Књижевне новине

BLAGO

E Ur i

IEA SO piktake)

BRANA 2

· Pripreme za veliku izložbu srednjevekovne umetnosti naroda Jugoslavije u Parizu

7 Glava šlvista iz U Ohridu, nekadašnjoj prestonici Samuilovog carstva i } ulturnom cen= tru kroz ceo Srednji vek, postoji preko 30 kulturnih spomenika, veoma značajnih po svojoj istoriskoj i umetničkoj vrednosti. Ti spomenici, međutim, nikađa nisu imali toliko posetilaća koliko ovih godina posle oslabo' đenja, upravo zato što u Ohrid i na njegovo divno jezero nikad dosad nije dolazilo toliko ljudi.

Najznačajniji od spomenika je crkva — Sofije — nekadašnja saborna crkva ohridskih patrijaraha i arhiepiskopa, podignuta još u ranom srednjem veku, verovatno na mestu neke antičke građevine ili paganskog hrama. U XI veku crkva je živopisana freskama, čiji ostaci preistavljaju najstarije zidne slike u našoj zemlji, U XIV veku dograđivana je i dodati su joj novi žiVopisi, delom prcko starih. Turci a zatiny "erka pretvorili u džamiju — premazalj freske, razvalili ikonostas, neke vajane delove sa zidova ugrađili u pod, dozideli minare. Ali kada su sa tog minareta čudnim slučajem pale i ubile se dvije hodže '— suševemi Turci su crkvu pretvorili u magacin za žito.

U toj crkvi radi Jaroslav “ratina, slikar kopista. Taj rad nije nimalo lak — treba uložiti puna truda i napora dok se ne konstatuje da je »izrađeno toliko i toliko kopija«. Jer, najveći deo T{resaka nalazi se pod debelim slojem maltera i kreča, Zata freske tek treba »otkriti« — to je bio prvi zadatak umetnika. I sa nožem u Tuci umesto palete oni su polako, pažljivo, santimetar po santimetar skidali slojeve kreča, kojih često ima i po 60. Taj rad zahteva izvanredno strpljenje. Ali oni su radili sa strpljenjem koje zadivljuje i ljubavlju koja se upravo njime potvrđuje. Kada je zid suv, još nekako ide, Ali kada je vlažan | kada se zbog toga kreč okamenio i sjedinio sa malterom na kome je freska, tada se za ceo dan rada može »otkriti« svega desetak santime= tara. A freske su velike po nekoliko

Bve to Sofije (Ohrid)

kvadratnih metara, neke i preko 20! Kada je freska najzad očišćena, pri~

stupa se takozvanom »kalkiranju«:

preko freske se stavi paus-papir i na .·

njemu se kopiraju linije &ša {reske. Potom se taj crtež prenosi na platno impregnirano specijalnom smesom koja ostavlja utisak zida, a tek onda se pristupa umetničkom kopiranju freske. Ozbiljan zađatak šu imale ekipe

'kopista. Određene freske trebalo je

iskopirati đo predviđenog roka i svaki trenutak bia je dragocen. A nema dana da grupe posetilaca ne prekidaiu slikare u radu. No oni se ne ljute. Naprotiv, s puno ljubavi daju oni pošsetiocima objašnjemja i pritom se na ajihovim licima jasno odražavaju radost i pomos, jer u očima, u stisku ruke svakog posetioca viđe i asećaju :skteno i duboko priznanje za svoj rad,

• bo ,,

Posetiti ekipe u Markovom mamastiru ili u Lesnovu, nije nimalo lako.

Tako, udaljene od puteva i naselja, mesecima su živele i radile u samoći ekipe naših umetnika.

Freske ovih mamastira su iz XIV veka. Ono oslobođenje od kanona vizantinske crkve, čiji se početak vidi na freskama u Sofiji, ovde je u potpunosti izraženo, 1 više — ove {ireske odišu nečim što je specifično naše, one su odraz sredine i vremena u kome su nastale.

. IT u ovim manastirima kao i u drugim (Sv. Sofija, Mlado Nagoričane, Peć, Dečani, itd.) pored freski sa bi-

bliskom tematikom mogu se videti i

freske vladara, vlastelina, vojskovođa. U neprekidnoj međusobnoj borbi za prevlast feudalci su dizali crkve i mamastire -— da time stekmu tađa va-– žnu podršku crkve i da pokažu svoju moć. To su činili i Milutin, i Dušan, i Uroš. i despot Oliver, i mnogi drugi. A zidove crkava krasili su svojim portretima — sa oreolom oko glave, 1 ne= hotice se čovek seti reči onog buđalastog kralja koga je opisao Gorki: »Na svim ulicama gradova postaviću statue svojih predaka. Ljudi će videti

-! Iđućeg jutra bilo je svuda tiho, sa= mo &e & juga, preko obraslih vrhova, razlegala besna pucnjava. Nemci «u probijali put iz Trmovog na Lokve. Naša divizija ih je zadđržavala 6a &VO-

· jih položaja.

Nad Čepovanom i nađ okolnim vr-=

hbovima dugo je kružila »štuka«. Kad „ije naposletku odletela, zabrujali su yal arderi, opisivali široke krugove | Mo Velikih Lazni i vraćali se, Mogle "BU 60, 6 prekidima, čuti detonacije. ” Bombarđovali su Lokve. "Toga dana selo je bilo silmo porušeno i popaljeno; divizije sa zaštitom četom . \eć zorom se pomakao na Velike Lazi. yt; ? i | "Pala je poslednja bomba, poslednji bombarder je noestaa sa vidika. Došli &u đa nam ispričaju da su Nemci u ""Gorenji "'ribuši. i »Koliko ih je?« i »Četrdeset, ili pedeset, nema ih više. Brojali smo ih kađa su se spustili od

| crkve, prema drumu«,

Šev»Da li su straže na svojim mesti-

Pima?« i

“ET »Jesu«.,

o" Ostali smo seđeći i čekali da se po-

_ ložaj raščisti. j

· Radioteleg:afista je sedeo pred svoO~

jim aparatom i vrteo dugmeta. Tražio je vezu s Gorenjskom. Dobio je. Na pitanje šta ima novoga, došao jc

' tako nejasan odgovor da je tražio da

_ se ponovi. Nato je došlo nasvim jasno.

+ »Odlazimo. Hajka“. | TI weć je veza bila oanovo prekinuta, Pogledali smo se, A nismo ni sanjali da čudnim slučajem te reči vre de i za mas, Pet. možda deset minuta kasnije začuli su se pucnjevi nekih dve stotine koraka od naše kući, Od-

i TRR

France BEVK

govorila im je pucnjava kakvih stotinu korakc dalje.

- Jedva smo imali vremena da dignemo glave i da oslušnemo, kad je udario kroz prozor i kroz pukotine vrata oštar usklik:

»Nemci!«

Radiotelegrafista je uzeo svoj aparat u naručje kao dete i strčao s njim u sklonište ispod kuće, Njegov pomoćnik je svom brzinom kidao antenu. ;

Kad smo pošli klancem, bio je već krajnji čas. Neprijatelj. je mogao svaki trenutak da se pokaže iza brežulj= ka za našim leđima. Zaštitna četa diviziskog štaba trčala je u streljačkom stroju na vrh grebena pred nama, Obraslog retkim drvećem i grmljem,

»Ne tamo gore!« povikao je Luka i pokazao na desno. » Tamo zauzimamo položaj!« ebi

Vis na koji je pokazao bio je kao,

stenovita tvrđava. Gledao je na put koji je vodio u Čepovan. Iza visa padala je skoro okomita krševita stena u duboku, divlju Tribušku provaliju. Tu je svako opkoljavanje bilo nemoguće, A uskim grebenom bio je još

_ uvek atvoren put za uzmak prema ge-

veru, y | Uca.

Za našim leđima digla se crvena zvezda i ugasila se. Nešto dalje digla se kao odgovor druga raketa. Varali smo se da je za nama samo kakvih četrdesetak ili pedesetak Nemaca. Iz garnjzona u Idriji otišlo je toga jutra ako dve stotine Švaba i domobranaca. Oni su se u Gorenji Tribuši razdelili

'u dve skupio, svaka se svojom Vrto-

glavom stazom ispela na Velike Lazne, Jedna je: možda „kanila da zađe

| de u Parizu za čuveni

er,

My }

koliko je kraljeva bilo u prošlosti i tada će priznavati da se i u buđućno« sti neće moći bez njih«.

'Nerezi, mala arikva! u blizini Slop-

_ lja, nalazi se visoko u brdima boređ

istoimenog sela. Do nje vodi samo strma staza duga desetinu kilometara,

Crkva ie sva ukrašena freskama iz

XII veka i zato preistavlja veoma značajan kulturni i istoriski spomenik. Sada je pretvorena u muzej.

Radom u Nerezima rukovođi slikar Dušan Ristić, U sastavu njegove cekipe nalaze se i dve francuske slikarke — Elizab»t For i Mart Flandren, Kao stručnjaci za kopiranje freski one ramuzej Pale d'Šajio. Ove dve slikarke veoma , su

· različite po svom Karakteru: deck je · Mart Plandren tiha. mirna, bez mno-

go reči, Elizabet For ie sva u pokretu, uvek masmejana, glasma, uvek nečim oduševljena — freskama koje kopira, svojom gostoljubivom domaćicom ili nepoznatim đečakom koji joj meprcstana traži boje i zatim satima sedi na sumcu »slikajući« kozu. Ali se obe slažu u oceni

· naših fresaka:

— One su divne, izvanredne! .

_ I da bi nekako potkrepile svoje reči, koje su toliko pohvalnte da lako mogu izgledati konvencionalne, one vade časopis »Art sacrće« u kome su dve fotografije fresaka iz Nereza:

— Hvo, mi smo videle ovo i oduševile se. Zato smo i došle ovamo, Velika je to umetnost.

Veliko. inteserovanje naroda za rad umetnika i za svoju umetnost vi= deli smo svuda u toku našeg putovanja. U Ohridu su svakodnevno preko celog leta mnogobroini posetioci dolazili u crkvu sv, Sofije i živo.sa interesovali za sve — ko je sagradio crkvu, u čemu je vrednost fresaka, kako se vrši kopiranje, itd.; u Andreašu su članovi jedne komisije za prijem fresaka dugo morali da govore grupi milicionara o istoriskoj i umetničkoj vrednosti manastira, a oni su pažljivo slušali, čak i beležili nešto, a na kraju su ozbiljno obećali: »Ne brinile, dobro ćemo ga čuvati!«, u MlJadom Nagoričanu su okupljeni seljaci s priličnim iznenađenjem primili na znanje da je manastir velika kulturna vrednost (»Pazi, bogati, a mi mislimo — obična crkva, još k'o velimo — šta ga tu država zaštičuje!«). Tako je bilo i u Peći, Dečanima, Studđenici, svuđa uostalom, Narod se uči da ceni, poštuje i voli svoje kulturno našleđe. Treba ga samo upoznati s njim,

I, ako se živahna Elizabet For nije smojala kada je neuki seljak donmeo korpu voća da tako, na svoj način, nagrađi umetnike, to je zato što je i ona shvatila da se u tome jednostavnom čoveku razvijaju novi kvaliteti.

Tako odmiče veliki posao kopiranja fresaka za izložbu srednjevekovne u metnost' narođa · Jugoslavije, koja će ispuniti 13 ogromnih dvorama palate Šajo u Parizu. Ova izložba pokazaće jasno i neoporecivo celom svetu kako su naši neimari kulture kroz sva vremena i hroz sve škole umetničkog stvaranja u srednjem veku uspevali da, kao plod dugog ličnog i zajedničkog rada i iskustva, tehničkog usavršavnnja i mmažnih stvaralačkih šDosobnosti, stvore dela od prave i visoke umetničke vredmosti. Zato svaki od tih naših kultumih spomenika pojedinačno i svi skupa pretstavljaju za nas kultumo nssleđe koje mi.danas umemo i da cenimo i da volimo, i kojim možemo s punim pravom da se ponosimo. To naše kulturno blago dokaz je da je u našim krajevima cvefala velika umetnost, nastala kao odraz jed» nog velikog, opšteg društvenog poleta, isto ohako kao što je kasnije nastala Remesansa.

Vekovima je stajalo skrivemo, zaboravljeno to naše Kkultumo blago prošlosti. Prohujali su nad njim vekovi, prošle su epohe feudalizma i kapitalizma. I tek danas, u socijalizmu, ono je ponavo ugleđalo dana i postalo svojina naših oslobođeni naroda,

Đorđe BOGOJEVHIĆ

VATRENO KRŠTENJE

Iz portizanskih uspomena

iza leđa našoj diviziji kod Lokava. Druga je bila određena u Čepovan da izvrši Ono što nije uspelo skupihj iz kanala, koja je bila potučena u Sredniem Lokovcu, Kada je na vrhu brega bila dočekana pucnjevima, verovatno je raketom pozvala u pomoć dru• gu skunpinu. d

__A takođe ni neprijatelj nije znao kolike su naše snage: Bilo nas je pedesetak, a među nama jedva trideset dobro naoružanih boraca, Zaštitna čefica diviziskog štaba posela je, vrh grebena nad klancem sa raštrkanim kućama. 1 borci na stenovitoj visini su čučeći među drvećem i grmljem spremni očekivcli Nemce i naređenje za napad. | ·

' Nije trajalo dugo, jedva koji minutpa su se pojavili klancem iza obronka. Nastupali su oprezno, ipak u skoro zbijen5j vrsti, samo s malenom izvidnicom napred, po soj prilici su bili uvereni da su se sukobili s kakvom partizanskom izvidnicom, koja 8e zatim povukla. Da su upali u zasedu postali su svesni tek kada su pali prvi hici. Razlegla se oštra zapovest, njihova kolona se razvila u strelce, Izgledalo je da.će odlučno jurišati na naš vis, Tada je zapucalo i s druge strane, s vrha pobočnog grebena. Na= šli su se između dve vatre. Zadnji Suse povukli i tražili gde da se skriju, a prednji poleteli prema samotnoj kući, koja je stajala. kraj puta i zabarikadirali se među njenim zidovima. { \

· Sat je pokazivao. 3va posle podne. Doživeo sam vatreno krštenje. Ranije sam se više puta pitao kako će mi biti u duši u takvom položaju. Obuzimala me je čak neka plašliiva radoznalost, Sada je bilo tu, Na vest da su Nemci

RRJIŽEVNE'NOVINE

umetničke itednosti ;

370

slohernem zVvestera iz našć srede, kobni naj sodi Jjudstvo im čas! Ko zmagoslavno smo prepredli suženjJstva črnega noč in vjhny, |smo se dokončno in dobro zavedi, kdđo bo đomu pravi gospodar! Pajkom raztrgali smo pajčevino! Tistim po voelru — snemamo bplašč! )

bčenrb stihuijjhsedk ; sea

| Gnus se ne skrije s pobožno črnino

Kdor jih je polnil — ta iemlji iz kašč! ista naj naža zemlja stoji, kakor je čista zanjo f{ckla Kkrj!

Tođa če treba je mehle beseđe, tođa če treba je bođrega duha

| za venlktogar iz naše sređe,

ki vdano in vneto dela in ravna, teđai se beseda mi izpremeni v poljub za vsak žulj na roka,

|.v pozdrav vsaki misli, porojoni,–

da zmaga temo in dvom djn strDh,

|v nasmešek za, brazde'na Jlicih #19boke

za roke đevojk v nežno mjlovanje, ~-

za skrbne in dobre niih Melovne roke!

O — v hjil se razevetajo naše sanje,

svobođe razhošno duhteči cvet,

na svetu preredki, najlepši cvet! . l

Mai ne jžrečem nikđar beseđe, lažšie in blažje. kot je udar

srca poslednjega iz naše srede, srca, ki bije za našo stvar

ali na cesti eđinstva in bratstva, ali, kičr traktorji naši pojo,

ali, kjer črpa bogatstva

tipljejo glohoko pod zemlje,

ali po vsem domovijiu širnem, kjer trgajo vođi rođovitno prst, povsod, povsod, kjor v zanosu neininerne .

naš rod utriplie zđrav in čvrst, udarja in ustvarja z Veliko moč,o, đa orgle prihodnosti 'pojo mu pod roko!

Tako sem v sebi miren in močan, sredi med svojimi, sređi velikih dejanj! In priđi prijatelj, brat ali vrag — i spožnan bo, preden proštopi naš prig! Tako pozdravljam vzhođ im zapađ, objamem srčno — branim se ko idi!

France KOSMAC”

»BAKONJA FRA-BRNE« NA ČEŠKOM JEZIKU

U Bratislavi je izašao u češkxkom prevodu »Bakonja fra-Drne«, poznati roman našeg istaknutog realiste Sime Matavulja. Knjigu je preveo Jožef Holubolk.

IZLOŽBA MAKII ONSKE KNJIGE U BEOGRADU )

U nizu izložbi koje priređuje knjižara broi 1 izdavačkog pređuzeća »Prosvete«, ovih dana je otvorena Izložba makedonske kniige.

Izložba odražava živu i raznovrsnu izdavačku delatnost u Narodnoj Republici Makedoniji od oslobođenja. do danas, Pored političke literatur naučno-popularne knjige, dečje književnosti i školskih udžbenika, tu se mo=gu videti zbirke pesama Koste Racina, RK. Nedelkovskog, Sl. Janevskog, B. Koreskog i zbornik književnih radova mladih makedonskih pisaca »Pro= za i poozija na mladite«.

Među naučnim publikacijama priylače pažnju izdanja Naučnog inslituta za nacionalnu istoriju makedonskog naroda. Svojom lepom opremom ističe se veliki ilustrovani zbornik »Pet godini Narodna Republika Makedonije« i dva zbornika makedonskih narodnih pesama, Prevodna literatura zastuplje-

"Ma je delima M. Gorkoga, IT. 'Cankara,

R. Raelana, A, Tolstoja, A. Fransa i dr.

P. Haramatijević: Crtež

u neposrednoj blizini, malo su mi zatreperili živci, Najviše me plašila neizvesnost šta se može dogoditi u idućem trenutku. A na položaju sam bio miran toliko da mi je prijala cigareta. Verovatno je na mene takođe uticala hladnokrvnost boraca koji su bili u mojoj blizini. Neki su stojeći među drvećem šarali mašinkama kao da Nemci i domobrani imaju samo pu• ške od zove, Tada sam prvi put video i saznao, kako se partizan ponaša u bici, Kod nekih moglo se zapaziti nešto nervoze, što se ogledalo u češćoj pucnjavi nego što joe bilo potrebno. Uznemirili su me dumđum meci,- koji su počeli da eksplodiraju, po grana= ma i mlađicama iza leđa. imao tam osećanje da. je neprijatelj pradro s druge strane i da nas napada u bpotiljak. Posle mi je postalo jasno kako je u stvari. Osluškivno sam parčad zrna koja su zujala kav'otirovna ga-

mad. | . ~ Neprijatelj se trudio da uništi položaj diviziske zaštilme čete na suprotnom bregu. Između dve vafre bilo je. za njega neizdržljivo, nzično je bila i povlačenje iz usamijs»ne kuće. Napali su vrh u streljačkom st. ju po širokim gomilama snega, koji je prštao pri svakom koraku. Razležjao se visak, zapovednički glas: »Vorwartz«e! Nemci su padali na trbuhe, dizali se i opet padali u sneg. Napad je bio drzak, riskantan, jer su ih naše mašinke tukle u leđa, Završio se povlačenjem do usamljene »uće... Ali. ni četica na visu nije izdržala, Nemci su joj zašli iza leđa, bila je opkoljena sa dve strane. Jedam borac ·je pao, trojica su bila ranjena, ostali su se Špasli na strmi šumoviti greben koji pada u čepovansku dolinu. Dvojica ili trojica od njih probila su še stramputicom do našeg položaja. i

·Očekivali s8mo, da će sada Nemci napasti na naš vis, Nisu smeli da „izikuju frohtalni napad. Među drveće

i među stene bacali su mine i tramblonske bombe, koje su prcuzrokovale.

Zeoj OC MO Nov a /

JR “a: MP.VN |

Najnoviji iSBad- čehoslovačkih vlasti, — policiska premetačina i zatvaranje »Jugoslovenske knjige« u PraBu, nije za has ništa iznenađujuće, ne što što nije moglo da se predvidi u čitavom ovom nizu besmislenih i tupoumnih informbirovskih postupaka, U borbi protiv naše zemlje, u borbi protiv istine koju brani naša Partija, — rukovođioci informbirovsških par tija, eVo, sve više se zaglibljuju u močvari met0da koje ne samo đa pot-

sećaju na fašističke, nego su im Uu-

pravo jednake. Brošure, jalove i nesrećno nepismene publikacije svih Vrsta, mucavi novinarski članci i emisije kao što su one Radio Pešte, naprimer, — zidđane na plitkim temeljima laži, i samim njihovim tvorcima počinju da se sve više pokazuju u pravoj svetlosti i 8voj svojoj nemoći. Zaista je težak posao cvih gaulaitera informbirovske propagande! Bili bismo svakako neiskreni kada bismo sve ove njihove napore okvalifikovali, rccimo, laganom igrom ljudi uverenih u povoljan ishod svoje štVari. Informbirovci svih zemalja obav“ljaju posao koga je obavljala veta Tkatolička crkva u vreme, na primef, prodora prvih ideja francuskih enciklopedista, — moraju da dokazuju nešto u šta i sami ne veruju, i u šta, svakodnevno, sve manji broj ljudi, može i hoće da veruje, Teško je dokazati nekom Poljaku da je ruski jezik bolj i plemenitiji od njegovog, teško je danas, u XX veku, dokazati mladićima | devojkama u Rusiji da su im mesto modernih igara potrebne one stare, dobre, drevne ruske bala-

.Jajke, — pošto je sve rusko, pa čak

i ono feudalno, danas, u gocijalističe kim naporima, vrednije od svega što je iz inostranstva! A najteže od svega je — boriti še protiv Jugoslavije. koja, jako je »u manjini« (kako to re koše policiski agenti našim sšlužbenicima »Jugoslovenske knjige« u Praču), nikako ne popušta, nego šVve više, ı živom rečju i živim delom, razbija njihove koještarije i kontrarevolucionarne lagarije.

Stvar je prosta, Ni lakrdija ša budimpeštanskim procesom (predigra za otkazivanje međunarodnih ugovora 5a našom zemljom i za nastupe pred Ge neralnom skupštinom OUN), — zaišta, nije bomogla.

Protiv ofanzive istine i lepote stvari za koju se borimo, protiv naše 50» cijalističke stvarnosti koju izražavavaju pisci naše savremene knjige, nemoguće je boriti se loše sročenim brošurama i nepismenim novinarskim člancima. Kad nema istine koju treba reći (u ovom prkosnom veku istina je sve!) — nema ni pisca. Pisac i istina, — to su dve toliko nerazdvojive stvari, — da je to kod nas poznato i sva– kom gimnazijalcu. To ne znaju, nažalost, naredbodavci informbirovskih spisatelja, — 1 stavljaju one jadnike na opasne muke! A tim poslušnim piscima je utoliko teže što su izdali svoju savest, svoje doštojanstvo pisca i čoveka, i što su primorani da pljuju po svojim vlastitim jučerašnjim i dojučerašnjim stihovima, člancima, i izjavama.

A pero i hartija,. međutim, nisu na raspolaganju samo ovim člankopiscima i bljuvotinopiscima i lažopiscima i nepiscima. Knjiga se piše u našoj zemlji, to više nego ikad ranije. I ta knjiga, i pored svega, ipak pro= dire i tumači istinu o našoj socijalističkoj zemlji koja nije postala socijalističkom slučajno, iz nekakvih 'sreć= nih okolnosti, nego iz krvi koja se lila tokom narodne revolucije i iz napora koje svakodnevno čine naši radni lju di. Knjiga koju pišu naši pisci izvire 12 istine, iz stvarnosti našeg društvenog života. Nju i informbirovci ose“ ćaju, sasvim prirodno, kao 6Vvog Voelikog i vrlo opasnog protivnika, I to ne samo knjigu koja se piše današ, nego i onu od juče, napisanu na dohvat, u pređahu bitaka koje su go” rele našom zemljom, i onu od prekjuče, iz stare Jugoslavije, i onu davno napisanu, — i svaku, svaku Knjigu koja izvire iz stvarnosti, iz onoga što jeste i što je bilo, i što nosi trag na= ših osećanja i naše krvi. Zbog toga informbirovci pokušavaju da negira-

na našem graničnom krilu tremuftnu zabunu. Upalilo se lišće i suvi korov. S brega su se dizali stubovi gustog, sivog dima, Kroz njega je kao kroz zastor leteo čelik s obe strane, Pola ko se paljba gasila, prve senke su pa= dale u dolinu i u ponore, sunce je bilo već nisko nad horizontom.

»Štedite sa mecima!« išlo je tiho od borca do borca,

· Počelo je da nestaje municije. I neprijatelj nije više taka rasipno sipao paljbu po nama. U prvi mrak utišali su se mitraljezi, praskanje pušaka i mašinki jenjavalo je s dnevnom svet= lošću, ;

Povlačili smo se oštrim grebenom,

između drveća i stena, gde je tu i tamo još ležala preostala gomilica snega. Neprijatelj nas nije sledio. I njemu je ponestajalo municije, Ujedno ih je zbunjivao broj naših mitraljeza i mašinki, Računali su da imaju pred 6obom veću snagu, nego što je stvarno bila. Bili su izgubili komandanta i odlazili s demoralisani a da nisu ni pogledali u koju između usamljenih kuća. Te noći se iz Gorenje Tribuše prema Idriji kretalo više seljačkih kola.sa sedmoricom ranjenika i nekoliko mrtvih. . Između kugli koje su padale na naš vis samo je jedna bila dobro odmerena. Ranjenika, koji je dobio hitac u ncgu, nismo odmah uzeli sa sobom, jer nismo znali šta nas čeka na daljem putu. Ostao je sakriven pod nekim svodom u stenovitoj pećini, Još iste noći su ga potražili i odneli ga u bolnicu. ;

a J O) *%*%* y

Spuštali smo se niz brđo i skrenull na smeđ:, strmi senakos, kada se iz gluhe tišine, koja je nastala zajedno s mrakom, javila pesm:

»Amgeljček varuh moj, · varuj me še mocoj...« - Pevao je plavokog#i mladić priguše-

nim glasom. To. je bila njegova za» hvalnica posle svakog okršaja,

ju klasike naših književnosti, i da omalovaže, na primer, velikog pisca slovenačkog i celokupnog jugošloven= skog proletarijata Ivana Cankara, zbog toga je Todo? Pavlov, koji še toliko divio našoj literaturi — napisao nedavno onaj prljavi članak o našim piscima. Ali, ko će da veruje Glatkovima, Surkovima, Tihonovima i njima sličnim, i 6&vima, svima" onima koji preko jednog dana menjaju kožu nekoliko puta? I, dalje: ko će da veruje u besmislice koje oni ttabunjaju o herojskoj oslobodilačkoj borbi naših naroda, o tome da je ona bila puka stihijnost, slučajnost, mistična, pravoslavna i ko će još zhati kakva sve odanost vekovnoj Rusiji (čak i onoj Rusiji koja nas je u toliko teških trenutaka ostavila na cedilu!) ko će u sve to da veruje kad pročita pesnike naše koji su pevali neposred no pred svoju smrt, sagledavajući opipljivu viziju onoga što mora da bude? Ko će da veruje u sve to, — kad prodre u njega snaga lirike, nadahnu=– ta reč čoveka koji se ne boji ni krvi, ni umora, — i koji sve od sebe daje, kao Svaki sin ovog nepokorenog naroda, za slobođu i lepotu sutrašnjeg dana?

Ima naša književnost nedostataka, o kojima mi raspravljamo, i protiv kojih se mi borimo. Ali je naša literatura upravo superiorna po jednom svom osnovnom kvalitetu, — ona je ljudska, ona izvire iz istine, iz srca ljudi svesnih svojih bića i bića svoje zemlje, Neznani čitalac u Pragu, Var šavi, Tirani, i u Moskvi ,i svuda gde haša stara i nova, nekadašnja i Ssadašnja knjiga stiže i može da stigne, — osetiće, kroz nju, saznaće gde je istina, zašta se bore naši narodi pod

Titovim rukovodstvom, i gde je danas ·

jezgro savesti međunarodnog proleta rijata. Saznaće da se mi, ustvari, no borimo samo za našu zemlju, nego da se u borbi za naš dom borimo i za One domove kojisu sada bez svetla, iu kojima je sve tamhije: đa braneći tekovine naše revolucije, branimo revoluciju uopšte, — i da, braneći našu nezavisnost i naše dostojanstvo branimo principe ravnopravnosti, nezavisnosti i slobođe svih naroda.

Protiv emotivne poeliske reči, protiv lirike i nađahnute proze, — informbirovci ne mogu da sa bore, isto onako kao što su nemoćni pred istinom, koja lagano ali sigurno pobeđuje. Oni su se, zabranom »Jugosloven= ske knjige« u Pragu, pošlužili metodima kojima su se služili i fašisti, Oni misle đa knjiga, đa književnost mo že da se sputa katancima i pečatima udđdarenim na vrata knjižara, što toliko potseća na jalovo uverenje koje su imali nagisti u Nemačkoj, kad su 1933 bacili na lomaču dela naprednih nemačkih pisaca. Literaturu, istinitu, ljudsku, elobodarsku, — ne guši dim vatre, ne guši je mrak knjižare, na kojoj su zatvorena vrata i prozori. Reč ie živa, reč je ljudska, i ona zbog toga prodire. Mi znamo lepotu i vred nost reči, zato što znamo lepotu istine, zato što se borimo da je još bolje saznamo, I mi u tome nismo sami. Nije mali broj pisaca kao što su Žan Kasu i Luj Ađamič, koji neće đa prodaju &voju savest, da izgube lepotu i svetlo reči. Premetačinama, zabranama, i šikaniranjem koje su izvršili informb:rovski policajci pre neki dan a proštorijama »Jugoslovenske knjige» u Pragu, — neće moći zadržati val istine o našoj zemlji i našoj stvar nosti, val koji će jednog đana da potopi sva ta informbirovska naklapanja, mucanja i škrabanja, Postupak čehoslovačkih vlasti, — zabrana »Jugoslovenske knjige«, jedine naše kulturne ustanove u Čehoslovačkoj — 6a mo je još jedan dokaz više bezglavosti, nemoći i Wtraha u kojima se dave oni koji okreću leđa istini i revoluciji.

Rađomir Konstantinović

"Tišina je bila probuđena, javio še smeh, oživeo je razgovor. Pesma je prekinula napetost koja je bila nastala sa novim pucnjem,

Među grmljem strmog brežuljka smo se razdelili, Veći đeo kolone se spustio u čepovansku kotlinu. Luka, Očka i ji krenuli emo &a pratiocima prema Vršem, obraslim vrhovima na severu, da u kakvoj usamljenoj kući potražimo večeru i prenoćište, Mitin-

zima je za sada bio kraj, Put u vi·

pavsku dolinu je bio zatvoren, a riskantnim nam se činio i putu Tribušku jarugu.

Išli smo po izlokanom grebemu, sad dole, sad uzbrdo, S desne strane Su se otvarali ponori dubokog, uskog tesnaca, Ugasila se rumena zora na zapadu, ljubičaste senke šuma zgusnule su se u crninu, U gusti mrak su tonula usamljena, po obroncima razbacana seljačka domaćinstva. Nigde ni majmanjeg svetla.

Svaki za sebe ćutke smo ponovno preživljavali događaj toga dana. Utapali smo se u grozničavu slast doživljaja, pleli u mislima venac reči za trenutak kad nam se buđu razvezali jezici.

Grla su nam bila „sušena, kod neke usamljene kuće napili smo se vode. Bosbnog dečak nam je pokazao put kro> grmlje i šiblje prisojnog obronka. Put je išao u oštrim vijugama sad kroz čistine, sad kroz pojaseve e raka. Kroz retku maglicu treperile su zvezde, vidokrug je bis kao vanac šu“ movitih vrhova, među njihas #t &e Odražavale bele, snežne mrlje.

Od Tolmina se javio top, zalajaa teški mitraljez. I opet se mogao čuti samo šum vetra, koji je njihao gole krošnje drveća,

Došli samo u dol4nu koja je ležala među niskim brežuljeima. Među skupinama iskrivljenog drveća pokazala se usamljena kuća. Imala, je široke temelje, koji su govorili o njenoj neg-