Књижевне новине

“ OKNO (EL JIM: 914. Tr,Mi a KM EC, Me iCa 0- „MON NOO

“o

WWPDJ 36 o:

OSVIPIH MWALISMN.PIđsH;

Josip Barković: „SINOVI SLOBODE«

Izdanje „Novog pokoljenja“, Zagreb

Josip Barković javio se prvi put uoči samog rata — 1940 godine gmbinkom stihova (»Pjesme slobodi«), a poslije oslobođenja izdao je Knjišu pripovijedaka (bliza prve linije«). Roman »Sinovi slobode« je treće djeJo ovog mladog pisca.

U »Sinovima slobode« Barković &lika djelič oslobodilačke borbe u svojoj nodmoji Lici: život malog partizanskog omlađinskogp odreda ,u odbrani jednog sela od ustaških prepada. Ipak, i na tom uzanom „platnu, on je uspio da umjetnički zabilježi najbitnije osobine i tipičnosti naše revolucije. Suzivši hod evolucije na zbivanje u jednom zabilmom ličkom selu, događaje koji su izmijenili Živoino trajanje miliona ljudi u našoj zemlji na promjene koje uobličuju novo lice Jednog kraja, razvitak naših maša na sliku raslenjia nekoliko mladica-dječaka. — Barković je & uspjehom savladao najkrupnije teškoće

'koje su se jispriječile pred njega kao

pisca. Gledana u cjelini, u svjetlosti onog utiska koji ostavlja poslednja pročitana stranica, niegova knjiga ostaje u sjećanju čitaočevom kao Živ i rječit umjetnički dokumemat.

Ne pripada oblasti slučainog, ni neobičnog to, što ovaj hrvatski pisac uzima ' za temu svog romana ž#žŽ!ivob jednog srpskog sela u Lici. U prizorima prvih dodira omladinaca tof stpskog sela 8 omladincima susjednog hrvatskog sela, u njihovoj kasnijoj saradnji, zajedničkoj borbi protiv neprijatelja, u stotinama Wbojedinosti Barković će uvjerlivvo i umjetnički istinito odraziti na stranicama svoje hronike jednu od glavnih misli vremena, ideju o Dbrabhstva | jedinstvu naših naroda,

Ističući tako, već samim ovim izborom fu misao, Barković ju je tu!mtovano osjetio i kao jednu od najtipičnijih za razvitak borbe,

Uzimajući za junaka svog romana omladinu, pisac Je takođe podvukao jednu tipičnu boju naše borbe i Vrcmena. Jer jako se ne može reći da baš ovakvi omladinci-dijoečaci bili Svakodnevna pojava, ipak je omladina pretstavljala značajan kadar naše ıevolucije, Ove misli, koje nisu isključivo ideje piščeve, individualne i zatvorene, Barković je, primijenjujući realistički književni poslupak, anmao dati u sli. kama, Velike slike, prizori koji ne traju duže od jednog tremuika, crteži na rubu velikih scena osvjefljuju i provode misao kroz knjigu. Misao o bratstvu i jedinstvu Hrvata i Srba u Lici teško da je moguće pbpoelski uopćiti bolje, dati reljelnije, doživljemije i uzbudljivije nego što je učinio Baković u drugoj glavi svog romnna, slikajući kako se dva hrvatska mladića probijaju sa' dvugoenı OBlODOĆI.. nim iz ušiaškog zatvora prema svojim srpskim: drugovima koji ih čekaju, i u čiji odred oni zatim Wtlupaju, Inionacija koju lako daje pisac zvuči moćno kroz čitavu njegovu KiImnjigu. Ona se odziva kasnije gotovo na svakoj stranici: u slici oslobođenja hr vatskog sela Novi od sirane tog srpskog određa, u zbjegovima gdje sc slegla sirotinja iz spaljenih srpskih i hrvatskih sela, u borbama 8 četnicima. Pisac se tu ne pojavljuje izmcđu redaka, ne govorj »svoj tekste, ne »propovijeda«. Realistički metod njegov tu je čist i dosljeđan. Misao je bistra) proizlazi iz zbivanja, govori sama,

U »sporednom« crtežu, u prizoru nečujne smrti neznanoe seoske djevojke, Barković zna da odrazi besprimjeri i svakodnevni herojizam.

»..-— Nego, jadna me bila. umri nam Stojanka...

Omfadinke sc zaprepastiše. Još juče ujutru nosile su zajedno sa Stojankom ranjenike u Velebit.

— Šta je, striče?... Ubiše je?..

— Ma nije, jadna. Ne ubi je nikol Sama se ubi, Nježna je ona bila, nekako lomna. Izgledala je snažna, ali to fe tek vara” pogled, Dvaput. je uz. Velebit nosila ranjemike, Juče u-

Daro,

'kao

JEDNO NEOBJAVLJENO PISMO

jutru, pa opet popodne. A vidiš, nosiš taj lončić, pa te uz ove vrleti prekide. Ali, šlo ja to vama pričam? Ta. vi ste same ranjenike nosile pet šest sati uz ove grebene, pa to najbolje vaša leđa znaju. Sinoć, kad je sišla u selo, navali iz usta krv... Teče, teče cijelu noć. Jutros već nije bila pri svijesti. Eto, to znam, sad je već sigurno pokojna...

Nastade ledeni Stojankine drugarice iz mnogih akcija, proplakaše. Bi im „nezgodno tu pred stranim ljudima plakati, te prihvatiše lonce, i povorka krenu dalje u sprovodu.«

O tom istom herojizmu, koji besprekidno budi i koji jednako građi i osmišliava Partija, Barković govori i kad slika žeteoce koji spremaju.žetvu pod vatrom neprijateliske artiljeYije, i kađ prikazuie borbu za spasavanie ranjenika ili život pun pregaanja hiljade žena i djece .u velebitskim zbjegovima.

Transponirajući mišao o ulozi Partije u građenju novih ljudi, Baković je u »Sinovima &lobode« donio neko liko živih portreta omladinaca koji rastu pred očima čitaočevim u »kremen-ljuđe«, — i mi vjerujemo piscu kad, na kraju knjige, kaže da će se »od ishk: ra koje će iz njih život izbijati, paliti još velike, sjaine va're« Vjierujemo mu to, jer je znao da nam prikaže njihov uspon, formiranje njihovih karaktera u surovoi borbi. i 8 neprijateljem i,na liniji unutarniih proživljavanja. sukoba, · neprestanog ličnog uzdizanja, — u svima onim postupcima u kojima ti ljudi nemirno žive pred nama. Lik omladinća Mirka koji tftesobno i mučno prevladava ne gativne osobine karakteba »gospodskog« djeteta i, na kraju, smrću pečati svoj put, jeste lik koji se ne zaboravljia, jer je Barković u,njem sabrao stotine života nepoznatih om]adinca, U onoj sreći kojia obasjava Mirka kad ponovo prima pušku što mu je bilh oduzeta zbog medisciplinovanosti, Barković je fitrmo ogromnu vaspilnu moć Partije, njenu povezanost s mašnma, ljubav kojiu je ona svojim rađom stekla. U portretima Vlade i Bose., Radana i Rađojke, u njihovim međusobnim odnršima, Đarković je ocrtao — vrlo imdividualizovano — suštinski novo Shvatanie ljubavi, još jedan vid uticaja Partiie ponikao i očvrsmuo već u foku bojeva.

Ali ba? ovdje, govoreći o karakterima u »Sinovima slobode«, spotičemo se o neke ne male nedostatke Barkovićeve knjige, Barković ne ,oklanja u svom književnom rađu dovoljno pažnje problemu pjesničke forme, i baš zato znatan dio njegovih veonia drdagocjenih zapažanja, iskustava i saznanja propada, gotovo do kraja, sasvim, Njegovi napoti u pronalaženju forme koja bi odgovarala sadržini, forme koja bi &e pokrivala polpuno sa idejom, na pojedinim mjestima su sasvim „minimalni. Zahvaljujući takvom postupku, Baiković osiromašava stvarnost koju slika, Ona gubi svoje boje, svu svoju raznolikost situacija i tipova. Rezultat ovakvog odnosa .prema formi jeste mali broj likova, karaktera kođ Barkovića, U »Sinovima &lobode« Barković je, baš zbog toga što nije sagledao kako se zajednički sadržaj, opća misao koja ispunja njegove junake, pretače, preliva u individualne forme, odražava u individualnim preživljavanjima, inđiviđualnim „reagova– njima svakog pojedinca i upravo time daje toj misli i zajedničkoi akciji koheziju i ljepotu, — oširomašio onu široku skalu karaktera koji su u životu stvarno činili sastav svakog pa i najmanjeg odreda. Baš zbog ovakvog omalovažavanja i mipodaštavanja forme, čitaoci Barkovićeva romana zapamfiće samo ono „nekoijko fipova koje smo spomenmuli (Mirko, Vlado, Bosa, Rađan, Rađojka), a svi oni drugi omlađinci izgubiće se brzo iz njihova sjećanja, jer su ih znali

lajac, Djevojke, \

samo po imenima (koja ništa ne kazuju), a ne po postupcima, mislima, po ličnim, individualnim izgaranjima, unutarnjim borbama, sumnjama, patriotizma i radostima. O

Barković mzvapostavlja jako i probleme kompozicije. On ne zna da ukloni sve ono što smeta. arhitektonici diela, ili, s druge strane, ne dodaje ono Što će pojačati, učvrstiti čilaV njegov sistem, čitavu liniju na kojoj gradi svoj roman. »Ako, kažete u Dprvoj glavi da o zidu visi puška« — Dpisao je Čehov jednom mlađom piscu — »onda ona u drugoj ili trećoj glavi neizostavno treba da puca. A alo ne bude pucala, nije trebalo ni da visi.“ Takvih »pušalka« koje vise, a. ne pucaju nikako, ima u ovoj knji. I obrnuto, pisac: vješa takvu »puškua o zid neposredno prije fremutka u kom ona treba da puca. Pe

Iavjesno prenebregavanje svega što je u vezi s formom, čini se, da še. kod Barkovića. manifestovalo i u njegovom odnosu prema HRulfturi jezika i izraza, koji je gdjegdje štur i siv. On prihvata, ne rijetko, prvu blijedu frazu skloplienu od riječi koje su klišetiziranom i neprestanom' upotrebom izgubile davno svoju materijalnu težinu, i u književnom djelu ne govore više ništa, plove nad tekstom kao pjena. -

Veliki zahtjev za slivanjie karaktera pojedimog# lica i jezika kojim ono govori, Barković je zaobišao u svom stvaralačkom postupku; sva mjegova lica govote istim jezikom. Čak i ondje gdje'je dao pune, izrazite karaktere, on je. propustio da ih individuališe i jezikom, i tako produbi njihove individualnosti,

Neprevladane ostatke nekih početničkih grešaka zanatskog karaktera mogao je u ovoj knjizi lako ukloniti iskusan ređaktor. (Nažalost neka djela mlađih pisaca, koja izlaze u omladinskim izdavačkim preduzećima redigovana su Vrlo površno: čimi se da mladi redakfori ne mogu tu mnogo da pomognu.) Zar je potrebno da sa opisuje bjesma koiu pjeva Oomladina (str. 133), mjesto da se sa dva njema stiha probudi u čitaocu sav onaj zamos koji nosi pjevače? Za što dati tragikomičnu pogibiju talijanskog kolonela, koji jaše na čelu od pet hiljšda vojnika onako površn& frivolno, u prepričavanju (str. 180), kad bi se iz te scene mogla stvoriti

velika slika koja bi divno sabrala, tipizovala podvige musolinijevskih _»heroja«?

Rastajući se od junaka Barkovićeve knjige, od mrtvih čiji su grobovi ostali na padinama, i obroncima vele~, bitskim, i od živih koji počinju da grade socijalističko selo ili polaze sa posljednjih stranica romana u škole i fabrike, čitalac doživliava onu svijetlu bol pomiješanu sa radošću koju osjeti uvijek, kad je knjiga koju je dočitao istinita, iskrena, ispunjena progresivnom „idejom u koju pisac vjeruje. A takva je, uprkos svemu, i ova knjiga Josipa Barkovića.

Zdrav, neopfterećen dekadeninim, mutnim i bizarnim raspoloženjima u svojoj stvaralačkoj prirodi, Barković će naći snage da 6Wavlada zanatske nesigurnosti i nedostatke i da da nova djela koja s pravom od njega očekujemo. i Marijan JUBIKOVIĆ

HAJNRIHA HAJNEA

Posle iglaska Mmjigze je pod istim naslovom, de: ljem da u MPrancuskoj spre

pospode de Btal »O Memačkoj« (1810 P.), Hajne 'tak godina kasnije, štamipao jedno delo s ciširenje pogrešnih mišljenja o Nemačkoj i

ngrmačkoj filozofiji. On je razotkrio povezanost romantike s tadanjom eVwopiskom ealcijom. Toj Kmjizi dođao Je kasnije | neka svoja pisma, među Wojima i ovo koje je nedavmo prvi but/objavljeno u naprednom francu> :kom Mmji„evnom listu »Le Jetr franseZa, 1 ovde Hajne, sa mnogo. duha i lucidnosti, izriče nekoliko zanimljiyih mdjsli o značaju filozofije Hegela

i Pojerbaha, o proletavijatu i njegovim vođama koji su, počeli

a prelaze

sa. doktrine na akciju koja je »krajnji cilj svake migsli«,

Da, žena je opasno stvorenje. O tome bih mogao đa ispevam čitavu pesmu. I drugi ljudi stekli sa neka rdava iskusiva u tom pogledu, Baš juče jedan ođ mojih prijalelja ispričao mi je jedam strašan događaj: u crkvi Sen Meri sreo je nekog mladog nemačkog slikara, koji mu je tajanstvono rekao: »Vi sale u jednom nemačkom član ku napali kontesu H. Ona je to doz-

\nala i vi ćete biti upropašćeni ako to

još jednom učinite: njoj stoje na raspoložonju čelipi čoveka, koji jedva če kaju da ispune njena nnređenja!« Zar to njje strašno? Zar vam se to ne čihi kao neki ćpilog za Anu Redklajt? Zar ta žena ne preistavlja opasnost? Ona treba samo da makne prstom — i četinmi mača: već ti prete; ti prestaješ da postojiš, ako ne fizički a Dno bar moralno. Ali odallo ovoj ženi njena tajansivena moć? Da li je ona tako lepa, tako bogata, tako otmena, tako neprikosnovena i tako obdare-

na — te ima takvu moć nad svojim obožavaocima da je oni slepo slušaju? Ne, ona nema u tolikoj meri sve ove prirodne vrline. Me bih rekno da je ona ružna — žena nikada nije ružna — ali mogu s pravom da tvrdim: da je hepa Jelena imala njene crte Trojanski-rat ne bi izbio, Prijamov mad ne bi izgoreo, a Homer ne bi

DCYaop hihi MOGMTIJAR,

Njeno blago nije tako veliko kao što

je bilo blago spartanske kraljice kađ ju je odveo Paris, koji je tako lepo svirao u harfu, (klavir još nije bio izmiš]jen), ! ;

Da, žene su opasne, ali pritom moram da kažem da su Jepe žene mnogo manje opasne nego one druge, jer su navikle na udvaranja, dok se one dru ge udvaraju svima muškarcima i tako sliču sobi vrlo moćnu zašlitu, To se naročito vidi u književnosti; samo ja moram odmah da naglagim da su sve francuske književnice, koje se danas naiviše stiču, veoma lepe. Naprimer, Žorž Sand, pisac eseja »O katoličkim dogmama«, madam Meoerlen, Lujz Kole — sve te gospođe dokazuju da. nisu tačne aluzije u pogledu ljupkosti o» valvih žena koje imaju intelektualne pretenzije. Kad čitamo njihove knjige uveče u krevetu VODI da im lično odamo svoje poštovanje.

TWako je lepa Žorž Sand, i kako je bezopasna! Čak | za svoje nestašne mznčke, koje ie jednom šapom miluju a drugom prebu: čak i za pse koji besno na nju laju; oha sve to gleda sa neke visine, kao sa meseca.

Kad neko uvredi divnu muzu Delfinu sa njene lire odjekne pesma koja se širi u talasima sjajnih aleksandrinaca. |

Ako pak. kažeš nešto pakosno O pospođi Kole, ona dohvata kuhinjski nož. kao da hoće da te ubode u trbuh. Pa ipak, ni to nije nimalo opasno!

Ali, ako uvrediš kontesu H — ti si ošuđen ma propast! Če+iiri maskirana čoveka napašće te, četiri branioca nje ne književnosti. To je pravi ćorsokak: ti ćeš biti pridđavljen, pretučen i potopljen, Iđućeg dana naći će se tvoJe telo među stupcima u novinama,

Vraćam se na slučaj gospođe de Stal, koja nije bila lepa a počinila je mnogo zla velikom caru (Napoleonu pr prev). Ona nije ostala samo pri tome da ga napada u svojim knjigama, već je pokušala i dđa mn naškođi drugim, neliterarnim sredsivima., Neko vreme ona je bila duša diplomat= Skih intriga koje su prethodile konliciji protiv Napoleona, Ona je amela da progoni švoje neprijatelje i mačevima, ali ti mačevi nisu bili obične sluge; veliki zaštitnici ove gospođe bi li su krallevi . ;

Majrneb 'dajye

Napoleon je pobeđen, a gospođa de Stal ušla je tmrumfalno u Pariz sa sVojom Wniigom »O' Nemnčitoi« i sa više stotina hiljada Nemaca koji je tre-

| balo da posluže kao živa ilustracija

U RUDNIKU BIVŠE SEOSKOG GAZDE

krajinska Nadežda,

Kad sam pošla na godišnji odmor, –

ponela sam između ostalih i rusku po pularnu knjigu, biografiju sovjetskog heroja rađa, Nadežde Jegorove. Umlađa, devojka, još učenica, krajem rata, pošto su Nem ci isterani iz Ukrajine, osnovala je radnu brigađu sa svojim drugaricama i radila prvo na obnavljanju građevina, pa bposle u rudniku. Njena radina hrabrost, dovitljivost i požrivovanje

dostižu vrhunac na radovima u rud-.

niku. Ona izumeva način rađa bri kome jedan isti čovek i kopa rudu i tovari je i učvršćuje! zidove — rađi deset poslova u isto vreme, da bi što više ljudi moglo da' ode na druge radove, ~ 10 Gledajuči preko planine u zakutak gde je ležao naš rudnik uglja Jelaš-

nica, stalno sam zamišljala i kod nas”

mladu požrtvovanu devojku koja stva ra čuda od izdržljivosti i dovitljivosti, Pretstavljala sam je sebi kao seljančicu sa Suve Planine koja se na radu u rudniku izgrađuje do svesnog čoveka. Vučena tom pretstavom, pođem nogu pred hogu u Jelašnicu koja je po. kazivanju seljaka bila odmah iza brda, Posle tri do četiri kilometara hoda kroz veličanstvenu nišavsku kotlinu, prema istoku, nađem še u nekom neobičnom, crvenom pejzažu: zemlja brežuljaka koji su se ronili bila je ljubičastocrvena ili kao opeka; pitom5b reka, što je krivudala kroz po vrinjake i okretala vitla male. vodenice, bila je isto tako crvena, malo podalje na brdašću stajalo je dvadesetak kuća potpuno jednakih, obojenih crvenkasto, nešto malo 'bleđe od zemlje okolnih brežuljaka, Iza bvog rumenog zakutka blještao je belinom jednn kvak Suve Planine, dok je drugi, iza njega bio večernje mođar i nestvaram, — Htela sam u rudnik Jelašnicu. Da li idem dobiim putem? upitam prvog seljaka koji je naišao kroz ova] rumeni predeo,

— Dobrim, odgovori on. Drži 8e samo pruge, ona će.te tamo odvesti.

Upitam drugog, trećeg — svi odgovaraju isto, te najzad moradoh da poverujem da do rudnika ne moram proči kroz garež, kroz kraj zasut šlja= kom i ugljenom prašinom. Još bolja potvrda da sam na pravom putu bila je iznenada pojava malog voza koji je iz rudnika odvlačio ugalj do prve stanice širokog koloseka. Jurila je iz sve snage mala lokomotiva, pa ipak smo — fe Još kako — uspeli da pob»gnemo sa kološeka svi koji smo se na

Desanka MAKSIMOVIĆ

njemu našli kađ smo je ugledali. Lo~

komotiva je vukla desetak vagona u-.

glja, Na papučićama ili na ugiju stajali su radnici i neki mlad čovek tako dostojanstvenog izgleda, da sam, pod utiskom knjige o junakinji Ukrajinkhi, pomislila da mora biti neki novator ili heroj rada, U poslednjem, putničkom „vagonu. Veličine pion;r-

skih u Košutnjaku „vozila su se deca

rudara i veselo mi mahala rukama. Sada više nije bilo sumnje da ću tim putem stiči do rudnika. Znala sam sad i to da će ona gomilica rumeno Dbo'jenih kuća biti jelašničko rudarsko naselje,

Posle četiri sata hoda pruga uskog

· koloseka, kojom sam išla, uvela me

je u dvorište s nekoliko prizemnih vidanih zgrada i jednom dvisokom 'građevinom, načinjenom od dasaka i priljubljenom uz breg. Kako je bila bez prozora, kako še u njoj čula ne> ka huka, ona mi je jedina ličila sad na glavnu rudarsku zgrađu, ma da je idući ovamo nisam bila tako zamišljala. Posle nekoliko časaka ugledam nekoga za koga sam pretpostavljala da mora biti vratar i izrazim želju da vidim rad u rudniku. Pogle dao me je u čudu.

'— Ne može to, drugarice, tako đa gleda rad u rudniku kome god padne na um. To su državne tajne. |. Ovaj čuvar državnih rudarskih tajni ma da me je tako neljubazno dočekno, bio mi je simpatičan zbog svog olvorenog preziranja moje putničke radoznalosti. li

— A ima li ko 83 kime bi se moglo porazgovarati? . ı

— MB. porazgovarati se već može, 0dobri on. Za taj posao je zadužen direktor rudarske škole, pa što može, on će reći. On je tamo u školi, u kraj njoi onoj ctvenoj kući.

Uputim se u označenu zgrzcdu, po .

red niza crvenkastih Muća, urednih, čistih s čijih pragova. su me deca radoznalo gledala. S druge strane brega i reke vidik je sad zatvarala Seličevica, ne mnogo Šumovitija od Suve

Planine. Videlo se i ono mesto oda-

kle se vadio kamen, za koje sam dolazeći prepostavila da može biti početak rudnika.

Direktor rudarske škole, Vladimir Veljković, nimalo se nije, na moju sreću, začudio što sam došla. Rado mi je na sva pitanja odgovarao, Začudila sam ga samo. pitanjem· da li

imaju u školi devojaka koje se d- ~

likuju naročitom „voljom, snalažljivošću. Zamišljala sam' da će kazati:

— Imamo jednu ispod Suve. Pla · 50

nine, I braća su joj u rudniku, Otac joj je u njemu i nastradao pre rata.

Njegova žena „Mladena Veljković, takođe nastavmik rudarske škole reče smešeći se s praštanjem na moje neznanje. KBaR

— Rudarski posao je suviše težak za žene, Po ašim zakonir.a žena ne može biti rudar, To ste slučajno sme= li s uma. Pera

Smela sam 8 uma, razume 86; ali.

tome je kriva opet moja krivoroška · j}

junakinja Ukrajinka, pa „verovatno, i. davnašnje uverenje đa žena sve može · što i čovek. |

— Nemamo devojaka, ali su nam Vi, e

mladići sve na izbor, dođade direktor brzo, da mi naknadi prvo razočarenje” Od dvadeset i osam učenika naše škole četrnaest ih je odličnih, a i ostali su blizu njih. Najbolji mi je me đu svima „Aleksandar Zdra Sve ostale . prevazilazi obdarenošću, Seljačko je dete iz Velikog Vojlovca.

Direktor je svom obdarenom uče=. niku već predodredio sudbinu. Nije mogno zamisliti da će se dečak zadovoljiti 8amo jelašničkom rudđarskom školom, az!

— Posle završene naše škole on će zacelo ići na rudarsko-industriški teh” mikum u Novom MKoštolcu, Vrdniku i Aleksincu, koji takođe traje tri go> ine.

Njegova žena ga prekiđa prekorno,

— Pa gotovo isto toliko je obdaren i Dragan Tanasković iz Konjuve.

Tu je nastao mali ljubomorni spor iameđu nastavnika, da se najzad ipak 6lože da su oba ta petnaestogodišnja momčića učenici koji se mogu uvek pohvaliti.

— Gde se oni više odlikuju u prak' fičnom radu ili u učeniu? pitam u želji da čujem kao su možda izumelji kakav novi način rađa u rudniku., Direktor kao da mi zameri ovo pitanje, \eče s primesom prekora:

— TI vi ste nastavnik pd zhate: kad

ović.,

Vaši;

kr ae

se meko odlikuje, skoro mu sve, ide ~

od ruke. Tako i njima. E

Da bi mi pokazao kakve sve teškoće imaju da savladaju njegovi učenici izloži program naših rudarskih škola. Njemu je bilo milo govoriti, a meni slušati šta sve danas u našoj zemlji rudarski radnik uči i mora da zna. Ova niža škola za mlade rudare traje tri godine i daje im pored opšteg obražovmanja po programu za niže razrede mimnazije i stručno obra= zovanje'· koje stiču izučavajući predmete kao što su: mineralošija sa geo logijem, tehničko crtanje, rudarstvo, poznavanie materijala Nastava traje svakoga dana od sedam i po do dvannest Čusova, a. dvaput nedelino gde rade pod vukovodstvom stručnih ih vode ma praktične radove u jamu , nastavnika — u Jelašnici su to inžemier Vipkho Čulić i rudarzbi tehničar Petar Ožegović.

Kako nismo imali mnogo vremena za razgovor, direktor je doneo nekoliko mapa sa acrtni graf'konima koji su pretftstavliali napredovanie rudnika iz godine u godinu, u pogle= du proizvodnje. prađevinstva, kadrova. ,

— U 19546 godini, kako vidite, ka=drova gotovo nismo imali, reče on pokazujući mapu na kojoj su stajale isertane ljudske figure. Godine 1947 kadrovi su nam se povećali za 87 pro cenata, 1948 za 120. Ove godine će njihov broJ biti · khakav smo planom predvideli.

Posle ovoga na skraćeni način preko grafikona na kome su bile iscrtane zgrade raznih veličina, od ma-– jušne kuće kao kvadratni santimetar pa velike skoro kao četvrtina kvadratnog đecimetra, saznala sam da su sve ove crvenkaste kuće sazidane tek posle 1946 gođine. Zatim smo razgle-

(Nastavak na četvrtoj strani)

njenog dela. Od tog vremena FPrancuzi šu postali dobri hrišćani, romantični i malograđani. Nusjzad, to me se uopšte me tiče, jčr svaki narod ima prava da postane toliko dosadan i mlak MWwoliko mu sc to sviđa, utoliko pre što je francuski narod' bio. do sada najduhovitiji i najhrabriji od svih koji su postojali i borili se na ovoj zemlji, Ali. ja sam ipak donekle zain teresovan ovim preobražajem, jer kad su se Francuzi odrekli Sedana i njegoyog sjaja, oni su tada izgubili i Rajnsku cblast; i tom prilikom ja sam postao Prus, Da, ma kako rđavo zvučala ova roč: ja sam postao Prus, Posle tog teškog osvajanja postao sam Prus. Kad mi je poslalo nemoguće da to izdržim, ja, sam pobegao. Od fog vremena živim u Parizu kao oslobođeni Prus, a odmah po dolasku postalo je jedno od mojih najvažnijih zanimanja da se borim protiv famozne knjige gospođe doe Stal. : i Počeo sam 8 nizom članaka koje sam izdao kao knjigu pod naslovom. »O Nemačkoj«. Daleko je od mene, bila pomisao da samim naslovom postanem u bukvalnom smislu reči suparnik knjige ove čuvene žene, Ja sam jedan od onih koji se najviše dive veličini njenog duha; ona nesumnjivo

„ima genijalnosti, ali, nažalost, ta ge=

nijalnost ima rod, i to ženski! Meni je kao čoveku, bila dužnost da pobijam ove sjajne igrarije koje su bile utoli-

ko opasnije što je ona u svojim izve-

šlajima, o MNemačkoj,imale mnošivo

Za Prancuze nepoznatih detalja, kojj

Su čarom novine odušovili mnoge duhove, Nisam se pozabavio greškama 1 falsifikatima na koje sam naišao, već sam se zadržao na tome da prikažem Francuzima šta znači ta romantična “Škola koju gospođa de Stal toliko hva=

li.i veliča. Pokušao sam da dokažem

da ie ta knjisna šašstavlićmi od sabra-

pomoću njih , hvatao duše. Od tada, mnog! Prancuzi su progledali, pa su čak i najpobožnije uvideli da sam ja u pravu kad im, u jednom nemačkom ogledalu, prikazujem one metode koji se uvlače i u Francusku, a zbog kojih se danas, drskije no ikađa, podižu Obrijane glave (tj). popovi — pr. pr, Osim toga hteo sam da prikažem | naličje nemačke filozofije, Otkrio sam bez ikakvog oklevanja tajne ove škole, koje su poznate samo najboljira đacima; to je otkriće mnoge začudilo. Sećam se da mi je Pjer Leru otvoreno govorio kako je on uvek verovao da je nemačka filozofija mistična magla, a da su nemački filozofi neka vrsta proroka koji ođišu bogobojažljivošću, } 3; Naravno, Prancuzima nisam moga da pružim detaljna obaveštenja o našim raznolikim sistemima; suviše sam ih voleo i nisam hteo da im dosađujem, Ali ja sam ih upoznao sa idejom vodiljom koja služi kao osnova svim sistemima, a koja ustvari pretstavlja suprotnost svemu onome što zovemo strahom pred bogom, : Nemačka filozofija vodila je u Nemačkoj isto onakav rat protiv hrišćanstva kakav je, u svojo vreme, vodila grčka filozofija protiv antičke mitologije. I ponovo je žfilozofija triumfovala. U teoriji, današnja religija potpuno je pobeđena, Ona je duhovno mrtva, Ona živi samo još mehan:čki, kao heka muva bez glave koja nastavlia da leti ao da se niŠta nije dosilo i kao da mišta ne prij· mečujo ; ; Koliko će stoleća . još ova krupna muva, Mkatolicizam, da otaljaya SVOJ život kako bi govorila kao Kuzen” '(Kuzen — franouski filozof — 1dealist Pr, pisca) Ta to ne znam, a uostalom to pitanje i nije vsžno. Ovde se radi viŠe o našem jadnom protestantizmu, “kojl 'je već učinio sve moguče konce-

nih slihova, kojima tako dobro ume sije da di produžio svoje postojanje,

da 6e služi i Sveti Otac iz Rima, da bi

, ·

Y *

" Danas imamo i kaluđere atcizma, ko-

ali me ona | vwio iza leđa mnmestrn "Pt je om kom-

to ie sfvntno

da umre.

Nije mu pomoglo ništa ni to što je

svoga boga lišio ljudskog oblika, što mu je postepeno izvukao svu krv, što ga je pretvorio u čist duh koji pret-

.stavlia samo ljubav, pravdu, mudrost

i vrlinu.

Sve to nije služilo ničemu i jedam nemački Porfir po imenu Fojerbah što znači »Plameni potok« smatra da su osobine koje se pridaju ovom »čistom duhu« vrlo zabavne, njegova ljubav ne zaslužuje nikakvu pohvalu jer on nije žučan, njegova pravda Je jeftina zato što nema utrobe koju bi trebalo hraniti pravdom i nepravdom, njegova mudrost nema veliku vrednost pošto ga čak ni kijavica ne sprečava Tu razmišljanju, a nije mu teško. da bude neporočon jer je bestelesan.

Da, nisu tučeni samo protestantski nacionalisti mego i svi doeisti u Nemučkoj, pošlo je filozofija ustremila sve svoje katapulte protiv ideje bos,

žanstva, kao što sam io prikazao u

mojoj knjizi »O Nemačkoš«. n Meni su poneki prebscilj da sam zderao zavesu sa hemačkog neba i celom svetu pokazao knko su nestala” sva božanstva starih verovanja, kako

je preostala mamo jedna stara devojka

sa olovnim rulwma i Žžalosnim , srcem: Nužnost., :

y tr.

ia Čaj \

O a

\, V

e ? ;

Istine, koje sam u svoje vreme iz»

neo, dan8s5 su poznata širom sveta.” Ono što je nekada e

vatno, sada je bogtnlo, sv |mos!, "a koliko se fanatizma ponekiput izHMDOvaraju ove amtir:lhogme ispove:fti.

ji su spremni da živog spale” KOR i na de Voltera pod izgovorom da je, on · nepokolebivi deilsta, Mora da priznam da mi se ova posma mnogo ne sviđa, im i ne plaši jer sam se naJa-

77 VA iju + „Ve -- baj.

ponovao!!! Kada

me je 4no”\;orlu 1V..i

~ Ba. (a

mi je, sa čudigvatim osmehcm, re- : kao: »Sve što je razumno, mora đa in

i *%

zgledalo nevero