali su je i razorili tek desetak dana pred kraj rata—onda kad je anglo-amleričkim političarima bilo jasno da ne mogu maršovati po našoj zemlji, da im neće biti dopušteno da u njoj sprovode kolonijalno porobljavanje.
Pod džinovskim zidovima areme iz doba Klaudija, pruža se plava površina zaliva okružena borovim parkovima. Krajevima su privezani čamci, nešto dalje iz vođe viri kolje — to su podvodna polja ~ gajilišta ostriga. Tzmeđu dva plavetnila, morskog i nebeskog, stoje nad vodom. kao čadorovi, zelena ostrva. Tu su, prije trideset godina, kad se na Kapidoliju vila crnošuta zastava dvojne monarhije, štrajkovali pulski momari zadahnuti duhom Velikog Oktobra i primjerom svojih kronštatskih drugova.
Blizu, pred vratima Pule, Ježi malo, ravno ostrvo — Školj Olivi. Na njemu je u doba Rimljana skončao u progonstvu roksulanski kralj Publio Elio Rasparagano; nekad, o tome svjedoči ime, tu su rasle masline i trava... Kad se svršio ovaj rat ostrvo je bilo prekriveno sivim i bezobličnim gomilama ruševina. Ni sad na njemu nema zelenila: bombe su osšakatile dr-
OOU AAA GLSJKICC0"%="e-C"70000""|"T— Cr
TI
Veliku pažnju poklonio je drug Ždanov u svom govoru pitanju nova– torstva u umetnosti. Pretstavnici formalističkog pravca prikazivali su sebe kao da su pristalice »novatorstva« u muzici, protivnici »epigonstva« i tome slično. Drug Ždanov ubedliivo pokazuje da su ta izlagania o »novatorstvu« ustvari skrivala reakcionarno odvajanje od onoga što je istinski progresivno u muzici, slepo ugledanje na uboge dronjke buržoaske dekađencije. Izlaganja druga Ždanova razgolićuju ružne i štetne pretenzije forma-– lista na »novaforstvo« u umetnosti. Ona pokazuju da se istinsko novatorstvo dostiže samo putem organskog jeđinstva forme i sadržine kada se nova, progresivna sadržina, prožeta dubokom idejnošću, izliva u odgovarajuću joj savršenu formu.
»NovatorstVo, kaže drug Ždanov, nije cilj sam po sebi. Novo treba đa buđe bolje od starog, inače “ono nema smisla, Ne može se nazivati novatorstvom svako originalničarenje, svako Rkreveljenje i vrludanje u muzici. Ako se ne iđe za tim da se čovek samo razmeće zvučnim rečima,
onda treba imati jasnu pretstavu o tome čega se valja otresti od staroga, a šta pri-
__Erliti od novoga. Ako se tako ne radi, onđa
fraza o novatorstvu može da znači samo jedno: reviziju osnova muzike. To može značiti samo prekid sa zakonima 1 normama muzike, koji se ne smeju napustiti. A to što se oni ne smeju napustiti njia nikakav konzervatizam, kao što ni to što se oni napuštaju nije nikakvo novatorstvo. Novatorstvo se ne podudara uvek sa progresom. Mnoge mlade muzičare zbunjuiu novatorstvom kao strašilom, govoreći im đa ako onl nisu originalni, novi — znači da još robuju konzervativnim trađicijama. Ali ukoliko novatorstvo nije ravno progresu, širenje takvih shvatanja znači duboku zabluđu, ako ne i obmanu.
A »novatorstvo« formalista uz to još nije ni novo, jer to »novo« odiše đuhom današnje dekađentske buržoaske muzike Fvrope | Amerike. Eto gHđe treba ukazati na prave epigone!+ (str. 140—141).
Jedno vreme, kaže đrug Ždanov, u našim školama se zanosilo »brigadđnolaboratoriskim« metodom i »Daltonplanom«, pri čemu je uloga učitelja svođena na minimum, a učenici su sa. mi određivali tok predavanja. U modi su bili »razbacani« udžbenici, odđbačen je sistem petobrojnog ocenjivanja. Partija je ukinula te »novatorije« Ve-
«+ TM LRIKTYVI P-i 000wy' ei ·
= Ga ~ | “2 Of U
=—Z——>—05::–0-–-ICCi II ———=
ZNAMENI U PULI
Mihailo LALIĆ
veće, spalile mu grane, pošušile korijene, Posađene su mlade vitke stabljike, zaliva ih mlad radnik i kaže:
— Porašće, biće ovdje i zelenila.
Iz ruševina su podignute zgrađe, u njima zaglušno bruji škripav, zadihan i pun.metalnog struganja bujni i složeni život radđionica. Grafikon bilježi nove uspjehe u proizvodnji, zidne novine pokazuju sliku udarnika. Pred glavnom zgradđom, pod crvenim odbljeskom svijetla sa petokrake, stoji spomen-ploča s imenima pedeset drugova palih u oslobodilačkom ratu. Od 500 radnika ovog gradilišta — 200 liu. di je pošlo u borbu, od njih je svaki četvrti poginuo. Kađ su drugovi podigli spomen-ploču njihovoj uspomeni (juna 1945), morali su prethodno da mole dozvolu anglo-američkih oku. pacionih vlasti. »Saveznici« su tada
izrazili čuđenje: kakva je to zemlja ~
gdje se imena prostih brodograđdilišnih radnika pišu na mermernim pločama? U njihovoj demokratiji radnič. ke borce za slobođu sasvim slobodno i me sasvim rijetko ublja policija.
Ubijala ih je i u Puli,
Kod Slavoluka iz rimskih vremena stoji spomen radničkim žrtvama iz 1921 godine. Na tom mjestu, prilikom proslave Prvog maja, sukobilo se pulsko radništvo 58 karabinjerima i tenkovima — poginula su. četiri druga, ranjeno je dvanaest. Radnici ne zaboravljaju imena svojih prvobora-– ca.
Malo đalje, na glavnom gradskom frgu spomen-ploča potsjeća na imena trojice poginulih drugova. Tu je 9 septembra 1943, dan poslije kapitulacije' Italije, fašistička talijanska mornarica otvorila vatru na pulsko radništvo koje je s oduševljenjera proslavljalo pad Hitlerovog saveznika. U predgrađu Pule, na Vodnjanskom putu, podigao je Savez učesnika narodnooslobodilačkog „rata spomenik radnicima koji su pali 1946 godine braneći svoje mašine. Ovaj poznati događaj teško optužuje angloameričke okupante, koji šu uoči evakuaci= je dali zaštitu i podršku fašističkkim pljačkašima preduzeća u Puli i poslali policiju, sastavljenu od fašističltih elemenata, da puca u radnike.
U otporu su poginuli Mario Lusi, Antonijo Salgari i Lino Marjani; njihova junačka smrt opisana je u dramskom komadu PFrankia i Martinia »Mlin u Puli« ( na talijanskom jeziku), a njihova imena upisana u svjetlu listu boraca protiv fašizma i neustrašivih branilaca narodne imovine. 3?
U vrijeme kad su fašistički zlikovci, pod zaštitom angloameričkih ORUpacionih organa i policijskog oružja, pljačkali brodogradilište i Vodnjanski mlin i krali i prenosili značajna kulturna blaga iz Istarskog muzeja fabrika cementa u Puli nazvana je »Staljingrad«. Tako su je nazvali Anglo-amerikanci, a imali su za to izvjesnih razloga: nijedan od naoružanih banditskih odreda nije imao hrabrosti da napadne na složni i uvijek budni radni kolektiv ovog preduzeća. Danas, usređ huke mlinova i drobilica, klepeta bagera i pulsiranja motornih srca — radnici se s p:2nosom sjećaju tih dana kad se danju radilo a noću i danju stražarčilo, kad su naoružani čaličnim šipkama čmkali podmuklog neprijatelja i kad je njihov kolektiv postao primjer radničke budnosti a njihovo pređuzeće tvrđava i spomenik požrtvovanog zalaganja za odbranu imovine države radnika i seljaka.
Prazničnim danom i kad su veće frontovske akcije -—— slobođarska Pula cvijećem i zelenilom prekriva spomenike svojih boraca. Tađa se sje-
oma »levičarske« po svojoj formi, one su na delu bile skroz reakcionarmne i vodile ka likvidđiranju škole.
Drugi primer navodi drug Ždanov iz oblasti umetnosti, U sovjetskom slikarstvu vladali su neko vreme snažni buržoaski uticaji, koji su istupali pod »najlevičarskijom« zastavom, davana su imena futurizma, kubizma, modernizma, »obaran« je »truleći akademjzam«, proglašavano je novutorstvo.
» To novatorstvo, ražavalo se 7, Modoviana a ano 1zna primer, devojku sa jednom glavom na
četrdeset nogu, s jednim okom koje gleda a nas, a drugim — na Arzamas.
Čime se to sve svršilo? Punim krahom
»novoP pravca«. Partija je obnovila u pu-
noj meri značaj klasičnog nasleđa Rjepina, Brjulova, Vereščagina, Vasnjecova, Surikova. Da li smo pravilno postupili kada smo očuvali riznicu klasičnog slikarstva i uništili likviđatore slikarstva?
Zar daljnje postojanje takvih »škola« ne bi značilo likviđiranje slikarstva? Zar je Centralni komitet, ođbranivši klasično nasleđe u slikarstvu, postupio »konzervativno« zar se nalazio pod uticajem »tradicionalizma«, »epigonstva« itd.? To je sušta besmislica! ,
Tako je i u muzicel. MI ne tvrđimo da je klasično nasleđe apsolutna kulminacija mu= zičke kulture, Kađ bismo tako govorili, onda bi to značilo priznavanje je progres završen sa klasicima. Ali klasiMni obrasci i danđanas ostaju nepremašeni, To znači da treba učiti | stalno učiti, uzimati iz klasičnog muzičkog nasleđa sve ono što je najbolje, što se u njemu sadrži i što je POP6BIIO za dalji razvitak sovjetske mu> zike. :
Naklapaju o epigonstvu i dru svaštarijama, plaše tim rečima ORiadja! , da bi prestala učiti od Klasika. Bacaju parolu da klasike treba prestići. To je, naravno, vrlo dobro. Ali da bi se klasici prestigli, treba ih stići, a vi Isključujete stadđij »stizanja«, kao da je to stepen koji je već premašen, I otvoreno da kažemo, ako hoćemo da izrazimo ono o čemu misli šovjetski gledalac i slušalac, onda nimalo ne bi bilo rđavo kađ bi se kod nas pojavilo što više dela koja liče na klasična po svojoj sadržini i po formi, po sjaju, lepoti i muzikalnosti. Ako je to — »epigonstvo«, onda, možđa, ne bi bilo sramota biti takav epigon!« (str, 141 — 142), ~
opet i hlada ·
te svih — čak i onih što su udaljeni od grada — spomenika žrtava zvjerske njemačke represalije za Bradamantea. Zloglasni fašistički zločimac, aj Bradamante, odmah poslije kapitulacije Italije, stupio je u Hitlerovu službu i produžio sa zločinima nad narodom u Puli i oko nje. U toj službi je stekao glasa i možda bi, đa je ostao u Životu, glasovima i falsifikatima slugu »božih« i Trumanovih na nedavnim izborima u Iftaliti bfo iza-
bran za »narodnog« poslanika kao kr-
voločni Maraca. ratni zločinac poznat u Jugoslaviji. Međutim, imao je manje sreće: u trenutku kada je pirovao u Štinjanima, ı
puška, Da ga osvete — hitlerovci su, oktobra 1944, objesili deset a strijeljali jedanaest istarskih rodoljuba na
putu između Pule i Vodnjana; Tru-.
manov sudija Venerstrum naknadno im je'izdao odobrenje i za taj i za sve slične zločine.
Pula je stari grad; po tvrđenju ne-' kih istoričara, njen Kapidolij bio je naseljen još u doba kad je nastajala legenda o Argonautima. U njenom kamenju izmiješani su spomenici predrimske, rimske i &tarohrvatske kulture, u njoj stoje još đobro očuvani veličanstveni lukovi arene, li-
jepi portali i slavoluci. Ipak, odavno ·
već, to staro kamenje ne daje boju ni oznaku ovom lijepom, živom i sve življem radničkom gradu. Dušu i iijelo Pule sačinjavaju ljudi — slobodni stvaraoci. Građ istkivaiu brojna rađilišta, nova preduzeća, brza izgradnja, živ transport pod kojim tutnje šine, đrumovi i ulice.
U dane radničkih praznika ili ma= govnih frontovskih akcija, stanovni= štvo Pule prekriva vijencima crve» nih ruža skromne spomenike onih koji su dali krv za slobođu. Okićeni, oni više pađaju u oči. vide se iz veće daline i na svoj način govore — o slobodđi borbom izvojevanoj. o ljepoti i veličini te borbe, o novoj kutluri čovječnijoj i većoj od svih minulih...
· KNJIŽEVNEINOVINE
ubila ga je osvetnička.
< PUTA MAKEDONSKIH KNJIŽEVNIKA PO PIRINSKOJ MAKEDONIJI
PESNIKOVA MAJKA OR
Bansko — mali grad u Pirinskom kraju Makedonije, ispresecan uskim ulicama i pun starih kuća koje kao da podupiru jedna drugu. Nad građom se uzdiže snegom pokrivena planina Pirin, opevana u makedonskim narodnim pesmama i pesmama Javorova i Vapcarova. Spokojan prolećni pejzaž, pun plavetnila i hladnog vazduha. -
Barisko je običan gradić, sličan tolikim drugim gradovima u ovome kra= ju, ali građić koji ima svoju istoriju. U njemu je Jane Sandanski često boravio, krio se, organizovao sastan= ke sa makeđonskim revolucionarima, spremao borbu protiv sultanovih zavojevača. Meštani sa ponosom pričaju kako je Bansko slavno i po tome što askeri osmanliske imperije nisu uspevali da sačuvaju u njemu Svoje kasarne... Sedam puta su ih zidali, seđam puta narod ih je palio. I, eto, u tome građu rodio se i odrastao makedonski pesnik-revolucionar Nikola Jonkov Vapcarov, Počeo je književnu delatnost u makedonskom književnom kružoku u Sofiji. Usko povezan s Tevolucionamim pokretom, borio se on delom i stihom, uveren »da će doći život lepši od pesme«. Pisao je na bugarskom zato što je u Bugarskoj živeo i učio, ali tematikom i svešću oOstao je ono što jeste — patriot, Makedonac. Kao član bugarske Komun1ističke partije učestvovao je u borbi protiv fašizma za oslobođenje bugarske i svoje domovine, kojoj je pošvetio veliki broj stihova. I kao nepomirliivi borac protiv smrtnog neprijatelja, pao je, jeđnog julskog đana 1942 godine, sa poslednjim stihovima na usnama upućenim svome narođu:
Pao sam. Drugi će me zameniti i toliko...
No u buri biću opet s tobom, marođe moi, zato što smo se voleli.
Vapcarov je izdao zbirku pesama »Motomi pesni« i poemu za decu »Vlak«.
\
· Slavko JANEVSKI
U skromnoj čistoj sobi našli smo majku poginulog pesnika. Rukovala še 8 nama, poodmakla se i malo pognute glave gledala nas vlažnim očima. Zamolili smo je đa nam priča o sinu. Osmehujući se blago, polako, otegnuto, praveći zastoj skoro posle svake reči, ona je govorila:
— Bto, ovđe je rastao Kolja... »Disao je, živeo je, i pisao pesme tako kako je umeo. ..«
Počela je sinovljevim stihovima. Za
sve vreme dok je govorila protkivala je reči stihovima svog sina — pesnika.
— O čemu đa vam govorim? Ja sam.
stara Žena, ne anam mnogo, govorim
· stoji, u tom sluča
ono što je govorio Kolja, a on Je uvek govorio istinu. Nekako posle oslobođenja, pitali su me čiji je on pesnik. Odgovorila sam njegovim rečima: »Nad mojom zemljom do neba došeže Pirin, ohridski lazur toliko je prostran i plav, a tamo niže — svetla je jegejska obala.« Svakako, pesnik se ne može posedovati tapijom, ali ako i to po-
u tapija su njegovi stihovi.
Ućutala je, tužno klimajući glavom i gledajući nekud mimo naš. Mi smo takođe ćutali, zbunjeni umnim rečima jedne makeđonske majke.
Zatim smo je zapitali da li je bila u našoj republici, u Narodnoj Republici Makedoniji.
— Bila sam — osmehnula se starica stavljajući pred nas na sto jabuke i rakiju. — Bila sam. Kođ vas sam razumela Koljine pesme. Kada je izdao prvu zbirku, zapitao me je đa li sam je razumela. Priznala sam da nisam dobro shvatila njene štihove, Pisao je u svojim pesmama: »A. u Pri-
lepu šu skrivene, u memli ziđova, le= O
genđe koje nas čekaju...s Nisam ra= zumela kakve su to legenđe koje »treba. okritl«, I, eto, kod vas sam viđela te legenđe — ostvarene želje moga Kolje... ,
Sin je verovao u ostvarenje »legenđe« o oslobođenju domovine, a maj“ ka je to ostvarenje i dočekala. )
A zatim je potekla priča o strelja=” nom pesniku, priča bolna, ali izreče“ na bez suza:
— Pre nego što je pao u ruke faši= stičke policije dolazio je k meni..a Molila sam ga da ostane... Odbio je... Govorilo je o borbi i o svojoj dužnosti... Sećam se njegovih reči na ras stanku: »Neka sav buđem izmrcvaren; neka ostanem bez ruku i nogu, no sa= mo da dočekam«. Poslednji put našli smo se u sofiskom zatvoru. Dozvolili su mi susret. Govorio mi je: »Ti maj< ko, ne prosi milost za mene. Neprija= telja ne treba moliti, neprijatelja tre ba lomiti...« Prošao je brzo rok na= šem razgovoru. Oprostili smo se. Na kraju hodnika naslonio se na kameni stub i zaustio da mi još nešto dovik= ne... Policajac ga je ođgurnuo... Posle nekoliko đana osudili su ga na smrt i streljali, zajedno sa makeđon= skim pesnikom Antonom Popovim # sa još nekolicinom drugova komuni= sta.
Na kraju je dodala:
— »Onaj ko padne u boju za šlobo= đu — taj ne umire«.
I ona ima pravo. Za nas Makeđon= ce, Nikola Vapcarov ostao je, i ostaće živ,
Pet stolina godina od rodienja uzbeckog pesnika Aliserr Navoja
U listu »Truđ« od 15 maja objavljen je članak posvećen jubileju velikog uzbečkog pesnika Ališera Navoja, u kome Abdurahmanov pretsednik Ministarskog saveta Uzbekistana, piše:
»Danas uzbočki narod 8 osećanjem ponosa, u zajednici sa svim narodima Sovjetskog Saveza, proslavlja 500-godišnjicu rođenja svog velikog pesnika i mislioca Ališera Navoja. Proslavljanje ovog đana postalo je mogućno samo pod uslovima sovjetske stvarnosti, zahvaljujući sprovođenju lenjinskostaliinske nacionalne politike.
'Uzbečki narod još u prastara vremena imao je bogatu kulturu. Istaknuti prefstavnik . te .kutlure bio je Ališer Navoj. U Književnim delima na uzbečkom jeziku pre Ališera Navoja nije bilo otkriveno sve umetničko bogatstvo uzbečkog jezika, Zasluge Navoja sastoje se u tome što je on pobijajući lažne pretstave o preimućstvu jranskog jezika, dobro paznavajući arapski i iranski jezik i kao majstor iranskog stiha, — pisao sva svoja glavna dela na maternjem uzbečkom jeziku.
Stvaralaštvo Navoja pretstavljalo je novu etapu u istoriji razvoia duhovne kulture uzbečkog narođa. Verno i predano služenje otadžbini i napretku bilo je viši ideal za Navoja. Za vrem# dominacije feudalno-cvkvene reakcije, nekulture i fanatizma Navoj je uvek u marodnim masama isticao prioritet maule i razuma i priđavao veliki značaj širenju plođova naule i književnosti među širokim narodnim slojevima. On je govorio: »Sve što je čovek postigao, postigao je svojom mišlju«...
Kao javni i državni funkcioner Na-
Zaklanjajući se iza pričanja o »novatorstvu« vrši se udaljavanje od prirodnih, zdravih normi muzike. U muziku, kaže drug Ždanov, sve više se ukorenjuju elementi grubog naturalizma., što pretstavlja bezuslovan korak „unazad. PFormalisti ignorišu neospornu okolnost da se svaki naiuralni zvuk ne da preneti u muzičko delo. i e
Drug Ždanov s negođovanjem go-
vori o praksi formalista koji svoja ,
dela ispunjuju divljim, oštrim zvucima, sasvim neprihvatljivim za normalan muzički sluh.
»Treba reći otvoreno da je čitav niz dela đanašnjih kompozitora toliko zasićen naturalističkim zvucima, da to potseća, izvinite zbog grubog izraza, bilo na bormašinu, bilo.na muzičku dušegupku. Prosto neizdržljivo, obratite na to pažnju!
Ovđe počinje prelaženje u sferu jracionalnosti, prelaženje vam okvira ne samo normalnih ljudskih emocija nego i normalnog ljudskog razuma+ (str, 143).
Ali ne mogu se nekažnjivo ignorisati zakoni i norme po kojima se odvija muzičko stvaranje, Muzika se sveti onima koji pokušavaju da izvitopere njenu prirodu. »Ako muzika prestaje da bude sadržajna, visokoumetnička, ako postaje gruba, ružna, vulgarna, ona prestaje đa zadovoljava zahteve radi kojih postoji, prestaje da bude muzika« (str, 143).
Mi smo, kaže drug Ždanov, za lepu, ukusnu muziku, za muziku sposobnu đa zadovolji estetske potrebe i umetničke ukuse sovjetskih ljudi, koji su se izgradili u godinama sovjetske vlasti,
Narod ceni talentovanost muzičkog dela po tome koliko duboko ono odražava duh naše epohe, našeg naroda, koliko ga osećaju široke mase. Šta ie to genijalnost u muzici? To nipošto njije ono što može da oceni samo mala
grupa esteta-gurmana. Muzičko delo
je utoliko genijalnije ukoliko je ono
voj je pomagao razvoj nauke, književnosti i umetnosti. Oko njega ša> kupljali su še najnapredniji naučnici i pisci, Njegova dela puna su tople ljubavi prema narođu, otadžbini, S velikom simpatijom odnosio se Navoj prema radnom seljaštvu. On je nemilosrdno napadao nepravičnost i surovost vlađajuće klike. i
Navoj, koji je oštro kritikovao reakcionarno sveštenstvo i činovnike, opevao je ljubav i veliko prijateljstvo među narodima. Zbog toga su njegova dela tako razumljiva i bliska sovjet= skom čoveku.
Pre Oktobarske revolucije uzbečki narod živio je u mraku i neznanju i
samo zahvaljujući Velikoj oktobarskoj
' revoluciji, Zahvaljujući ogromnoj“ pomoći velikog ruskog maroda, on je dobio slobodu i politička prava, ujeđin'o se u samostalnu nacionalnu državu, pošao je putem napretka i brzog razvoja svoje kulture nacionalne po formi i socijalističke po sadržaju.«
Ku Juan: NA RONFERENCIJI
sadržajnije i dublje, ukoliko ie veće po svome majstorstvu. ukoliko je sposobnije đa oduševi veći broj ljudi. »Nije sve što je pristupačno — genijalno, ali sve što je istinski genijalno jeste pristupačno, i ono je utoliko genijalnije ukoliko je pristupačnije širokim masama narođa.«
Muzičko delo je utoliko veće, kaže đrug Ždanov, ukoliko pokrene više žica u ljudskoj duši,
»Ako je kompozitor sposoban da iza/ove odjek samo jedne ili nekoliko ljudskih žica, onda je to malo, jer današnji čovek, naročito naš, sovjetski čovek, pretstavlja veoma komplikovan osećajni organizam. Dok su još Glinka, Čajkovski i BSjerov pisali o visokom razvitku muzikalnosti kod "ruskog naroda, u to vreme, kad su oni o tom pisali, ruski narođ još nije imao širokog razumevanja klasične muzike. Za vreme sovjetske vlasti muzička kultura
naroda neobično se uzdđigla. Ako se naš ~
narı i ranije odlikovao svojom muzikalnošću, sađa se njegov umetnički ukus obogatio proširenošću klasične muzike. Ako
ste, međutim, dozvolili osiromašenje mu- ·
zike, ako se pritom, kao što se dogodilo u Muradđelijevo] operi, ne iskorišćuju ni mogućnosti orkestra ni sposobnosti pevača, onda ste prestali zadovoljavati muzičke zahteve svojih slušalaca. Kako poseješ, tako ćeš i požnjeti. Kompozitori koji su stvorili dela nerazumljiva narođu, neka ne računaju na to da će narod koji ni{e razumeo njihovu muziku, »đorasti« ira jednog dana. Muzika koja je nerazumljiva, narodu, nije mu ni potrebna. Kompozitori ne treba da okrivljuiu narod, već "sebe; oni su dužni đa kritički prosh di svoj rad, da shvate Zbog čega nisu ugodili svome narodu, Zbog čega nisu zaslužili odobravanje naroda i šta treba urađiti da bi ih narod razumeo i odobrio njihova delan.
Eto u kome pravcu treba preinačiti svoje stvaranje« (str. 144).
Formalisti su se prikazivali kao nošloci visokog profesionalnog majstorstva u muzici, Drug Ždanov razgolićuje tu ružnu 1 smešnu pretenziju. Formalistička izopačavanja, osiromašujući muziku, povlače za sobom opa»
snost da. se izgubi profesionalno maj-
storstvo. U vezi # time drug Ždamov
se zadržava na raširenoj zabludi da ·
REZULTATI DISKUSIJE O MUZIČKOM ŽIVOTU U SOVJETSKOM SAVEZU
zlo protiv. koga se treba boriti
Pišem ovo uveren u opravdanost i korisnosšt ove rubrike u kojoj se izmose nedostaci našeg rada i razne negativne pojave koje se javljaju na putu izvršenja naših zadataka. Da bi jedna greška bila ispravljena i uklonjena, nije dovoljno zapaziti je i izneti ovde, ali nema sumnje da se otvorenim i konkretnim pretresanjem svih nedostataka i propusta stvaraju bar boji uslovi za njihovo otklanjanje i pročišćava i usavršava naš život. Hteo bih ovđe da skrenem pažnju na jedno današnje, kronično zlo koje, na žalost, ne pokazuje nikakva opadan'a. To su štamparske ili takozvane tehničke greške u knjigama, novinama i časopisima. I čitaoci i pisci i politički i naučni radnici širom cele naše zemlje poznaju to zlo. Kod nas su retke knjige uz koje nećete naći po zlu poznatu hartijicu sa ispravkama štamparskih grešaka, a ima i takvih kod kojih te ceduljice nema,
ali ima grešaka u testu. Ono. što je”
najređe, to je knjiga u kojoj nema ni jednog ni drugog.
Nije mnogo drugačije ni sa dnevnom i periodičnom štampom. Dešava se često da u novinarskim č'ancima, pa i u važnijim saopštenjima· i govorima nastaju takve štamparske i tehničke greške da novine u narednom broju moraju da donose ispravke„ A retki su čitaoci koji su sačuvali jučerašnji broj tako da je ispravka bez dejstva i šteta nepopravljiva.
je tobože klasična muzika običnija. a ova nova komp:ikovanija i da komplikovanje fehnike u savremenoj muzici pretstavlja tobože korak napred, jer revaki razvitak ide od običnog ka složenome. Drug Ždanov raskrinkava netačnost takvih argumenata. »Nije tačno — kaže on — da je svako komplikovanje ravno pora= stu majstorstva. Ne, nije svako. Ko smatra svako komplikovanje progre= som, taj duboko greši« (str. 145).
U ruskom književnom govoru, navodi primer drug Ždanov, zamena ruskih reči stranim rečima vodila je komplikovanju jezika, ali se to nikađ nije smatralo progresom jezika. Tako je i u muzici,
»Pođ maskom čisto spolinjeg komplikovanja metoda kompozicionog stvaranja skriva se tendencija za osiromašenjem muzike. Muzički jezik postaje bezizrazan, U muziku se unosi toliko grubog, Vvulgarnog, toliko lažnog, da muzika prestaje da odgovara svoloj nameni — uživanju u njoj. Ali zar estetski značaj muzike treba da se odbaci? Zar se u tome sastoji novatorstvo? Ili muzika „postaje razgovor kompozitora sa samim sobom? Pa zašto onda da se nameće narodu? Ta muzika pretvara se u antinarodnu, odveć individualističku i doista narod ima pravo da prema njenoj suđbini buđe i ostane ravDpodušan. Ako se traži od slušaoca da veliča grubu, neukusnu, vulgarnu muziku, zasnovanu na atonalnostima, na sve samim disonansama, kad konsonansi postaju ređak slučaj, a nepravilne note i njihovo usklađivanje — pravilo, onđa jie to direktno odudaranje od Osnovnih muzičkih normi. Sve OovO, skupa uzeto, preti likviđacijom muzike isto onako kao što kubizam i futurizam u slikarstvu ne pretstavljaju ništa drugo nego sWmemicu za uništavanje slikarstva, Muzika koja naročito ignoriše normalne ljudske emocije, koja vređa psihiku i nervni sistem čoveka, ne može biti popularna, ne može da služi društvu«
(str. 145),
Otstupanje od normi muzičke umetnošti sastoji se i u odricanju savre= menih kompozitora od melođije kao
najbitnijeg elementa svakog muzičkog
dela, Današnju muziku, kaže drug
U pojeđinim našim kultumim cen= trima izlaze i takve knjige u kojima na svakoj drugoj strani ima bar po jedna štamparska greška. Primere ne vredi navoditi, jer njih ima i suviše.
Svi koji rade na tim poslovima znaju da greška nije samo do štampanja ili samo do korektora, da ima i drugih, objektivnih uzroka tome, da greše i oni koji pišu ili prekucavaju tekstove. Uzroci su raspodeljeni i razni, ali posledica je jedna: netačnost i nesigurnost naših štampanih tekstova, često i najvažnijih, skupe i ma:o korisne naknadne, ispravke, gbunianost onih' koji čitaju i ogorčenje onih koji p:šu.
U interesu naše štampe, književnosti, nauke i javnog života uopšte, treba učiniti sve da u našim štampanim tekstovima greške postanu neprijatni i posve retki izuzeci, a nipošto i nikad ređovne pojave. U štamparskoji prešci treba da vidimo zlo sa kojim se valja, boriti, a ne nezgodu sa kojom se mirimo i rugobu ta koju se navikavamo.
U opštu borbu naših radnih ljudi za kvalitet, za savršenstvo forme, tre= ba da uđe odlučna težnja za otklanjanjem štamparsk'h grešaka.
Svi treba da pregnemo | doprinesemo tome: i štamparije i korektori i pisci i redaktori. Ako svaki od njih učini sve što je do njega, ove nelepe pojave nestaće iz naših knjiga, novina i časopisa.
. A. L
cupuununuin zaw Dir iievHe ur GRuNuJ„NUE uunrirzeGraar eur eruzezorzar" “Uma TI e TI sir za
Ždanov, karakteriše jednostrano oduševljavanje ritmom na štetu melodije. Ali muzika donosi zađovoljistvo samo onda kađa se svi njeni elementi, melođija, pevanie, ritam — nalaze u određenoj harmoničnoj usklađenosti, Međutim, jednostrano oduševljavanje za jedan elemenat muzike na račum drugog dovodi: do narušavanja pra= vilnog uzajamnog dejstva raznih elemenata muzike.
Drug Ždanov pominje takva otstupanja od normi muzičke umetnosti, kao što je nekorišćenje muzičkih instrumenata u svoju namenu, kada se, na primer, klavir pretvara u”udarni instrument. Na račun jedno= stranog razvitka instrumentalne muzike smanjuje se uloga vokalne muzike. Vokalna muzika sve manje vodi računa O zahtevima normi vokdine umetnosti.
Otstupanje od normi muzičke umetnosti, kaže drug Ždanov, pretstavlja narušavanje ne samo osnova normal-' nog funkcionisanja muzičkog zvuka, nego i osnova fiziologije normalnog čovekovog sluha. Međutim treba imati na umu da loša, disharmonična muzika nesumnjivo narušava pravilnu psiho-fiziološku delatnost čoveka, ·
U zaključnom delu svoga govora drug Ždanov izvodi sledeće zaključke:
»Treba obnoviti u punoj meri značaj klasičnog nasleđa, treba obnoviti normal-' nu ljudsku muziku. Treba podvući Opa= snost likvidacije koja preti muzici ođ stra+ ne formalističkog pravca, i osuditi taj pravac kao herostratski pokušaj da se uništi hram umetnosti koji su podigli veliki majstori muzičke kulture, Potrebno je đa se BVi naši kompozitori preinače i da se okrenu svome narođu. Potrebno je da svi oni vode računa o tome da ćĆc haša partija, izražavajući interese naše države, našeg marođa podržavati samo zdrav, progresivan pravac u muzici, pravac sovjetskog socijalističkog realizma« (str. 146).
Dva veoma odgovorna zadatka stoje pred sovjetskim kompozitorima. Glavni zađatak sastoji se u tome da se razvija i usavršava sovjetska muzika,
' Drugi je zadatak u tome da se brani
sovjetska muzika od elemenata burROREKOK raspadanja koji u nju proTu, Ne treba zaboravljati, veli drug Ždanov, da je SSSR ishnski čuvar
x "397 Stamparske greške ~
,
\