Књижевне новине

BROJ 3.

STRANA ? 'BiEe

RAZGOVOR MAO CE TUNGA S KINESKIM KNJIŽEVNICIMA

Pošto smo rešili pitanje »za koga« pišemo, nastavio je Mao Ce “ung, postavlja se sada drugo pitanje: Kakve metode treba da prihvatimo? Treba li da podignemo standard ili đa proširimo naš delokrug, kako to ka žu naši drugovi.

Neki naši drugovi ozbiljno su zanemarili rađ na proširenju delokruga. Oni su odveć podvlačili značaj uzdizanja književnog standarda. Neop hodnost podizanja standarda potrebno je naglasiti, ali je pogrešno suviše ga naglašavati. Ako problem o kojem smo maločas diskutovali nije bio pravilno rešen, moraće se pojaviti i u ovom problemu, alto mi ne znamo ko sačinjava našu čitalačku publiku, nećemo imati ni pravilan kriterijum za rešavanje problema uzđizanja na” šeg kvalitativnog standarđa i proširenja delokruga, nećemo naći pravilan odnos između ova dva problema. Pošto je naša književnost namenjena u osnovi radnicima, seljacima i vojnicima, proširenje našeg, delokruga znači povečanje naše čitalačke pu blike među njima; a podizanje našeg standarda znači podizanje njihovog standarda, Da bismo postigli oba ova cilja moramo na prvom mestu ozbiljno učiti od radnika, seljaka i vojnika, pošto se u proširivanju našeg delokruga možemo poslužiti samo onim što njima odgovara. Podizanje stan“ darda znači podizati ga sa njihOVOB sadašnjeg primitivnog standarda, i to ne na standard feudalne, buržoaske ili malograđanske klase, već ga moramo podizati zajedno sa linijom njihovog razvoja.

Kojim izvornim materijalom treba da se. poslužimo? Sva književna dela bez obzira na kakvoji ideologiji počivaju, proizvod su izvesnog umetničkog rada kojim je uobličen u delo materijal iz života ljudi onako kako je odražen u ljudskom mozgu. De“ latnost ljudskog života je bogati rudnik iz koga pisci i umetnici crpe. To su još sve veoma sirove stvari, ali i

· yeoma Žive, bogate i osnovne. To je

Ku Juan: Narod optužuje velep

jedini materijal iz prve ruke. Književnost iz prošlosti i stranih zemalja može se takođe nazvati izvornim materijalom, ali je on iz druge ruke. Ako se takvom materijalu da prednost nađ materijalom iz prve ruke, onda se ustvari uprežu kola ispred volov8. 'Kađa se služimo takvim materijalom Kritički se moramo odnositi prema njemu. Moramo ga proučiti, a mora mo seiučiti na niemu, to jest, moramo naučiti tehniku kojom su ti pisci preneli životna iskustva sVOga vre mena i svoje sredine u književnost, koja stoji opet u saglasnosti sa njihovom ideologijom, Međutim, učiti od njih ne znači preuzeti njihovu tehniku u celini. Ropsko podražava– nje značilo bi najveći stepen degeneracije. Bilo bi to neki knjiški rad, a on je štetan u filozofiji, u vojnoj pOolitičkoj i ekonomskoj nauci, kao i u književnosti i u umetnosti. Revolucionarni i zaista stvaralački pisci i umetnici Kine moraiu da pođu od mase, moraju da odu i da žive među radnicima, „seljacima i vojnicima, moraju đa posvete svu svoju pažnju mjima, Dugo moraju da žive među njima, da učestvuju u njihovim Vatrenim bitkama, da ih posmatraju, da pokušavaju da ih razumetu, da ih proučavaju. da analiziraju razme ić” nosti, različite društvene klase, društvene grupe, razne forme života i borbe, jer se tu nalazi istinski, OgroOmni i nepresušivi izvor žive Kknjiževnosti. I samo posle takvog proučavanja moći ćete crpeti svoju građu koju ćete izatkati u svoia dela,

Zađatak pisaca ili umetnika sastoji se u tome da svakidašnja iskustva stave u organizovan i sistematski oblik, da najvažnije momente istaknu da okarakterišu ličnosti i da sve to sklope u književno ili umetničko de1o. Takva književnost ili umetnost može da potstakne ljude na delo, da ih probudi, da ih nagna da se ujoedine i da se dignu na borbu za poboljšanje svoga položaja, Ako postoji samo književnost koja preslikava pri rodu a ne i književnost s elementima koje je pisac stvaralački uneo u delo, tad9 književnost ne bi mogla izvršiti svoj zadatak i mnogo bi nam više vremena trebalo da postignemo cilj, ako bismo ga uopšte mogli i postići. ,

Sađa, kada še radnici, seljaci i vojnici — nepismeni, bez znanja inekulturni, jersu toliko dugo bili potčinjeni feudalnoj ili buržonskoj vladajućoj klasi — nalaze u borbi na život ili smrt sa neprijateljem koji im ne daje predaha, oni hitno zahtevaju neku Vrstu lako shvatljive lira Oro il umetnosti koja će ih uvesti U kultirpni život tako đa će im se povere~

nje ojačati, borbeno oduševljenje Uuzdignuti na viši stepen, jedinstVo učvrstiti, što će im pomoći da nastave borbu protiv neprijatelja sa jedinstvenom voljom i svešću, Naš prvi zadatak sastoji se u tome da dobijemo što širu čitalačku publiku pre nego što pokušamo da poboljšamo standard, ali između ova dva pojma nema krute granice. Narod traži pristupačnu literaturu i umetnost, a takođe {raži da se njegov kulturni standard diže iz meseca u mesec, ı iz godine u godinu, Takvo poboljšanje u gulturnom standardu zavisi od ranijeg proširenog kulturnog znanja ono ne počinje tek tako, ni iz čega a istovremeno omogućava i stvaranje kriterijuma za rađ na proširenju našeg delokruga

Dakle, da sumiramo:; možemo reći da se osnovni materijal umetnosti i književnosti vadi iz života ljudi, Pošto taj materijal prerade revolucionarni pisci, on postaje narodna Uumetnost i književnost jedne određene ideologije. Jedan deo OVOES materijala uzdiže se iznad nivoa narodne umetnosti i narodne književnosti i slu ži ljudima na višem kulturnom nivou, na prvom mestu kadrovima. To je narodna umetnost i književnost na višem stupnju. Bez obzira na to da li je naša umetnost i književnost na višem ili nižem stupnju, a niži stupanj ne znači gori ukus, — Ona je namenjena narodnim masama. Na prvom mestu ona je namenjena radnicima, seljacima i vojnicima.

Samo ako uzmognete da izrazite ljudska osećanja moći ćete vaspitava– ti narod, I samo učeći od naroda, moći ćete mu postati učitelj. Ako se pak vi osećate kao gospodar nad narođom, nekom vrstom aristokrate koji sedi na glavama ovih »podređenih ljuđi«, narod vas ne treba ma koliko vi bili talentovani ili obđareni, Za takve ljude nema budućnosti.

III

Pošto smo došli do zaključka da su naša umetnost i književnost namenjeni narodnim masama, da pređemo

osednika | Savremena kineska grafika sada na diskusiju O jednom unutar partiskom problemu, odnosno da prodiskutujemo o odnosu između Umetnosti i književnosti i partiskog rada kao celine. Mogli bismo se pozabaviti još jednim spoljnim problemom tj, odnosom između partiske Mumetnosti i književnosti i nepartiske umetnosti i književnosti. Što zaseže u problem ujedinjenog fronta pisaca 4. umetnika.

Rasmotrimo prvo pitanje. SVi oblici kulture, umetnosti i književnosti pripadaju danas određenim društvenim klasama, određenim strankama, što znači da slede izvesne političke pravce. Umetnost kao »čista« nezavisna umetnost, umetnost koja se iZdiže iznad društvene klase, koja stoji pokraj ili nezavisno od politike, prosto naprosto ne postoji. Pošto je Uumetnost neminovno podređena klasnim ili partiskim interesima u društvu u kome postoje Klase. Ona je takođe podređena i političkim zahtevima one klase ili partije koja ima da odigra specifičnu revolucionarnu ulogu u toku jedne etape reVOlucije. Ako se udaljite od, oOVOg principa, udaljavate se od potreba narodnih masa, a ako mu še suprotstavite, skliznućete u dualizam ili Dpluralizam i Verovailno ćete prihvatiti ona gledišta koja je zastupao Trocki.

Dalje, postavlja se pitanje kako da stvorimo front pisaca i umetnika. Ako umetnost i književnošt, kao što smo rekli, moraju biti podređeni politici, prvi zadatak naših partiskih pisaca i umetnika jeste da ostvare ujedinjeni front sa svima ostalim umetnicima i piscima DO pitanju otpora protiv Japanaca, pošto je danas u irineskoj politici od prvorazredne Važnosti naš rat protiv Japana. Zatim dolazi stvaranje ujeđinjenoP fronta po pitanju demokratije, a pošto ima pisaca i umetnika koji nas ne bi poduprli po ovom pitanju, ovaj front bi bio manji. Potom bi trebalo stvoriti jediimstven front po izvesnim specijalnim pitanjima. kao Tecimo po pitanju načina pisanja. Mi zastupamo socijalistički realizam. I tu nas neki umetnici i pisci ne bi podržali, tako bi ovaj front bio još uži po svome obimu.

Od raznih borbenih snaga ujedinjenih u ovom frontu malograđanski pisci i umetnici spadaju među najvažnije. Zato je i naša dužnost, da im pomognemo da savladaju svoje, nedostatke i da ih pridobijemo na stranu radnika, seljaka i vojnika, od naročite važnosti.

Glavni metod borbe na književnom i umetničkom polju jeste književna i umetnička kritika. Ova kritika pret-

stavlja vrlo složen problem i zahteva mnogo i naročito proučavanje. Želeo bih ovde da govorim samo O jednom od osnovnih problema u Vezi sa kri= terijumom koji treba primeniti u kritici, a hteo bih i da kažem svoje mišljenje po jednom ili dva manja problema, a i o nekim nepravilnim shvatanjima nekih naših drugova.

Postoje dva kriterijuma u umetničkoj i književnoj kritici, jedan je političkog a drugi je tehničkog karaktera. S političkog stanovišta sve što vođi nacionalnoj soliđarnosti, sve što sprečava klizanje unazad, što pomaže napretku — dobro je. Sektaštvu u našoj umetničkoj i književnoj kritici nema mesta. U velikom, antijapanskom ujedinjenom frontu moramo trpeti književna i umetnička dela raznih boja i stremljenja. Ali moramo i nepokolebljivo stajati na našim principima i na našem stanovištu: sve Što je protivnarodno, protiv nau– ke, protiv interesa mase i antikomu– nističko, mora biti podrvpnuto nemilosrdnoj kritici. U oblasti tehnike sve što pretstavlja viši stepen umetnosti, što sadrži više elemenata lepote — dobro je; i uvek je bolje od onoga što ima manji stepen umetnosti, što je slabije napravljeno. Kritikujući moramo ostaviti mesta za slobodno takmičenje raznih škola umetničkog stvaranja, i naša kritika mora biti pravedma i u saglasnosti sa određenim umetničkim kriterijumom.

Kakav je odnos između ove dve vrste kriterijuma, između političkog i umetničkog? Politika nije isto što i umetnost, jedna opšta društvena filozofija ne može da zameni naučnu raspravu o estetici. Isto tako kao što tvrdimo da ne postoji apstraktan i nepromenjiv politički standard, tako isto tvrdimo da ne postoji ni apstraktan i nepromenjiv umetnički standard. Svako klasno društvo. i svaka klasa u takvom društvu ima svoj posebni, svojstveni politički i umetnički standard. Buržoaska klasa nikada ne bi prihvatila dela proleterske književnosti i umetnosti ma koliko da su visok stepen umetnosti ova dela dostigla. Proleterska klasa mora odbaciti reakcionarnme političke ideje umetničkih i Književnih dela buržoaske klase i, nastojeći samo da se uči onome što je tehnički đobro. mora se kritički odmositi prema ovim delima.

Protivrečnost između reakcionar=nog i umetničkog sadržaja i umetničke forme obična je pojava u umetničkim i književnim delima izrabljivačke klase u fazi njenog opadanja. Nama je potrebno jeđinstvo politike i umetnosti. sadržine i forme. Mi smo protiv tendenciie da se sadržaj odveć naglasi a forma potpuno zanemari, jer to odvođi umetnost i književnost u nešto što bi se moglo nazvati političkim plakatom. Dakle, moramo voditi dvostruku borbu na umetničkom i književnom frontu .

Činjenica da ovakvi problemi još uvek ometaju rad umetnika i književnika ovde, u Japanu, svedoči da su mnogi naši drugovi još puni idealističkih shvatanja, importiranog znanja iz udžbenika, puni nejasnih ideja; svedoče da oni zaobilaze činjenice i da su odvojeni od narodnih masa. Mnogi su formalno pristupili Partiji ali se ne nalaze sasvim u Partiji — u nekim slučajevima nalaze se po psihologiji sasvim vam Partije. Ovi pisci još uvek nose u svojim glavama mnoge neprijatne ostatke izrabljivačke glase. Ne znaju oni ustvari šta je proleterska klasa, komunizam, „Komun'stička partija. Kažu: »Pa šta je to, proleterska ideologija. Sitnica! Dobro, ali nije ni malo lako ovlađati tom »sitnicom«. Neki neće shvatiti do kraja svog života šta znači biti komu– n'sta. Najbclje što mogu da učine bi1o bi da iziđu iz Partije. Tako je velika večina ljudi u našem taboru iskrena i zaista revolucionarna, da bismo poboljšali i ubrzali revolucionarni pokret moramo pojačati disciplinu na ideološkom polju i na polju organizacije; moramo razviti borbu proleterske ideologije protiv neproleterskih ideologija. Ljudi malograđanskog porekla pokušavaju da proture svoje »teorije«, zahtevajući od drugih da preuređe Partiju i svet u sklađu sa njihovim intelektualnim kalupom. Pod takvim okolnostima dužnost nam je da im kažemo: »Drugovi, vaše omiljene teorije prosto naprosto ne vređe ništa. Radnička klasa i narodne mase neće poći za vama. Kađ bismo pošli za vama, na kraju krajeva bismo došli do istih rezultata kao kađa bismo pošli za spahiiama i kapitalistim, a to bi dovelo do rasparčavanja i naše Partije, naše zemlje i naš samih. Jedini način da se preobrazi Partija, jeste da se preobrazi svet u saglasnosti sa ideologijom radničke klase i ideologijom boraca radničke klase, koji se nalaze u prvim ređovima.

Pošto se moramo povezati sa novim masama, moramo i da rešimo problem pravilnog odnosa između pojedinaca i masa. Dve rečenice iz pesme Lu Šina neka nam pošluže kao parola.

Kađa hiljađu siledžija prstom ukažu na

mene, ledajući ih samo izazivački i hladno,

ovinući se ovom nevinom detetu, Čak ću ga i na leđima poneti.

Hiljade siledžija su naši neprijatelji. Nečemo nikada popustiti pred njima, ma koliko bili strašni, Nevino dete je radnička klasa i narodne mase. Svi članovi Komunističke partije, svi revolucionari i Vi revolucionarni pisci moraju se potčiniti radničkoj klasi, po primeru Lu Sina, i moraju joj služiti do kraja života. I8ntelektualci se moraju usko povezati sa masama, moraju služiti interesima naroda, Verovatno ćete tokom Svoga preobražaja igkusiti bolne trenutke, sukobljavajući se sa drugima; ali, ako ste se čvrsto rešili, na kraju ćete štići na cilj.

Po A

Luj Adamič u našoj zemlji

Luj Adamič

'U Beograd je 14 ovog meseca doputovao američki pisac i publicista Luj Adđamič, koji će izvesno vreme boraviti u našoj zemlji.

Od prve svoje knjige »Dinamit«, Obljavljene 1931 godine, Luj Adamič vodi smelu borbu protiv reakcionarne politike u Americi i razobličava odnose u kapitalističkom društvu. U svojoj knjizi »Povratak domorodca« on je S velikom snagom žigosao monarhofašistički režim kralja Aleksandra Karađorđevića. Istaknuti borac protiv fašizma. Lui Adamič je za vreme Dru gog svetskog rata stekao velike zasluge za popularisanje narodnooslobodilačke borbe Jugoslavije, za orBanizovanje pomoći oslobodilačkom pokretu i za prodiranje istine o njemu. Posle rata nastavio je neumanjenom snagom borbu za mir i demokratiju, i protiv potpaljivača novog rata, kako u svom časopisu »Trends and Tides« tako i u mnogim javnim istupima. On je jedna od vodećih ličnosti u demokratskom pokretu američkih Slovena. koji igra važnu ulogu u borbi za demohkratiju i mir.

Luj Adamič rođen je 1899 u Slovenačkoj Koruškoj, U Ameriku je otišao 1913 godine, kao četrnaestogođišnji dečak. Radio je najpre u ekspeđiciji jednog slovenačkog lista u Njujork Sitiju. Zatim je pisac članke za novine, rađio u fabrici svile, na gradnji jednog puta, u restoranima i obućarskim radionicama. Bio je zaposlen i u trgovačkoi mornarici. Najzad je postao novinski reporter; 1928 godine objavljen je prvi njegov članak

Luj Adđamič izdao jie dosada sleđeće knjige: »Dinamit«, »Povratak domorodca«, »Smeh u džungli«, »Unuci«, »Kolevka života« »Kuća u Antikvi«, »Moja Amerika« »Iz mnogih zemalja« »Put na dve strane«, »Kako se zovete«, »Moja domovina«. U svojoj poslednjoj knjizi »Večera u Beloj kući« Luj Adamič raskrinkao je imperijalističku politiku Čerčila.

Adamičev roman »Dinamit« preveden jie na srpskohrvatski jezik, a »Smeh u džungli« na srpskohrvatski i slovenački.

Prilikom dolaska u Beograd Luja Adamiča dočekali su na zemunskom aerodromu član Politbiroa, CK KPJ Boris Kidrič, pomoćnik ministra inostranih poslova Aleš Bebler, direktor direkcije za informacije Vlade FNRJ Vladimir Dedijer, pretsednik Saveza književnika. Jugoslavije Ivo Andrić,

glavni sekretar Saveza književnika Jugoslavije Čedomir Minderović, pretsednik Udruženja ~ književnika

Srbije Milan Bogdanović, pretsednik Saveza novinara Jugoslavije Dušan 'Timotijević i veći broj naših književnih radnika i novinara.

16 o. m Lui Adamič posetio je Savez književnika Jugoslavije, i s Većim brojem naših književnika razgovarao o kulturnim prilikama u Jugoslaviji i u Americi.

he “O Wyć.L iy 5" GeIL RUMUNIJA ii

IZLOŽBA LIRKROVNIH UMETNOSTI U BUKUREŠTU

U Bukureštu je na svečan način otvorena godišnja državna izložba likovnih Uumetnosti. Na ovoj izložbi okupljeni su svi likovni umetnici Rumunije. Značajno je za ovu izložbu da se kod svih izlagača Oseća težnja da se prikaže savremena stvar– nost Narodne Republike Rumunije. Učesnici na izložbi, od kojih četvrtinu čine mlađi umetnici, pretstavljeni su sa 231 slikarskih i 90 vajarskih radova.

REPERTOAR NARODNOG POZORIŠTA U BUKUREŠTU

Narodno pozorište u Bukureštu objavilo je repertoar za ovu pozorišnu sezonu. O dela domaćih autora izvodiće se istoriski »Nikolaje Belčesku« od Kamila Petresku. Sovjetski pisci zastupljeni su delima »Vri sestre« od, Čehova i »Velika gnaga« od Romašova. Šekspirov »Otelo« i wToreador iz Olmeđa« od Lope đe Vega upotpunjuju repertoar Narodnog pozorišta u Bukureštu.

komad ·

RRIJIŽEVNETNOVINE a i O O U O u ena a a O O 70 | Američki književnik

Problemi filmskog scenatija

na XII

plenumu Saveza ·

sovjetskih pisaca

Na XII plenumu Uprave Saveza sovjetskih pisaca SSSH, koji je od 15 do 20 decembra 1948 godine održan U Moskvi, opširno 5e raspravljalo o problemima savremenoš govjelskog filma i filmskog scenarija DOsle poznate odTuke CK SKP (b) o filmu »Veliki ŽIvot«. Referat O sovjetskoj filmskoj dra-= maturgiji održala je V. Ščerbina, zamenik ministra kinematografije SSSR. Ona je istakla da se, zahvaljujući naporima sovjetskih filmskh rad nika posle odluke CK Partije o filmu »Veliki Žživot«, za protekle dve godine pojavio čitav niz uspelih filmova, kao što su: »Rusko pitanje«, »Treci udar«, »Seoska učiteljica«, »Legenda o zemlji sibirskoj“, »Ališer Navoi«, »Daleka nevesta, »Mlada garda«, »Povest o pravom čoveku« i »Mičurin«. U uspehe sovjetske filmske umetnosti Ščerbina naročito ubraja Uuvođenje dokumentarno-umetničkih fil mova kao što su »Treći udar«, »Staljingradska bitka« i »Pad Berlina«. Taj novi filmski žanr, nezamisliv u američkoj filmskoj umetnosti, uklanja i poslednje nepoverenje koje su izražavali neki filmski teoretičari, tvrde=ći da će mnoštvo ratnih scena ubrzo iscrpsti mogućnosti toga žanra, Sovjetski reditelji, međutim, svojom invencijom sve više obogaćuju izražajna sredstva dokumentarno-umetničkog filma, a spajanje istoriskih činjenica sa umetnički uopštenim likovima iz naroda daje tim filmskim delima Ogromnu poetsku snagu. V. Ščerbina je dalje istakla i uspehe sovjetskog istorisko-bibliografskog filma, pa je zatim podvukla potrebu stvaranja Što brojnije filmske literature na međunarodne teme. kao što su filmovi »Rusko pitanje«, »Susret na REBIbi«, »Oni imaju otadžbinu« i scenarija »Tajna misija«, »Mi branimo mir«, »Čovek iz Volstrita« i dr.

U svome referatu V. Ščerbina posebno se zadržala na pitanju obrade romana i drama za filmski scenario. Ona ističe da su najbolje uspehe u takvom radu. pokazali oni pisci scenarija koji su, poznavajući zakone filma, na osnovu poznatih književnih dela stvorili zapraVo nOVO umetničko delo. Klasičan primer za to jesu Sscenariji filmova »ČapajeVć, »Rusko Dpitanje«, »Povest o pravom čoveku« i dr, V, Ščerbina izričito podvlači da se, uprkos uspeha u obradi književnih dela za film, treba orijentisati u prvom ređu na stvaranje originalne filmske dramaturgije. »Pilmska dramaturgija visokog kvaliteta — kaže se u referatu — može da nastane samo putem stvaranja originalnih dela za film. U tom smislu sovjetska filmska dramaturgija razvija se sasvim drugim putevima nego američka, u kojoj se devedeset procenaža filmskih scenarija stvara na osnovu gotovih pozorišnih i književnih dela. Nema sumnje da je tome.uzrok beda duhovne kulture bruržoaske Amerike...

Govoreći o potrebi rada na teoretskom izučavanju filmske problematike, V. Ščerbina je podvrgla oštroj kritici neka ranija izdanja iz cblasti filmske teorije, u prvom ređu zbornike o

Grifitu i Čaplinu. Autori tih· zbornika pretvorili su se u apologete reakcionarno-formalističkih principa američkog filma. Novatorska sovjetska urnetnost — kaže se u referalu — stVorena je ne učenjem od Grifita, već zahvaljujući novatorskom karakteru sovjetskog života, Mnoge ozbiljne idejne Breške scenarija izviru iz takvog potpuno Hnedopustivog zaostajanja teorije i kritike Jilmske dramaturgije. U oblasti teorije filmske umetnosti potrebno je izvršiti odlučan prelom: sa razrađivanjem osnovnih problema marklsističko-lenjinističke teorije filma potrcbno je započeti partijnom kritikom formalističkih teorija i predrasuda, koje još kruže među filmskim radnicima. Sada se u oblasti filmske dramatur–gije kao prvostepeni zađatak postavlja raskrinkavanje teorije buržoaskog američkog filma«.

Ščerbina je oštro osudila teoriju o tobožnjoj »filmskoj specifičnosti, koja, ustvari, nema ničeg zajedničkog a izučavanjem pravih zakona filmske umetnosti i usvajanjem visokog Dprofesionalno-umetničkoš majstorstva. »Pod plaštem posebne specifičnosti filma — podvlači se u referatu — procvali su najformalističkiji i najsubjektivniji individualistički i epigonski pogledi na umetnost. Pred nama stoji zadatak pojačane borbe protiv forma~– lizma. A to znači voditi svakodnevnu borbu protiv stanđarda i šablona, protiv zastarelih šema u umetnosti, protiv težnje da se stvarnost prikaže ne na osnovu bogatstva stvarnog života već samo na osnovu vlastite siromašne mašte, neke scenariske alhemije i večnih »izraza« pomoću kojih se, tobože, kod gledalaca može da izazove imteresovanje«. -

Na kraju svog referata V. Ščerbina je istakla potrebu još tešnjeg kontakta između filmskih organizacija i Saveza sovjetskih pisaca.

U diskusiji po referatu V. Ščerbine uzeo je reč i ministar kinematografiie SSSR, I. Boljšakov. On se naročito zadržao na pitanju karaktera filmskog scenarija.

»Potrebno je još jednom i zauvek — rekao je I. Bolišakov — da se dogovorimo o formi filmskog scenarija kao književnog dela. Meni se čini da je filmski scenario pre Svega dramsko delo sa svim karakterističnim crtama koje ima taj rod književnosti, tj. filmski scenario treba pre svega da ima zanimljiv, interesantam i naravno, istinit siže. Nama nisu potrebni amorfni potpuno pripovedački scenariji jer filmovi rađeni po njima ispadaju kao po pravilu, nezanimljivi, dugi i dosadni«.

I. Boljšakov je osim toga naglasio da je Ministarstvo kinematografije SSSR rešilo da prekine sa dosađašnjom praksom Rkvantitativnog stvaranja filmova i da je plan proizvodnje za 1948 i 1949 gođinu već orijentisan na proizvodnju „manieg broja filmova, da bi se što više podigao kvalitet sovjetske filmske umetnosti i da bi filmovi što bolje ispunili svoj glavni zadatak u komunističkom vaspitanju sovjetskog naroda.

Knjiga B. Me!laha »Puškin i njegova epoha«

Na zasedanju Puškinske komisije Instituta za književnost Akademije nauka SSSR u Lenjingradu profesor B. Mejlah pročitao je neka poglavlja iz svoje nove knjige »Puškin i njegova epoha«. U knjizi su obilno iskorišćeni mnogi, dosada neispitani arhiv ski materijali.

Poglavlja knjige, pročitana na zasedanju Komisije, pokazuju kako se formirao Puškinov pogled na svet. Na osnovu mnogih. ranije nepoznatih dokumenata, B. Mejlah je pokazao da su osnove Vaspitnog rada u liceju u kome je učio Puškin razradili protivnici feudalno-apsolutističkog uređenja, učesnici pokreta za politički preobražai Rusije.

Na osnovu arhiva direktora liceja V. PF. Malinovskog, dokumenata licejskog arhiva i rukopisnih beležnica sa zapisanim „predavanjima, profesor Meilah tvrdi da su svi predmeti koji su predavani u liceju — od književnosti i estetike: a sve do statistike i finansiskog plana — bili prožeti kritikom despotizma i kmetstva, slavljenjem građanskih sloboda. U tim predavanjima Puškin je čuo takođe i štru kritiku protivrečnosti u zemljama Zapada. U predavanjima iz istorije, na prmer, govori se o kontrastu između bede naroda i, bogatstva imuć nih slojeva u Engleskoj. Težnja Engle ske da »bude vodeći narod na poprištu trgovine« — kaže se u predavanju — dovodi do izbijanja ratova, ali »Engleza to ne uznemirava i na krvavu pozornicu ratova, izazvanu njegovom Nara) on PAo isto onako ravno-

ao na istovarivanj j | be sa brođa«, OSOCI OOU NO

< S:

S SOON.

i: ai i ei

4 __. ),9b. —

_--VLORILY PPYIDITI | | TI

(Ty rođ PERI) ž: UML

Ghand Vang: Vojska pomaže seljacima wu jesenjoj žetvi ; Savremena kineska grafika

U svetlu svih tih materijala B. Mejlah „dokazuje da su se u Puškinu, u liceju, duboko urezale ideje ruskog prosvetitelijstva.

Veoma su zanimljivi materijali, karakteristični za ideinu borbu koja se vodila unutar liceja. Između shvatanja Puškina i njegovih drugova (a naročito budućih dekabrista) i grupe konzervativno nastrojenih đaka, nije mo-= glo biti nikakve ideine bliskosti. Borba se vodila i među pedagozima, i nju je još više komplikovalo potajno agentsko-policisko praćenje organizova no od strane ministarstva prosvete i policije. Tek nekoliko godina docnije, pošto ie Puškin završio licej, kad su plodovi licejskog vaspitanja postali jasni, uništen je pedagoški sistem koji je ovde vladao; licej je pretvoren u poluvojničku ustanovu.

Na kraju je B. Mejlah opisao druga poglavlja svoje knjige. Ona su posvećena značaju herojske epopeje 1812 godine za stvaralački rad Puškina, borbi velikog pesnika za autohtonu nacionalnu rusku kulturu i karakterisaniu „revolucionarnog preobražaja koji je Puškin izvršio u književno~-estetskim „shvatanjima svoga vremena.

Knjiga »Puškin i njegova epoha« izaći će 1949 godine.

Tiraž nekih Književnih izdania u Sovjetskom Savezu

U Sovietskom Savezu svake godine raste broi novoobjavljenih knjiga i brošura. Tako je tiraž knjiga izdatih u 1947 godini za 21%0 premašio ukupni broj knjiga objavljenih u poslednjoj predratnoj godini. Prošle godine štampanje knjiga i brošura još se Više povećalo.

U prva tri tromesečja 1948 godine objavljeno je 76 miliona primeraka knjiga iz lepe književnosti. »Sreću«ć P. Pavlenka štampala su 22 izdavačka preduzeća, sa ukupnim tiražom od 438,000 primeraka, "Tiraž od 595.000 primeraka doživeo je roman M. Bube= nova »Bela breza«. koji je objavilo 16 izdavačkih preduzeća, Dvadesot izdavačkih preduzeća izdalo je knjigu »Po vest o pravom čovaku« RH. Poljevoja, a njen ukupni tiraž iznosi B60.qoo primeraka, aših režisera i pisaca