Књижевне новине
SPOR ČN Žy ajd CNN OT: OyLI Ia PeR i dy Mi
ya ara aaa a | UV 1r3} 3 ee
O NA.
SVM Zr ya 3 | Pwarlvanju blagostanja narođa; ali TE njegova je zasluga u tome što je skre| nuo pažnju na probleme koji čekaju ___da še reše, što se smelo dotakao njihovih bolnih mesta ne štedeći osetljivost pretstavnika različitih zemalja. To je dovelo do raspri i raz |
raznovrsnih tumačenja, ali bez toga se nije mo| gao ni nagovestiti dalji rad pretstav__nika Kongresa ni u najbližoj budućnosti. Složno odobravanje koje je pra tilo ovaj rad najbolji je dokaz da se, u ovom času, Kongres nalazio na pravom putu. Neka svaka država uništi _ nejednakost i nasilje kod sebe pa će„mo se samim tim približiti opštem _ miru i uzajamnom razumevanju. Jugoslovenska delegacija i na zavr-
_ jugoslovenski narodi nastaviti ,sa sVOYi je strane, đa sarađuju na uzajamnom
___Na Kongresu, u ime jugoslovenske | _Gelegacije, govorio je akademik Alek__ sandar Belić, koji je između ostalog e rekao:
___»Bilo je sasvim prirodno dđa Kon_ __gres za odbranu mira ponikne u Vro___clavu kao odgovor na rušilačku akci___ju imperijalističkih potpaljivača no; voga rata. ,
„Još malo da je potrajao drugi svetSki rat ni kamena na kamenu u Vroed clavu ne bi ostalo. Ovaj grad neka|__da od 700.000 ljudi nestao bi u ruše_ vwinama, prahu i pepelu kao što se. na _ žalost, desilo sa mnogim drugim me-
stima,
\
e
~ 0” 2.
Jugoslovenska delegacija kao pretstavnica jugoslovenskih naroda. koji idu putem izgradnje socijalističke O| tadžbine svoje, pozdravlja „pročitane
referate kojima se težilo da se otkri-
ju opasnosti za svetski mir i koii DO- zivaju u borbu protiv njihovih uzro-
ka, Ona naročito ističe veliki značaj _ stvarnih činjenica u referatu gospodina A. A. Fadejeva, sociološku i Dsihološku analizu značaja svih uslova kulturnog rada. u njegovom i drugim referatima, analizi koja ie izvršena đa bi se iskorenile u budućnosti suprotnosti u savremenom „sukobu mišljenja u svetu, toliko opasnom po mir među imperijalističkim i demokratskim narođima. Jugoslovenska delegacija je srećna što može izjaviti da će sa oduševljenjem raditi na tom blagorodnom zadatku, na korist mira i slobode naroda. Narođi nove Jugoslavije duboko su prožeti duhom kulturne, naučn*r i umetničke, saradnje i uzajamnosti, a pre svega sa svima Slovenima, sa Sovjetskim Savezom na čele; ali sada, prema svima slovima života, ona se njima oduševliava više nego ikada.
Tri godine pošle našeg oslobođenja, izvojevanog teškim žrtvama naših naroda i sa velikom pomoći slavne Crvene Armije, — čije zasluge i čije žrtve za slobodu naroda neće nikad biti dovolino ocenjene i istaknute tri godine nije dug rok kad se tiče razvitka kulture narođa. Pa ipak su
AMN (ih R a/ Md WoeTR 4“ ME MOM ,
razumevanju naroda | zajedničkom poslu, kako bi se ostvarili veliki zadaci koje je ovaj Kongres postavio. Oni se neće zaustaviti u socijalističkoj izgradnji svoje domovine i neće se umoriti u sprovođenju prosvećiva-
nja i usavršavanja nauka u svojoj . 'zemlji do potpune pobede slavnih na„čela genijalnog: Lenjima i velikog Sta-
ljina. Jugoslovenski narodi u pitanju mira i ravnopravnošti naroda u &vetu, kao prvih i osnovnih uslova za dalje ostvarenje sreće i blagostanja svih naroda, meće požaliti novih napora, bez obzira što su i dosad, u već VOđenoj borbi protiv nemačkog fašizma i imperijalizma, zajedno sa drugim narođima, a pre švega sa Sovjetskim Savezom, podneli noepcenjive žrtve,
Živeo opšti mir, sloboda i jednakost
narođa u svetu!« e
Reč Aleksandra Belića u ime jugoslovenske delegacije
za to vreme učinjeni veliki napreci i u podizanju nanodnih masa i u usavršavanju nauke i umetnosti u svima jugoslovenskim narodnim republika– ma. Ja vas ne&6u moriti ciframa, ali vas mogu uveriti da je u mnogim pravcima za to vreme urađeno više nego za dvadeset i pet godina ranijieg razvitka. U tom pravcu' Jugoslavija će snbžno produžiti svoj razvitak i u'budućnost na osnovima nauke MarksaEngelsa-Lenjina-Staljina. Prosveta i
kultura tako zasnovane biće jedno od,
vrlo moćnih sredstava u borbi za napredak i mir. Zato jugoslovenska delegacija Dpoz-
dravlja ovaj Kongres kao iednu od „
značajnih etapa u izgradnji mira i slobođe u svetu. Neka bi ona potstakla duboko razumevanje onoga što sva= ki pojedinac može doprineti, ' radeći na nauci i kulturi, napretku ideje o uklanjanju svih prepreka čvrstome miru. Svaki takav trudđbenik. doprinoseći jedinstvu naučnog mišljenja i umetničkog osećanja, postaje ne samo vitez svoje nauke i umetnosti nego i heroj opšte civilizacije, napretka i mira u svetu.
Svaki narod, razvijajući i prođubljujući svoju sopstvenu kulturu koja blešti od preliva narodnog stvaranja, dođaie boju i blesak opštečovečanskoj kulturi, stavljajući pred nju bogatstvo sadržaja i oblika svoje kulture i dajući time potsticaje za dalji njen razvitak.
Neka bi svaki narod, koji ie u zajednici za odbranu i učvršćivanje mira u svetu, na svome terenu, među sVvOjim ljudima širio slične ideie i time priddbijao najbolje umove za opštu stvar!
Neka živi i razvija se uzajamno upDoznavanje ljudi, čovekoljubivih i istinoljubivih, koji krče puteve slobodi i miru svih naroda kao svome šopstvenom. Neka večito živi i sve se više uđubliuie zajednički rad naprednih liudi svih zemalja na stvaranju jedne, Opšte, humane kulture i civilizaciie«!
O _____ ——
Spiritisti u »Raboiničeskom deluć
Za vreme rata viđao sam falsifikovane letke i proglase tobožnjih rukovodstava KPJ, kao i tobožnje direktive nađene kod »uhvaćenih rukovpdilaca«, koje je fašistička propaganda servirala radi diskreditovanja KPJ kao »strane agenture«, a falsifikati su bili toliko glupi i nežgrapni, kako samo mogu da buđu tekstovi fašističkih propagandista, koji pored ostalog pojma nemaju O marksizmu-lenjinizmu i komunističkom moralu.
Nažalost, čitajući organe nekih komunističkih partija, čiji neki rukovodioci već dva meseca vode harangu protiv KPJ, čovek oseća jezivu sličnost tog pisanja sa tim falsifikatima. Čoveku se ponekad čini da je neki zajednički neprijatelj počeo da izdaje falsifikovane, lažne komunističke listove i tekstove, a da svakome komunisti mora biti jasno da to nisu komunistički tekstovi.
Komunisti mogu da. greše, i dok rađe oni ponekad greše. Revolucio-
| narna praksa je i ispit i korektiv. Ali kad neki komunisti namerno 1 _ tvrdoglavo održavaju jednu laž i brane jednu nepravednu stvar, — On! ne mogu drukčije lagati nego što se | uopšte laže, nego što lažu i reakcionami buržuji. Nema marksističko___Jenjinističke laži, koja bi postajala ___istina zbog bilo kakvog skrivenog Ci| Jja, — laž je laž, Do sada komunisti __ nikađa nisu lagali, a ponajmanje SVesno lagali. Komunizam je isto štoi _ istina i visok moral. Ali neki komu-
Lj}
isti, pa i čitavi listovi, počeli su da "lažu u odnosu na KPJ, i lažući oni __se sve dublje uvaljuiu u nepojamnu iđejnu i moralnu bedu. Čovek-komu_ nista mora da se pita: otkud odjed| nom u međunarodnom radničkom pn| kretu toliki pakosni oportunisti, koji za svoj oportunizam i svoju palost · nalaze opravdanje u interesu međunarodnog pradničkog pokreta? Zar - je moguće da njih ima? Jesu li oni i do sada postojali u međunarodnom __radničkom pokretu, te ih je Rezolu- cija Informbiroa samo prabudila, o_ hrabrila i stavila u formu? I dokle će ta rabota moći da traje, ta rabota koja šteti Witavom međunarodnom radničkom pokretu, ugledu komunističkih partija, demokratskom, antiimperijalističkom frontu, na čijoj je - strani istoriska istina i pobeda? OU nizu kleveta, optužbi i zlobnih šzmišliotina što se, u odnosu na KPJ, javliaiu u nekim organima komunističkih partija, ističe se na izvestan način vest koju ie u svom 195 broju | objavilo sofisko »Rabotničesko delo«. Nije reč samo o klevetama i nedo| S ustivim uvređama protiv rukovodWtva i partije Jugoslavije, protiv jugo
slovenske države i jugoslovenskih na| PR TReč 485 tome da se redakcaji »Ra esk- u zlobi protiv
Si f ORO dela«,
. već priviđaju dubovi. Ma| oredakciji »Rabofničeskog dela«, | na Petom kongresu KPJ »prisustvovao je kao posmatrače — Hari Polit, ge-
nj
Odi Paa
---
OIAL.82 Aed SE
i
ı objavljena njiegova »izjava«, kao iz Java »očevidca« i uhoslušca. Ono što je Polit izjavio nije interesantno. jer je to jedna od varijacija informbiro-
ovshih optužbi, Ali je kara čno
ralri sekretar RP Engleske. U listu.
da »Rabotničesko delo« nije bilo zadovoljno time što su neke ređakcije komunističke štampe već bile isfabrikovale »autentične« izveštaje sa Petog kongresa, priviđajući topove, vojsku i policiski teror, pa i bojne avione oko Kongresa, — nego su dozvale na Kongres KPJ i duh Živoga generalnog sekretara engleske komunističke partije. Svakako đuh, jer Hari Polit niti je bio na Kongresu kao posmatrač, niti ie bio u Beogradu kao turista. Pod imenom Hari Polita niko nije bio došao u Beograđ — sem ako bi bio pod lažnim imenom, Poznato je da engleskih i američkih novinara nije bilo na Kongresu, niti đopisnika ijednog buržoaskog lista ili agencije, a sama komunistička štampa niza zemalja isticala je da nijedan »pošten komunista« iz inostranstva nije prisustvovao Kon gresu, nego je na njega pošla neka trockistička delegacija KP Švajcarske — koja takođe nije bila i nije mogla biti na Kongresu. Znači da je na Kon gresu KPJ prisustvovao duh Hari Polita — koga je dozvala redakcija »Rabotničeskog dela« i možda još neka redakcija.
Za ljubovta naša delata ke kažat
Na site što go klevetat drugarot Tito
Denes, druže Tito, jas ti pesna prakjam, pesna, što ja, peat mojte rodni brakja; silna verba blika, druže Tito, v nea, bezbroj mladi srca topla ljubov leat!
Denes faka mnogu, taka mnogu sakam đa ja stisnam cvrsto tvojta smela raka, likot đa ti gleđam što go bura slea,
tvojte oči grižni Što Io solnca great,
i đa čepnam dolgo i da šepnam nežno oti našta prolet, pod plastoi snežni nema đa gi svie svojte mlađi krila,
·'a ke bide utre pocvetna i mila!
· Počuj, druže Tito, — naš sokole višen,
počuj kako zemja v topla ljubov diše i na nejni građi nova mladost rasne, kako cvete nežna i ko zora jasna!
Vo Mavrovo, kađe brigađite mladi so grohoten ekolt teški krampoi spuštat, vo Železnik, i kađe | nov titan se gradi... I kade ne samo i kađe ne ište! —
o, radost me silna, N | 0, rađost me krilna ko proleten doždec miluva i rosi, —”
denes zemja cela, kako čovek eden vo misli te guška, vo srce te nosi!
Denes, draže Tito, jas fi pesna prakjam, pesna, što ja peat mojte rodni brakja,
\
| pesna -— silna verba, pesna što ne snaži!
Za ljubovta naša delata ke kažat! Aco BOPOV
4
|___SMRT SOVJETSKOG | GLUMCA M. M. TARHAPr VOPOJNOVA. ba, .JOM,
\ -
i 10 \ | Osamnaestog avgušta ove godine, DM nekoliko dana pre prošlave pedesetogođišnjice svoga pozorišnog ra= | đa, umro je u Moskvi jedan od najve” ćih glumaca Moskovskog hudožestvenog akademskog teatra Mihail M. Tar · hanov. }
*
Bez ikakve pozorišne škole, Mihail Mihailović Moskvin (koji je kasnije uzeo pozorišni pseudonim Tarhanov), stupio je u Rjazansko „pozorište, „igrajući najpre male uloge («lakeje mlade i stare, s brkovima i bez brkova« — kako je kasnije sam govorio). U to vreme njegov stariji brat, Ivan M, Moskvin, već je bio otbDočeo sjajnom interpretacijom u »Caru Fjodoru« slavan put svoje pozorišne karijere u Moskovskam huđožestvenom teatru.
Tarhanov je ušao u MHA'T' tek 192 godine, kađa je Velika oktobarska socijalistička revolugija obnovila Hudožestveni teatar i usmenila ga jedino pravilnim putem putem realizma. M. M. Tarhanov jeđan je od onih »hudožestvenika« uz koje je tesno vezana nova posleoktobarska istorija MHAT-a.
Svaka nova uloga Tarhanova značila je stvaralački trijumf njegovog talenta i ve+
· liki đogađaj u sovjetskom pozorišnom životu. M. M. Tarhanov bio je suptilan i dubok glumac izrazite stvaralačke individualnosti. Sjajno je vlađao ruskim jezikom i odlično je noznavao ruski život. Svojim scenskim portretima umeo je da da izrazit nacionalni i lokalni kolorit. Bila mu je tuđa svaka teatralnost ili igra sa spoljnjim, besadržajnim scenskim efektima, kao što mu je bio stran i svaki impresionistički mamir, svojstven nekam „»hudožestvenicima« pre Revolucije. U svome stvaralaštvu on je produbio velike realističke trađicije ruskog pozorišta.
Za pedeset gođina svog pozorišnog života, Tarhanov je dao više od 800 uloga i stvorio celu galeriju nezaboravnih likova. Među najveća ostvarenja njegovog lumačkod rađa treba istaći sledeće uloge: Gradobojev u »Plamenom srcu«, Sabakević u »Mrtvim dušama«, Simjonov u komađu »Među ljudima«, general Pečenjegov u »Neprijateljima«, Firs u »Višnjaku«, Furnačev u »Smrti Pazuhina« Inka u komadu »Na dnu«.
Tarhanov je takođe poznat i kao film-,
ski glumac. Njegove interpretacije — trgovca Derunova u filmu »Juđuška Golovjev«, Dikija u »Bunni«, Spicina u »Dubrov= skom«, boljševika Polivanova u »Mladosti Maksima«, Šeremetjeva u »Petru I« i mnogih drugib — pretstavljaju visoka glumačka ostvarenja sovjetske kinematografije. Značajan đeo svog života M. M. Tarhanov posvetio je vaspitavanju mlađih glumaca i režisera; poslednjih godina bio je umetnički rukovodilac Državnog instituta za pozorišnu umetnost (GITIS). Aktivno je učestvovao i u društvenom životu Sovjetskog Saveza. Na poslednjem zaseđanju Moskovskog gradskog soyjeta bio je đeputat trudbenika Moske. Sovjetska vlađa visoko je ocenila rađ M. M, Tarhanova: dva– put ga je nagrađila orđenom Lenjina, jeđanput orđenom »Crvene zastave rađa« i dodelila mu je počasna zvanja narodnog pra ka SSSR i laureata Staljinove na> rađe.
RRJIŽEVNRETNOVINE.
ai Ue
bi 1 y M % Pre stošezdešet godina, početkom · septembra 1788 godine, izdahnhuo je na kocu, tamo negde na đumavskoj obali, kod Tekije, Koča Anđelković, «Koča kapetan«. Ni prvi ni poslednji u legiji heroja koji su vekevima natapali srpsku zemlju ikrvlju da bi se ta zemlja zauvek zvala Srpska, Koča se rodio, borio i izđahmuo u jednom vre= menu koje je bilo prelomno za istoriju srpskog naroda, koje je značilo kraj jedne epohe i nastanak nove, postao je i istoriska i legendama ličnost zato što je mogao Sšsvojem &nagom, svojom borbom, svojim likom i delom da nagpvesti tu istorisku preRkreftnicu. | Dvadeset godina ranije Jovan Rajić, taj do sada nedovoljno ocenjeni velikan maše istoriske misli, pišući svoju »Istoriju«, — obuhvatajaći pro” šlost srpskog naroda da bi bacio snop svetlosti na put kojim narod treba da pođe u budućnosti, na kome će i stradapja prošlosti dobiti svoj puni značaj kao teška pouka i opomena, — zabisao je za srpski narod i njegovu borbu: »pošto misu imali svojih voždova, kao u vreme despota Vuka i Pavla kmeza, nego su vojevali pod komandom ugarskih vojskovođa,njihova slava i hrabrost ostali su u tami neopisani«. Znao je još Rajić dobro šta biva sa istorijom jednog naroda kada mu je drugi pišu, i dobra su mu pouka bila dela onih tuđinskih pisaca koji su »po svome običaju sve,što je bilo pohvalno kod Srba j ostalih slovemskcih maroda razvratili i omalovažili, njihovu hrabrost u varvarstvo, dobročinstvo u zločin ubrojili, a slavu i hrabra dela ćutanjem prikrili«. Sam Rajić, poduhvatajući se da iz istogije ugarskih i austriskih ratova, iz ausgtriskih i ugarskih hronika izdvoji i avojim istraživanjima dopumi i dokumentuje borbu srpskog naroda, izdvajajući je u prošlosti ukazao joj je samostalni put kojim treba da se razgoreva u budućnosti. Koča kapetan, stvarajući &amostalni aoružami odred u vreme austrisko-tu»skog rata, zasednuvši u bagrđamskom ftesnacu, na Carigradskom drumu, kao kost u Turcima, — tulući Turčina otetim oružjem i škripeći zubima na Nemca koji ne dotura municiju, išao je dosledno po liniji Rajićevih teza. Svojom borbom koja je bila prvi plamen velikog ognja osamstočetvrte, Koča će jasno pokazati da u ratovima pod ugarskim i austrislkcim vojskovođama misu samo slava i hrabrost srpskih boraca ostajali u tami
Povratak graditelja
„Trideset omladinskih brigada Beograda, mali deo velike radne vojske koja svojom svešću, ljubavlju i mišićima pretvara svaku obavezu datu, narodu i Partiji u snažne stubove Petoletke, vratilo se u prestonicu. Rasli su
omladinci sa svakim kubikom zemlje '
i cementa, od makedonskih hidrocentrala preko Kučeva—Brodica i Novog
Beograda do širokog puta »Bratstvo
—jedinstvo«.
Studenti, srednjoškolci, radnička omladina sa divnom skromnošću rekli su: Zadatak smo ispunili!
Njihovi transparenti govore da je — šest, pet, dva puta — uđarna svaka brigada, a njihova žilava mršava tela i ozarena lica, opaljena suncem, da je uloženo mnogo znoja: i mnogo oduševljenja u temelje socijalističke izgradnje. Iz tog znoja i tog odlševljenja navrele su i prekalile se u njima nove snage, i tek što su se Vratili oni već daju nove obaveze pred ulaskom u škole, univerzitete, radionice. Svrstani u redove ria trgu pred železničkom stanicom, okruženi hiljadama Beograđana koji su ih dočekali kao pobednike, stajali su pod svojim radnim zastawama i, prateći reči govornika, u duši oživljavali sve Ono
što je gotovo i još više što se još mo- .
ra učiniti, I sve je njima razumljivo: teškoće, svladavanje prepreka, napor, volja, samopregor, radost i sreća Sslobodnog graditelja. Ali pred jednom stvari zadrhtalo je od ogorčenja njihovo pošteno srce.
— Ođakle u Virgilija Trofima onakve gadne reči?
'Profim, rukovodilac rumunske omla dine, bio je s njima na Pruzi. Rumunski Omladinci iz brigade »Nikolaja Bolćesko« bili su 8 njima. Slobodno srce jugoslovenskih omladinaca otvorilo se pred rumunskim drugovima, koji su mogli đa sagleđaju svu nje-
govu širinu, lepotu, jednostavnost. Ma Pruzi oni su zajedno i rađosno postavljali šine socijalističke budućnosti, ispevali zajedničke pesme radu i slo=
· bođi i oko logorakih vatara igrali kolo
A sad — Virgilije Trofim piše o »ka sarnskom životu i firerskim metođama na Pruzi« Sad Virgilije Trofim. pliuje po pesmama i delima svoje i naše omladine, koja se napajala na najčistijem izvoru socjjalističkog drugarstva, Sve je to video Trofim.
Jedan omladđinac napisao je pesmu u kojoj je poručio Trofimu: »Ne kazuj ime svoje...«; a drugi je poručio rumunskim i ostalim inostranim drugovima: Sva naša će dela životom da zbore,
sve naše ćeć ruke dalje da. vam mašu ko drugu — saborcu...
Zadrhtalo je srce i odgovorilo delom i pesmama. Iz dubina narodnih provrele su nove snage — pađaju jučerašnje norme, blistaju „udarničke značke — za socijalizam,
— Na vama se vidi da ste radili i da niste radili lako — rekao ie drug Pijade na dočeku brigadista Beograda. A oni su sa ljubavlju gledali staTog revolucionara.
— Pa mi se učimo od vas, — kliknuo jie jedan od komandira,
— TI tebi je bilo stoput teže pa nisi dezertirao! ,
— Nova smena neće biti gora...
Klicali su omlađinci i vera najboljih gorela je u njihovim srcima.
Dezertirali su oni koji su se prestrašili veličine zadatka, oni »u Nojima se probudila kapitalistička sopstvenička duša«. Radne brigađe naše zemlje 'formiraiu drukčiju đušu. Beogradska, omlađina uputila, ie pozdrav Titu: »Obećavamo da ćemo više no ikad uložiti sve svoje mlađalačke sna-
ge... Defilovali su poređ pretstavnika ·
vlade, Partije i masovnih organizaci-"
ja. Čvrsto napred uprtog pogleda, A
najmlađi brigađist stočetvrte beograd-
ske udarne brigađe okrenuo je nasmejane pametne oči i uporno se zapledđao u oči druga Pijade. On mu je uzvratio osmeh, dobar kao i njegov: prvi pun rađosne vere u rukovodstvo, drugi pun iste vere u novu smenu.
Meke NJEGUB ' raj
- naroda.
Miroslav ĐORĐEVIĆ
meopisani, nego šu u tami ostajali i
ciljevi oslobodilaške borbe srpskog samostalnog oružanog odreda &rpskog narođa, Koča je ispisao onaj dalji, dotle nenapisami list Rajićeve istorije, u kome u jasno, u stvarnosti, odvojoni borba &rpskog naroda i njeni ciljevi od austriskih ratova i njiho= vog cilja.
Kočino delo nadovezuje se na dela njegovih znanih i neznanih preihodnika, boraca protiv #iramije s obe strane Save i Dunava, na teška iskustva naroda, koja su mu ulazivala put. Ali, i još više, ono, u celini iskustava ratnih godina 1788—1791 ponavlja još jednom sva teška iskustva jednog punog Veka borbi i stradanja, da bi konačno pošlo putem koji je Koča ukazao, putem samostalne borbe srpskog oružja, a protiv turskog ugnjetača i planova austriskog osva-
:;· Jača.
UOxdarac pod Bečom 1683 godine, nanet Kara-Mustafinoj vojsci, fursku vojsku je bacio s ove strane Save i Dunava, a Kara-Mustafu u grob pod Beogradom; svoj san,o slavi platio je večitim snom ikao žrtva svilenog gajtana. Svedok ove prolaznosti sile, pritisnut ugnjetačem od koga šu ga đelile nepremostive Wuproimošti, — a Kako se klasna suprotnost skoro potpuno poklapala sa verskom, suprotnošću rajetina, hrišćanima, mevernika prema gospodaru, muhamedancu,pravovemom, — 3«pmporobljeni srpski narod je od hrišćanske Iyvrope očekivao pomoć, računajući da se krst protiv polumeseca bori da bi raja mogla dabhmuti đušom, da bise sa sveta uklonila osmanliska tiramija. Zato je mogao vezivati svoje nade za Austriju, koja e, potiskujući Turke od Beča prostrla do Save i Dunava, očekivati nmjemo dalje ratovanje protiv Turaka, ne tražiti da mu se pokloni slobada, spreman đa je sam ·izvojuje. Zato je i srpski narod s druge strane Save i Dunava, u srpskim zemljama pod Austrijom, čekao dan u kome će uz pomoć Austrije potisnuti Turke, ujediniti se sa svojom braćom wu Srbiji, ostvariti sopstvenu, mezavisnu državu. Tu pomoć Austrije srpski narod nije gledao kao ćesarevu milost, već kao veliki dug za one kosti srpskih boraca rasejane od Beča do Save:u slavu austriskog oružja, i
Na tlu tako izraženih oslobođilačkih težnji naroda u predvečerju srpskog narodnog ustanka, javiose »samozVvianac« Đorđe Branković, »lažni despot«, tražeći priznanje svoje despotske loze, ali ne zaboravljajući ni svoju despotovinu, postavljajući za cilj svoje borbe ujedinjenje srpskih zemašžja 8 cbe strađe Save i Dunava, stvaranje srpske države. U tome dalekom' dobu istorije ugnjetenog srpskog mnamoda,u kome je on uporište svojih borbi malazio u iradđiciji i legendama o, nelkadašnoji slavi i voličini, i tražeći sa= mostalmu srp: državu Tražio sevoja stara prava, može še razumeti da, pre nego što su sazrele nove društve= ne snage da oslobodilačioj borbi naroda dađu mov polet i oblik, — jedan čovoalk, koji duboko želi slobodu i nezavisnost svoga naroda, prede niti svoje loze u daleku prošlost negdašnje slave, fmaždajfi prisznamje svojih vladarskih dostojanstava. Austriji, koja je m ratu protiv Turske (tzažila pomoć &rpsircg narođa kao mužanm uslov za pobede, ništa mije smotalo sumnjivo despotsko poreklo samozvanca da bi mu Dpodarila titulu grofa i despota i da bi, Kkremuvši u dalji ratni pohod preko Save i Dunava, u njemu {tražiJa čovena Koji će srpski narod pozvati u borbu čije bi ona plodove žnjela. Ali, kada je taj samozvanac 1689 godine sa dunavske obale uputio proglas srpskom narodu spremajući se da kroši na tlo Srbije i poveđe borbu kojom bi narod sam odlučio svoju sudbinu, Austrija je u njemu videla stvarnu, neposrednu opasnost, uvidela je jamo da će svoju igru Sa STpskim na”odom moći da sprovodi samo alto ga obezglavljuje. Zato što je, za svoga života, bip stalna i noeposredna opasnost po interese austriske krune, Branković će biti doživotni sužanj Austrije. Umreće posle dvadesetgodišnjeg zafočeništva, ali će ostaviti pored svoga dela i svoju meč, »Hronike«, tu prvu istoriju srpskoga naroda. Brankovićeve »lična pretenzije« objektivno su mnačile to, da Srbija, oslobođena od Turaka snagom narođa ne ireba da postane austriska zemlja, nego samostalna država srpskog naroda.
Od Brankovićevog sužanjstva do Kočine pogibije protekao je pun vek, pun vek daljeg ropstva srpskog naroda pod Turcima i »slqbode« pod Austrijom, ali je kroz taj vek dalje sazrevala svest naroda upirući se na teška iskustva. Austriska okupacija Srbije 1717—1739 bilo je najcrnje od tih iskustava. * 0
Godine 1788 započeo je novi rat Austrije i Turske, čije će poprište, kao i ranije, biti srpska zemlja. Kao i ranije, u ime ćesara proturiče se preko Save i Dunava proklamacije, u njegovo ime će feldmaršal graf von Lasšcy obećati srpskom narodu milost, pokroviteljs}vo i streljanje za nepokor= nost. Koristeći, kao i ranije, gnev raje na turskog ugnjetača i njegovu gotovost na borbu, potismuće auslriska vojska Turke iz delova Srbije, i truditi se da zavede austyiski red umesto furškog, zatim, prinuđena na povlačenje, prepustiće srpski narod osveti turskog mača, ne želeći đa mu pomogne oružjem i muhicijom đa nastavi svoju borbu, želeći da narod opet potpadne pod turški jaram, kao potpuno obespravljena raja. Kao i ranije, povlačenje austriske vojske biče praćeno agitacijom za preseljavanje naroda pod krunu Austrije, da bi Austrija dobila dobre graničare
najamnike za evropska rakišta, da bi ·
se starešine naroda prevukli pod ruku i na dohvat austriskih vlasti, da bi se obezglawjo narod, kako bi obeš= pravljen i obezglavljen narod idućom prilikom, pri iđućem austriskoturskom ratu slepo išao za Austrijom, — od sultanove postao ćedarova LM + e
Istupajući kao predvodnik
te, kao što se sada mašemu rodu Wlu=
Ovaj rat je pomovio mmoga stara
iskustva, ali jo doneo i nova, koja će
učiniti da se stara više ne ponove, U svojoj borbi narod je učinio korak „đalje, a taj korak dalje, omogućio mu
je da napiše prvu 'glavu &voje nove.
istoršje, »Kočinu krajinu«, i đa u temelje svoje dalje borbe uzida sva teška "iskustva minulog veka svoga stra-
- danja,
Branković je došao do Dunava da Dozove narod u borbu, Koča je prešao Dunav, pozvao narod u borbu, prokrčio sebi put preko Požarevca, Palanke, Batočine, Bagrdana i zagospodario carigrađskim drumom, okupio pet, deset, pedeset, petstotina, tri hiljade boraca, zaletao se! na Turke, otimao im oružje i njihovim oružjem
ih tukao. »Prokleti Koča« — kakosu ~
ga Turci zvali — pokazao ije šta će biti onog dana kada raja sama krene u borbu, magovestio je onaj rat do istrebljenja koji će se rasplamsati pefnaest godina docnije. Na dunavskoj obali sa koje je Branković ofišao u sužanjstvo, sa ikoje ga je Austrija makla, misleći da ga narod ne-
će zapamtiti, misleći da će sa Heb-
skim sažnjem umrefi i žudnja naroda za slobodom, na istoj je obali Koča izdahmuo herojskom smrću, — ali je već, ukazao narodu put njegove šamostalne oružane borbe. Koču i njegovu četu je austriska vojska ostavila same u nejednakoj bobi protiv nadiruće turske sile, ostavila ga je da padne od turske ruke, misleći da narod neće znati ko mu dadari nož u leđa, misleći da narod neće pamtiti izdaju kod Brzaske. »Ama zalud sila i junaštvo, — kad ga pogan na prevari ubi. — Ubi njega gadna švabadija — u poganoj zemlji alemans\koj«, — pevao je marod o Kočinoj smrti, smrti koja mu je kao blesak munje osvetlila ftrageđiju njegove borbe, ne samo 1788 i kod Brzaske nego u čitavom ovom ratu, od Drine do Timoka. Osatio je narod da talasi koji kreću sa severozapada da zbrišu Osmanlije sa Balkana treba i njega da zbrišu, i da su ćesaro-sultamska kotrljanja preko Srbije grčevit koštac oko toga ko će raju da baci pod svoje noge. |
Smisao ovih stradđanja probio je meodoljivo u svest naroda i na flu Srbije nicali su zapisi, iz zapisa je nicala istorija koju više niko nije mogao krivotvoriti, koju nije mogla brisati ćesaro-kraljevska cenzura, »Triput jesu Nemci srpski narod izdavali i Turkom pod sablju pređavali« — zapisao je fronoški letopisac. Za prvu izdaju optužbe su bile Bramkovićeve »Hronike«, za druga — Rajićeya »Istorija«, za treću i najveću izdaju — novi zapisi po crkvenim zidovima i listovima crkvenih Knjiga, koji su ozna=čavali stvarni početak nove srpske književnosti, T.tako se u onom periodu, koji su istoričari nazivali austrisko-turskim ratom, a marod Kočinom irrajimnom, u onom periodu od koga je marod brojao kalendarske godine, osećajući u. njemu. rađanje .svoje nove jstorije, — rađala i nova narodna kultura. Zapisi o ovom ratu iz pera mnogih znanih i meznanih letopisaca tih teških dana i godina, obavijeni su djmom plamema kojim gori srpska zemlja, kroz njih se oseća miris zgarišta, čuje se plač turskog roblja i škrgut zuba mna Nemca, izdajnika i ovoga buta. Reč je bila otisak krvi i gareži, i zato zapisi od mo nekoliko redova govore nedosž}ižnom snagom, zato iz svake rečenice izbija ep, iz svake hronike velika, snažno doživljena istorija srpskogg marođa, mjegovim sopstvenim svedočanstvima jispisana... -
Kađa ·je majzad, i posle svega, đa ne bi bilo sumnje za koga treba da se bori raja. ćesar pozvao borce protiv turske tiranije da se upišu u ma=jammike koji će gušiti tuđu slobodu, kada je u slavu ćesara trebalo rasejati kosti frajkoraca po francuskim bojištima, Aleksa Nenadović je, odbijajući čašt da po belom svetu.ratu= je kao austriski oficir, rekap u ime čitavog maroda: »Ne izneveravam miti ostavljam ja cara, no car ostavlja mene i sav narod srpski kao njegovi stari šio su naše pradede ostavljali«. Da i ovoga pufa lo ne bi ostalo samo skupo plaćeno a mekorišćeno iskustvo, osetio je đa bi to trebalo zapišsati, osetio je da već jednom narodireba sopstvenom rukom da ispisuje svo-
' ju istoriju, iako bi se na njoj zaista
mogao da uči, »Zato idem, — rekao je, — natrag preko Save, a nemam pisara ni drugih učenih ljuđi, no ću ići od manastira do manastira i kazivati svakom kaluđeru i popu da u svakom manastiru zapišu đa više nikada ko je Srbin Nemcu ne veruje...c
Ali, tađa je tronoški letopisac već završio poslednje ređove povesti o
· bivšem ratu...
To što je rekao Aleksa, mislio je čitav narod, u to se uverio na sudbini Koče, i onog cvefa srpske mladeži, pokošenog zajedno sa njim, na &udbini one nejači koja je u zbegovima po Titovima i po dubravama preko Save i Dunava umirala od gladi i zime, na svojoj sudbini, kada je bio prepušten osveti turskog mača.
Za sve žrtve turskog mača i ćesarskog pokroviteljstva, za sve posečene i pomorene, za sve njih ponabijane na kolac s ove strane Save i Dunava, i za onu jadnu i bogom prokletu ženu i majku, savejanu snegom nedaleko ođ manastira Hopova, &a mrtvim. detetom na mrtvoj sisi i troje mrtve dečice u mrtvom zagrljaju, za Sve njih je progovorila svest narođa jasno, nedvosmisleno, ogorčeno, divljom snagom, pod perom smirenog letopisca: »I tako jeste postrađao i prosuo se bedni Srbalj verujući prokletom Nemcu. Nebrojeno. jest se izrobio. Tako isečeno neiskazano. Crkve i manasšti-
ri jesu ne malo po celoj Srbiji opustili. I u malo vremena triput jesu Nemci srpski narod izdavali i Turkom pod sablju predavali. Od šada, pak, oci i braćo, pazite se da ne postrada~
_SaMi
|; ili, di
BROJ 30