Књижевне новине

a | alyat : 1 'v

— CE |i _

| i

ba i _

STRANA #

a i ı ne dobuje '

na Ki Bitnih, skoro ı / wih hH Dliica, što mirišu na dim zao p granja. Lipe i platani gubili šu poslednje lišće, a magla!i mrak su se spu'tali s podbulog neba, tiho kao zavesa nad nečim što je prošlo. Čuo šsam korake i upalio svetlost. Mihajlis je skinuo Dprokisli platneni kaputić, provukao dva-tri put ruku kroz mokru, slepljenu kosu, obrisao je o pocepane pantalone i šapnuo: »Došao sam, da ti pričam o Makronisiju, Da, druže, Makronisi. Nisi čuo?«

· Slušajuči ga ja &am se pitao, kako

i je taj mršavi mladić, zemljanobleda

lica, kako je taj bolestan kostur od čoveka, uspeo da se, prevarivši logorsku stražu „pomoću obične jelove pulije dočepa Bpirske obale i da odande,

| od onog nenastanienog zatona, potu-

cajući 8e nedeljama opustelim grebenima i kosama Grčke, pređe put do

naše granice sam i bosonog, bez hle- ,

ba i oružja, bez kompasa i drahme? Da naš konačno bezbožni vek nije zauvek raskrstio 8 verom i 8 nadprirod-~

_ mim, možđa bi ljudi koji ne vole na-

(pore tela i misli, viknuli: Čudo! I tro-

mo zaspali, Ali upućeni na beskrajini-

· Ja teža dimenzioniranja, odgovor · je

valjalo tražiti i naći u granicama je-

” dinstvene stvarnosti, u snagama koje

Me pokreću, I, ako ie čudo neizbežno, &hvatiti ga kao pođatak više o nesa-

| wladljivoi moći čoveka koji se bori za

slobodu i boreći še postaje jači od snage koja je njegova, dometniji od svoje misli, spretniji ođ svoje veštine, i probojnijii od same hrabrosti.

Silniji od zbira svih svojih moći

_ Javlja se čovek koji u vatru borbe

stapa sve nepovezane energije ljuđi, u

" jednu jedinu: uspeti! To slivanje mi-

šića tela i zanosa đuše u nepokolebljivu veru komuniste da je stvar za koju #6 bori pravedna, neodložna i našušna, objašnjava i ono, što može uzeto

· nepovezano i otrgnuto, da izgleda na-

ivnima kao čudo, Ali istovremeno te novoosvojene oblasti verovatnogf i mogučeg zahtevaju da se prošire granice normi koje su dotle važile, kao dostižne čoveku, On je postao veći, no što je bio,

Mihailis je pričao šapatom, prekiđan napađima tuberkuloznog kašlja, o svirepoj sudbini · deset hiljada Grka, koji nisu kao on uspeli da se begom spasu Makronisijskog pakla.

Makronisi leži neđaleko od Krfa. Jedva W&edamnaest kilometara dugo, a široko — dva. tamo gde je najšire. Svrstani u tri kaznenopopravna bataljona na tom ostrvu rađe mladići od osamnaest godina i pogrbljeni starci

: bivši elašiti, i borci Demokratske ar-

mo, đamo novac, Ali odakle?.

mije Grčke, komunisti i nekomunisti, seljaci, radnici, zanatlije i studenti, Pokubpljeni s brda & dola, u racijama,

· provalama i operacijama čišćenia ku-

lučili su zajedno invalidi, i zdravi i krepki momci pođ uvek budnim očima maoružanih vojnika iz zaštitnih četa. To &u bili sve đugogođišni! zlikovci, iskusni dželati, žanđarčine koje su za poslednjih deset godina stigle verno da posluže dva grčka kralia, jednog talijariškog cara. samog firera, engleske generale i vojne stručnjake maršalizacije, Za to vreme oni nisu skinuli oko 35 mušice pušaka koje su plotunima pucale u obične, nenaoružane ljuđe „čija je krivica bila isto obična:

- hteli su đa buđu slobodni,

— Zaštitne čete, uzđrhtao le Mihaj1is, brojale su deseti đeo kaznenog bataljona. One šu bile najmodemije naoružane. a bataljoni — rekno sam —

' nenaoružani, To je već klasična šavre"mena FPrčka razmera. Svuđa, ne 8amo "na Makronišiju,

]) na deset hladnih, običnih, golorukih ljuđi, republikanaca tek jedan je za kralja. On je šit i noši pušku, A takve šu već grčke prilike. da se it može biti samo ako se #zdaje ili ubija i đrže u zaptu oni koji gladni i žedni ginu u boju za sreću svih ljudi,

— Dobija se na Makronisiju po jedan obrok dnevno. naičešće soljena ri-

ba ili slanutak, Na tri dana primali

smo po sto grama vođe. To je koliko jedna obična čaša, Čaša vođe na tri dana. Pust je bio Makronisi, bez drva, bez stabla maslina i bora, čak ni trnje nije raslo na tom slanom, niskom kamenjaru. na koji su se vekovima samo galebovi i laste spuštali u vreme zim&kih bura i divljeg šiloka. Ni traga od ribarske kolibice nismo zatekli, Samo trule alge na žalu, nagnjile ptičie kolibice, Rosturi riba i morskih ieževa i po koja morška zvezda izbačena na obalu od plime, Vođa se za nas, dovozila čak sa Lavrijosa.

Ostrvom je komandovao Dukovnik Barjaktaru. On ie &voj čin dobio pod

- Nemcima, Vojnik — nikakav. Ali kr-

volok zato i gramziv trgovac, Preko nekih penzionisanih žandara otvorio je kantinu u kojoi &u se po canama . većim od crmoberzijanskih mogle da

ponekad okrajak crnog skočanjenog hleba. Pakete nismo smeli da primaRadili · amo besplatno, ; - Ipak drugovi na slobodi odvajajući od usšta, šlali su mam & vremena ma vreme po koju paru, a mi smo je, ga· deći se sebe, ipak trošili u Barjakta. revoj kantini, a TRađilo se po dvanaest šati na dam u kamenolomu ili na zgradama koje &mo morali đa zidamo za komandanta, njegove oficire, a kasnije i za vojnike zaštitnih četa. Za spavanje predviđeno je pet sati. » Toliko je bilo dosta i Napoleonu« govorio ie Barjaktaru koji je voleo da se podsmeva i drži govore. »Toliko treba da je đovolino i

. jednom grčkom vojniku« .

Čudni vojnici smo, bili, Više robijaši. Tri put na đan prozivka.

_ __Satima smo čekali na trgu koji smo

sami podigli, krai obale koju smo iz-

gradili i čekali stojeći pod okomitim

južnim suncem, da gospoda oficiri završe ručak ili partiju bridža. da se vrate S izleta na Krf, ili da prosto izvole izići iz mora. Nama je bilo zabranjeno kupanje. Ali oni su, dok smo

mi ziđali mol ili utvrđenja na obali,

pili limunađe pod velikim šarenim ·suncobranima na plaži ili brčkajući se u moru, vikali na nas: »Brže raditel

Patriotskije — vi to. svinje komuni-

stičke«, Ponekad, gubeći krhko strplje je, izlazili &u onako. golišavi i

k_m

mokri. čima, četa tražili su da ih mi crni od žeđi nemilice polivamo slatkom vodom kojom su se oni umivali dva put dnevno. Nikad niko od njih nije propustio priliku da nam ne đa da ispred njega 'nosimo lavore 6 čistom vodom, ili da pr '"ljavu prospemo pred njim u more. Kad &mo 6e u veče vraćali s rada i atajali u stroju za prozivku, oni sšu se natenane umivali i pili vođu u beskrajnim količinama, skakali s mola u more. ili

. se tuširali pocikujući od zadovoljstva.„.

A mi smo onako mrtvo umorni. gladni i žedni morali da stojiimo i gledamo kako frkću od uživanja, brišući se čupavim peškirima. Ko mrđne, dok su oni jeli i pili pred nama, ko badne u mesvešt, ko pisne ili šapne, ili se na-

kašlje, bio bi vezan za stub i išiban. ·

Svaki proziv poštao je izvor novih · muha i povod za nove kazne. A posle proziva morali smo da slušamo govor–ničke napore oficira, koji &u bili zaduženi prevaspitanjem, Od pet časova određenih po ostrvskom redu za san često nije ostajalo ni tri, a ponekad se dešavalo da i po celu noć prostojimo.,A ujutro —.na rad,

Bilo je drugova koji su ludeli, Njih bi odvezli naoružani žandari tobož na” Krf. U stvari, bacali su ih u more, čim bi odmakli od obale, Iako su žedneli kao i ostali. komunisti nisu sebi dozvoljavali da haluciniraju, I u nmašim su ušima žuborili danonoćni izvori, mi smo isto kao i ostali hvatali 8ebe, da maštamo i protiv volje, o hrani, ali mi nismo smeli sebi đa dozvolimo luksuz jeftinog begstva iz stvar= nosti, mi smo morali da ostanemo živi i uspravni đa bismo jednog dana bili dostojni puške o kojoi smo sanjali kao i o vodi svom strašću.

Ah vođe planinske. providni, tečni izvori.

Razume se, imali smo švoju organizaciju. Kako bismo inače sanjali? Ona je morala da' buđe vrlo zakonspirišana, a ipak toliko elastičma i živa da može da rukovođi našim životom. Odišta, uspevali smo da živimo partiskim životom na oči stražara koji nisu šlutili, da držimo saštanke ođeljenja i diskutujemo, dok pognutih glava tešemo blokove mramora. O čemu mogu đa diskutuju ljudi u žici, u zatvoru? O begstvu, .

U prvo vreme šastanci šu ličili na maštanja, Kako bežati? Ali jednom neko upita, smemo li đa bežimo? To nas vrati štvarnošti. Odlučili smo da se povežemo 8 partišskom organizacijom ma jednom ođ s&usednih ostrva. Među ribarima koji su dovozili vođu, možđa je bilo članova partije? Trebalo je to oprezno ispitati. Zašto. Bilo je 1 komunista među njima, Povezali smo še. I najzad, posle dugog vremena, došlo je odobrenje za begstvo. Pitali smo se ponovo: kako? Deset, ne, dvanaešt hiljada nas je bilo. Otkud tolika flota? A onđa — naoružane zaštitne čete..,

Odgovor drugova iz višeg foruma glasio je: bežite! Oslobodite što veći broj ljuđi .,I krenite svi Markosšsu u planine, na slobodnu feritoriju.

Planine, Dok smo še dovijali kako đa organizujemo bekstvo, kao podtekst misli svakog od nas žarila ie svetlost te slobodne teritorije u planinama punim šenovitih izvora, š kojih čovek može piti svežu vođu do mile volje, umivati še i kupati dok koža ne pobeli i biti čist, biti čist, Rađeći u prašini kamenoloma, viđeli smo već sebe kako čisti i sveži, razdrapani i crmi jurišamo na neprijatelja, kako se tu borbi ističemo, i bar. što še mene tiče, kako čak i ukore dobijam ođ štarešina, što 8e isuviše istrčavam i udaljavam od drugova, poneći monarhofašiste. Mnogo sam želeo da se vođe napijem i osvetim. Bunkeri u kojima

e 1

'

/

akli nas bambusovim“korba- ; iko oficiri, A Vojnici zaštitnih |

sam sanjao budan i na koje sam navaljivao u mašti bili su uvek kraj VO- , da i posle tih juriša ja sam. nadnoseći se nad vrelo, pio nemilice, i, opet nemilice gonio dušmane ljudi,

Preko ribara šu nam drugovi posle izvesnog vremena odgovorili da bi vasad bilo moguće prebaciti samo ma= li broj ljudi na kopno, ali da se strpimo još koji mesec i oni će organ!zovati masovni transport.

Sutrađan po tom izveštaju iskup.li #U nas na jutarnji proziv ranije no obično, Oficiri već bili obrijani, uparađeni, zakopi do grla, Čak ni psovali nisu glasno, nego kroz stisnute zube, kao da su želeli da jutros doeluju fino i otmeno. Stajali smo na mo=lu i mislili: sigurno opet neki ministar! Ja |

Do sađa su nas obilazili razni ministri i njihovi načelnici, I ministarstvo bezbednosti i ministarstvo rata bretendovali su da spadamo pod, njihov resor, Posećivali su naš i novinari.

" Oni su fotografisali zgrade koje smo

podigli, ali s nama nisu razgovarali. Ipak Dbo nemiru i uzbuđenju koje je zavladalo na molu moglo se zaključiti 7 nas čeka poseta više od ministarske, — Možda sekretar ambašade, šapnu Kostas koji je bio iz Atine. Nisam čuo čije, ali, biće engleske. ako ne i američke, Sunce je već pržilo, vazduh se ujario a mi smo stajali i zurili u kamenu zgrađu komande. Oficiri bi 5 vremena na vreme istrčali iz hladovitih hodnika kuća, pogledali put horizonta i vraćali se. Mi — mirno. U tom 5 leva, od pravca Krfa, odakle se najmanje moglo očekivati poseta. z3crnela su se četiri dima, Brodovi. Tri siva — ratna i jedan beli — jahta. Gospodska, kraljevska, Na dvesta metara od obale ratne šu lađe spustile sidra, a bela jahta produži dižući talase. Zauštavi se uz samu obalu.

Oficiri zajedno 8 pukovnikom Barjaktaru u batldresovima i belim kajševima stajali šu lukočeni pred zaštitnim četama poštrojenim duž obale. Iza njih — mi. »Mirno stanite, izdajnici, naš krali. Naš kralj, magarci«. To su vojnici iz zaštitnih četa &iktali na nas. Iz dimnjaka velikog belog brođa,. sukljao je dim. a nevidljiv dotle u gomili oficira na kapetanskom mostu izdvoji se visok čovek u beloj unifor= mi i poče đa Fovori nekako kroz nos, mrzovolino, kao što to već imaju običai viši nemački oficiri,

Ali grčki je govorio dosta dobro.

»Draga deca Makronisija! Tako nas je kralX| nazvao. Draga deca Makionisija vi ste tu đa ponovo sebe nađe-

· te, pošto ste se ogrešili o domovinu za-

vedeni lažnim parolama izdajnika i komunista. Ali maika Grčka spremna je da vam oprosti i da.vas opet prigrli ma svoje široke maičinske grudi.

Vas ovde prevaspitavaju moji verni

oficiri, i kad se tai rad uskoro završi, mi ćemo vas uz naš očinski blagoslov uputiti u brda. da i vi učestvujete u borbama: protiv neprijatelja plaćenog iz inostranstva i na taj način dadete dokaza da ste opet dostoini naše pašžnje, To je jedini put za vas koji ste se ogrešili o majku domovinu | mene, koji sam kao krali pozvan da budem pravedni otac naše velike grčke porodice«, Rekavši to krali je &išao ša mosta i otišao u kabinu. Nas šu oterali ma rad. Kad smo se u veče okupili na prozivku. bele jahte više nije bilo.

Taj govor je imao posledica, On je sugerirao izmenu plana, Zapravo omogućio da ga ostvarimo brže i potpuno. Sam krali nas prebacuje na kopno svojim brođovima, Samo đa partiia Odobri. Što se tiča pueania — tu smo

Ezen Delakroa (1798—1863): G rčka, na ruševinama Misolongija

Oskar DAVIČO

“~

_ bili jednođušni. U diskusiji je iskrslo pitanje dokle ići u glumljenju. Par dama kasnije stigao je odgovor od drugova, Oni su odobravali naše pređ-

| loge i čak savetovali da usmeno da-

jemo izjave koje iraže od nas, ali da ne potpišujemo nikakve obaveze, koje bi se kasnije mogle iskoristiti protiv partije.

Tako šsmo i sami mislili.

Oficiri su posle kralieve posete udvostručili pedagoške napore. Morali smo više raditi, manje jesti, manie plti, voda je stizala neredovno, ali slušati više njihovih predavanja. Teško nam je Sve to padalo, ali moralo se. ' Direktiva, A kađ je to direktiva, nije ni teško. Mi smo odgovarali na pita'nja koja su nam oficiri postavljali. Izgleda da &mo ih zadovoljavali, Manje su se i drali na naš. Ali ioš žešće gonili na rad. Još više nam odđuzimali

vremena od sna. Posle izveshog vrefnena činilo im se da mo zreli za borbu u planinama,

Kako smo žudeli za borbom u blaninama! Tad je nastupio šam Barjaktaru. Kao da |e pio celo popodne u licu je došao taman kao trula višnja, kad se u sumrak pojavio na kamenom balkonu. Govoreći on se klatio ali je DBOvao — teško, Psovao je sve, Demokratsku armiju, naše rukovodioce, partiju. narod. Govorio ie dugo, više od jednog sata, Najzad završavajući vikmu: »Bivši izdajnici tri koraka napred, marš«,

__ Nije bilo odgovora. Man to da je svaki od nas na isti način uzdrhtao od gnjeva. Niko se nije pomerio 8 mesta. 'Sem iednog priproštog i nagluvog štarčića koji je biće, razumeo samo ono tri koraka napred, marš. Ali videći da je sam, osvrnuo še i pošlušno vratio u ređove, gledajući nas zbunjeno i đobrođušno.

Dogovora nije bilo, ali gnjev, beš, mržnja mogu u izvesnim trenutcima đa parališu. U prvi mah bili amo možda više zaprepašćeni, no željni da pr–Rkosimo i da se opiremo, Da smo mogli predvideti &ve što će se uskoro zbiti, da smo mogli pomisliti da time upropašćujemo veliku šansu možđa bismo se savladali i ifvršili maređenje Barjaktarua, Čovek sve može. Možda i mije tako. Možđa emo bili dostigli onu crtu iza koje ne može više ni najgipkija svest đa se savija i glumi, Konačno šta, iednom se živi. Odgovara= jući na pitanja oficira imali smo stalno na umu: zašto to činimo. Ali 8mo stid osećali, uprkos svemu sramili se sebe, gadili, Izgleda da je taj štid u nama revršio meru. I kad nas je Đarjaktaru pozvao đa koraknemo, nešto je prepuklo, Komunisti koji su uvek stajali u prvim ređovima isprsili su Svoje mršave grudi. Niko še nije

. pomerio & mesta, Barjaktaru zažmiri ž jasno ođkomandova,

»Izdajnici, tri koraka napred|«

Tišina zavlada na ostrvu. Vojnici iz zaštitnih četa zurili su nemo u nas i čvršće stezali remenje pušaka i šmajsera, Galebovi su liktali na njihov neprijatno-promukli način, Kkružeći nad nama i morem.

Po treći put bonovi Barjaktaru svoju komandu. Ovoga puta tiho, više za šebe. Naoružani vojnici samo su se gušće zbili pod dovratkom i tremovi“ ma komande i kasarne. Otud od mora, što 6e kotrljalo preko šljunka, šuo žum koji me potšeti na majku. ČiniJo se da dolazi iz perionice gde neka krupna šnažna žena isplače i žmika rublje. U tom sa sprata zaštekta mitraljez. Sve se učini besmisleno, nemoguće, Galebovi se naglo digoše i nebo se pojavi pusto nad zgrađom komande. Ali drugovi su stali da padaju, Stajali smo trenutak zbunjeni, ioš neodlučni, Blizu kraj moje glave fijukali su meci, ranjenici su počeli đa vi-

' ču. Bataljoni koji već nagli da še Tasipaju u neređu, odiednom &u zastali kao pred nekim nevidliivim zidom. Komunisti koji su se snašli izbili su u prve redove i pošli uspravni, prema komandi, kao đa će oni đa ubiju metke. a ne meci njih. »Dželati«, vikali su neki, »Ubice«, Drueći. su zviždali. mi se da je Sintihakis prvi zapevao, Imao je moćan, malo rapav Flas govomika, a telo kržljiavo i sasvim u nesklađu s njegovom hrabrošću. On je započeo Infternacionalu. Rašireni u strelce, iđući prema komandi, odakle su u rojevima izletali meci. prihvatili smo svi tu pesmu borbe. Kađ smo se približili zgrađi komande. popadnemo za kamene blokove, što smo. bili do-

' vukli na trg đa gradimo nova utvrđenja. Zvižđali smo i gađali vojnike i oficire komadima mramora i šljunkom koga je bilo mnogo na obali. Oni iz zaštitnih četa nisu očekivali otpor, Kamenice su pljuštale i zasipale, Ia-

| ko šu oni imali mitraljeze i šmaijsere nas je bilo deset puta više. Prava grčka srazmera. Od deset jarosno bačenih khamenica najmanje dve će Dpogoditi... i

| Nama, videli šu, nije bilo do ŽživOta. A onj su se setili, valjda, da je njihov život lak. .

Šta smo imali da žalimo. Žeđ. koja mori? Glađ koja muči? Oni su zaišta

| | imali šta da izgube, Zbogom lepe krf-

· ske devojke. Zbogom laki hlebu, zbo-

gom vino u neograničenim količina-'

ma, i ti, živote• zbogom, Nije trebalo

biti kukavica, pa da imaju za čim da žale. Psi na nevidljivom lancu.

Dva sata kasnije stigao je ratni

' brod pred Makronisi. Zabucali su mor•

narički topovi. Da li slučajno? Jedna

granata udari posred kasarne, Tom

prilikom pogibe, kako smo kašnije do...

znali, dvedesetak fašista. Slučajno? Ne zna se. Ali paljba 5 broda prestade. A uskoro i iz komande, | Pevajući naše pesme ujutro smo 7 sahranili dvesto osamdeset drugova. A uveče. kao da se ništa nije dogodi!o, Bariaktaru bočeo opet đa nas grdi, ' tvrdeći da smo još jednom dokazaii da smo izdajnici, i uopšte ko smo i što smo. obični plaćenici iz inostranstva, Izviždali ga, Pretio je đa će opet da puca. Licemer. Svi tirani su licemeri. Šta im drugo ostaje kad niko,

Žent

ini,

VON š

ružan i gadan ne Voli sebe da viđi ni u običnom ogledalu. : 0

Ali taj događaj pokvario nam je planove. Moglo je tešiti saznanje, iskustvom proveravano, da ništa ne može đa bude tako rđavo i svirepo, a da komunista ne bude u stanju da i u tome najgorem i najsvirepijem otkrije skrivene poluge, kojima se može poslužiti da ih ukine.

Prestali su govori. sve je postalo mnogo jasnije, oni iz četa nastupali su surovije, bešnje, Mi tvrđe, odlučnije. Oni.— divljije. Mi — smelije. Tu su has. Mučili za najmanju sitnicu, Aldonaku su otkinuli mošnice,„ Sintihakisa strpali prebite kičme u vreću, vezali ga i bacili u more. Pod batina= ma su umrli tokom iedne noći Margaris. Sofrono5, Despotobulos, Skur= belus. Škrgućući zubima ćutali smo. i trpeli. Još malo. Drugovi 8 Krfa prihvativši ponovo naš prvobitni lan, prikupljali su ribarsku flotu za naš...

Najzad, došao je poslednji dan robovanja. Sigurni ljudi trebali su tokom noći da nam“đadu znak ribarskim lampama odnekud s mora. Na njihov signal mi bismo navalili na zaštitne čete. pobili ih i zapalili vatru. Oni bi tad prišli obali.

Na barkama je bilo mesta za osam hiljada, ali s tim smo računali.

Računali smo da će nas oko četiri hiljade poginuti u toj neravnopravnoj borbi, golorukih s naoružanima.

Svi su naši ljudi bili obavešteni. U ponoć.

Čekali smo poslednjeg đana bez daha tu ponoć, Rađili smo. U ponoć će drugovi ribari zapaliti svoje Velike lampe fri put za redom. Radili smo kao i ostalih dana. Nije trebalo biti ni krotkiji hi drsklji, no inače, Ja i još tri druga bili smo određeni da še oOprešimo o pravila kako bi oficiri imali koga da tuku na podnevnom prozi= vanju. I dok su me tukli, ja sam UTlao manje od boli, više. da se ne dosete šta mislim. A mislio sam: »T'ucite. Već dvanaest godina tučete i ubijate i mučite, i koljete. A ovo je vaše poslednje. Za nekoliko &ati, drugovi ribari upaliće triputa lampe i mi će. mo navaliti na vas. Uđaraj. Ni ti nećeš dugo živeti. ,

Posle mi pade na um da &e pitam đa li bi oni tukli kad bi znali đa ih samo nekoliko sati rastavlja od smrti. Jedva sam 89 uzdržao,

Na barkama i trabakulama biće mesta za &ve, Osam hiljada mesta, Pogledam tri đruga i znam, treći neće preživeti ponoć,

Kad smo ušli u barake ponovili smo pošlednji put zađatke. Zatim je počelo čekanje. Kod prozora okrenutog moru stajali su odgovorni drugovi i čekali ponoć — znak. Čekati značilo je gledati u noć, u more i u nebo s ve= likim kolima što su uperila ruđu prema severhjači tačno pred rukom.

»Ponoć je, reče glasno Papazaharos, seljak iz Lerinskog, »Sad će«, šapne onaj koji je trebao đa ubije stražara bređ vratima.

Noć se cmela napolju. Noć, zvezde i ništa. Čekali smo ali tamu nišu probila svetla ribarskih lampi,

Hladno je bivalo oko a&rca, i teskob-

no na duši. Poštajalo je jasno đa se

noćas neće ništa dogoditi, sem što će ropsko jutro da svane. Svi su to mislili, a niko nije imao snage da tu misao izrekne, Kako ražalostiti drugove. Kod prozora smo stajali do zore, Znali smo da uzalud stojimo ali za stajanje svaki je imao još snage. Sunce je šinulo. Kostas reče: »Sutra. Možda ih noćas nešto sprečilo«. Ribari su bili dobri drugovi. A dobre drugove ništa . ne može sprečiti da dođu na takav ša&tanak. Oni su kao i mi znali šta je za nas značilo pobeći, šta ostati. Ako nisu došli dogođilo se nešto neljudski uža8no. Ali šta?

Tukli .

i · Clutro smo saznali, _ Na DprOživu nam je Bayriaki.. . čitao izjavu opa ar e

ciji Demokratske armij

180. je- WM UAE api

je, kažem ja — ipdai CL UT,

sačuvali ni kad su LORU Linu vas sad. kad su odložili oružje 00 lH

Dugo je govorio, psovao i ali dobrohotno, šaljivo, rag aan “to ·je bilo-ono strašno, Ne bi oženo, I inače verovali. Ali bio je dl e mu no radostan. Radostan tor čaloštan prijateli, Nismo im; iŽ eli da protestujemo, Bili smo Bei naga izgubili volju na život Na OCU metili da su nam obećali dy ni priporcifu vođe, ~ | ~ „O Vostruku

· Mojnici zaštitnih če | šenlučili. Pitali su e Sa su dana žni, »Pomirenje«, govorili su DO tut vi hteli — sinfiliosis — raduje sote

Ne. takav sinfiliosis nismo hteli š

Sledećih dana nije se ništa znač;

. ; o ajno dogodilo. Užasni mamurluk pobednik: nije prestajao. Ali posle, pojačali 3 pritisak. »Ništa vas ne sprečava« eo kao je Barjaktaru, »da še vratite iu čama. Ko ih ima, razume se jer \i ste uglavnom Pproleteri „beskućnici, Vaše su bogomdane kuće-logori. Ali ko ima kuću ili želi da ode na kopno, treba izjavu da potpiše, Samo potpis, Osta= lo je naša briga. Ko je nepismen, neka uđari palac i krst«.

Mi komunisti „Oštali smo odlučni, Direktiva — ne potpisati. No o begstvu niko više nije hteo da čuje. Prva par tija potpisnika, još mala, krenula je, Novi su se javljali. Njihov broj rastao je iz dana u dan, Oficiri su poštajali sve nasriljiviji. Oduzimali sa vođu i hranu onima koji &u odbijali potpis. Onda su počeli đa komunistima lome ruke.

»Hoćeš li đa potlpišeš? Nećeš? Dobro!« Drugu bi provukli ruku kroz dve alke, pričvrstili ie i onda uđarali gvozdenim šipkama po njoj, dok še kost ne bi prelomila,

»To je stara grčka kazžha za izdajnike koji su dizali desnu ruku na “icmovinu«, Slomljenih ruku vukli su še drugovi, iz prvog bataljona, a rane su im se gpnojile i niko ih nije lečio, ni čistio. Sutra će doći na red drugi bataljon, prekosutra treći, A ja sam hteo više no ikada đa se borim. Predložio sam begstvo.

— Kuda? pitao me drug. Puške su prestale po Grčkoj, preštale šu nade, Čemu život? Čemu desna ruka?

— Čemu patnje?

Predložio sam da pobijemo &tražu.

— Čemu? govorili #u drugovi.

Ja sam rćkao: »Oprostite, drugovi, Ja Ću da bežime.

Hoću da bežim. Desna mi ruka hoće pušku da drži. Sad je tiho. glaša borbe ne čuješ u Grčkoj, ali fednog đana opet će se pucati. Ja hoću đa budem i živim za taj dan makar prvi u njemu poginuo. i |

Mihajlis zaštađe i obrisa ušta, Pogleda me i proguta pljuvačku i reč koju je zaustio. Zatim reče:

— Došao šam, đa čekam. Da čekam dok še džentimenima iz Lejksakšesa ne đosadi džentimenovanje. Na Makronisiju ni ieđan komunist nema više dešne ruke. Niko tamo neće više ni k nozi moći pušku đa drži,

Jednog dana, uzđahnu Mihailis, pifaćemo Zaharijadesa za čiji je račum izdao, i pitaćemo Višinskog kakav mu je to soclializam dozvolio da trguie & ošlobođilačkom borbom jednog ma• log narođa kao sa &šopstvenom demping robom? Ko mu je đozvolio da ga razoruža, obmane, i pređa na nemilost Barjaktarima crnih zaštava, koji mu gvozdenim šipkama lome ruku, ruku kojom se tako hrabro borio punih đevet godina ? ·

Mihailis ustade :

»Ja sam siguran da ću tai dam dočekati, I za taj, i za taj dan živim.

—

· Kako ie zahvaljujući rezolucii

i Informbirod, Milan postao (Griš(

Bogdanka ČIPLIĆ

Stanislava Vigodskog, književnika, upoznala sam kao jednog od mnogobrojnih Poljaka koji su u toku Drugog svetskog: rata, preko kilometarskih daljina, kroz zatvorske rešetke,

osetili snagu naše Narodne revoluci-

je i divili joj se.

Vigodskog je u toku ovoga rata snašla sudbina većine poljskih Jevreja. Proveo je rat u logoru, u Ošvjen ćimu, U tom logoru Vigodski je Uupoznao ljude raznih narodnosti,a pre ko njih i njihove zemlje, Upoznao je tako i Jugoslovene, koji 6&u u ošvjenćimski logor smrti uneli optimizam i veru u budućnost.

Preživevši logorske strahote,u slobodnoj Poljskoj, Vigodski je nosio u sebi žive uspomene na sve drugove iz logora, U susretima sa Jugoslovenima Vigodski je uvek bio ganut uspomenama na Jugoslovene iz ošvjen ćimskog logora. Meni je govorio: »Kakvi su to ljudi bili! Kako su bili hrabri! Bili su najhrabriji u logoru!« Zbog toga mi je bilo razumljivo njegovo interesovanje za Jugoslaviju, za naše umetnike, za izgradnju zemlje itd. Nestrpljivo je očekivao da se Organizuje poseta poljskih književnika Jugoslaviji, kako bi se i njemu pružila mogućnost da vidi Jugoslaviju, koju je, ustvari, već dobro poznavao.

U tom očekivanju Vigodski je napisao pripovetku o našem partizanu Milanu. Dao joj je naslov »Milan« i objavio je u dva nastavka u književnom nedeljnom listu »Odrodzenje«..

S(Br. 88 (147) od 21 septembra i br. 39 (148) od 28 8šeptembra 1947 godine).

Pripovetku »Milan« napisao je Vigodski toplo, onako kako je i govorio o Jugošlovenima. Milan je u ošvjenćimsku bolnicu uneo nešto novo za 6&ve zatvorenike. Njegova pesma o pu škomitraljezu, o borbi za slobođu, potiče intelektualce u zatvoru na duge, razgoyore o tome šta je i šta moće biti živa pesma sadđašnjice. Nadzomik zatvorskog bloka, takođe logoraš, iznenađen je da Milan neće da prodaje avoju pesmu o &lobodi ni za

šta, pa čak ni za hleb, za koji se u Ošvjenćimu sve moglo kupiti. Milan konačno zaprepašćuje sv~ logoraše u bolnici odlukom da umre kako sam hoće, a ne onako kako hoće fašistički dželati, Danima zbunjeni logoraši po smatraju kako Milan ravnodušno s6la= že na slami, na uzglavlju, svoje &ledovanje hleba, jer hoće da umre sam po svojoj volji, kako je sam odlučio, a ne očajnički u gasnim pećima kada se prohte fašistima, Neshvatljiva je za njih Milanova odluka o &mrti, kada njih sve neprestano muči amo jedna misao: kako izbeći smrt, Poslednju snagu pred smrt Milan koristi da dođe do prozora i još jednom pokaže drugovima — Poljacima, Ru-= sima, Ciganima, Nemcima, u pravcu Jugoslavije, tamo gde je Tito, gde je

· borba, gde je i sam tukao iz puško-

mitraljeza nemačke i talijanske fašiste, Umire noću tiho i neprimetno, nije mu stalo da li je neko zapazio njegovu odluku o dragovoljnoj &mrti, da li je ođobrava ili ne, i

Pošto je Vigodski napisao i objavio &voju pripovetku o partizanu Milanu, ostavljao je na mene ulisak čoveka koji očekuje priliku da pođe u Jugoslaviju, da ovoga puta sretne Milana kao umetnika, radnika, kao graditelja svoje zemlje, onakvog kakvog ga je već znao; tihog, ćutlljivog, upornog, spremnog da i danas, ako zatreba, mimo položi i švoj Život.

Verovatno da bi Vigođdski i dočekao priliku đa pođe u Jugoslaviju da ga nije preduhitrila čudovišna rezolucija Informbiroa, koja ie i njega čudoviŠno izmenila, U Vigodskom &e nešto smutilo, kao da ga je pamćenie iz dalo, pa je zaboravio i pomešao i &voje drugove iz ošvjenćimskog logo ra.

Jula meseca ove. godine Vigodski je sabrao svoje pripovetke, napisane pg ooslobođenju i objavljene po raznim časopisima, u knjizi pod naslovom »U kotlini«. Knjigu mu je izdala Iz-

(Nastavak na četvrtoj strani)