Књижевне новине

·'

at a Mr aMyJ INE ak Dj, a IA ot: SrDE1ACI MON: aac aiH

2: 0 i

; je.

STRANA } E OK

zk MN a Moo ki taa mal MV M *> |, 4 | : : +

TMR ML i i Aa. Si

- SOVJETSKA KNJIŽEVNOST

DANAS

Referat E. Kovaljčik na partiskom sastanku

moskovskih književnika

Početkom jula ove godine održan je partiski sastanak moskovskih književnika, posvećen diskusiji o novim

elementima sovjetske književnosti u

· toku poslednjih godina. O Referat je održala E, Kovaljčik, ko_ ja je odmah na početku ištakla zna:: čajan prelom u sovjetskoi književ__ nosti, koji je nastupic posle donošenja odluka „Centralnog · kom teta | SKP (b). U referatu je, pre svega, istakmuto da „savremena sovjetska _ književnost otkriva karakter sovjet| Skog čoveka, vaspitavanog u uslovima pobedničkog socijalizma i iznosi njegovo · neuporedivo „preimućstvo nad ljudima buržoaskog društva. ____ Heroji takvih dela kao što su „Mlada garda” A. Fađejeva, „Zvezda” ME. __ Kazakevića, „Sreća” P. Pavlenka, „Bela breza” M. Bubenova, „Steg nad | Seoskim sovjetom” „A. Nedogonova, »Nosilac zlatne zvezde« S. Babajev_ Skog — to su ljudi celovitog karak_ tera, koji se formirao u uslovima razvijenih odnosa socijalističkog društva. Ti ljudi su — pravi gospodari novog života, borci za sreću naroda.

. Sadašnja etapa razvitka sovjetske književnosti odlikuje se — prema refjeratu E. Kovaljčik — produbljava njem i daljim razvijanjem realističkih principa. U sovjetskoj književnosti sada se pojačano traga za najadekvatnijim načinom izražavanja životne istine. U referatu se zatim govori o idejnom i umetničkom bogatstvu sovjetske literature, o originalnosti stvaralačkih metoda sovjetskih pisaca, koji raznim „putevima idu jednom cilju — jačanju ideja komunizma. Koligod međusobno bili različiti Pavlenko i Erenburg, Panova i Kazakević, Bubenov i Nekrasov

—svaki od njih vrši „duboko ispitivanje”, traži novatorske puteve u književnosti,

E. Kovaljčik upoređuje potom dva tako različita pisca, kao što su P. Pavlenko i V. Panova,

Dok Pavlenko prikazuje ne samo kako se formira karakter njegovih junaka, već sa podjednakom jasnoćom ume da da i perspektivu njihovog razvitka, životnu neizbežnost kojom se oni neprestano kreću napred, — dotle se Panova isključivo ograničava na opisivanje onoga što je junak već postigao. Realizam Pavlenka otvara puteve prsvoj revolucionarnoj romantici, koja se zasniva na dubokom realizmu. Realizam Panove obiluje pouzdanim i dragocenim detaljima iz sovjetske epohe; on osvaja svojom istinitom obradom raznolikosti sudbina junaka; ali taj realizam ne pruža široke mogućnosti za dalji razvoj.

Raznolikost stvaralačkog postupka naročito dolazi do izraza kwda pisci prikazuju u svojim delima razne sukobe, U „Saputnicima” Panove konflikt između boljševika Danilova i malograđanina Suprugova nije doveden do kraja. Protivurečja ostala su, na taj način, i dalje jedan kraj drugih — nerešena, U svome drugom romanu „Kružiliha” Panova je konflikte prosto izgladila: neprijateljstvo Listopada prema „Uzdečkinu nema principijelan karakter i zasnovano je na ličnom nesporazumu, Međutim, dela Panove odlikuju se uveliko time što izražavaju duboku veru u proste, Obične sovjetske ljude,

Referent smatra da su, uza svu OTiginalnost talenta E. Kazakevića, njegove stvaralačke pozicije bliske Pavlenkovim pozicijama. „Kazakevića ne zanima izolirana biografija, ni posebna „staza” kojom idu njegovi junaci. On prikazuje proces vasp'tavanja karaktera, pobedu socijalističkih načela u svesti čoveka. Ponašanje Travnika — junaka pripovetke „Zvezda” od Kazakevića — postaje primer za druge ljude, To „ravnanje prema Travkinu” čini ljude boljima i zove na podvige. U svojoj novoj pripovetci „Dvoje u stepi” Kazakević se opet obraća sferi „morainih kvaliteta sovjetskog čoveka, Međutim, dok u prvoj pripovetci Kazakevića preovlađuje unutrašnja dramatičnost, u drugoj — dramatičnost ima pre svega, spoljni karakter — ona je u sižeu. Pisac bi morao da izbegne lošu fendenciju prema spoljnim efektima. Po mišljenju referenta, Konstanfin Simonov („Dani i noći”), Ilja E'renburg (»Bura«), V. Nekrasov („U rovovima Staljingrađa”) bliski su jedan drugome po metodu prikazivanja života. Njima je svojstveno realističko prikazivanje sovjetske stvarnosti. Međutim, „verođostojnost nije kod njih uvek vezana uz duboku, nadahmutu misao. Ovi književnici nisu u· speli da postignu ono glavno: da stvore *ipični lik junaka našeg vremena,

_ Zanimljiv je književni stav M. BuĐenova. Glavna tema njegovog roma-– ma „Bela breza” — jeste unutrašnje rašćenje i sazrevanje sovjetskog čoveka u godinama Otadžbinskog rata. Skriveni plamen patriotizma glavnog junaka, Andreja Lopuhova, u ratnim iskušenjima, postajao je sve jači i probic na videlo kao jasno, ubeđeno patriotsko osećanje. Najveći uspeh postigao je Bubenov u prikazivanju običnih heroja. Njegov roman je zaista demokratski, A elementi realističke simbolike približavaju Bubenova A. Gončaru. | Zasluga autora „Stegonoša” (A. 'Gončara) leži u tome što je prikazao novi stepen narodne svesti. Njegov junak, običan sovjetski čovek, nastupa kao pretstavnik velikog sovjetskog naroda, koji nosi slobođu svetu. On se oseća kao aktivni učesnik u svetskim događajima.

Snaga A. Gončara leži u tendencioznosšti i publicističnosti, Međutim. njegov metod ne dopušta mu uvek da iznese raznolikost i individualne nianse karaktera junaka,

Referent E. Kovnlićik podrobno se patim pozabavila motivom rada u 5OVjetskoj književnosti. Ona smatra da je

društveni smisao rada sovjetskog čoveka prikazan u literaturi ubedljivo, zanimljivo i raznoliko. Sovjetski književnici „prikazali su rad partiskog

propagandiste (B. Galin), direktora fabrike (F. Panferov), novinarskcg radnika (A, Čakovsk:), bolničarke

(V. Panova) i ljudi drug:h profesija, Ali ima jedna oblast rada koja je još uvek slabo obrađena u sovjetskoj književnosti, To je — rad radnika. Velike promene u životu, u psihološkom liku radnika u proizvodnji, prikazani su oskudno i što je glavno bez one snage umetničkog uopštavanja koja najviše doprinosi da delo stekne istinsko priznanje čitalaca,

Najznačajnije delo o savremenom proizvodnom „radu sovjetskih ljudi dali su, zasad samo u žanru »očerka« (crtica), pisci M. Saginjan i B, Galin.

Književnost u toku poslednjih godina, koja se razvija u uslovima postepenog prelaza socijalističkog društva u komunizam, snažna je po svojoj dubokoj i pronicljivoj analizi puteva borbe novoga sa starim. Književnici obelodanjuju „razne oblike preživelosti staroga u svesti ljudi, vrše ofanzivu na šve što je nepomično, zaostalo, jzanđalo i što smeta kretanju napred. Primera za to imamo mnogo: pozorišni komađi B, Lavrenjeva, B. Romašova, A. Sofronova, N. Virte, roman P. Pavlenka „Sreća”, Karakteristika nove etape sovjetske književnosti leži u tome što forsira nje kritičkog načela koje unose u svoja dela sovjetski književnici dolazi kao posledica dubljeg shvatanja značaja novog, progresivnog u sovjetskcj stvarnosti. Drugim rečima, kritičko načelo u književnosti sada je čvrsto vezano sa načelom poz'itivnoga, Samo kriličko načelo postalo je forma afirmacije novog, progresivnog. Posebni deo svog referata E. Kovaljčikova posvetila je liku boljševika u sovjetskoj književnosti. Književnost poslednjih godina „postigla je vidne uspehe u prikazivanju karaktera komuniste. U mnogim likovima sovjetskih književnika prikazan

je boljševički princip: pobeđivati. Rudnjev („Ljudi č'ste savesti? P. Veršigore), Voropajev (»Sreća« P.

Pavlenka), komesar Vorobjov (»Povest o pravom čoveku« B. Poljevoja), Vorocncov i Brjanski (»Stegonoše« A. Gončara), Panteljejev («U jednom naselju« B. Galina) — svi su ti ljudi u borbenoj liniji«, na isturenim polo-

- žajima života.

Postoji u savremenoj sovjetskoj književnosti divna crta, — kaže Kovaljčikova. Njeni junaci proveravaju sebe i svoja dela na delima velikog Staljina. Staljin je ušao u život snvjetskih ljudi, on im pomaže da čine

sva značajna dela, da budu novator:, ·

heroji.

Kovaljčikova ilustruje to tvrđenie nizom primera iz dela sovjetskih književnika iz romana P. Pavlenka »Sreća«, pripovetke P. Šebunina Mamajev kurgan” itd,

Istorija je dala sovjetskim književnicima mogućnost da prikažu pobedu velike čovečanske istine — istine komunizma. To je častan i odgovoran zadatak. On zahteva od književnika duboko poznavanje života, procesa razvitka, traži visoku idejnost, neprekidno usavršavanje majstorstva. Taj se zadatak ne „može ispuniti ako se ne uklone ravnodušnost, nedoučenost, formalizam, ma pod kakvim se vidom on javljao.

Pošto je referent zatim izneo nekoliko primera formalizma, istakao je da, iako izvesni zaostalj elementi formalizma nemaju odziva u sovjetskoj publici, kritika ne sme popu stljivo da se odnosi prema tim tuđinskim uticajima. A dokaz da takvi uticaji postoje, jeste — delimično pripovetka K, Vanina „Otac”, objavljena u časopisu „Zvezda”,

„Moćna i snažna, prožeta samim životom, sovjetska literatura pozvana je da odigra veliku ulogu na istoriskom putu našeg društva ka pobedi komunizma” — završila je svoj referat E. Kovaljčikova,

U diskusiji, koja je posle referata nastala, uzeli su učešća M. Šaginjan, B. Gorbatov, B. Agapov. A, Sofronov, V. Gofenšefer, A. Isbah, A. Tarasenkov, I. Škerin i A, Margolina.

Objavljujući izveštaj sa partiskog sastanka „moskovskih književnika,

„Literaturnaja gazeta” stavila je sle- ~

deću primedbu:

„Partiski biro Saveza sovjetskih književnika učinio je korisno delo, organizujući diskusiju o pir?”iima sa~

TOSt!,, —<"h, vom refe-

Kovaljčik postavila je u. ratu niz ozbiljnih problem sa razvitkom naše književiOsti, Ona je istakla neke specifične\,Crte današnje sovjetske književnosii. Me#utim, u davanju konkretnih \karskteristika pojedinih dela i u ni ı uopštavajućih mesta ima i sporih elemenata. Nije uvek bilo Ot jasno, po kakvim je principi:AR referent grup'sao ova ili ona dela”, Teško bi bilo, na primer, složiti se sa Stavljanjem u istu grupu dela K, S'nio-

nova, I. Brenburga i V. Nekrasova.

Takođe je sporno i dovođenje u vezu E, Kazakevića i P. Pavlenka, M, Bubenova i A. Gončara”,

»Krali Betajnove« biće prikazan na sceni NarodnoS pozorišta u Sofiji

»Kralj Betajnove« Ivana CanF*ra stavljen je na repertoar Narodnog pozorišta u SOfiji i biće prikazan u pozorišnoj sezoni

1948/49, koja će, biti otvorena pozo išnim komadom »Carska milost• od Kamena Zi-.

darova. To je drugo bug:rsho savremeno pozorišno delo koje je posle rata stavljeno na repertoar. Prvi posleratni bugarski komad prikazan u Narodnom pozorištu bila je drama Orlina Vasileva »Uzbuna«, za koju je pisac nagrađen od Komiteta

za nauku, ti aetnost i kultugu. JV

a u Vezi

Novi dokumenti o Hristu Botevu otkriveni u SSSR

| Časopis vjane«, organ Sveslovenskog komiteta, d;neo je u svome poslednjem broju beleške" o hovootk"ivenim dokumentima u SSSR o Hristu Botevu. U belešci se navodi da se u sovjetskim arhivama čuva Znatai. D. ı dokumenata u vezi sa radom i delima Hrista Boteva, a neđavno su u "Centralnoj državnoj istoriskoj arhivi u Lenjingradu otkrivena dva takva dokumenta: izveš carskog cemzora pod brojem 4737 i rešenje cenzorskog komiteta od 11 juna 1897. Te godine u cenzorski komitet doc Spela su dela Hrista Boteva u jednom tomu, štampana u Sofiji, u redakciji Zahari Stojanova. Knjigu je dobio na pregled cenzor K. Konopackij. On je pronašao da knjiga sadrži opasne tendencije i predložio da bude zabranjena.

Svoj pr .dlo potkrepio je cenzor mnogim citatima iz članaka MBoteva. Izveštaj je napisan sitnim rukopisom na tri ı po strane velikog formatn. Početak raporta glasi: BIRAO Pot u svojim političkim čČlsnei, ma i stihovima javlja se ne sa garin · Fevolucionar, već i kanal o RO cijalistas. Cenzor potom navodi citate ili naznačnje strane na kojima su izražene »nedozvoljene ijdeje« On se zaustavlja i na pesmama Bofeva: »Borha«, »Moia molitva« 1 »Đerđevdan« i svoj izveštaj zaVrišava rečenicom: »S obzirom na napred izloženo knjigu treba zabraniti«.

Na asnovu ovog izveštaja cemzorski koab BOD O io rešenje: »Zabranjuju še Trista Tot»va: pesme, liti -

ci i feljtoni«, FORMI Mita a

| KNJIŽEVNE NOVINE

PATNJE ARAPSKOG

U centru „Kaira, dvomilionskog, najvećeg grada Afrike i arapskog dela Azije, već na prvi pogled, na ulicama, primećuje se u surovoj slici stvarnost Života.

Po kafanama preko celog bogovetnog dana sede uhranjeni dobro negovani i elegantno odeveni egipatski bogataši — paše, begovi i efendija. To su pretstavnici bogate klase. egipatski feudalci, .

Ali sasvim drugu sliku pruža ulica, a te dve slike stoje jedna kraj druge i čine surov kontrast. Na ulicama mnoštvo sveta juri, traga' za korom hleba. Ljudi su toliko mršavi da izdaleka katkad potsećaju na štapove koji se kreću. Jabučice na grlu iskočile su im, koža preko kostiju zategla se a oči izbuljene kao da hoće da iskoče od muke i bola. Na licima se ocrtavaju: beda i glad, mučenički život koji prelazi sa oca na sina.

Te dve slike, jedna kraj druge, ko-

Poruka za Pariz i Prag:

Zatutnjale su rotacije. I srce se —

U neshvatanju Zgraža, I jutra su sivomaglena, I magla se pruža

Na naše

Zajedničke

Zastave.

I tamo,

S one strane okeana, Zelene neonske svetlosti

— Radosno se pale,

I Herst blagonaklono lista Ima,nite,

KRuđe pravo,

I druge,

I đruge —

Nadobudne sastave,

I vidik je mutan,

I budno osluškuje mrtva straža, — Mrtva straža proletarijata! — Mrtva straža Internacionale!

Pod suncobranima

Na — dragim Trotoarima pariskim, Pod amrelima,

Na mlakoj kiši

— Rodnih Vaclavskih Namjesti... Raspirujete nemoćne, Kratkoveke vatre

— I suze vam iz očiju cure TI daha vam ponestaje, I mlaka,

Trula kiša pada,

I otrov štamparske legure, Kao hašiš,

'·spavljuje

Savesti,

I pored vas,

'Poređ vaših vatara,

S čuđenjem

Prolazi

Čovek borbe,

Čovek rada.

Ne!

Rotacije uzaluđ tutnje!

I uzalud magla siva,

I uzalud

Zelena neonska rađost

Nad prozirnim dimom kleveta, uzalud · Vatre-lomače

Oči se usplahireno šire,

Za najčasnije stranice naše istorij“:

S nama je vaš radni čovek,Čujte, Govorim pređ licem celog sveta —

Njegovo. srce Mora Zajedno s našim da bije!

Zamire tutanj vaših rotacija. To šume naši vođopađi!

Da,

Tu smo zastajali

U koloni po jedan

I prislanjali

Ispečene, okrvavljene usne, Da,

Ođatle smo polazili u nove borbe,

Sa pesmama o Titu, O Sltaljinu...

Zamire tutanj vaših rotacija. To šume naše turbine! “

Da, Mi smo ih podigli,

I još ćemo ih, još ćemo ih podići,

— Tito, Oslobođeni narod, Partija!

Pa čemu, i Čemu ta siva hartija!

Zamire tutanj vaših rotacija. To pršte naši vođosiš JE

Da,

Tu raste novo pokolenje,. Rođeno u sloboši, Rođeno u krvi X PJ, Rođeno na suncu SKPB Pod zastavama naše

I bratske,

.Pobedonosne

Crvene armije!

A vi Kuda, ; 'Kuda vaš poziv treba đa vođi:

areata ama

U srou bratskih partija, U snoviđenjima vaših naroda,

–

—084 tutnjave vaših rotacija biće čujnija tišina naših laboratorija!

Žrtava koje smo podneli Dostojna je naša slobođa, A na vas,

| Na klevete vaše

Gleda istorija!

Jutra sviću još maglena, Ali snage Internacionale

Ne mogu

— Da rastave!

Oči proletarijata oštro motre!

Nikakva magla ne može da odvoji,

Ne, | ; Nikakva magla ne može đa zaklo Svete zastave, { Zastave bratskih partija, Zastave bratskih naroda,

Plamene zastave što će zalepršati /iza zastava Velikog Oktobra

Na dan rnadosne, | Vekovima žuđene, , Bvenarodne — Smotre!

jednog hektara, tačno 9.000

Mahmud RONJHOĐŽIĆ

je se svakodnevno viđaju u Egiptu, pretstavljaju ustvari životni presek stancvnika Kaira,

Jedna šetnja framvajem „ulicama grada donosi putniku poznanstva s hiljadama ljudi obespravljenih, koji na

sve moguće načine pokušavaju da se

održe u životu. Upinju se ti ljudi da

vam prodadu na železničkim stani-

cama razne sitnice, potrebne i nepotrebne — kutiju šibica, ukosnice, ven-

-til za primus, umrljani keks ili čoko-

ladu — guraju se kroz tramvajska kola, probijaju se kroz svet i pružaju neprestano ruke, prođaju i prose.

A kada se prevezete preko mosta u bogate krajeve Koira, zatičete na nilskom ostrvu A] Zamalik — svet paša i begova. Tu stanuju egipatski bogataši, imperijalistički namesnici i inostrane diplomate, Skoro svaku zgradu čuva policajac. Čuvaju policajci danju i noću ne samo paše nego i te strane „pretstavnike, od kojih najveća većina ima i razloga da bude čuvana.

Najveći broj stanovništva Kaira ruča na ulicama. Za pola pjaštra kupuje lepinju a uz to nabavlja, ko zna na koji način, komad bundeve, pera od praziluka, a paradajz smatra za najveću poslasticu. Od paradaiza veća je poslastica samo metar šećerne trske koju ljudi sišu idući ulicama. Od svega je najgora lepinja umešena od nešto malo pšeničnog i pirinčanog brašna s mnogo projinog brašna, a glavni deo sastoji se iz neke mešavine mekinja, peska i ko bi sve znao čega. 1

U razgovoru s jednim „vlasnikom narodne kujne saznajem đa samo ma– li broj ljudi može da svrati kod njega na topli obrok, iako takav obrok staje svega dva pjastra, u našem novcu četiri dinara. Nema stanovnik Kaira para za toliki luksuz jer sa lepinjom ručak bi ga stao pet dinara, a takva je suma za njega nedostižna.

Radnik, — kaže mi vlasnik narodne kujne — koji može da svrati jedanput ili dvaput dnevno kod mene taj je već pravi gazda. Ostali, kao što ste mogli viđeti jedu na pijacama i po ulicama šta nađu.

A gde stanuje taj svet? U predgrađima, a tu živi ogromna većina sta-

novništva — stanovi su najobičnije straćare. U arapskim „Kvartovima ma — ulice sfi oivičene nizom malih

zgrađa s ravnim „krovovima, a aa krovu Svake takve kuće podignuta ie još po jedna ili dve straćare od lima, petroleumskih kanti, od pruća ili od starih sanduka. Na krovovima, pod tim improvizovanim i užasnim stračarama žive i stanuju ljudi s mnogobrojnim svojim porođicama.

Mali broj imućnih Egipćana koji je znatno povisio svoie bogatstvo u toku rata baveći se najraznovrsnijim špckulacijama sa „Britancima i Amerikancima osniva sada sve nova i nova preduzeća i građi raskošne palate. Oni i njihove žene po čitave noći igraju sa strancima karte, kockaju se u ogromne sume, a u takvim istim noćima odjekuju iz mraka tužni i monotoni uzvici:

— He-iiil, he-iiil, Alah, he-iiil...

Taj bolni uzvik odgovarao bi našem »ho-ruku« a kažu, da treba da znači: »Snage, snage, bože, snage...!«

Radnici u Egiptu rade najteže poslove golim rukama, bez ikakvog alata, bez ikakve tehničke opreme. Zgrade visoke po četiri do pet spratova ovi vredni i napaćeni radnici podižu golom rukom ali sa veštinom na kojoj bi im mogao pozavideti svaki graditelj. Kao veverice skaču oni po skelama, spuštaju se niz direke, a skele se pod njima nišu na vetru i nesrećni slučajevi događaju se svakoga dana bezbroj puta.

A sve to za koliku nadnicu? Najviša nadnica za devetočasovni ili desetočasovni rad iznosi ukupno dvadeset pjastara ili četrdeset dinara. "To je maksimum. Razume se da mnogi radnici primaju znatno manje, po pet pjastara, a srednja cifra mogla bi se smatrati od 10 do 15 pjastara. Sa takvom sumom ne može se ni ŽiVOtariti a kamoli živeti.

Upoznao sam se s radnikom koji je specijalista za proizvodnju keksa. Rekao mi je da prima dnevno 18 pjastara, a jedan mehaničar, koji ie bio s njim i koji radi u tekstilnoj fabrici, saopštio mi je da je njegova nadnica 22 pjastra.

Nezaposlenost, redovni i verni pratilac ekonomskih kriza u kapitalističkim zemljama, akutna je bolest Egipta gde ima danas preko 400.000 nezaposlenih o kojima se niko ne brine, U jednoj zemlji sa slabo ·razvijenom industrijom ta cifra je ogromna.

Tako je s radnicima u industriji. Ali ništa nije bolji život poljoprivrednih radnika i seljaka. Seljaka u Egiptu ima šesnaest miliona, a prema listu »A1l Misri« od toga broja oko dva miliona poljoprivrednih radnika radi na velikim posedima. To su pravi robovi koji žive pod uslovima zaista nedostojnim čoveka. U jednom drugom listu »Musamarat Al džeib« objavljena je nedavno vest da u Egiptu živi deset miliona ljudi s mesečnom zaradom koja je manja ođ jedne egipatske funte a to znači sa sumom od oko dve stotine dinara. Među njima je devet stotina hiliada poljoprivrednih sezonskih radnika. koji dobar deo godine nemaju posla. o

Ogroman ie broji siromašnih seljaka

i bezemljaša. Šesnaest miliona selja=

ka drži svega 34% obrađive zemlje, s posedom ispod tri hektara, a 66!/o zemljišta u rukama je desetak hiljada domaćih i stranih bogataša kao i izvesnog broja kulaka Kraljevska DOrodica vlasnik ie 250.000 hektara nnjplodnije zemlie a sam krali ima 80.000 hektara, Otimačina zemlje od seliaka „vrši se ma najraznovrsnije »zakonite« mačine. Prosečan seljačMWi posed 199%5 godine bio je nešto više od jednoe hektara tačno 12000 kvadđratnih metara, a do 1940 pao je ispod

kvadrat-

MOB OBVMIMA O M) CaV/(—.94, 47 ya A, er ty!

5 | BORBA GO VEKA

novliavaju zajedničke

nih metara. U najbogatijoj i najplodnijoj dolini na svetu, u čuvenoj Dolini Nila, narod živi gladan.

Život arapskog čoveka od Bagdada u Aziji do Kazablanke u Africi svuda je podjednako težak, a u mnogim zemljama još paćeničkiji nego u Egiptu.

Liban nema hleba. I u Libanu i u Siriji zdravstvene prilike i prosveta na žalosnom su nivou. Sirija ima 70% nepismenih. U Iraku gospodari crna berza, čovek radnik radi za mitlmalne nadnice a cene su višoke. Jako i Liban i Sirija imaju republikansko uređenje, zemljom vlađaju veleposednicj i krupni kapitalisti pod „jakim uticajem inostranstva. Saudiskom Arabijom i Jemenom «#dvladaju razni kraljevi, imami i kneževi slični Ibn Saudu, koji je prodao svoju zemlju Amerikancima. Preko svojih petrolejskih i drugih trustova Amerikanci su zaveli u ovim zemljama najcrnju rasističku politiku: dvadeset i dve hiljadđe arapskih „radnika, koji rade na petroleju kod Zahrana, blizu istočne obale Arabije, živi u pustinji pod šatorima, opkoljeni sa svih strana bodljikavom žicom. Njima je zabranjeno da izlaze iz žice i da odu do Zahrana gde su Amerikanci za sebe i svojš štićenike podigli škole, bolnice, i aerodrome. Ova preduzeća, koja tako svirepo iskorišćavaju arapsku radnu sn3– gu, imaju vrhovnu vlast. Ona izdaju pasoše i potpuno kontrolišu zemlju, a istočnjački despot Ibn Saud,'sa desetinama svojih žena i sa desetak odraslih sinova, koje je postavio za ministre, bezgranični je gospodar nad svojim narođom, kao izvršilac volje onih koji ga drže na tom položaju.

I u Sudanu vlada rasistički režim prema stanovništvu. Nedavno, u aprilu ove godine, britanske vlasti donele su presudu i na osnovu fe presude u luci Port Sudan bičevale radnike koji su organizovali Dan borbe. Ali bičevanje nije samo specijalnost u Sudanu. I u Libiji britanska policija služi se tom metodom.

U Alžiru, Tunisu i Maroku, pod knutom francuskih i španskih gospodara živi oko dvadeset i pet miliona Arapa. U tim krajevima. koje Arapi nazivaju svojim Zapadom, arapski čovek ne živi u bolilm uslovima, U Alžiru na primer 700.000 seljačkih porodica, oko četiri miliona ljudi lišeno je zemlje sredstvom prave otima-– čine. Zakonom od 1951 francuski imperijalisti izvršili su eksproprijaciju zemlje »u javnom interesu«, tako da danas 25.000 Francuza-veleposerdnka drži dva miliona i četiri stotine. hiljada najbolie zemlje.

Razume se da u svim arapskim zemljama strani imperijalisti rade u najtešnjoj saradnji sa domaćom reakcijom. Oni zajednički vrše hajke na izmučeno stanovništvo. Uporedo sa policijama ovih zemalja deluju i odeljenja bezbednosti pri ambasadama i poslanstvima imperijalističkih zemalja. Prilikom demonstracija za slobodu i nezavisnost zemlje, za veće nadnice, za bolji život, gine redovno ve= liki broj arapskog življa. A ovakvo stanje traje već desetinama godina po svim arapskim zemljama. Glavni je cilj terora da imperijalisti sakupe što više bogatstva za sebe i da unište duh otpora u narodu, da uguše oslobodilački pokret koji postoji u svim arapskim zemliama. Ali i pored tog velikog pritiska, i pored nečuvenog terora, arapski narod bori se i dalje za svoju slobodu. Zbog tog otpora u francuskom i španskom Maroku francuski general Žien dogovara se sa španskim generalom Varelom i ustakrvave mere protiv domaćeg stanovništva. Oni su primorani da u tim krajevima stalno drže pola miliona vojnika i policajaca. Britanci u Libiji, Beiptu, Transjordđaniji, Sudanu i Palestni drže stotine hiljada vojnika, koji služe Sjedinjenim Američkim Državama kao njihovi žandarmi na Sredniem Istoku. Uz vojsku stoji đesetak hiljada imperijalistčkih agenata, ' diplomata i špijuna koji su stalno zaposleni u borbi protiv osamdeset miliona arapskih ljudi, koji se, iako Slabo organizova=> ni, uporno i već decenijama bore za svoja prava i za svoju slobodu.

Srazmerno mali broj izdajnika služi stranim nasilnicima. Imperijalisti mobilišu izdajnike iz redova krupne buržoazije i feudalaca a milioni namu> čenih i ogorčenih ljudi, stradaju, pate se i bore se. Mržnja prema strancima prelazi s kolena na koleno, otac je ostavlja u amanet sinu. I ta mržnja primećuje se na svakom koraku. U velikim demonstracijama ona ekSsplo= dira i ne mogu je ugušiti ni najsvirepije represalije.

A luč slobode i boljeg života svetli jarkom svetlošću iz Sovjetskog Saveza i zemalja narodne demokralije i dopire jasno i do ovih zemalja. Radnici iz fabrika nazivaju u Egiptu Staljina — ocem. Kad, govore o njemu oni kažu »Ebu Jusuf« što znači otac Josif. Mnogi od njih u nedrima noši i i skriva od policajaca brošuru na ? rapskom jeziku o našoj narodngqoslo-, i bodilačkoi borbi. a naročito zaviia u hartiju knjigu da se me bi isprljala jer se na njenim koricama nalazi fotografija druga Tita. Pismeni radnici čitaju svojim nepismenim drugovima novogodišnji Titov govor, preveden na arapski iezik i umnožen na ciklostilu. A reči Titove padaju na njihova ranjava sreca kao melem na ljute rane jer reči o slobodi leče i bodre.

Kad Mgipćanin čujie za nekoga da je Jugosloven, on mu radosno prilazi i pruža obe ruke gčovoreći sa ushićenjem pravog južnjaka:

— A, kod vas je Tito. kođ vas je ovako dobro... — a pri reči »ovako dobro« on steže pesnicu a lice mu se ozari,

Zatim dođaje:

— Ovđe kod nas pišu mnogo loše o Jugoslaviji. Ali mi u to ne verujemo. Mi znamn da to nije istina. Jer oni koji nas nmmpadaju i vaši su neprijatelji, pa kad vidimo da nas ovde lažu znamo da iznose puno laži i o vama, ' j

ie)

| a: OVA

e. PR w ŽABE