Књижевне новине

' sla

»Corski tokovi« Janka

i zbirci pesama Janka DĐonovića, Koju je objavilo Izdavačko preduzeće »Prosveta«, obuhvaćene su pesmič napisane pre, ža vreme j posle rata ustvari skoro dvadesetogodišnji pe'snički rad Janka Đonovića. Kada su prvi put objavljivane u bpredratnim književnim časopisima, te pesme su obratile na sebe pažnju svojim nOoVim motivima, svežinom boja goskop podmeblja, i prkosnim i izražajno interesantnim akcentima, a najviše time što su pevale o seljaku ilačenom i brutalno eksploatisanom, o iseljenicima koji ginu po američkim rudnici-

ma, o onima koje dotzdašnja građan- .

ska poezija nije opevala ili je opevaJa lažno, Pesme Janka Đonovića imale su triđesetih godina svoj udeo u borbi naše napredne literature protiv eksploatatorske klase, njene vlasti i njene ideologije. i

| _ Zbirka je podeljena na cikluse, 8 · pokušajem da se pesme grupišu po motivima, a ujedno i po vremenskim periodima, tako da je jedan ciklus postao »Vidici i torovi« (1928-1984), a drugi gotovo u istom vremenskom periodu (1999-1935) »Crnci i Crnogorci, Redigovanje pesama po ciklusima, kako je učinjeno u zbirci, ostavilo je izvesne nejasnosti, Zbog čega je ciklus »Vrijedi živjeti na svijetu« (1943–1946) obuhvatio i one pesme koje su pisane u logoru za vreme rata i one posle rata, nije motivisano.

U pesmama koje pripađaju ciklusu »Vidici i torovi« Đonović je Ope" vao svoje detinjstvo u zavičaju Oštrog, kamenjarskog planinskog podneblja, sa rasturenim slamnatim kolibama i seljakom »ispucanih ruku ko hraštova kora«, Tu je izražena ljubav pesnika prema zavičaju, sirovoj snazi njegovih pejzaža, prema njegovom

· lokalnom, domaćem, seoskom i čoban-

skom životu, a ujedno i tuga zbog Uu· bogosti zemlje u zavičaju, na kojoj je seljak slabi, pregaženi rob. Kada sti. hijnost preovlađa u njegovom pešničkom stvaranju,on s jedne strane dolazi u jimragm islicii do naturalizma (»balega mohlcra na Škalju«), s druge strane do čisto knjiških hiperbola (»u tim suzama izlivalo se more ljubavi«) i do nekog paradoksalnog, na primitivan na· čin iskazanog: modernizma (kukuruzni hleb je »kao živi, brdski, crnogorski reljefe) a u MWoncepciji do nekog izdvajanja šela iz celine društva.

On živi sa ljudima, prirođom i pred-

svog rodnog kraja, Izvan tog

craja on še ošeća bez korena, otcep-

usamljem viđeći jaz između gra-

da i sela. Od one sirove zdrave, silo-

vwite snage pejsaža Crmnice odudara

u pesmama izražena tuga pesnika za

promašenim Životom, Vvajkanja zbog topa što u građi sreće nij? nono.

'UU ciklusu »Vidđici i torovi« nagovešteni su izvesni socijalni momenti u robovanju seljaka kapitalističkim eksploatatorima. Oni su sa večom poetskom snagom i boljim „pesničkim kvalitetima iskazani i oblikovani u ciklusu pesama »Crnci i Crnogorci«.

_ Te pesme sadrž rađu wu ı „rmerici, ruađdarima, wgmpljen TWopačima, konjuarima, \ontrabandžijama, o onima koji žive, rade i bore se u najmučnijim, najbrutalnijim i

za život najopasnijim uslovima.

Tog bola za ljudima svoga zavičaja iz Roga odlaze pesnikovi zemljaci na naj#urovije robijaške radove ima i u peami »Crmnica pod jesen« u kojoj se tuguje za onima koji polaze na robijašku nadnicu u dugom redu, »kao zaro-

. U pesmi »Konjuari«, kao i u | »{(ontrabandžije« isti je bol za koji se danonoćno bore za hleb, mučeni, kinjeni robovanjem, uvek pod pretnjom gladi, u surovoj borbi za malo egzistencije. Đonović je pokušao đa u pesmi »Pjesma o nama« iznese sintezu ropskog položaja ljudi svoga zavičaja 1 njihovog revolta protiv robovanja, ali je ta sinteza ostala na njihovoj slici prema obličju samoga pesnika (»O, mi osamljeni, ostavljeni, pogaženi«) i u buntovnom odnošu na ropstvo neiskazano, nedorečeno.

Pojeđine pesme u tom ciklusu su veoma neobrađene, siromašne u mislima i slikama, nategnute u izrazu, Deluju i

primcipu u leto, o vrelom principu pri javljanju vrućine, o hladnom principu u pojavi hladnoće i tsl., — dakle realistički princip „u sociialističkom realizmu, po mišljenju druga Fadejeva, javlja se samo kao kritika svega negativnog, zaostalog učmalog u našoj stvarnošti. A. kakav je to realizam . koji ne vidi u našoj realnoj stvarnosti mišta pozitivno? — Pa za to postoji momantizam! — odgovara drug Fadejev, Osakaftiv, opsekav, »sakrativ« na Prokruštovoj mpoštelji svoie sheme realizam, A. Padejev spaja tu svoju wnakaženu Žrtvu sa romantizmom, koji je takođe pošteno opsečen, OBiromašen, jer kako se javlia ne kao sastavni deo, ne kao funkcija sociialističkog realizma, več kao neki »princip« vredam sam bo sebi. on se sam otkida od realnosti, od zemlie, ođ žive socijalističke stvarnosti. T eto od spajanja dveju tako isušenih aostrakcija &labačkih »principa« drug PFadejev hoće da dobije zdrav sociialističlei realizam! Premđa on i upoređuie književnost sa mičurinskom jabukom, njam da bi Mičurin ukrštao tako O roditelje u nađi da dobije _ od njih zdrayo potomstvo. • Vidimo da drug A, Padejev i teoretici koji razviju njegove misli. u8tvari, preuznose romantizam nad realizmom. Ustvari Wpitikn svega nega fivnog. učmalog, zaostalog, naravno, vrlo je važan zađatak, ali ie mi negujemo u ime afirmacije, a, ne kao kritiku rađi kritike. A pošto po she. mi druga Fadejeva oblast afirmacije pripada romantizmu, znači vodeća odlučujuća uloga pripada ubravo roizmu,. Drugovi koji dele ovo mi. Beljenje morali bi, ako bi hteli — da

| njihov omiljeni i . bi touna) jih j zraz. biti

prekrstiti i j cij Soojjalističlkci realizam u so-

ički romantizam! Slabo bi se amo takav Tomantizam pokazao pri Piroveravanju sooijalistički...

apštraktnim | poimona »progrefivmoga romantizma naši dru

e motive o robijaškom

ili »do kraja« dosledni, — ·

kao slaba proza u kojoj

nema ni mašte ni duha: Mo

»Vaših mišica snažnih lomiče se kuke, Život će rušiti vas kao vi zemlju.,

Vašu mladost koju ste onako silnu donijeli

Pogrebno će sahranjivati zlatni zveket novca«.

U ciklusu »Mostovi« skupljene su pesme Janka Đonovića koje nisu direktno povezane sa njegovim rodnim krajem, pesme koje označavaju negatorski slav pesnika prema društvenoj stvar nosti u periodu između 1987 i 1940, u periođu mračnih godina monarhofašističkih diktatura i bezobzirne kapitalističke eksploatacije. Tada je napredna poezija. kojoj je pripadala i poezija Janka Đonovića, imala uđela u mobilisanju rađnika, seljaka i napredne inteligencije protiv priprema fašizma. Pesma »Dunavski Most« sadrži protest na kapitalističku pljačku, koja baca radničke porodice u bedu. No motivi tog protesta nemaju korena u pokretu koji raste revolucionarnom dinamikom u narodnim masama. Motivi protesta ostali su u razočaranosti samoga pesnika i njegovom jetkom suprotstavljanju gradskom životu. U pesmi »Dunavski Miost« je vrlo izrazita unutrašnja nesređenost, nepovezanost misli i osećanja, koja je karakteristična za veliki deo pesama Janka Đonovića. On sklapa u toj pesmi fragmente koji se odvijaju jedni od drugih sasvim drugojačijim raspoložernjem i smerom misli i osećanja, Dunavski most se prikazuje pesniku kao tribina, ali je nejasno ono Što on na toj tribini iznosi: đa li je to

ogorčenje zbog toga Što su se uz most pribile radničke naseobine u bedi, da li zbog toga što Beograd preko tog mosta isisava Banat, da li zbog tog što se pesnik u kapitalističkom Beograđu oseća stranac. Revolt muči tu pesnika, a pesnik ne može da nađe pogodan izraz, zamuckuje, bori se sa stihiskim navira–njem osećanja i na kraju završava pesmu revokacijama Morače koja na sebi mostova nema, strojeva nema, željeznica nema, i tako gola pesniku je ži-

Pesme Janka Đonovića nemaju dovoljno snage u poetskom izrazu i tamo gde one imaju da iskažu aktivni, borbeni odhos prema stvarnosti. One ne nađu prave akcente, one u kojima na oštrici duha i misli skupi grev tlačenog naroda i poklič naroda u borbi, ne nađu ni rečitost koja bi izvirila iz osećanja revoltiranih masa, pa ni slike koje bi plastično izrazile veliku borbu naroda protiv kapitalističkih eksploatatora i fašističkih Dporobliivača. Njegovo siromaštvo izraza svodi se vrlo često na ovakve stihove, koji ni izdaleka (ni u dalekim aluzijama) ne iskazuju pokretački duh i snagu bor, be demokratskih narođa u Šwaniji nisu »Mi pronosimo plamenu zastavu mržnje i ljubavi visoko, višoko«.

U ciklusu »Mostovi« ponovio še

vidljivije stav Janka Đonovića prema ~

gradu u odnosu na njegov zavičaj. Pesme »Gradsko nebo« i »Riječi o ljubavi« izražavaju njegovo osećanje duževne-—teskobe M_gradu, pušenja u erađskom vazduhu, beziđejno ideali. ziranje zavičaja, rodnog kraja u kome nema betona i šina, mostova i laži:

»Pismonošo dragl, ti ne znaš

kako su meni prazna, krvava jutra,

kako sunce mrači nad ovom sobom,

i od njega ostaje na golom zidu

samo crni, vreli žigl«

Ovi teški doživljaji su i u viđenju patnje, stradanja eksploatisanog radnog naroda, u viđenju njegovih beđnih materijalnih uslova pod kapitalizmom, ali revolt protiv takvog položaja radnog narođa ostaje u pesniku. ne dobija karakter i poetski izraz opštega, već je njegova lična reakcija, rastvorila se u njegova lična razočarenja, u njegove lične nostalgije za rodnim zavičajem, u kome on kao da je imao više sreće, uživao više lepote, pa i društvene pravde. U cis klusu »Mostovi« je i pesma »Ljubav« kojoj nije bilo mesta u zbirci, jer je sva grubo formalistička, ružna u 1nvenciji, u slici, sva osećajno i u sli kama deformisana-·

35 MN :W

30 Ciklus »Iza žica« sadrži pesme pisa ne u zarobljeništvu, I u njoj je uoč-

ljiiva karakteristika poezije Janka Đonovića koju smo podvukli kada je reč o niegovoj poeziji sa društvenom tematikom, i u njoj on prvenstveno poklanja pažnju sebi, pitanjima svoje ličnosti. To što je rat morao svom snagom gzapljusnuti i zarobljeničke logore, to što su oni bili jedan deo terena i fronta na kome se odrazila Velika bitka između fašizma i snaga narodne demokratije, to je nevidljivo u ovom ciklusu Janka Đonovića. Jan ko Đonović piše o logoru jednu intimnu osećanju pesmu »Pišcm ti kao sebi« u kojoj ima lepih, toplih, lir-. skih stihova, ali izolovano od događaja koji su duboko potresli svet. — »Ronim u ovo tkanje koje kraja nema kao sunčev slab u travni greben da se nađišem jedre samočće i bilja, da se, umoran, za sobom okrenem.«

U zarobljeničkom logoru, po pesniku, nalaze se, samo živi kosturovi, u njma nema duha, nema one životne snage rodoljublja koje je nosilo naše ljude u zarobljeničhim logorima, držala ih uspravne, izdržljive do kraja snage, da podnesu i glad i torture, i sve nostalgije za zavičajem, lične drame i tragedije. Ono što za robljenik nosi kao jedino dobro u Svo” jim grudima u Đonovićevom zarobljeničkom logoru, to je sunce. Unutrašnje vatre koja je bila najbodriji pokretač u zapobljeniku, a koja se nalazila u aktivnoj veri da će se savladati varvarski neprijateli slobode i čoveka — fašizam, nema u Đonovićevom zarobljeniku. Samo mu je od svih živoĐnih ideala ostalo kao brodolomniku sunce »krupno, jarko, plamitjeće«, a peče ga pitanje neizvesnosti, da li će doveka gmizati po prahu logora. Đonović u logoru ne upravlja posled borbenim snagama naroda, već suncu kome je u pesmi prilepljen epitet da je »ribelsko«, što treba da znači da je ustaničko,

'U pesmi »Kolona« viđenje zarobljemika koji pripadaju sovjetskim narodima ne inspiriše pesnika motivima o Crvenoj armiji, o njenoj oslobodilačkoj snazi, već se uglavnom zadržava na slici kolone, slici koja po unutra'šnjem izrazu nije u šrazmeri sa pesnikovim doživljajem veličine značaja slova S.VY. (Sovjetske Unije).

Obeležje pesama iz zarobljeničkog logora Janka Đonovića je samoća i izolacija. (To obeležje je u drugoja. čijem lirskom izrazu sublimirano u poeziji Milana Dedinca). On je u pes= mi »Moje sunce« »sam na svijetu«,a u pesmi »Majka« on živi samo od sećanja na domaće ognjište, na zavičaj. U toj pesmi Đonović je pokušao da aufobiografski oživi Svoje dehbinjstvo, davši mu tople, intimne lirske akcente koji su izrasli iz bola za izgubljenom slobodom i izgubljenim rodnim krajem. U toj autobiografiji pesma ima vrlo upečatljivih slika života porodice u brdskomr kraju Crminice,

Koliko je izolacija Đonovićeva u pesmama iz zarobljeničkog logora od borbe naroda velika pokazuje pesma »Djeca rata« Njegova deca nisu deca otadžbinskog rata, deca koja su izrasla u borbi sa fašizmom, sa okupatorom, sukobljena u ilegalnim i u vojnim altcijama sa neprijateljem. To su deca u koje je rat utisnuo samo užas smrfi, tragedije, prizore :

pogubljenja; katastrofe, To su deca koju u ratu nije preporđdio veliki životvorni dah revolucije. Ona su razrivena ratom, uništenih nerava, ona su, kako pesnik kaže, ostala bez čula.

Pesma »Mir« nema revolucionarnog stvaralačkog daha, već je mir zamišljen kao epilog katastrofe, kao wiraj tragedije, samo kao izlaz iz pogubnoga i nepodnošljivoga pakla. To nije slika „mira u kome će se razvit velika borba za socijalizam. .

Đonović teško izlazi iz subjektivne učaurenosti i u svojoj posleratnoj poeziji. Ciklus njegovih pesama iz posleratnog perioda nosi naziv »Vri-

RRJIŽEVNE NOVINE

| i Tnov ! ća jeđi živjeti·ma svijetu«. Već sam taj.

naziv koji je i naziv jedne njegove ı pesme, pisane u logoru za vreme ra-

t ; 7;

ta, ne slaže se sa onom ogromnom ljubavlju, oduševljenjem za život koJe su revolucionarne snage pokazale kada su se borile protiv fašizma i kada su pobedile neprijatelja, kada Su srušile u svojoj zemlji i porobljiVački kapitalizam, U zemlji koja je izvojevala borbu protiv kapitalizma i koja izgrađuje socijalizam ne postavlja se pitanje da li je vredno živeti na svetu ili ne, Takvo pilanje ne postoji kod ljudi koji nose stvaralačku dinamiku preobražavania sveta. Ono je nužno izbilo iz pesnikovog viđenja vrednosti života u sitnim radostima, u belim „kućama, u maloj deci, u nevinom iwkratfkom toku reka, u doživljajima pustupaka ljudi lično prema „njemu, humanističkih i intimno osećajnih. Pesma koja je u današnjici vrednost života našla u sitnome. u ličnome, izvan društvenih ı narodnih revolucionar– nih akcija i dela morala se završiti onako zamagljenom strofom u kojoj se ne kazuje sadržajno ništa osim metafizičke himne životu u puno apstrakinim „formulama kao Što su »vječni Život«, »sveto plravo«.

»O, bđij, nađ nam, ti vječni živote,

bdđij nad nama, ti sveto pravo —

kada je na suvoj, ispucaloj zemlji

raskasapljeni, krvavi čovjek

pružao ruku za pomoć«.

Te apstrakcije ima i u drugoj pesmi. istog ciklusa, u pesmi »Krvavi gnjat« gde je postavljeno i ovakvo pitanje: »Je li to skok iz carsiva nužnosti u carstvo slobode«, u kojoj je veličina zemlie „omerena žalošću majki, sestara, i kamenim lukom Apenina koji se sunovraća. Pesma »Krvavi gnjat« je sva rastrizana, po= rušenog jedinstva u ideji i osećanjima, puna nabacivanja revokacija ko je jedne s drugom veze nemaju.

U ciklusu su pesme vezane za prve dane osiobođeni?: »Dva dana života«, »Povratak«. »Zvona«. I u hjima je praznik slobode zabeležen intimnim doživljajem, i tu praznik slo pode nije opevan kao narodna švet+ kovina i tu su radost i sreća izražemi u ličnome, u preokupaciji sobom, u blagovanju što usamljeni, umorni čovek može da nađe leka svome kr-

vavom lutanju u rodnom šzavičaju. Samo u pesmi »Zvona« odzvanja

patos pozdrava narodnoj slobodi, himna slobodnim obalama Jugoslavije. No i tu se uznesemost patoša kvari poslednjim stihovima u kojima zastave u pozdrav bujaju sa prozora, sa katarki, sa kamiona, »bujaju kao slapovi ovih tužnih i veselih zvona«.

Vrednosti poezije Janka Đonovića nalaze se u njegovom snažnom doživljavanju podneblja svog kraja, gorske prirode, gorskih fokova, goleti i života čobanskih koliba, u ljubavi prema malom čoveku, svome zemijaku, u lirskim motivima kada osećaj no revocira detinjstvo ili doživljaj ljubavi, Njegove prve pesme obeležavale su pesničku individualnost u velikoj meri sirovu primitivnu, stihij ski razmahmutu, ali u izvesnoj meri ·'osobenu i markantnu. Detaljna analiza stihova njegove poezije, među= tim, otkrila bi još mnoge druge nedostatke kako sadržajne tako i formalne. Stih njegove poezije je često lišen melodičnosti, a jezik i ako svež,

i ako ima u sebi daha planinskih gora, sađrži u sebi velikim delom sastojke koji nisu bolieg pesničkog

kvaliteta. Ima u njegovim stihovima i nelogičkih i nerazumljivih misli i figura (na primer: »O, tebi, ribelsko sunce dižem ovaj akcent mneutešni«, »zahodi rastu«, logor kao neistrta mrva kipi, »i ubraše krvave jabuke buneć«.)

Janko Đonović bi se morao osloboditi stihijnosti u svome stvaralačkom radu, raditi mnogo više na sVOjoj poeziji i mnogo ie više obogatiti savremenošću revolucionarnog života narođa, kao što je u nekim svojim ranijim pesmama nagovestio.

Velibor GLIGORIČ

„air „VV 1 ajd Vi OPA UP", Tana e

_ REVIZORI-SARADNICI

|. '

Revizorski posao vrše u našoj zemlji državne, jnvalidske, narodnofrontovske i još poneke privatne prodavnice. Državne i društvene prodavnice preuzimale su postupno prodaju štampe širom zemlje upravo zato, jer su revolucionarne promene i razvitak naše štampe uslovili formiranje novog širokog aparata za njeno rasturanje. S pravom se očekivalo da će rukovodstva i nameštenici preduzeća za rasturanje naših novina i časopisa „shvatiti u punoj meri .odgovornost svog pošla, odbaciti merkantilizam kao ružan i šletan ostatak prošlosti i shvatiti, u prvom redu, da izvršava– nje svih političkih, ekonomskih i kulturnih zadataka u velikoj bici za Petoljetku, za socijalizam, delotvorno pomaže naša štampa.

Baš zato Što su »Književne novine« od samog početka svog izlaženja naišle u našim čitalačkim masama na jak odziv i što im je tiraž u stalnom porastu, smatramo za potrebno da progovorimo o nekim revizorima, koji svojim komoditetom nastoje da priguše i ukoče sve jači interes naših radnih masa za kulturu.

Revizori naše štampe pojavljuju se u našem novom društvu kao saradnici na velikom poslu svesiranog Uuzdizanja naših naroda i izgradnje zemlje. Takvih revizora, naravno, ima kod nas. Oni se trude ne samo da rasture našu štampu, nego svojim primedbama pomažu listu da otkloni nedostatke u ekspediciji, da uvaži želje čitalaca u odnosu na sadržaj lista i slično, kao što je slučaj sa radom beogradskog »Preduzeća za rasturanje štampe i propagandnog materijala, drugova iz »Naše štampe« sa Rijeke, revizora iz Splita, Prijedora, Zemuna, Uba, Titovog Užica, Peći i drugih. Drugovima iz Beograda moglo bi se primetiti da još ne kontrolišu sve svoje prodavnice pa se tako događa da neki kiosci, kao na primer onaj na uglu Jevremove i Višnjićeve ulice, uopšte ne dobijaju »Književne novine« ili da ih neke prodavnice, kao »Prosvetina« na Terazijama, drže zabačene pozađi u stelažama, a u izlogu nekakav stari broj, sav požuteo od sunca,

Nedavno su »Književne novine« pisale o prodavcu iz Raše, koji, zbog svoje činovničke komotnosti, maskirane teškoćama oko prepiske i obračuna »ako sve ne prođa«, objektivno sprečava da naša štampa (u ovom slučaju »Borba« i »Književne novine«) dospe u ruke onih kojima je namenjena i koji na nju čekaju. U Raši, konkretno, ljudi čekaju u redovima da bi dobili novine.

Slučaj iz Raše priličmo je tipičan za jedan deo revizora u našoj zemlji. Postoji više mesta u kojima su revizori odbili đa prodaju »Književne novine« jer »misu sigurni« da će prodati toliki broj primeraka da bi im se trud »isplalio«, uzevši u obzir troškove oko prepiske i obračunavanja, Pejanović Đorđe iz Iriga na primer piše da »neće da radi na svoju štetu«. Ili, neki drugi, odbijaju da prodaju »K, n.« jer, navodno, na njihovom području nema interesa za ovaj list. Tako je na primer frontovska organizacija iz Beočina primala tri primerka »K., n.«, a u junu'obustavila i to. A iz Beočina, malo posle toga, aktiv omladine noepotpune gimmazije „pretplatio se na sto „dvadeset i tri primerka »Književnih novina«. Slično, Milorad Milenković, revizor iz Borova ili podružnica »Ljudske pravice« iz Trbovlja odbili su da dalje rasturaju »K. n.« ma da na njihovim područjima, kako smo se osveđočili, postoji interesovanje za ovaj list. Ovakvih primera moglo bi se navesti više.

Kako neki drugovi vode malo ra=čuna da naša štampana reč, name= njena narodu i u interesu naroda, dođe u ruke čitalaca, vidi se i po sledećem slučaju: U Novoj Gradiški pro=davao je »K. n.« privatnik. InvalidBko preduzeće »Iskra« preuzelo je prodaju novina i umesto da povisi broj primeraka, što bi bilo i prirodno i što Bpada u dužnost pređuzeća, njegova

podružnica iz ovog kraja ljubazno nam je javila: »Izvolite slati deset komađa manje«. ?

”

govi objektivno pomažu kretanje sovjetskih književnika na stvaranje dela obtkinutih od realne romantike našeg života. Oni su skloni da izjednače romantizam sa »neverovatnošću« dok revolucionarna romantika sovjetske književnosti pretstavlia, kako je naglasio drug A. A. Ždanov, izraz realne romantike same naše socijalističke stvarnosti. ,

U književnosti još ima tendenciia lažne romantike, nastavliania pod našim novim sovjetskim istoriskim uslovima stare trađicije stavljanja nasuprot poeziji i pesniku — »grube proze« ·života., Vera Inber ie lepo pisala na stranicama »Literaturne gaze te« o pesniku L, Martinovu »koji se zamotava u romantički plašt buntovniRka-osamljenika. On ne shvata da je ta odeća beznadežno oveštala. Štiteći u svoje vreme francuskog romantika raspaljehog uvredama od hladnoće buržoaskog društva, njegova še odeća 'kod nas pretvorila u Sštarudijiu koja zasmejava«. A. nekad je i to bio enapredni romantizam« svoje vrste, forma protesta protiv buržoaske podlosti!

Vrlo je uvredljivo za našu stvarnost, što realno poštojeći današnia Opipljiva, živa romantika iskliučuje še

Strane fteoretičara »novog romantizma« iz realnosti današnjega dana i koju oni primenjuju samo na »romantičku budućnošt« B. Bjalik piše:

»Ono što je za književnika u prošlosti činilo dva zadatka, — realistički zadatak — da slika čoveka onakvog kakav jeste i romantički zadatak da ga slika onakvog kakav može i mora poštati, — pretvonilo še u umetnosti socijalističkog realizma u jedan zadatak, jer ta umetnost ima pravo da pokazuje kao lipično ono što danas još nije čvrsto, ali što mora sutra postati čvrsto«. (Oktobar« N"? 11, 1947, str. 189).

A. Fadđejev je nacrtao u likovima svojih mlađogardejaca ·„sovietskog

mladog čoveka u isti mah kakav ieste _ 1 kakav mora biti, Znači li to da je šio »momantimujeć Šuligu i Valijka, == Hu

Fadejev »pokazao kao fipično ono š

đanas još nije čvrsto, ali što mora sutra postati čvrsto«? Ne! U tome se i sastoji vrednost romana A. Padejeva što je u njemu oličena naša realna omladin3š, što su mladogardejci, uza svu izuzetnu veličinu svoga podviga, tipični i karakteristični za našu heroj= sku omladinu, koju ie vaspitala partija Lenjina—9Staljinma. Njihova duhovna. veličina nipošto niie »slabačli izdanak budućnosti«! To je naša čvrsta sadašnjica, naša današnja slava i gordost. Znači još se jednom kod druga Bjalika ispoljil, nepoverenje i prema realizmu i prema samoj našoj stvarnosti.

Pogrešku druga A. Fadeieva u slikanju boljševičkih likova. koia mu se omalkla u romanu »Mlada garda«. Bjalik objašnjava time što je Fadejev »nedovolino romantizovao« te Svoje junake. Međutim Padejevlieva pogreška je upravo suprofnog karaktera: on se ogrešio o švoj umetnički metod-šocijalistički realizam. Nacrtao je Valjka i Šuljgu ne-realistički, ogrešiv se o jedan od glavnih zahteva 8sOcijalističkog realizma; slikati ljude u njihovom socijalnom delaniu. u borbi. Lenjim.je pisao Gorkome: »Ne shvatajući dela, ni liudi se ne dadđu shvatiti drukčije nego... spolja«, Fadejev je otkinuo boliševike. koje je slikao, Valika i Šuljgu, od njihovog partiskog dela, pretstavio čitaocu Samo njihove razgovore jednog s drugim pa pogreške i neuspehe. Otstupio je od životne istine pokazavši boliševike kao neiskusne, nevešte rukovodioce, netačno, neživotno naslikavši njihove odnoše sa komsomolskom omladđinom. Zato u slikanju boliševika drugu A, Padejevu nije pošlo za rukom da izrazi realnu, heroisku roman– tiku našeg života, partiskog rada i borbe. Pisac je pbšao u tom šlučaiu po liniji lažnoga, otkinutog od realnosti romantizma. koji se niie izrazio u delima već samo u razgovorima junaka. On še istina sšvojški trudio da

tim njihovim razgovorima. i u dšceni tragično besplodne pobune u nemačkoj tamnici, i u drugim trenucima, —

. ali takav romantizam otkinut od so-

cijalnoga dela junaka, olkinut je od sovijalističkog realizma, „besplodan, može dovesti samo do unakaženia životne istine. A Bjalik žali što se drug A. PMadejev »nedovolino« udubio u fai lažni romantizam!

Članak druga Fadejeva »Zadaci književne teorije i kritike« bio je štampan u raznim časopisima i zbornicima pa i u zbomiku »Problemi socijalističkog realizma«, U tom zborniku je štampan i članak druga B. Bjalika »Gorki i socijalistički realizam« koji sadrži karakteristične pogreške za Bjalikove »romantičke« tendencije, Umesto da podvrgne kritici netačne postavke tih članaka, redakcioni kolegium zbomika, u kome

je bio i autor ovih ređova, zadovoljio

se tim da u predgovoru zbomika u opštoj formi ograđi se od spornosšti, »diskusionosti« niza postavki ı člancima. Na taj način, od strane autora ovih redova bila je pokazana idejnoteoretska neodlučnost, ngumešnost da brzo i na vreme ukaže čitaocu na suštinu lažnih shema koje sakate definiciju socijalističkog realizma,

Znači, za poslednju godinu i po u našoj teoriji i kritici nagovestila se lažno-romantička tendencija svoje vrste, Njeni pretstavnici zaboravljaju da Bvaka nova istoriska epoha rešava pre svega Svoje, nove istoriske zadatke, Pritom oma uzgređ rešava i ona pitanja koja nisu mogla naći rešenja u prethodnoj epohi, Ali definisati osobenost epohe polazeći od toga kako je rešila stare u prošlosti nerešene zadatke, — znači odricati novinu toj epohi, njenoj kulturi, nauci, umetnosti. A naši drugovi u Svoju definiciju &ocijalističkog realizma stavljaju kao* osnovno upravo pitanje o tome kako se rešava u njoj stani, u Drošlosti mnerešeni zadatak spajanja

8 romantizmom,

»Autor slika istoriju filozofije, govorio je drug A, A, Ždanov o knji-

zi G. Aleksandrova, — i hod razvitka.

filozofskih ideja i sistem kao ravnomerni evolucioni hod razvitaka putem porasta kvantitativnih promena... ... Autor na strani 475 govori da fi. lozofske teorije stvorene do MarksaKngelsa, premda su i šadržale pone-

kad i velika otkrića, nisu ipak bile

do kraja dosledne i naučne u svima svojim zaključcima, Takva definicija odlikuje marksizam od predmarksističkih filozofskih sistema samo kao učenje, do kraja dosledno i naučno u

svima svojim zaključcima”Prema tome

marksizam se odlikuje ođ predmarksističkih filozofskih učenja samo time što te filozofije nisu bile do kraja do-

sledne... (»Pitanja #“ilozofijeć«. No 1, 1947. str. 957). S gledišta književnih +teoretika,

čije poglede smo analizirali, književ- ·

nici prošlosti nisu samo bili »do kra= ja dosledni« u stapahju realizma sa romantizmom ~

Svaka je zbrka protivurečna, — zato i jeste zbrka! S jedne strane sam pojam realizma naši teoretici svode samo na negaciju, kritiku stvarmogti; a s druge strane zaboravljaju da je realizam u književnosti prošlosti i ustvari bio najvećim delom kritički re. alizam, „i idcaliziraju, ga, okitiv ga skoro svima osobinama. socijalističkog realizma, zapazivši u stvaralaštvu umalo ne svih lhwrupnih književnika iz prošlosti »stapanje realizma ša revolucionarnim romantizmožda. a Je

Pitanje o ištoriškoj novini, osobe. nom Ssvojisvu socijalističkog realizma

ima vrlo ozbiljan značaj za stvara.

lačku prakšu naše književnosti, Sekretar CK KP(b) Azerbejdžana MH. Hasanov u članku »Stvarajmo viso= koidđejna umetnička dela« (sPravda«,

Ne» 9254, 10 septembar 1948 g.) obraća.

pažnju, kao na jeden od najvažnijih Muroka odvojanoziš niza abecbojdšau-

;

»romantizuju« ·

. I REVIZORI-BIROKRATI

Za vreme letnje sezone administra– cija »K. n.« obratila se revizorima u primorskim mestima sa predlogom da povise broj primeraka. Neki su, kao oni iz Rijeke, pravilno shvatili zadatak, drugi uopšte nisu odgovorili ili su odgovorili negativno. Administra= cija je na svoju ruku povisila broj primeraka svima revizorima primorskih mesta, i oni su sve te brojeve prodali, I ne samo u letnjim mesecima nego je većina do danas zadržala taj broj primehaka.

s ge strane postoje primeri koji svedoče kako se pravilnim radom postižu zavidni uspesi. Makedonsko selo Drenovo u Kavađarskom srezu prima i čita seđamdđeset primeraka »Književnih novina«, knjižara Narodnog fronta u Peći (Kosmet) prodaje 200 primeraka, na Ubu se rastura 100 komada, dok »Jugoreklam«, invalidsko preduzeće za Ljubljanu prima svega 950 primeraka, Skoplje 200, a Celje 15 primeraka, Očito je da se ne rađi o jeziku, jer ako makeđonski seljaci iz Drenova čitaju »K. n.« onđa to mogu svakako i građani navedenih gradova. Isto je tako neshvatljivo da revizori mesta kao što su Ogulin, Ruma, Kotor, Jajce, tvrđe da u njihovim. mestima nema interesa za probleme koji se tretiraju u »Književnim novinama«.

Iz naveđenih primera jasno se vidi da postoji ogromna nesrazmera između zahteva i potreba čitalaca i volje revizora da odgovore tim zahtevima i potrebama. Neki revizori još

. nisu naučili ni da zadovolje već za-

interesovane čitaoce, kojih je u našoj zemlji svakog dana sve više, a kamoli da sa svoje strane probude interes i rasture našu štampu i tamo, gde taj interes za određene listove, kao što je slučaj sa »K. n.« još nije u punoj meri došao do izražaja,

Odgovomi drugovi u Savezu inva= lidskih organizacija, koji ima najveći broj prodavnica novina, a isto tako i fronfovske organizacije, angažovane na ovom poslu, treba da ozbilino luzmu u pretres čitav ovaj problem, koji je jedno od pitanja kulturnog uzdizanja naših radnih masa. To pitanje se ne sme tretirati činovničko-biro= kratski ni usko-merkantilno. Uneti našu štampu u narodne mase, dostaviti čitaocima list koji treba i hoće da čitaju — to je visoka i časna dužnošt o koju se trudbenici na rasturanju štampe ne smeju ogrešiti,

R. Ni.

Pripreme za proslavu tridesetogođišnjice Cankareve smrti

U Sloveniji se vrše velike pripreme za Dprošlavu 30-godišnjice smrti Ivana Camkara, koja pada na đan 11 deqembra ove godine, Orkestar Slovenačke filharmonije, zajedno sa veli. kim horom i solistima, izvešće 9 decembra »Slugu Jerneja« „muzičku kompoziciju Matije Bravničara. Idđućeg dama po podne biće otvorena izložba Camkarevih rukopisa i dela u izložbenoj dvorani Narodne i Univer„ zitetske biblioteke u Ljubljani, dok će Umetnička zadruga otvoriti izložbu Cankarevih crteža i crteža raznih aufora koji se odnose na Ivana Cankara. Istog dana uveče biće priređena Bvečana akademija u Ljubljanskoj operi. Na sam dan 11 đecembra održaĆe se svečana pretstava Cankarevih dramskih dela, U nedelju, 12 decembra, pre podne, biće otvorena Cankareva rodna kuća u Vrhnici, a otkri=će se i Cankarev spomenik u Ljubljani i otvoriti njegova radna soba na Rožniku u Ljubljani, U izdanju »Dr= žavne založbe &lovenije« izići će u tri knjige sva koresponđencija Ivana Can= kara u ređakciji dr Iziđora Cankara, dok će »Slovenski književni zavođ« izđati prvu knjigu od četiri knjige Cankarevih izabranih dela, u *redakciji Janeza Logara i Borisa Merhara. Decembarski broj časopisa slovenačkih književnika »Novi svet« biće posvećem Ivanu Cankaru. Ovaj broj će, između ostalog, doneti i dve jos ne= objavljene novele Ivana Cankara.

sh književnika od savremenosti, jedan od uzroka nedostataka' i pogrešaka u njihovim delima, — na činjenicu što mnogi književnici »još uvek slabo vladaju metodom socijalističkog realizma, što nisu sebi dovoljno objasnili u čemu se on bitno razliku-

je od kritičkog realizma prošlosti, što se rđavo snalaze u pitanjima poljše-

vičke partijnosti sovjetske književnosti«, Razne koncepcije koje brišu granice između socijalištičkog realizma i književnih pravaca u prošlosti stvaraju uslove za neshvatanje značaja principa partijnosti kao osnovnog principa socijalističke estetike: te koncepcije mogu samo pojačavati pojavu otkiđanja književnosti od savremenosti, Mi duboko poštujemo sve najbolje trađicije literature prošlosti, bez čijeg nastavljanja i razvitka mne bi mogla postojati ni razvijati se ni naša sovjetska literatura, ali mi imamo na umu i to da se te tradicije m»,

· gu nastaviti i vazvijati samo na os-

novi idejno umetničkog nova/ naše književnosti, POSO

U broju vodećih postavki naše estetike mora biti i postavka o poeziji i romantioi naše realne socijalističke stvarnosti, Ovde moramo polaziti od uputstava partije, od rukovodećih

partiskih dokumenata, gde spada i danova na Sve-_

govor druga A. A, saveznom kongresu književnika i njegov članak o časopisima »Zvezda« i »Lenjingrad«, a takođe od tradicija

STRANA S

naše velike ruske revolucionarno-de=

mokratske estetike, koju su mazradili Bjelinski, Černiševski, „Dobroljubov. Oni su se borili za realističku umet~

nost koja je neprijateljski raspolože= 4 na prema svim oblicima, pa i najta- |

nanijim, bekstva od \ Čuvena teza Čemiševskoga: le je život, — odgoneta nam se” vreme kao postavka da je lep ša sotijalistička stvarnost, naše bedonosno kre (

|, | LE da :

fi 3

v > "|

| |.

—