Књижевне новине
i
- FRAG
1! Tovinjavajući se,u uvodu svojih za=-
i
&ROJ 47
» Što se usuđio da svoji : m OI O: perom pripoveđa o Veliki doga ajima 8 počelka XIX" veka pod tim l6tim neveštim perom Matija Ne0 DOB, je uobličio misao · doštojnu MORIC Md uklesana u spomen-ploču ra ORAcea O CVR odraza nove srpske »U kom narođu pojave se 2 una ljudi za*tuzni za otečestvo, tal će o
rod roditi i one ljude koji će njiova
dela opisali«. Predisštorija ustaničke j . | 15 epope i enadovićevog „života za Bit Vezn– OBuiBeo „je istorija patnji koje ·čeliče, a a e koje daje meobuzdanu snau, oja neodolji ) ONA) oljivo krči puteve Nenađovićevi zapisi } Ć i kazivanja njeBOVOE oca Alekse o ganjanju i Obe. njanju KI Turcima, o krvavim borba= ma i teškim strađanjima u vreme alu= strisko-turskog rata, — sve je to ostalo klasičan izvor za srpsku istori= ju onoga vremena, bez koga bi mno750 OP JRRRFJTi i
|N MOM
Mafija Nenadović
ge njene stranice ostale nama danas neispisane. Prateći izrastanje Matijinog lika, naći ćemo kako se tu i tamo, iza zabeleženih kazivanja pomoli i sam Matija, đa u očevo pričanje utka i trag svojih sećanja, predočava-– jući nam detalje na kojima se učio da razume živoinu stvarnost naroda čiji je sin.
Vreme u kome je mlađi Matija počeo da sagleda slvari oko sebe, to je bilo vreme pretposlednje decenije XVIII veka, kadđa su zašiljavane broezove tojage, kada su kolac i proštac u rukama naroda koji je jurišao vid= no počoli da odlučuju sudbinu 'Turaka. Toj i takvoj golorukoi borbi za goli život učio se Matija kada se sa decom penjao po vinogradskim plotovima da bolje vide kako Valjevo gori, i Turci u njemu. U vreme austrisko-turskog rata gledao je slike koje će mu se duboko urezati, srpsko stradanje s obe sirane Save: »Koža mi se i sada ježi, pisao je pod stare dane, kad se opomenem onoša narodnjeg preselenija, jer se još dobro opominjem kako je narod pištao i mu čio se«, Kao izbegli dečak gledao je svako jutro kako se prenosi po desetina mrtvih frajkoraca, trpa u rupe i zemljom zasipa, gledao je kako boleština hara po zbegovima i narod umire. A onđa je ćesar ostavio srpski narod »kao što su njegovi Stari naše pradede ostavljali«, predao je roblje da ga Turci kao marvu seku.
Po hiljadu puta urezivani su zaveti đa — ko je Srbin Nemcu ne veruje, i da — ko je Srbin Turčinu ne veruje, zlopatio se narod, pekao se na dve vatre teških iskustava, ćesarskohrišćanskoj i sultansko-muhamedanskoj, i kada mu je dogorelo do nokata zapalio je i sam ogani na kome će razgorefi sopstvenu borbu za Ssopstvenu slobodu. Na besni teror narod ne saginje glavu, i poslednje krvavo iskustvo sa đahijama rodilo je poslednju poruku Aleksa Nenadovića, reči doviknute, pred iskupljenim narođom krvniku Fočiću: — »znaj, Fočiću, da će moja krv i pred bogom i pred narodom febi dosađiti« — a te reči u” brzo su se pretvorile u delo, iz pre-
dašnjoj oholosti, a sada su joj prozori prvoga eprata bili mrtvi, bez stakala, kroz ofčabe gledala je slama. Strma streha čučala je nisko na zidovima, kao da se od umora sfušila,
»Stoj!« ! |
kućom je stajala partizanska
aaa Dalje nisma smeli. Pored naš
su prošle dve drugarice 8 crvenim
krstom na rukavima i s praznim nosi-
lima nestale u tami, U blizini je bila partizanska bolnica.
Ušli emo u kuću. Iz visokog, zasvoOđenog trema valjao se gust dim i dizao se pod nebo. Plamenovi vatre 3 peći živo su se poigravali na kamenitom, raz ryaljenom podu.
obići je bila tamna, neosvoetljena. Đet malih okana nije propuštalo toliko svetlosti da bi razlikovao čoveka od čoveka. Zapalili smo lojanicu koju &mo imali sa sobom i postavili je o sto. Drhtava svetlost se razlila po obijenim zidovima, po nernvnim klupama, crvotočnom stolu, po kožarskoj tezgi, visokom ormanu kraj peti, sta– rimskom sanduku i preslici. Poprečna greda koja je nosila drveni strop bila
- J i; j ampuknuta, Podupirao je stub, a e a činila, da će Se svakog časa
srušiti u sobicu, a a peći ie čučala osmogodišnja e: JOBBlep, zavijena u riđ pokrivač. Peč nije bila toliko topla da joj ne pb i 10 hladno na njoj. Druga đevoj - i oko deset godina stara, stajala je kol stola i posmatrala nas de OSLIĆ i pilnim wogledom. Na klupi pored pe | seđela je domaćica, visoka, suva žen ska, ruke su joj bile prekršiene u naručju. Domzćin se digao. stao pa no i mimo, kao na komandu, ie slab u \esu ı potpuno blcd 2 Jicu o da podmukla bolest teče po žilama.
i da sme ignenada UuORO ZUM a je to beda
Šli aı sasvim tuđ svet. Pil bei koja ie vsć. na prvi pogled pobuđivala
saučešće,
MENTI O MATIJI NENADOVIĆU |
~ Sivi, čudaci.
Miroslav ĐORĐEVIĆ.
distorije burnih vremena prešlo se u njihovu istoriju,
Na Brankovičkom visu Matlijina ru ka je pobola ustanički barjak, kad ie Karađorđe dizao Šumadiju i palio turske hanove, i tu, u tom pobadanju ustaničkog barjaka, Matija ie video stvarno rađanje svoga Života.
„Između vatrenih okršaja, Nenadđović je u ime ustaničke Srbije pokušavao da oružjem stečene tekovine obez bedi; ti napori, prevođeni na politički rečnik, dali su Nenadoviću naziv jednoga od prvih trudbenika novije 85Ypske diplomatije. Ali, kako se po mnogim istoriskim ocenama u tim pokušajima pokazao kao »mudar i oprezan diplomata«, potrebno je raščepr kati i korene te mudrosti i opreznosti, iznaći stvarni značaj reči diplomatija, kada se imaju u vidu konkretni njeni objekti i subjekti toga, vremena,
Diplomatija, ona u čiju se službu Nenadović sastavio, kao jednom od Oblika borbe naroda za slobodu i njeno učvršćenje, u konkretnim uslovima srpskog ustanka značila je odlaženje u turske logore, ili prelaženje preko Save, pa i odlazak do Moskve i Beča. Što se Nenađović na tim putovanjima snalazio, i što je znao kako da še snalazi, nije mu pomogao diplomatski rečnik, nego fleška iskustva naroda. Bilo je tu, u stvari, ponavljanja starih iskustava, pa 1 sticaja novih koja su se, na kraju, pokazala ipak samo kao nova varijanta starih.
Zar sa Turcima nije bilo dosta pre= ganjanja ji hadmudrivanja kroz vekove, u otsjaiu zapaljenih scla? Zar se ćesarev pokroviteljski plašt nije tako otrcao, da nisu ni dronjci od njega o stali, a ko bi u dronjke i poverovao? A ako je još reč o samom Nenadoviću i njegovim sopstvenim proživljavanjima srpske stvarnosti na susretu oba veka, kadgod je u diplomatskim misijama prelazio Savu, teško da mu nisu pređ očima oživljavale slike bede i pomora zbegova, pod okriljem ćesara kome i. odlazio. A kada je išao u logor Turcima, nije mogao zaboraviti da su između drpskog naroda i Turaka pobodeni plotovi kočeva sa glavama posečenih narodnih predvodnika. Kada uz to, neposredno doživljeno, ubrojimo i snagu kojom je Menadović sumirao sva iskustva čitavog naroda da u njima fraži putokaz, njegova diplomat= ska mudrost i opreznost .isu ništa drugo do oličenje stava naroda koji se bori, koji zna s kim še bori, i kako njegov prvi komšija gleda na njegovu borbu.
Naravno, u iskustva ustanika uneti su i novi momenti, nove varijante starog iskustva. Nade koje su se jalovile kod hrišćanskog ve.ara u toj borbi »za krst časni i slobodu zlatnu«, razbudio je pravoslavni Imperator. Ali, zar svi razni preliminari i traktati koji su od 1807 do 1812 dovodili u krize srpski ustanak, i vojnički potezi koji su, kao onaj i: d09, ugroža= vali opstanak ustaničke Srbije, — zar fo sve ne Odjekuje kao nova, pravoslavna varijanta na staru temu? Konačno, sazvučje evropskog koncerta 1815 pokazalo je dđa Rusija i kao pra= voslavna nije mogla đa pređe granice postavljene zemlji koja je carska a ne narodna, koja se rukovodi višim inte resima sopstvene vlađajuće i krož nju sagleđane evropske politike,
Bečki kongres, to je za Nenadovića bila nemila poučna šelnja među sviračima evropskog koncemta od viol:na do kontrabasa, a ako mu je ta beč ka muzika bila otužna, u tome na tre= ba videti nepriviknutost sirovog čoveka na prefinjene diplomatske manire, nego jasno sagledanje jaza koji deli borbu njegovog naroda za šOpstvenu slobođu od politike koja Svu tu borbu briše da bi stvari uređivala po sopstvenim interesima, u linijama postignutih kompromisa. TI naravno, za Srpske ustanike, za narod, carevi
nisu mogli ništa učiniti, — i ta se carska zaista nikad ne poriče.
Ovi diplomatski otseci ćevog života vodili bi
Nanađovi=u diplomatsku
»Ima li tu još eka druga kuća?«& upitali smo. -
Domaćica je ustala od peći.
»Ima ih još nekoliko, ali tamo ne smete. 'fu u blizini su samo još dve, a dve su spaljene. Jedna je već puna drugava. A u drugu vas ne primaju. Tamo ne primaju nikoga«.
»Dao bih im ja, đavolima«, čulo se muhklo s pođa.
U uglu pored peći ležao je na tlu &tariji partizan obrastao u brađu i 8 groznicom u očima. Đođ njim je bio tanak sloj slame, pokriven je bio pocepanim pokrivačem, na kome su mu počivale ruke, Pre ga nismo ni opazili, sada smo' se Svi iednovremeno OSVInuli na njega.
! „Ranjen sam«, odvovarao je: našim pogledima, ne čekajući pitanje, »Juče me je pogodilo, u Srednjem T,okovcu. Dovdđe su me preneli, pa sam ih molio hetka me ostave tu. Dobri ljudi su me zeli pod krov. Odležaću koji dan, a zatim ću se odvući kući. a sasvim ie blizu.
U nogu me pogodilo.,. šno. ali ipak peče, boli,..«
Gledao nas je bojažljivo, leći, Bojao se da nicu. Mučila ga čežnja za kućom.
»Glupost«. rekao je Luka, »Kod ku-
će će te Nemci orona“i i ubilti«.
Ranjenik se pomakao pod pokriva-
čem i gluho zastenjao.
»Neće u osami
sakriti. Bamo za pa sam opet na nogama ,,. Onda ću se vratili...“
„ljjuđi nisu loši, pet domaćica na suredđe,
ranije
dva sina imaju u kuću nikoga. ·
Kod kuće ću najlakše
isceliti. Zatim Ću se vratiti u brigadu. ma nije stra-
skoro moga Y.e uputimo u bol-
me uhvatiti«, rekao je. »Tako —. kod nas još njkad nisu bili, T šta bi tamo tražili? T — ta znam 86 dve neđelie ili tri,
nađovozala je Oo Wojima j' bilo reči »A fakvi su — samo No hranu uvek. daju, partizanima. Samo u Boic se da im Nemci ne zadine nad glavom. Ako vam se
istoriju, kao što su drugi vodili u ratnu. Zadržavajući se na po kome
' detalju Nenadovićeve lično doživljene
sudbine naroda, kađa je njegovim po slom kretao preko granice, možemo
reći da su bili &likoviti odraz sušte
evropske stvarnosti, "Teške su to priče o mno im pulo-
'vima kojima je putovdo u beli svet,
i o kojima nam sam pripoveđa, a iza kojih iskrsavaju Moskva i Petc bug, Varšava i Beč. A tom lično doživlie= nom osnovnu notu daje Nenađov ćoevo iskreno priznanje, da od svega što
je video, »nijedan drugi predmet U·
oči ili 8rce stati nije mogao, jerbo ga je predmet Vračar, Srbija i otečeštvo i sva čuvstva potpuhila«. :
Iz te perspektive treba razumeti ka ko je sam Matija gledao oko Sebe, premećući se s noge na nogu po pret sobliima raznih ka' :neta, treba shvatiti koliko je od te almosfere kance= larisko-birokratske diplomatija (dođite u 8, dođite u 12, posle podne u šest, ujutru). } od toga »pokroviteljskog« idimi~dođimi, odudaralo pan:čno
' jurenje sa večitom kletvom na usna-
ma kao jedinim ali ubedliivim argšumentom: Turci seku, vešaju, na kolje nabijaju, robe i haraju...
Srbija — to Je bio neotsviran motiv evropskog koncerta 1815 — ali,
koliko su glupe bile iluzije onih koji'
su smatrali da je Srbija prestala time i da se bori i da postoji. Matija je okrenuo svoje taljige natrag, da umesto praznog obigravahja i obijsnja pragova tovari sanduke municije i prebacuje ih preko Save — Srbija je opet bila u ustenku — svestan da svoju istoriju narođ iznoši na sopstvenim plećima. S
U uvođu svojih memoara, izvinjavajući se za neveštinu svoga pera, Nenadović je dodao i to da će one događaje koje je on opisivao — »docnije mnogo pero opisati veštije. ali istinitije neće«, I u tome ima istine. Nijedno pero koje je docnije o tome pisalo nije molo dostići snagu fragmenata i detalja koje nam jie Nenadovih oštavio, a u tim detaljima istina je isklesana kao iz kamena. Što u pripovedanju ima i epškog, ono še u
'KNJIŽEVNE'NOVINE DEVEDESET I PET GODINA OD SMRTI MATIJE NENADOVIĆA.
tuj istini i rodilo: kroz vatru ustanka stvarnost je epski progovorila. Matija Nenadović ..ije završio švoj životopis. : Ne treba se čuditi što je Nenadović zapise o svome životu utapao u istoriju &voga naroda, ne treba se ču-
- diki ni tome, što su se ti zap'si o nje-
govom životu pretopili u zapise o u-– stan:čltim zbivanjim., — ni tome, što je Nenadović, zaboravliajući sebe, umesto čitavog svog pteđenog životnog puta, oćmtao grandiozne konfMre veli ke narodne bune s hraja XVIII i početka XIX veka.
Ne treba s čuditi. jer je u toi Vvelikoij buni Matija Nenadović našao.i najdragocenijii deo, i najdublji smisao svoga Života,
U CRNOJ GORI ZAŠTIĆENO PREKO 950 KULTURNO-PROSVE/TNIH OBJEKATA ·
W Crno| Gori postoji veliki broj kulturnih spomenika, raznovrsnih po značaju, um{etničkoj | istoriskoi vrijednosti.
Vandalski odnos okupatora nanio ie ovim spomenicima prilično štete, a neki ođ nlih, Kao čuveni Diianin lik, utisnut na velikoj famenoi ploči u Duklji, opljačkali su Itallianćki fašistički »naučnici«. Odmah po
| oslobođenju narodna vlast je preužela bri-
gu nad svim ovim oblektima. Tako le do sada republički Zavod za zeštitu kulturnih spomenika 1 prirodnih rlietkosti stavilo pod zaštitu preko ?50 kulturno-istoriskih objekata, koji su od velikog značaja za našu nauku i kulturu, Ovom zaštitom spašeni sn od samovolinog 'upropašćavanja mnogi {storiski spomenici Koji su bili privatna svojina. U ovo] godini nijesu preuzimani neki obimniji rađovi na konzerviranju pojedinih oblekata sled nedostatka arheološa 1 drugih stručnih lica.
Među zaštičenim spomenicima nalaze se i primorski gradovi Kotor i Perast, Kotor sa velikim beđemima iz Sredđnjeg vljeka | većim brao|em istoriskih obiekmia WH HrRdu čini c|elinu, te je kao takav čitav štaVllen pod zaštitu, jer ie bilo nemoguće posebno zaštićavati pojedine obiekte unutar Wrada. Tako isto Je stavljen pod zaštitu i Perast, poznata srednl|evekovnB luka na Tadranu. Ovaj građ je pun divnih spomenika Iz epohe renesanse a čuven je po svoloi nautičlko]j školi, osnovanoi prile 250 Fodina, zalim po baroknoji pinoteci na obližnjem ostrvu 1 po svol\lm muzejima. Među poslednjim zaštićenim oblektima nalazi se monumentalna turska tvrđava u Ulcinjskom gradu | zgrada Narodnog pozorišta na Cetinju, koja le pođignuta u prošlom vijeku 1 bod nazivom »Zetski đom» wiži za kulturne svrhe.
U TO O O LN LU UM TL O O O LJ | OR
— Iz pesničke oglavštine Otong Zuponcicq—
Fragme.t
Kako bi dihal rad, poslušal, gledal,
sedel med vami, ktero vmes povedal pa me tišči steptan nad mano grob,
da 8 čelom butam ob ta nizki strop,
Široki zrak! SvetIć6 razlite zarje!
Vse bi obzorje vdihnil! Vsaka sivar je pogleda. vredna; sleherni je zvok skrivnosten klic od vas, vrisk, smeh in jok,
Čuda sveta! Šumeče morje ljudstevi Brezkončna plima in oseks čustevi Btvaritelji! Preroki novih ver!
Vlađarji! Sužnji! Človek — bog, Bog — zver]
O plug, ki orješ svet! Ogromna kača se vije zemlja, va teboj, prevrača se v krčih sunkovitih; jata vran ne zbira za sejalcem, ko vzravnan
' koraka po razoru...
Vran mi sedi na prsih, kljuje in kljuje, in hoče prikijuvati mi do srca. Da se le:ne bi spomnil in me kljunil
v oko! Čeprav ne morem delati,
rad gledam vas, ki zidate bodočnost, y
Na, prsih mi seđi in kljuž' in kljuje in vem, da mi prikljuje Co srca jaz pa ležim in gledam litostroje, mostovi loke mečejo čez reke, traktor obrača svet, seki: poje da se le ne bi spomnil in me kljun! če prej v oko: jaz gledam tako n
kako petletka teče.
Svet je lep, a dom je svet!
ne čini suviše loše, ostanite kod nas! Skoro nema noći a da ne dođu drugovi«. ; »A vi se ne bojite da vam zapale?« Damaćica se s blagim osmehom osvmula na sirotinjske zidove, »Jednom nam je već izgorelo«, rekla je | slegnula ramenima. »Pa neka i po drugi put izgori do temelja. Krompir je duboko u zemlji đo njega ne može nikakva vatra, a đrugo i tako nemamo«•«. : Pasedali smo, Za večeru smo dobili košaru krompira. · Mlađa curica se međutim bila zavila u klupčić i zaspala, Starija devojčica legla je potrbuške na stol i uz lojanicu, na komadiću požuteloš papira prepisivala neku partizansku pesmu S jezikom među usnicama nizala je bez naročitog fruda reč do reči, »Jesi li išla u školu?« pitao sam je. »Da, A u školi smo učili samo italijanski, slovenački me je naučila mati«, »Partizanske škole još nematfe?« »Imamo. Ali je suviše daleko, Ime joj je bilo Zofka, a gjenu majku su zvali Magd . Razgovarala je u toku prep'sivanja tako prostodušno Wao da smo stari
znanci Ni usnama joj je stalno igrao blag podrugljiv osmeh, Svetle kose blistale su u jaju plamena koji je
podrhtavao. Još dete. a već prava le-
potica, Wilc mi je nekako čudno đa je
srećem u toi sredini.
Borci "u seđeli oko stola i ljuštili krompir. Samo mitraljezac, crnokosi
pric, kome su "?brve kao nadstrešnice
visele nad očima, čučno joe sam samcaf
kod klupe. Rastavia '* svoju mašinku. Mistio I mazao njene delove. U bici je
bila zatajila u najnezgodnijem trenut-
ku. Zbog toga je bio sav namrgođen i linf, oči su mu od vremena do vrememu ne blesnule po drugovima. Da li se potsmevnju? : »Selam ih je
večeri.
trčalo pravo prema meni«, ponavio je već deseti put te
a ______________________-- —-—_—— ——–- (—–—1—56554.- –– —
»Naperia sam cev... Trr — vi bi bili izrešetani, A taj mi đavo iz čista mira zataja. Klek — 3«kraj...«
»Intendanta zgrabi za uši. Namerno ti je davao loše ulje«,
»Kolomaz, a ne ulje. Kad ga ponovo
susretnem izliću mu ga u gubicu«. ” Dim se u međuvremenu razišao, sukljao je samo pod niskom oblukom. Na niskom ognjištu. plamsala je vatra pod dvema ftronošcima, u loncima je vrio krompir. Seđeli smo na klupicama oko vatre, grejali se i nabacivali novih grančica,
Domaćica je držala ćerku među kolenima i milovala njenu kuštravu kosu, S pogledom uprtim u plamen govorila je o svom mužu, koji je bio dve godine u partizanima, neko vreme ležao u bolnici, pa su ga zatim . poslali kući.
»Sve je na mojim plećima«, rekla je, »Nije više za teži rad, ako još bude živeo. Ta samo se kao senka vuče naokolo«, 1
U njenom glasu nije bilo ni traga gorčine. Gavorila je kao da se radi o nečem što je samo po šebi razum]jivo. Sa strane sam posmatrao njeno lice. Ispod linija prerane ostarelosti, dovoljno iasno se ocrtavao lik njene ćerke, Izgledalo je kao da stišće kolenima i miluje svaju, orhu | m.adošt, Na dnu očiju plamtele šu pritajivane, a nikad do kraja ugučšene želje,
»Vi niste odavle?« pitao sam je.
To sam zaključio po njenom govoru ı po uglađenom ponašanju bez traga zabune. :
»Udđala. sam se u. dolini«, govoila je.• Pavle, moj muž, radio je tada na železnici, Vređan, dobar, voleli smc se mođu,nama nikad nije bilo ružne reči. Kad je Pavlu umro otac i ch otišao na sahranu, kod kuće su ga nagovorili da se vrati na posed, Da sam znala što me čeka, ne bi 53 bila nikad s tim složila Nisam se bolaija osamliemosti mi teškog rada, bojaia sam se
___ NOVE || 'CRILA KOSMACA |
Ciril Kosmač ie jedna od najvažni“ ” jih ličnosti savremene slovenačke li-
terature, Širu popularnost — čak van
Slovenije — stekao je šcenarijem za prvi slovenački umetnički film »Na svojoj zemlji«, koji je sada izišao u obliku knjige (u Ssrpškohrvatskom prevodu »HFPilmške biblioteke«), Taj 'scenario Kosmač je napisao prema svojoj noveli »Očka Orel« (Ciča Orel . koja preistavlja najzreliji doprinos u zbirci prože »Iz partizanških let« (uređio Josip Vidmar, Slovenski knjišževhi zavod, Ljubljana, 1947). Već pre toga (1946) Državno izdavačko preduzeće Slovenije izdalo je njegovu zbirku, šest predratnih novela, pod zajedničkim naslovom »Sreča in kruh« koja sadrži sledeće novele; »Sreča«, »Gosenica«, »Kruh«, »Tistega Jlepega dne«, »Življenje in delo Venca Poviškaja«, »Človek na zemlji«, To je bilo jedno od prvih većih beletrističkih dela, izdatih u Sloveniji posle oslobođenja:· A uopšte prva beletristička publikacija koja je izašla u oslobođenoj Sloveniji već 1945 godine bila je ' davno rasprođata brošura »Beseda iz naše borbe«, u kojoj je pored ostalih pet pisaca zastupljen i Ciril Kosmač sa novelom »Prebujenje« (Buđenje). Ako dodamo još odlomak iz romana pod naslovom »T'eška neđelja«, koji je izašao u časopisu »Novi svet«, i roman »Domovina na vaši«, koji treba da izda Slovenski knjižni zavod, onda smo pomenuli celokupno došadašnje poznato Kosmočevo stvaranje. On {e u prvom ređu novelišta,
Izuzev novele »Gosenica«, koja budi uspomene na italijanske zatvore, :i reportažne skice »Prebujenje«, koja opisuje odjek događaja od 27 marta 1941 u {uđini, u Marselju. Kosmač u svim svojim delima opisuje rodni kraj i njegove ljuđe.« A inače su i pomenute dve novele po svojoj Oseććajnoj intonacijl povezane, ako ne baš sa rodnim krajem, onđa sa širom domovinom, Ciril Kosmač je seljački sin iz malog, širomašnog sela u Tolminskom, severnom planinskom delu Slovenač“ kog Primorja, Rođen uoči prvog svetsko grata, on je proživeo svoju mladost u uslovima italijanske fašističke okupacije; rano je morao da ide od kuće, proputovao pola Bvrope, u Italiji se selio iz zatvora u zatvor, proživeo je rat većinom 'i zatvorima i logorima, a sada živi kao književnik u Ljubljani. Njegova dela govore o životu slovenačkih ljudi pod fašističkom Italijom, obuhvataju problematiku socijalnih odnosa &lovenačkog sela a isto tako slovenačku nacionalnu probiematiku,
Trosmač ie jedan od prvih slovenačkih zaista seoskih pisaca, koji su Seoski ne samo po &vojim sižeima i motivima, već i po stilu, po svom jednostavnom, jasnom neizveštače= nom izražavanju, koje verno odražava Sseoški govor. On ne troši eči u razmatranju »večitih problema, već razmatra ljudski ži,ot samo tamo gde je on u dodiru sa materijalnim svetom koji ga okružuje. MFabule Kosmačevih novela &u jednoštavne, svakidašnje, i većinom nisu proizvod njegove stvaralačke mašte već nr nposre: ni odrazi stvarnih događaja. On opisuje događaje iz života svojih zemljaka, događaje koje je uočavao ili za koje je saznao, Kosmač želi uvek da sačuva svoju .objektivnost, a ' u šuštini je ipak sentimentalan, Zato on stalno mora. đa sc irudi da 5VOja osećanja ne idenfikuje suviše sa osećanjem svojih ličnosti. Efikasno sredstvo za očuvanje tog rastojanja je njegov jedva primetni, pomalo ironični, a ipak dobronamerni đecent. ni humor, U Kosmačevom proznom stilu oseća se da je svaka rečenica odmerema, sVaka reč nekoliko puta promišljena i ispitana. Otuđa nje-
pakla. Čak Pavle, koji je bio jedinac, nije mogao da opstane kod vlaatitih ljudi, bio je pobegao u. dolinu, Fosed i tako nije bio za ništa, u staji je ne-= kad stajalo šest krava, danas gajimo samo jednu. A imanje je bilo naše samo za trećinu ostale dve zadržale su Pavlova mati i sestra, Bili smo kaa tri zaprege, od kojih svaka vuče na svoju stranu, a sav pošao je ležao na našim leđima. Kođ kuće smo lajali jedno na drugo, još smo se ja i Pavle počeli. gristi međusobno, Shvatili sno kuda to vodi, jedne noći postupili sVOje prnje i pobegli u dolinu«. Zaćutala je za trenutak. Zofka je čučnula i iverkom džarala po žeravici. Pred kućom je viknula straža,
»Počeli smo ispočetka«, nastavila je
,
OSVRTINA KNOJHGE |
goy, ell đaje utisak |uravnoteženog mira. | ; yta Kosmačev. realizam u opišivanju i vernost događajima nužno &u ga morali dovesti do toga, đa je — ma da u njega.nema &vesnih socioloških analiza — postao docijalni glasnik slovenačkog sela u Primorju. Sva toj: minska sela su siromašna, bogatih seljaka sa retkim izuzecima: skoro nema (po jedan, najviše dva u sva= s kom selu), a jasno je, da u to vreme (1930—1935) još nije moglo biti go~
vora o nekoj organizovanoj socijal-
noj pobuni, Ali 8a porastom paupe-
rizacije sela i uporedo sa proletariza= cijom seoskog 6tanovništva, sve primetnije 8e osećalo socijalno nezadovoljstvo, koje se Rašnije ra:vilo u ptavo revolucionarno vrenje. Sve je
to našlo svoj naročito jasni i karak-
teristični izraz u Ve većem 1 sve jasnijem osećanju međusobne poveza=> nosti seoske sirotinje. I baš tu je počeo Ciril Kosmač. HP
Baš tu u Primorju, više nego igđe u Sloveniji, očitovala še baralelnošt &ocijalnog i nacionalnog pitanja. I u vreme, kada. |e socijalna evešt bila još vrlo nerazvijena, nacionalni otpor bio je ve. živ i jak. Istina je da u početku, sem malih izuzetaka, taj otpor nije dolazio do izražaja u velikim herojskim podvizima, već u manjim okršajima — i upravo to opišu= je Kosmač, — ali ba iz tih prvih začetaka razvila se nacionalna i 80cijalna revolucija koju Kosmsč pri. kazuje u noveli »Očka Orel«, ođnos« no u filmu »Na svojoj zemlji«. (Odlomak iz eseja)
Herbert GRIN
: x
Ljubica Sokić: Crtež
, Gleđao sam je u žarkoj svetlosti njene Istorije, Učinila mi se sva 6vetla, lepa na tamnoj pozadini &iromaštva, nekako bliska mom srcu. Izmu> cao sam nekoliko reči jevtine utehe, upalio nekoliko svetlih nađa. Ne iz dnevne literature, pokušao sam da buđem domać, neposređan. Pri tome sem se oseća Kao đa se svakom rečju zadužujem za budućnost.
Slušala me je & vedrim osmehom, Doduše ·utonula u prvi život, ona 86 branila i tako blagog zraka nađe u lepšu budućnost, . ·
»Ta nije mi zbog mene«, rekla je,
„»Samo kad bi deci bilo nekad bolje“.
domaćica tišim glasom, »Bilo je teže
no prvi put. Ali sam ipak mogla u miru đa uživam koricu hleba. Kad je umrla Pavlova sestra, mati nag je na kolenima molila đa je ne pustimo sa» mu, Pavla je srce uvek tako vuklo u ova brda. Kuću smo našli zapuštenu, prodana je bila najveća njiva i
najlepši komad šume, Pa smo se nađa- .
li, da ćemo kroz nekoliko godina iz najgoreg...«
Zagledala se preko vatre nekud u čađav zid, U mali prozor nad ognjištem udario je. vetar takvom snagom da &u zapevala stakla.
»I kuću su vam zapalili?« ·
»Da. No to se dogodilo još pređ rat. Iz stare mržnje, s kojom mi nismo imali ništa, neko'je potstakao vatru, a zatim ga zauvek proždrla noć, Pavlova mati je umrla ođ opekotina. Tek šta smo uspeli za nevolju poltriti ovu podrtinu, kad ]i poče rat, Kad je Pavle otišao u partizane, došli su fašisti da me odvedu. Bacila sam se na zemlju i udnrala, đeca su vikala, Odveli. su mi jedinu kravu...« a
Pogledala me naročitim izrazom U ošima, kao da se stidi što mi Je otkrila deo svog života.
~“
Zaista je tako mislila. Ali na dnu duše je i za sebe osetila svu slast Obečanja. .
Kad smo završili večeru, dogoreva= la je već druga sveća. Muž i žena stisli su se s ćerkama na peći, mi smo
polegli po klupama i po podu, zavijali·
se u ćebad i kapute,
Pružio sam se na klupu za 6tolom, pod pocrnelim likom svetoga Jurja.
Ostatak zida utonuo je u rastopljenom ·
loju, Soba se ogrnula u čvrsti mrak,
S peći se mogao čuti uzdrhtali do maćinov dah. Domaćica nije &pavala.
Nemirno se premeštala kraj zida..Da
li su njene misli tražile šarena obećanja mojih reči? U sebi sam obnavljao ave bogatstvo utišaka OVO janusrškog dana, Iz daljine se oglasio hitac, kao da se noć preklala na dvoje, Nato je kroz šum Vetra zaštektala strefnica., Hioj u noći uvek su me malo uznonirill. Sad sam ih primao kao što bih primao kucanje sata. Siromaštvo između ovih zidova vapilo Je za borbom.
Kroz hrapavi pod, kroz pukotine vrata | prozora ulmzila je hladnoća. T ešao sam se još dremajući, Neko je tiho pristupio i pokrio me betom. Sama u mišlima sam mc se zahvalin. Hvala, druže, ko bio! Pored prozn su pevali kornci partizanske straže
„~