Књижевне новине

BROJ 17

| SEĆANJ

Nas su zatvarali kada smo pevali naše narodne pesme, Samarali su nas u fabrikama, i.na ulici, isključivali iz škola, kada smo govorili na »južnoSrbijanskom dijalektu«. Kolonijalna eksploatacija, žandarmerije i zatvori, nešto škola i odviše crkava (i jedne i

druge — zavodi za denacionalizaciju .

i otupljivanje) — to je približna slika predratne Makedonije pod okriljem krune »njihovih veličanstava«,

U ime ta Wrune cedili su iz. nas sve što su mogil, I, kao za potsmeh, zalazilj su »u narod« političari svih mogućih građanskih partija i njihovi makedonski korteši, govorili (pošto su već jednom ili više puta sišli s vlasti) kako će sve procvetati samo dok se ni zavale u ministarske fotelje. Pa onda — »njegovo preosveštenstvo« episkop Nikolaj, koji je sa čitavim bataljonima svojih protojereja i protođakona, »tešio« duše »niščih« i obećavao da će od Bitolja napraviti drugi Jerusalim..,

U tom paklu, na čijim je vratima stajala firma »Vardarska banovina«, gde je država neštedimice sipala novac za nabavku lanaca i tamjana, radnička klasa, čitav radni narod Mskedonije, imao je jednog jedinog pili= jatelja i vođu — Komunističku partiju Jugoslavije. Partija ga je organiZOO pokazujući mu put borbe za život.

, Prve pisane redove na maternjem jeziku čitali smo iz letaka u kojima je Partija zvala makedonski narod (a ne »Južnosrbijance«!) u zajedničku borbu sa ostalim narodima Jugoslavije za slobodu. To su bile naše rečii naše misli,

U tim .Jecima se rađao u mukama makedonski književni jezik.

A 19939 godine pojavila se i prva zbirka pesama Koste Racina — »Beli mugri«*

Racin je odrastao u Velesu kraj zemljanih lonaca koje je izrađivao njegov otac, a docnije i on sam, Dobro je upoznao »argatski život« sVOjih sugrađana jer je i on njime živeo. Njegovi vršnjaci pričaju da je još kao dečak bio povučen u sebe, malo je govorio, a redovno krao od vremena da bi čitao knjige.

Kao i mnogi drugi kojima je bilo »suđeno« da rađe i danju i noću za »one gore« dokle god ih snaga ne izmeveri, Racin je morao da postavi sebi pitanje, koje je docnije izrazio u stihovima:

Zoro, zlatna i rumena! zoro slatka posestrimo! Ti izgrevaš na daleku da li ednaš ke izgreeš silno, silno, duri milno nad dolovi i nad gori,

nađ polinja i nad reki nad mojata tatkovina?

Partija mu je pomogla da na ovo pitanje odgovori pravilno. Njenom pomoći on je potvrdno odgovorio. I sav njegov dalji život. vezan je' za borbu radničke klase, sve do smrti. Partija ga je učila i uzdizala, ona mu je pomagala onda kada je bio sklon da greši. On je u njoj naučio da tre=ba pisati narodu i o narodu, pomoći mu. u borbi, boriti se s njim zajedno, Cenzura je bila izigrana, Racin je otštampao svoju zbirku pesama »Beli mugri«. A kađa su organi policije pre-. duzeli mere da pokupe knjige i spale ih, one su već bile sakrivene u svakojakim skrivnicama. Noću, na bledoj svetlosti petrolejke ili lojanih sveća, mlađi su čitali starijima pesme koje su izazivale suze i gnev. Ti dani bili su za nas praznici.

Narod je čitao Racinove pesme i komentarisao: »Kažu — nemate jezika.. na dijalektu se ne može pisati, — a evo — pesme se pišu!«

U toj tamnici naroda koja se zvala kraljevina Jugoslavija, u kojoj smo se nalazili okovani i mi Makedonci, pored ostalih, unosili su vedrinu i borbeni optimizam stihovi:

I ima, ima — rađost golema radost dlaboka Vo temninata:

da svetiš, Velo, žar da se stopiš vo borba grob ti duša ne zema.«

- Čitajući Racinove pesme mi smo ustvari čitali povest o mukotrpnom žiwotu naših ftrudbenika, On je uspeo da nam tako neposredno prikaže tragediju berača duvana i radnika u »monhopolu«, Sudbina Lenke koja je, ostavivši na razboju nedovezenu košulju namenjenu momku, otišla u »monopol« kao radnica, gde je dobila sušicu i posle tri godine umrla, izazivala je mržnju prema onima koji su bili odgovorni za živote hiljada Lenkinih drugova i drugarica. Racin je pisao: »Ako hoćete da poznate povest onog finog plavičastog dima što iza sebe ostavlja katranast trag u plućima, zagledajte samo u lica bez soka i sagorele ruke žena. Tamo ćete naci odlomke pisane izobličenim · slovima napora, I u njima ne biste nikad po'znali sadržinu i oblik zlatom oivičemog »Minjona« ili pak prijatnu aromu onih cigareta, koje se za granicom prođaju pod tuđim imenima. To su ruke žena ispisale njihovu sopstvenu istoriju. Ta je istorija jednolična i teška: iz godine u godinu gajiti O” trovnu i unosnu biljku., Da, unosnu, ali ne za njih«, Eroz Racinove stiho= ve progovorilo je srce makedonskog pečalbara sa raznih krajeva sveta koji »ostavlja snagu po tuđim palatama« i duša njegove pre vremena uvenule žene koja umesto đerđana niže listove duvana i čeka muža ne bi li đošao bar na kraće vreme.

»Beli mugri« — to je ogledalo tadašnjeg našeg života.

3. | j

Tako sam želeo da upoznam pisci naših muka i borbi.

Želja mi se ispunila 1939 ODO b

: tada došao u Beograd. Rako

sija Oba stana, jedan drug doveo ga

je kod mene. Ja sam 'tada prvi put

video tog čoveka onižeg rasta, dugu-

ljastog lica i gustih obrva, a on se

rukovao sa mnom kao 5a starim po-

eo ——– . ) »Bela praskozorja«

Vlado MALESKI ~

znanikom, raskomotio se i odmah zapodenuo razgovor o ratu koji je već bio počeo u Francuskoj, Govorio je tiho, uvereno i optimistički. Tada sam prvi put čuoi njegovu uzrečicu »pobedićemo«, Na zidu je bila obešena tambura. Kada je spazio prekide razgovor i za-

Kosta Racin

pita me da li to ja sviram, Na moje potvrdno klimanje glavom, on skoči

&av radostan, skide je sa zida i pre- .

dade mi je u ruke.

Po ceo dan je preturao knjige u bibliotekama, a uveče dolazio umoran i do duboko u noć prelistavao neke ispisanme listiće, šarao po njima i katkad pevušio,

Često su nam dolazili na razgovor susedi studenti, Racin je onda uporno tražio od nas da mu pevamo pesmu za pesmom. Dok smo mi pevali, on bi s vremena na vreme skočio, uzeo notes sa stola i užurbano zapisivao stihove koji bi na njega učinili utisak.

Sećam se jednog dana, kada smo po običaju bili sakupljeni na mansar-– di i uz tamburu pevali pečalbarsku pesmu »Pusta ostanala, mamo, Amerika«, u kojoj devojka proklinje Ameriku — »zemlju pečalbarsku« gde su mnogi ostali bez ruke ili noge, a njen dragi ostavio život. Racin je bio neobično raspoložen, Grlio nas je i ponavljao: »Pobedićemo!«

Neko je grubo zakucao na vrata. Pesma umuknu.

U sobu uđe čovek sa dignutom kragnom,. »balon«-mantila i nakrivljenim šeširom čiji je obod skoro dodirivao vrh od nosa.

— Kosta Racin! — progovori on ne= prijatnim glasom koji je istovreme= no i pitao i naređivao.

Racin se javi oblačeći kaput i ne obazirući se na »gosta«,

— Pođi sa mnom,

Posle nekoliko dana on je opet do-

šao u stan. Izgledao. je kao. obično. .

Reče mi da su ga zadržali malo u policiji i đa sada mora da ode iz Beograda. Pokupio je u kuferčić ono malo stvari što je imao i pozdravivši se sa »pobedićemo« — otputovao.

Docnije sam ga video još dva puta — na Ohriđu i opet u Beogradu.

Zatim je došao šesti april.

U grupi, koja se prebacila iz Skoplja za Glavni štab maja 1943, bio je i Racin. Trebalo je da preko noći pređemo »bugarsko«-»albansku« granicu između Skoplja i Tetova i da se uputimo prema Kičevu. Put je bio naporan i rizičan, a mi smo imali vrlo malo oružja. Međutim, Racin je bio prosto neozbiljan. On se kikotao na svaku reč ako bi u njoj bilo trunke smešnoga. Celim putem — od Skoplja pa preko Suve Gore (gde smo padali od žeđi), u Vrutočkim hanovima, drumom za Mavrovo — Racin je bio detinjasto veseo.

— To je moja najveća radost! često je ponavljao.

Bili smo u šumi iznad sela Nikiforova, Dok je drug Orce!) zamišljeno gledao u geografsku kartu razastrtu na travi i prelazio olovkom po njoj, Racin je s velikom pažnjom slušao omlađinca iz Nikiforova koji nam je doneo hranu, i neprestano beležio u notes. . ·

— Ovo se mesto zove »Peti-leb« govorio je mladi Nikiforčanin, — Ime je ostalo od davnina. Stari pričaju da je nekada prolazio ovuda neki ovčar i seo da se odmori baš na ovom mestu. U torbi je imao pet. hlebova. Bio je mnogo gladan. Pojeo je jedan — nije se nasitio, drugi, treći, četvrti, A pas rže i gleda u njega ljutito. Kada je ovčar pojeo i peti hleb, pas, izgladneo i besan što mu nije dao ni zalogaja, baci se na ovčara, proždere ga da ni koščica nije ostala od njega... — završi mladić.

1) Orce — Dobrivoje Radosavljević

„Racin se tako glasno nasmeja da je bila sasvim umesna opomena druga Orceta da se govori tiho, Baš tih dana počela je potera na odred »Korab« koji je vodio borbu u Novom Selu sa Dže ovim kačacima. Mi smo bili sasvi blizu mesta gde se nalazila grupa ovih bandita, Čekali smo vezu koja će nas odvesti u Glavni štab. Posle opomene, Racin je jedva čujno pričao o našoj književnosti koju ćemo, ostvariti u ovim šumama i selima, u vatri borbe koja se sve više razgara.

-— Pisaćemo, svi ćemo pisati. Mi moramo da pokažemo narodu njegov pravi put... Ovo su najslavniji dani u našoj istoriji — Eovorio je,

Na desetak metara od nas zanjiha= še se grane mladih bukvi i već sasvim blizu pojavi se mlad, stasit partizan sa velikom petokrakom zvezdom na kačketu, oštra pogleda iz očiju zakrvavljenih od nespavanja, i rumena lica, Na njegovim grudima su se Uu-

· krštal. nevešto sašiveni ređenici od

platna, a u desnoj ruci je čvrsto držao »kragujevku«, :

Racin dugo nije odvajao pogled od čojane petokrake, a zatim je sa osme-

. hom na usnama razgledao partizana

od glave do pete. Oči su mu se širile kao da je hteo da vidi nešto više od drugih. Njegovo duguljasto, izbrazdano lice tih trenutaka je dobilo dečji izgled. Nagluv od batina na policiji, on je prosto gutao svaku reč koju bi dvadesetogodišnji partizan Dame izustio. Slušao je o borbama u Novom Selu gde je odreg »Korab« dao nekoliko mrtvih drugova zahvaljujući izdajstvu. 3

— Ko nas je izdao ne mogu da kažem, ali...!)

Racin je puzeći prišao Dametu. Dve suze se skotrljaše neprimetno niz ne= obrijane obraze, Odjednom, on skoči, zagrli začuđenog partizana i poljubi ga snažno, Zatim ga je opet dugo posmatrao sa Onim istim osmehom na licu i, više za sebe, rekao: »Pobedićemo!« 5.

Pređ odlazak u ođred u koji sam bio raspoređen, navratio sam kod Racina da se pozdravim. On je bio u zemunici Glavnog štaba na planini Lopušnik. Zatekao sam ga kako pokraj samog ulaza, kroz koji je jedino ulazila svetlost u zemunicu, piše a mašini položenoj na kolenima, Prevodio je na makedonski jezik brošuru »O partiji i zadacima člana par= tije«. |

Govorili smo o svemu i svačemu. Na rastanku se čovek uvek seti minulih dana. Setio se i on pesama i tambure na mansardi kod Bajlonove pijace, na zatvore ji internaciju. Pre nego što smo krenuli u partizane on je bio in=terniran u selo Kornica, u Pirinskoj Makedoniji. Pričao mi je kako su ra= doznalo obletali oko njega seljaci i interesovali se za stanje u Vardarskoj Makedoniji. On se sprijateljio sa njima i u dugim „razgovorima · »na skrivenim mestima«, Racin je upoznao njihov život, prikupljao podatke o borbi našeg naroda u tom kraju. Tamo je sakupio materijal za poemu »Sandanski«, koju je odmah po dolasku u bazu počeo da piše. Čitao mi je prve stihove posvećene ovoj Ssvetloj ličnosti u istoriji borbi makedon= skog narođa za nacionaln6 oslobođenje, Na jednom parčetu hartije video S. i početak prevoda »Internacionale«: Stanujte, robje na zemjata, –nesrećni, gladni od cel svet! Vlegujte smelo vo borbata...

On se nasmeši kađa vide da čitam početne stihove prevoda, ponovi ih i sam nek"liko puta, pa reče:

— Ne valja! Treba iznova početi.

A zatim sam otišao. To je bio poslednji put da sam ga video.

13 juna 1943, posle nešto više od mesec dana života među partizanima, Racin je poginuo,

Njegove poslednje reči bile su:

— Kod kuće imam samo majku. Recite joj da sam poginuo za Makedoniju... . On joj je i ranije govorio đa ne žali za njim ako joj sin nađe smrt u borbi: :

I ako ne umram doma tuku kaj što ·stii pištat,

vw borba jskri kaj što Ištat blaze, reči, na dušata —

ima zošto duša da e.

Racin je dao narođu svoj život. On mu je ostavio i svoje pesme koje su ga pozivale u borbu dc kraja. bodrile ga u najtežim trenutcima, na.ižava– le ga mržnjom prema onima koji su mu vekovima otimali rođenu zemlju. Zato je Racin tako blizak oslobođenim ljudima socijalističke đomovine.

1) Docnije se utvrđilo da „e komandir jedne čete Odreda — neki Sapo — bio dražinovac i imao veze sa Italijanima,

__ _ —-_- —---—-—-—-•- –:–:I– c— - TT — IJ Tereoram Drušha kn iževnika Hrvatske Kongresu vristalica mira u Parizu

Društvo književnika Hrvafske upu-

tilo “je Kongresu mira sledeći telegram: U vrijeme kađa imperijalističke sile ponovo zloupotrebljavaju sve Sšnage i oblike ljudske društvene djelatnosti s težnjom pripremanja najstrašnijeg zločina nad čovječanstvom trećeg imperijalističkog rata, Društvo književnika Hrvatske pridružuje se Vašim plemenitim nastojanjima. Znamo, da organizatori novog pokolja, za maskiranje svoje divlje i barbarske rabote, ne prežu ni pred iskorižšćavanjem i onih dobara što su ih stvorili najsvetliji ljudski umovi, Naše su Želje stoga uz Vas kad radite na raskrinkavanju tamnih sila prošlosti, koje su sve spremne žrtvovati za svoje održanje, kad uzdižete svijetli

lik čovjeka mira i organ:zujete snage potrebne njegovu očuvanju,

Svijesni smo, da je socijalizam je dinji u stanju spasiti judsku kulturnu prošlost, Jati joj pravo mjesto u kulturnom stvaralaštvu današnjice, koja i nije ništa drugo nego uporna borba čovjeka za svoje izdizanje iz barbarstva, za osvajanje ljudske slobode drugim riječima: borba za oslobađanje od krvave predhistorije, borba za osvajanje mira kao jednog od prv'h uslova Višeg i plemenitijeg uzdizanja čovjeka.

Naš je rad tim putem usmjeren i u skladu sa svima nastojanjima naše, jedne od ratom najstrašnije opustošene, zemlje.

Želeći Vam najveći uspjeh pozdrav- ·

ljamo kongres, /

KNJIŽEVNE NOVINE

E NA RACINA

” nog daha. Kostić se

DUŠAN

OSVIPZT WA FOV.JEFGE

KOSTIĆ: „ZEMLJI VOLJENOJĆ

| | (pesme, izdanje NOFOK, 1948)

Nova poezija Dušana Kostića, nedavno sabrana u zbirku pod naslovom »Zemlji voljenoj«, koja pretstavlja razvojnu etapu u Kostićevom poetsom stvaralaštvu od živog je značaja za našu poeziju uopšte, Ognovni karakteri Kostićeve poezije, koje je on naglasio i na koje je ukazao još ranijim svojim pesmama, došli su do vidnog izražaja u najnovijoj njegovoj zbirci, Pesme iz zbirke »Zemlji voljenoj« pretstavljaju poetski nastavak onih najkarakterističnijih kvaliteta ranije njegove poezije, pokazuju sazrevanje i donose nove alkcente.

Za Kostića je stih doista nužan, i jedini način i put da se izrazi i da se literarno manifestuje. Stih se tu javlja neposredno, da na jedan izrazito lirski način kaže i protumači stvarnost, njena zbivanja i njene dramatičke probleme. Od svojih prvih, poetski još nedovoljno nađenih stihova, pisanih još pre rata i objavljivanih po našoj, naprednoj štampi (zagrebačkoj »Mladosti«, beogradskoj »Mladoj kulfturi«, sarajevskom »Pregledu«, »Životu i radu« i dr.), pa preko pesama. pisanih tokom Narodnooslobodilačkog rata Kostić je ukazao na svoju otvorenu i neprestanu težnju da stvarnost poetski protumači. i to propuštajući je kroz gebe, dakle na lirski način. Emotivno,. poezija Dušana Kostića, tokom svog razvoja, jako ponekad izražajno nesigurna u traženju forme, nalazila se neprestano na liniji uspona. I ma koliko da ranije i najranije njegove pesme ponekad nisu bile adekvatni izraz onoga što se Videlo, osetilo i što je htelo đa se kaže — one su bile žive, tople, pune životjavlja, tokom sveg svoga razvoja, kao pesnik koji doživljava stvarnost, ta kosa reč nije rekvizita, i koji piše samo na teme i o temama koje ga duboko, čak krv-= no zahvate i osvoje, Ti kvaliteti, koji su obratili pažnju na Kostićevu poeziju još pre rata, došli su do svog vidnijeg, poetski zrelijegć, a idejno produbljenijeg izraza u njegovoj poe= ziji iz oslobodilačkog rata. Ovom najnovijom zbirkom njegovom, oni su ponegde dostigli najvišu metu.

Pripadajući naprednim redovima i naprednom pokretu još od pre rata, učestvujući tokom celog rata u oglobodilačkoj borbi naših .naroda, Kostić je neprestano bio i ostajao lice u lice sa stvarnošću, Vaspitavan od Partije, on je mogao i umeo da sagleda stvarnost i da oseti prave težnje i oslušne prava osećanja našeg radnog čoveka. Nalazeći se na fakvim društvenim pozicijama, Dušan Kogtić je neminovno morao da. oseti, da preživi |I da razume veliku ljubav naših naroda prema prvoj zemlji socijalizma na svetu — prema Sovjeiskom Savezu. Ljubav i vernost prema Sovjetskom Savezu razvijala je Partija kod rađnih ljudi naše zemlje godinama; ta ljubav i vernost dokazani su delom, i dokazivani tokom tridesetgodišnje borbe KPJ za slobodu i za socijalizam. -

Osećanja naših radnih ljudi, napose i lična, duboka osećanja koja vezuju za Sovjetski Savez, Kostić je izrazio u pesmama svoje nove zbirke, Ta osećanja, potstaknuta pesnikovim boravkom u SSSR-u, rečena su emotivno snažno i poetski ubedlji= vo. Kostić u svim pesmama ove zbirke govori kroz sebe, kroz svoj lični doživljaj, u okvirima svog života. Autobiografgskog, ličnog: ima mnogo u ovim pesmama, i to je upravo ono što im „daje one značajne „poetske kvalitete. Ljubav prema SSSR-u kod svakog našeg čoveka postala je sastavnim, neizbrisivim delom „svakidašnjih doživljavanja i osećanja po težnjama jeđinstvena, ona 6&e javlja sa mnogim ličnim primesama, sa odlikama pojedinačnih životpih puteva kod pojedinaca. To propuštanje opštih ogećanja i stremljenja krož

sopstveni život dalo je ovoj Kostićevoj poeziji lirski karakter i intenzitet emocije, — ne oduzimajućj ni malo od one opšte, jedinstvene istine ljubavi i vernosti našoj prema Sovjetskom Savezu. Kroz Kostića doista govori svaki naš čovek, kroz mnoge Kostićeve stihove on se raduje i on veruje u još bolji gutrašnji dan. “·

Žudnja našeg čoveka da vidi SSSR, da prođe njegovim poljima, kolhozima i bulevarima — izražena je u prvom ciklusu zbirke, u ciklusu »Pred odlazak«, Pesma »Pred odlazak«, u jednom. skoro uzbuđujućem fonu, emotivno visoko uzdignuta, kazuje usplahirenu žudnju za odlaskom u Sovjetski Savez, sa kojim se zajedno patilo, sa kojim se borilo i išlo u pobede Taj uzbuđujući, plahi, skoro grozničavi ton ukazivanju osećanja preovladava kroz celu zbirku. To je, na kraju, odlika i ranije poezije Dušana MKogtića, ali odlika koja je u pesmama ove žbirke jače izražena, koja je skoro dominantna i koja daje već određeniji karakter Kostićevog poetskog stvaralaštva. U tome tonu Kostić. pozdravlja Moskvu, u tome intenzitetu i vatri emocije kazuje on sebe u Moskvi prvog jutra:

Zdravo đa si, grade aleja rasutih,

primi zanos iskrem vjernoga ti gosta!

— Pločnicima ovim skrušen stupam,

slutim: za žar tvojih snova još ne živjeh dosta!..

Iz ciklusa »Moskvom«, po tom intenzitetu doživljavanja i kazivanja doživljenog, po poetskim kvalitetima uopšte, naročito se ističu pesme »Mislim na tebe«, »Zdravica u Moskvi« i mestimično pesma »Susret« (poslednje dve objavljene svojedobno i u sovjetskoj štampi, u »Literaturnoj gazeti« i čagopisu »Aganjok«). Radost je tu tolika, da se i od surove moskovske zime čini proleće (»Ne volim tu zimu, tu studen-kosu, — al opet — ko da proljeće grije.«), i tužno je to što njega, druga koji je pao u borbi svog narođa sanjajući o Rusiji i slobodi, nema na stepama, na nekoj dobroj klupi podno bagrema, ili »u raskoši dvorana, irgova, u toplini moškvoskih goba« da se raduje pobedi, Ovaj ciklus jedan od najboljih u zbirci, završava se jakom, dubokom raspevanom pesmom o »Zdravici u Moskvi« koja spada nesumnjivo u nekoliko najboljih pesama Dušana Kostića i u najbolje pesme paše nove poezije.

Ljubav i vernost prema Sovjetgkom Savezu Kostić ne dokazuje kroz svoju zbirku — on je samo, kao goruću, kao opštu i kao veliku, kazuje i tumači. Ljubav i vernost naših naroda prema Sovjetskom Savezu dokazana je na delu, u najtežim časovima naše istorije — kad su se naši narodi u čitavoj Evropi jedino oružano borili, rame uz rame sa borcima Sovjetskog “Saveza, Kostićeva

“zbirka je, na taj način, ako se tako ,

može reći, lirski dokumenat te ljubavi | fe vernosti. Ta ljubav je dokazivana u dane kad »...bilo je goko poći a ne doći« — ona se i danas dokazuje delom.

U besprincipijelnoj, klevetničkoj i nekomunističkoj kampanji koja se vodi protiv naše Partije i naših naroda posle famozne rezolucije Informbiroa, poricala se i poriče ljubav naših naroda prema Sovjetskom Savezu. »Sad oni kažu da im Sovjetski Savez leži na srcu, no to je samo šuplja đemagogija« — pisao je u opštem tonu kampanje „list »Unita«. I to je možđa ono što je najviše zabolelo, što je najviše vređalo svakog našeg čoveka koji je svedok ljubavi i vernosti naših naroda prema Sovjetskom Savezu. Za laž se proglašuje sve ono što je godinama gorelo u srcima naših ljudi, i za šta su toliki dali svoje živote; lažju se naziva, licemerstvom ljubav naša prema Sovjetskoi zemlji koja se voli »više od hljeba, od sebe gama, od

· stavlja značajnu etapu.* Na

vida.« Dušan Kostić, koji je umetnički ubedljivo umeo da izrazi ljubav naših naroda, i svoju lično, prema SSSR-u, — izrazio je sigurno najbolje, najtoplije i najpotresnije sve ogorčenje, sav bol i sav revolt na te klevete bačene u lice našim narodimia. Njegove pesme »Ja kažem dan«,

»Poruka po oblaku« i pesma »Reci«"

izvršile su značajnu ulogu. Napisane u prve dane klevetničke kampanje protiv haših. narođa, One su izražavale sve misli i sva osećanja naših ljudi. No njihova vrednost i njihov značaj ne gvode se samo i isključivo na društvenu funkciju koju su svojedobno izvršile — ohe su od nesumnjivih poetskih kvaliteta, i pretstavljaju nešto najbolje što je Kostić do toga dana napisao u stihu. U ovim pesmama izražena je vera naših naroda u naše rukovodstvo, u našu Partiju i u druga Tita; izražena je spremnost da se istraje »i kad je teško, i teže, i mučno kad će biti...« I u ovim pesmama, Dušan Kostić je lirik, pesnik koji doživljava stvari, pesnik za koga stih nije fraza ni Doza pesnik za koga su poezija i isti.

'na nerazdvojne. Lirik, sav u širokim osećanjima, ”

zahvatajući i u širinu i u dubinu, Kostić se gve više obraća slobodnijem izrazu, i preko njega postiže bolja i adekvatnija poetska ostvarenja, Ta težnja MKostićeva, da se izrazi preko nevezanog stiha, dolazila je do izra= žaja i u nekim njegovim ranijim pe= smama—a u ovoj zbirci ona je sve češća i sve jača, I doista, na osnovu svega što je Kostić dosada mapisao i u slobodnom i u vezanom stihu, i na osnovu njegovog poefskog tempera– menta, bujnog i širokog — može se doći do zaključka da. će se njegovo pisanje razvijati nadalje u tom pravcu. Kod Kostića, međutim, postoji sklonost za gomilanjem reči koja ga često odvodi u verbalistiku, za traženjem neobičnih reči koje ga ponekad odvodi u zapletenost izraza, I u ovoj zbirci <oga još ima u priličnoj meri, i to je razlog zašto pojedine pesme iz zbirke ne deluju. sasvim onako kako bi po idejnoj i emotivnoj snazi mogle delovati.

Poezija Dušana Kostića nalazi še u neprestanom razvoju. U tom razvoju, zbirka »Zemlji voljenoj« pretOsnovu nje, i posle nje, pesnička fizionomija Dušana Kostića je sigurnija i celo=vitija, — ona se javlja u svim svojim raznostranim ij interesantnim odlikama. ? i

Rađomir KONSTANTINOVIĆ

Đ. Andrejević-Kun: Sa Omladinske

pruge

POZDRAV ZADRUZI

Dođe do mene glas,

drago selo moje,

da složiste ruke u jedan snoDp i razmeđenim poljem | raskomiste stari klas!

Da ste raskomili sjemenjak klas Do međi svaki svojoj, ambare širom otvorili za ljude, zatrli strme pute ·

po kom vas prevarom dosta .vođiše Rkulačke ruke! i

Neka je srećno ovo veče!

Za sve u našem plodnom polju Što raste i sunce Ba gleda!

I za sve ono

što mu umrijet ne da

starca spominjanje

i pjesme čobanske sjetne!

Neka je srećno za ono ime na posmrtiničkoj ploči,

što mjesto misli ·smjele usamljeno. i pusio

ua Mlednom kamenu bdije!

Sad će sa vašom snagom on barjak da razvije! Snova će da se rodi

iu prvoj zadružnoj zori u zlatnom zrnevlju žita, u lišću zelenom, rosnom na pomlađenoj gori!

Neka je srećno za vašu djecu

za našu mladost drugu!

Da sita budu, da se rumene

kao crveni grozdovi (

kad rodni vinograd zrene! . Olga JOVANOVIĆ

_” (S. ~~~ ~... ~ı ur rz ———

»Kijevske priče«,

·STALJINOVE NAGRADE ZA NAJBOLJA KNJIŽEVNA: DELA U 1948 GODINI

Ministarski savet SSSR dodelio je Staljinove nagrade za najbolja dela

· iz književnosti u 1948 godini,

Prvu nagradu za umefničku prozu (po 100.000 rubalja) dobili su: V, N. Ažajev za roman »Daleko od Moskve« M. OQ. Auezov Za roman »Abaj«, K. A. Fedjin za romane »Pr-= ve radosti« i »Neobično leto« i S. P. Babajevski za roman »Kavaljer zlatne zvezde«.

Drugu nagradu (po 50.000 rubalja) dobili su: T. Z. Sjemuškin za roman »Alitet odlazi u planine«, V. T. Lacis za roman »Oluja«, B, N. Poljevoj, (Kampov) za knjigu priča »Mi — SO vjetski ljudi«, A. A. Pervencov za Toman »Čuvaj čast iz malena«, V. E. Popov za roman »Čelik i šljaka«, E. Lj. Maljcev:i (Pupko) za roman »Od svega srca«, A, T. Gončar za? roman »Zlatni Prag«,

Treću nagrađu (po 25.000 rubalja) dobili su: G. D. Guljija za roma »Proleće u Sakenu«, J. G. Laptev za roman »Zora«, V, M. Sajanov za Troman »Nebo i zemlja« A. O. Sakse (Abzalon) za roman »U planinu«, I. A. Rjabokljač za roman »Zlatnik«, T. Sidikbek za roman «Ljudi naših dana«, G, PF. Ljebereht za roman »Svetlost a Koordi«, V. A. Dobrovoljski za roman »Trojica u sivim šinjelima«, J. I. Janovski za zbirku pripovedaka V. A Safanov za knjigu »Zemlja u boji« i b; I, Panfjorov. za roman »U zemlji obespravaljenih«. e

U oblasti poezije prvu nagradu (po 100000 rubalja) dobili su: M. V. Isakovski za knjigu pesama »Stihovi i pesme«, K,. M. Simonov za knjigu stihova »Prijatelji i neprijatelji« i N. S.

Tihonov za ciklus stihova »Gruzinsko proleće«, !

Drugu nagradu (po 50.000 rubalja: dobili su: S. P. Šćipačov za zbornik izabranih stihova »Pesme«, N. M. Gribačov za poemu »Proleće u pobedi«, M. K. Lukonjin za poemu »Radmt đan«, M, Bažan za ciklus stihova »Utisci iz Bngleske«, A. A. Kulješov za poemu »Novo rečno korito«, J. Kolas za poemu »Ribareva koliba«, Ragim Mameđ za poemu »Nad Lenjingrađom«, S. J. Maršak za prevode Šekspirovih soneta.

Za dramu dodeljene su sledeće nagrade: A, V. Sofromovu za komad »Moskovski karakter« i N, J, Virti za komad »U jednoj zemlji« — prva nagrada 100.000 rubalja); druga nagrađa (po 50.000 rubalja) dodeljena je ovim piscima: A,.J. Kornejčuku za: komad »Makar Dubrava«, A, A. Surevu za komad »Zelena ulica«, Sandru Šanšiašvili za komade »Arsen«, »Herej Krcanisi« i +„Imertinske noći« i Valentini Ljubimovoj. za komad. »Sneg«,

D. N, Žuravljov, zaslužni umetnik RSPSR, majstor umetničke reči, dobio je prvu nagrađu (50.000 rubalja) za umetničko čitanje. -

| * ;

Od nagrađenih dela, u našoj zemlji prevedena su do sađa: »Prve radosti Konstanfina Feđina, »Kavaljer zla zvezde« 'Semijona Babajevskoga ~ 15% »Alieet odlazi u planine« Tihona "SRPOVA muškina. : |