Књижевне новине

k 34VyL

STRANA #

—POEMA

i rk. | Da te pevam, Republiko Jugoslavijo,

Pesmom Velikim

Tokovima Što nose Plemenitim

čoveka koji se divi tokovima tvoje nade, ·

eđe narođa, dima tvoga Beograda

Cvetnim tvojim ženama, Tvojim slobodnim ljudima, i deci,

Pionirima zemlje,

I svemu onom što hrani ti nadu, Narođe slobodni, slobodni, slobodni.

Gleham te šilnu, slavnu i plemenitu, Ostvarena Republiko budućnosti,

Gledam te sa tvojim ljudima,

| Žž Rasutim po tvojim

krilima,

Po dolinama pogleda plodnog, Po ispupčenom ogledalu vremena, Po svemu onom što napretkom svetli,

To je naša zemlja,

grad nade,

Što poljupcima puni zemlju proizvodnu Koja noć oseća po hodu meseca

S opalima krvi u očima otvorenim, Otvorenim kao vođa,

Kao tok oblaka koji prolaze,

Kao žito koje cveta

I kao nafta što se rađa,

Kao tišina vremena

I kao šumorenje breza,

Svi pevaju danu Tvoje Nezavisnosti. Slovenija, Srbija i

Makedonija,

| Sve bratske Republike,

| Sva braća drugovi,

Drug radnik, Drug stuđent, Drug pisac,

Drug pesnik,

Svi pevaju tvoju

Nezavisnost,

Republiko Jugoslavijo,

Omladina, snaga buđućnosti,

Tvoja divna cvetna polja vinograđa,

; Plavičasti parkovi

Beograda ,

I nežna boja tišine,

Stogodđišnji borovi

Slovenije,

Vazduh mirisavi tvojih sokaka

I korak nezadrživih trenutaka,

Svi pevaju tvoju Nezavisnost,

Sa sve četiri strane sveta,

Sa svih strana zemlje,

Od dubokog tajanstva komete · | Do dragocene zvezde znane,

Od drhtaja niklog

(Preveo R. Nikolić)

»Poemu Jugoslaviji« napisao je »sCentro Escolar

pesmu.

Viktorijano Gonzales, revolucion« u Meksiku. U ovoj školi postoji iedno ođelenje koje nosi ime naše zemlje. U nekoliko mahova Gonzales je govorio o Jugoslaviji a na Dan Republike, 20 novembra prošle godine, recitovao je oVu

u stravi

Do noći nikad neuživane, | Za sve rođoljube Evrope,

Za Beograd — savremenost i trađiciju, | Za plemenitu oštricu Balkana, || Za veliki ostvareni san | I za herojskog Maršala postojanja, | Za narod tvoj, večna Jugoslavijo, | Za tvoju svetlu istoriju načela, | I tvoje ljude, ljude budućnosti | Sto se bore protiv silnika sveta,

VIKTORIJANO GONZALES

nastavnik škole

PRVI MAJ 1945

(Nastavak sa prve strane)

đaljina je njene boje izmicala očima, U tišini se tu i tamo razlegalo puca= nje pušaka i kratko štektanje mitraljeza od Štandreža i južne stanice.

Seo sam na stenu posred sunčanog proplanka među golim drvećem. Savijen, sa beležnicom na kolenima, počeo sam da pišem uvodnik za »Partizanski dnevnik«, kao toliko puta na pohodima. Još pre noći trebaio je da ga kurir odnese u skrivenu partizansku štampariju. Srce je bilo puno, a ipak sam tražio reči za taj trenutak slavlja, pobede. Taj članak nisam do kraja napisao. Iz tamnog oblaka koji je doplovio do nas izlio se pljusak pa smo morali potražiti sklonište u razvalinama. Zatim je došlo naređenje za pokret. Dalje! A pored toga: tih dana su događaji prestizali jedan drugoga tako da je svaka misao bila već zastarela pre nego što je stigla do ruku slagača. Partizanska štamparija je te noći uzalud čekala na rukopise, sledeći broj je izašao već u Trstu.

Kameni drum kojim smo išli suzio se u stazu koja je padala proplankom u Vipavsku dolinu, Nebo je još pomalo rosilo, a kroz razređene oblake kao kroz proziran veo provirivala je vedrina. Po licu su nas udđarale mokre grane grmlja, noga je klizala po vlažnom, ilovačastom tlu, Staza se vijugala sad ovamo, sad onamo i ovđe onde spuštala se neposredno poređ izvorske vode u dolinu da bi opet zavila io ovog ili onog ispupčenog obron=

Ovde onde ukazala se livađa, grmlje je bilo čim dalje tim ređe, sretalo nas je drveće, najpre pojedinačno, a onda u skupinama. Tiha i mirna ležala su vipavska sela pred nama, sve jasnije se isticao beli drum sred doline,

Tišinu je prekinuo prasak ručnih granata. Kolona se zaustavila i oslušnula. »Dalje! Deca še igraju municijom...« Dospeli smo do prve usamljeO OR Mima Sa HOBNAO Vu yleborio se z u58 ne i rasprštavao se u kapljice, Tri devojke su nas nemo pozdravljale a aa Oetaeija beljanka, Paa je H

je , B eu stranu da bi nas propustila.

»Zdravo, drugovi!« pozdravljala nas je. I sklapala je ruke: »Hvala bogu, ipak smo dočekali! Ipak smo dožie ekoliko

Nije našla više nego tih n ZO kojima je htela da izrazi sve što 0 vrilo u duši, A njih je ponavlj neprestano i duboka ganutost treperila je u njenom glasu, Ko zna koliko je straha preživela kad je u noćima otvarala partizanima vrata! Koliko skrivenih bojazni ju je mu-

·čilo, koje se ipak nisu ostvarile! Za vreme svih meseci i gođina steel e i om noj u grobu; sada op

Bode GB ubiin grudima. Ne noću i tajno, po đanu idu njeni mlađići u dolinu sa zastavom, sa harmonikom i pesmom, Donja čeljust joj se grčeto tresla, od radosti htela je da pla-

Setio sam se sličnog prizora one jeseni posle sloma Italije. Dole pored druma stajale su fri žene i klicale nam isto tako: »Ipak smo dočekali! Ipak smo doživeli! I suze su im se kotrljale niz lica, Međutim, koliko tegoba i krvi od onog dana do danas! »Zdravo drugovi! Ipak smo dočeka11! Ipak smo doživeli!«

Drhtavi glas ženice đugo je odzvanjao za mojim leđima. Neumorno je pozdravljala i pratila usklicima celu dugu kolonu, tri stotine ljudi i više. I ne bi se umorila ni da nas je bilo hiljadu.

Mrak je zagrlio prve njive i voćnjake, skupinu kuća na strmom, blatnom bregu, Kuriri, koji su nosili arhive, već su malaksavali pod bremenom. Komandir zaštitne čete dobio je naređenje da potraži kola i konja za kancelarisku priljagu.,

Stupio je u nisku kuću pokrivenu lozom pred kojom je stajala zaprega. Već za nekoliko trenutaka stigao nas je, videlo se da je zlovoljan i mračan, »No, šta je?«

»Nije ništa. Kola su baš sada stigla 8 daleka puta. Dovezla su mrtvaca.«

»A odakle? Kakvog mrtvaca?«

»Sa Crnog Vrha. Sin im je pre tri dana pao kao dđomobran. Sad ćela porodica stoji oko njega i plače, niko ti ne odgovara,. A šta bi s takvim konjem, koji se od izmučenosti trese,« Ćutali smo. Niko više nije mislio na kola i na konja, Na naša svetla osećanja legla je mračna senka,

Zapeklo me je u srcu kao svaki put u takvim slučajevima, Kako je moguće da ma samo i jeđan od tih sunčanih ljudi, koji su uvek bili spremni da umru za slobodu, zađe među izdajnike? Ko ga je odveo tim pulem i prouzročio tu besplodnu smrt? Bilo je jasno da porodicu ne muči samo gubitak sina. Naša kolona, koja je prošla sa zastavom pored prozora, besumnje im je razotkrila svu dubinu teške zablude, Pored sela koje je vriskalo od sreće, stajala je njihova kuća kao izopćena, EPP

Bio je već mrak kad smo prispeli u Šempas, S prozora su visile duge zastave i treperile u šarenim pramenovima svetlosti koji su padali kroz vrata trema. Iz kolone 6e javila borbena partizanska pesma, Ljudi su se sabili na vratima, deca su nag pratila u korak.

»Zdravo, drugovi!«

»Zdravo! Zdravol« ,

Sirokim drumom iz Gorice približavalo se svetlo kamiona, Stoj! Kočnica je zaškripala, auto se zaustavio, reflektori se ugasili,

»Otkudđa?«

»Iz Gorice«, bio je odgovor, »Gorica je naša!« |

»Naša« išlo je kolonom kao jeka,

ža tal, vi?«

» « ;

U mraku su nam se okrenule oči prema jugu, kuđa je hitao i naš ko-

“

rak. (Iz »Uspomena«)

RISAR DIPJERE ___U NASOJ ZEMLJI

Na poziv Saveza književnika Jugoslavije Rišar Dipjere, istakhuti belgi» ski kulturni radnik stigao je u Beo> 50 i posetiće razne krajeve naše ze«

e. ;

Dipjere rođen je u Namiru u Belgiji 1890. Đo 1919 bio je u diplomatalcoj službi u Moskvi. Po povratku iz Rusije napustio je diplomatsku karijeru i počeo da rađi kao advokat, a zatim se posvetio književnosti i likovnoj kritici, Godine 1929 postaje stalni saradnik lisa »L soar«• — jednog od najuticaj“ nijih listova u Belgiji. Pored stalne saradnje u listu »L, soar« Dipjere je profesor književnosti na Institutu dekorativne umetnosti u Brislu i člam odbora Društva slikara,

Dipjere je posetio u Parizu Izložbu jugoslovenske srednjevekovne umetnosti i napisao pet članaka u listovima »IL, soar«, »L, soar ilistre« i »Le fas a men« u kojima je visoko ocenio li-

kovnu kulturu jugoslovenskih narođa.

O značaju naše Izložbe u Parizu Dipjere je pisao: »Jedna nacija je tamo (na Izložbi) afirmisala svoju veličinu koja joj veoma često nije bila priznata.., .

Ova dela, skoro bez izuzetika, svedoče o jednoj originalnosti koja dokazuje da ona nisu nastala izvan balkanske teritorije. Ona su suštastveno slovens8ka i pokazuju, da su umetnici koji su ih zamislili i ostvarili bili u dovoljnoj meri verni etničkoj tradiciji, tako da se može reći, iako to na prvi pogled ne izgleda, da ta dela ne pripadaju sasvim ni Zapadu niti Istoku, ni Rimu, niti Vizantiji nego da su zaista nastala u ovim zemljama i ponikla iz narođa koji se nalaze na raskrsnici raša«,

Nikola Martinovski: Kurir na odmoru

TURSHI ANSAMBL MANJINSKOG POZORISTA U SROPLJU SPREMA »SUMNJIVO LICE« OD B. NUSICA

Turski ansamb] nedavno formiranog pomorišta za nacionalne manjine u Skoplju otpočeo je sa spremanjem pozorišnog komada »Sumnjivo lice« od Branislava Nušića, čijom će premijerom biti svečano otVoreno Ja o pbzorište,

Komađ je preveo na turski jezik Bevhi Mahmud, i.

KAO

Pre petnaest {hH šesnaest godina video sam ga poslednji put. Na seoskom grobliu u Banatu davao se kođ jednog groba uobičajeni pomen, Pomenu sam prisustvovao i ja, jer je čovek u grobu bio moj rat, Išao sam teška koraka, Srca pre vuna jada, sećanja ma rodni kraj iz koga sam davno otišao, i sad se vratio na tako tužnu dužnost, Sve me je potsećalo na prošlost, na lepe i vesele dane detinjstva koje sam proveo u ovom selu zajedno sa bratom. A đani koje sam sada živeo bili su teški dani. tužni život u aleksandrovskoj Jugoslaviji. I moje selo bilo je jadmo, ulice piste,

Prošao 8am poređ grobljareve krovinjare. Tzmeđu katoličkog i novog pravoslavnog groblja, na starom pravoslovnom groblju stajala je prastara kućica pođignuta od blata i naboja, sva kri'a, isprovaljivana krova, dubokih badža umesto prozora, na 88– moi srušenoj kapiji starog grobišta. Ne bih a setio ni da pogledam staru trulu kuću, da iz nje ne izlete u taj mal. dvoje dece, Napred je trčao, pokušavajući da me obiđe, dečačić od pet godina, zlatne divne kose, bledih obraza bez krvi i mesa, obučen u neke prmjice koje su mu se motale oko nogu i saplitale ga u hodu. On je iza mojih leđa, ne zaustavljajući se, dovikivao malenoi devojčici, mnogo mlađoj od njega, koja ic isto tako imala plavu, sasvim zlatnu kosu, i koja je jedva mogla da hoda:

— PFPožuri, sejo, požuri, I ova, ide tamo, a popa i baka su već prošli na fijakeru... Biće kolača, baka nosi uvek punu korpu.,

Devojčica bi htela đa požur:, ali "x malena i ne može, i htela bi i da 5e zaplače, ali nema vremena, potrebno je da stigne brata, te joj jecaji zastaju gubeći se u dahu žurbe,

Kađ sam stigao na groblje, deca su već stajala krai groba koji je sveštenik okadio i prelio, i sad je upravo čitao zaupokojenu molitvu, Devojčica je rađomalo gledala na sve strane, očigledno je vrlo zanimalo šta se sve tu rađi i govori, peva i posluje, dok je dečak držao seju za ruku i gleđao ozbiljan preda 8#e, Kad se molitva završi, grobljarka pristupi popinoj ruci, uze od njega kadionicu pošto poljubi ruku, zatim se nešto zaposli oko razn eštanja hrane koja je po narodnom običaju bila postavljena na grob, Moja majka izvadi novac i dade ga svešteniku, koji se pravio da ne čeka nagradu, lako mu je ona pripadala, već je za to vreme razgovarao nešto sa crkvenjakom, koji takođe, kao uzgred, primi nagradu, Zatim i pop i crkvenjak prištupiše grobu i poslužiše se rakijom i hranom, Majka se okrete grobljarki i udeli joj novca i jestiva, zatim pruži kolača „maloj &eki, koja žudno strpa velik komad gibanice u usta, a drugi komađ mati pruži dečaku. On obori glavu, upre pogled u zemiju i ne htede ispružiti ruku. Uzalud su ga žene terale da pruži ruku, dečačić je oči prikovao u svoje poderane cipelice, dok su mu niz obraze kapale guste mrJljave mulne suze bez glasa,

— Šta ti je, sine? — pristupi mu grobljarka, mala, suvonjava, pre vre-

France Maserel: Miting

PRVOMAJSKA RIJEČ

Zašto da ćutim had sve kaže: reci, i mahni rukom ko sijač za plugom, pomiluj kose reno) djeci u maj&ko jutro orošeno jugom,

Ma dlanu izbroj 8#Ve zore i dane, znamenja snage: djela radnog puka, gunčane grivne i noći zvjezdane,

i prođi gordo ispod slavoluka,

Zašto da ćutim kad ave zove: zbori riječju i rukom, kitom avježih bulki, i grce smjelo reci, progovori

u ime pnravđe i krvavih humliki,

Uzalud magle kad proljeće sBoči, sunce kroz oblak treperi i gori,

i na zastave žežen oganj toči, Zašto da ćutim kad ave viče: zbori!

Zbori i reci ko što zemlja zbori i narod koji #voju kuću zida,

i kada kaže i kad progovori,

on wvoje riječi od d&rca otkida,

A kada majska zamliječi zora,

siđi u rosu i okvaki dlane,

i dok se nije probuđila gora,

tvoj stih nek prvi u novorku stane! BŠukrija PANDŽO

Bogdan ČIPLIĆ

mena od bede ostarela lica. — Uzmi kađ ti daje gospoja. Nemoj gospoju da ljutiš to je naša dobra gospoja. koja nam je mnogo učinila”

Kako ne ispeše da nagovore muškarčića da se prihvati udeljene m!-

' lostinje, majka njegova uze ponuđeno

jestivo sama, gumuvši ga, zajedno sa ostalim jelom koje je dobila. u star . rtenu pregaču. = -- Hvalm gospoja, i Og vam dao zdravlje i sreće.. Ništa, ješće on kad se raziđu, stidi su od sveta, Čudo stidljivo dete! ·Glađan je, kako da nije gladan, željni smo hleba, a ne kolača, pomnoja, ali dete tvrdoglavo.., Šta ćete!

Ja pristupih dečka pomilovah ga po zlatnoj kosici. ;

— Otkud si ti znao da i ja dolazim ovamo? — okretoh ja temu, ne bih li mu odvratio misli od tako teškog pitanja njegove gladi i njegovog stida da primi milostinju.

~ Pa, kako ne bih znao! Ti si već dolazio ovamo, Poznao sam te.

Sad kraj.pisaćeg tola kancelarije seljačke radne zadruge stoji mladić plave kose, pažljivo očešljan, uljudno odeven, na grudima mu je otvorena čista bela košulja. Gleda u mene ı smeši se. Njegove plave oči gledaju me vedro, toplo, prijateljski.

Mladić odrešito prilazi, pruža mi ruhu i kaže mi kao starom poznaniku:

— Zdravo! Čuo sam da si me tražio. Nisi se mnogo promenio...

— Ti si?... — ne mogu ja da se snađem — Olkud?...

— Da, ja sam to! Verujem đa šam se promenlo, Pa, bogami, prošlo je mnogo vremenn od onda...

To je bio on, moj mali poznanik sa seoskog 7roblja, Prepoznajem na njegovom licu one mile, jednostavne pra= vilne crta, iako je teško kroz jedva orareme nausnice pronaći dečji osmejak. I oči su iste, pametne, krupne oči umnog pogleda.

Stojimo za trenutak jeđan kraj drugo. i ja ne umem da razgovaram, Tako je teško u trenutku načiniti onaj grdni veliki korak koji će nas iz prošlosti sa starog seoskog groblja prebaciti ovamo, u sasvim drugo selo, u kancelariju seljačke radne zadruge, više od pet godina posle oslobođenja. Jer preda mnom ne stoji mali tužno postiđeni seoski grobljanski prosjak, već glavni knjigovođa najbolje seljačke radne zadruge u ovom kraju, Taj suvonjavi odlučni mlađi čovek nije niko drugi, već politički sekretar Me~

smog komiteta Narodne omladine u · selu. ;

— Ostario si... — kaže mi mladić sasvim jednostavno, prosto, kao da smo neđdavmo prekinuli razgovor, I govori

·mi na fi isto tako jednoštavno i isto

mu tako sada to dobro stoji — kao da mi je tako govorio onoga dana na seoskom groblju. Onda je osetio naklonost prema čoveku koji ga je razumeo, Sađa je osetio kraj sebe starjjeg druga koji voli i želi isto što i on,

— Ti me gledaš i sve nešto ne veruješ — još uvek on govori, dok ja ne mogu da nađem reči.

Gledam ga razdragano i najzad kažem mu, takođe prijateljski, jer kako bi se i moglo drukčije:

— Ti si postao čovek. I to čovek kako da kažem, novi čovek. Čuo sam šta sve radiš ovde u zadruzi, sa omladinom... uopšte...

— Eh, nije to ništa. Ređovan po-

Sao,. — kaže on i smeje se — Mora

se nešto raditi.

Međutim, to ipak nije, iako še njemu čini, sasvim redovan posao. To je posao koji radi čovek koga je &tvorio naš novi život, koji je nikao u najte= žim uslovima starog, nekadanjeg ne= života, i xoga je odnegovao svetli, no= vi dam naše revolucije i našeg preobražaja, 3

„+ Rodio še u Americi, u Kanadi, kuda je poleteo njegov otac kad je usled poljoprivredne krize posle prvog &vet= skog rata propao, pošto je na bankovnom zajmu izgubio sve svoje imanje. Tek se mali rodio, a već se otac sa majkom i decom hitno vratio u zavičaj, U Americi je barala kriza gora od one koja je bila kod kuće, Kod kuće otac O hteo od stida da bude sluga, a u tuđoji zemlji, hi sluga nij gao da buđe, Nemila, ter vičaja dočekala ga je isto tako oporo, kao što ga je i otprati'a, Otac je padao, propadao, Izmenio je sva zanimanja od čuvara seoskog hatara do štalskog sluge a kad je izgubio zdravlje, pao je ny teret ženi i deci, Poslednje zanimanje u selu, to je strvinar, »šinter«, kako se kod nas kaže, Pre toga ima amo jedna stepenica pre ko„načnog srozavanja, samo jedno zanimanje koje je nešto bolje od strvinar8kog, to je biti grobljar, »grober«, kako kažu seljaci, I Dada je postala »groberka«, kako bi na groblju ispro= sila gorki, suzni, strašni »groberski« zalogaj hleba za decu, za muža na saWicad ja avzšl

ad je s o ošnovnu školu, e se desilo, kao u staroj priči, Dobri i e čitelj je rekao, da dete ima »takvu glavu«, da je šteta ostaviti ga kod kuće, A Dada je slušala i iz isplakanih crvenih Ošiju piakala bez suza, Mjen plavokosi mališa, neće ić dalje u školu, Gimnazij , to nije stvoreno za groberkinu djecu, Međutim, dete je otišlo 8amo u građ i upisalo se u školu, Kraj groblja je prolazio voz kojim su u ra= no jutro svaki dan, leti-zimi Beoska deca išla u „imnaziju, To su bila #iTota deca, čiji roditelji nisu mogli pla= titi nište više zm školovanje evoje dece sem preiplatne mesečne želežničke karte, Dadin dečak se zakačio za poslednji vagon, sakrio se ispred konduktera, nije platio kartu, upisao se u gimnaziju, vratio se natrag i rekao Dadi da će ići u gimnaziju onako kako idu ostali siromasi, To košta mesečno e. ; On dinara, On će ba-

i noge — isprosiće dal stotinu

Prvi školski dani &" bili Isto ta atrašni, kao što su bili lepi za PatneiGo

„skojevac, i otkud mu direktive za rad

· promeni vodu u ozepu.

BROJ N

DARIO. |

dete, Prvi doživljaji srećnog dečka i školskoj sredini vezani su za strašnu | nemaštinu i bedu, pored toga u rež|. mu okupacije fašista u Banatu, u Ne. dićevoj »majci Srbiji«. Pašistički be, nije zbunio dečaka, Užas javnih smi. nih kazni, obešenih mrtvih partizana u Bečkereku, gde je učio školu, tim lakše šu ga kao dečaka od trinaes godina, u četvrtom razređu gimnazije priveli ilegalnoj organizaciji. X Tada je došlo ošlobođenje i promena za prom-nom, Novi život je jurio, |omio stare pregrade, odnosio prnje prošlosti kao vihor, kao poplava, Sva. ki dan je u životu dečakovom bilo slavlje, triumf! Brat borac dobio je u. nutrašnju Rkolonizaciju sa Šest jutara zemlje u ovom selu gde smo se našli, · Dečko je ostavio svoje selo, a obreo se u velikom, nepoznatom selu gde nije · znao kome da se obrati, kako bi opet našao drugove ji organizaciju, Čekao jal godinu dana; za to vreme je radio na bratovljevoj njivi, ali nije mogao čeka, Sa mlađićima, svojim komšija. ma, sasvim samostalno osnovao je o rnladinsku grupu.sa kojom je i nanji, vi čitao štampu, diskutovao, organi. zovao predavanja. Od jedne fašističke napušten» Fućče načinio je sa drugo. vima, bez ičije pomoći i znanja O. | mlađinski dom za 8voj kraj, A jednog dana &#u ga pozvali u Mesni komitet Slcoja i pitali ga da !i je on već bio

među omladinom. i

Zn se nasmejao. Zar su potrebne đi. rektive? Potrebno je samo da mladić voli ono zašto radi, Onda su ga pri mili u S-oj i đali mu zadatak da mu. kovodi omladinskom „organizacijom svoga kraja Prosle jc postao rejonski sekretar Skoja, ;

Tada je ušao u seljačku radnu za. drugu. Prvo je radio na njivi, a zatim u kancelariji, Posle tri meseca on je. bio zadružni knjigovođa, Lanjske godine je nagrađen kao najbolji zadružni knjigovođa u Vojvodini. A nije bilo nimalo lako neukom seoskom mladiću da pobeđi administraciju i knjigovod. stvo!

Istovremeno je postao politički #ekretar Mesnog komiteta Skoja, odnosmo Narodne omladine, Njegov rejon• ski komitet bio je najbolji u selu u političkom i organizacionom i kultur nom pogleđu,

Idemo njegovoj kući, U seoskom predgrađu, gde su mađarski fašisti za. vreme okupacije sazidali novo selo da bi srpsko selo mađarizirali, dobili su. ove Jepe, nove kuće naši ljudi, kolonisti i bezemljaši, jer je oslobođenje. oteralo fašigte koji nisu ni stigli da ošs tvare svoje planove, Pred kućom ja mlad gust drvored i popločana a&tazm, Glavnom «stazom električni drveni stupci — sve je to urađeno posle o8)o• bođenja. Sam Dadin dečko sa svojom frontovskom brigadđom, sastavljenom a frontovaca iz njegovog predgrađa, posadio je drvorede, podigao staze, uveo elektriku u glavnu uligu. Kad uđem '1 njegovu sobu, prvo što vidim,. to je &vilena zastavica njegove frontovske organizacije, za najbolji rad,

Iza vrata, sitna, sva smežurana, ali. nasmejan, vesela, stoji Dada. Stoji i sto onako skromno, učtivo. ali je sa• da vedra, &va sija, a Zuze koje joj blistaju u ožima, nisu oc žalosti,

— E, sad ću vas poljubiti! — kaže ona smelo, i uzdiže se na prste da me zagrli, — Ko je sa njim — pokazuje ona na sin. — taj je i moj.

— Eh, Dađa, kao što vidiš, po sta | rom — Šali te dečak. y

Dađa nam je spremila takav ručak” kakav se nekad jeo samo kod prvih seoskih bogataša i to u svečanim pri: likama, Ponosno, isprnavivši stara le đa kao da je porasla. ona ređa na sto lu jela, Ovu bi trpezu trebalo opisati, jer ja sam viđeo nekad Dadu sa decom kako kupi otpatke na našem seoskom groblju... Video sam Dađu i Dadinog dečka kako u staroj k.pi*nlističkoj dtžavi prose na groblju milostinju... SB“ da me Dade i njen in goste Za SVOjom sopstvenom trpezom, u svojoj šopstvenoj kući, hranom koju su njen dečko i njegova seja pošteno zaradill u svojoj zadruzi,

Dok mladi drug sa mnom razgovara o Tekerejevom romanu »Henri PF. monđde«, koji sad čita i u kome mu je nešto nejnsno, Dađa i seja njegova na. po starom običaju ćuteći sJuže — dvore nag — ne sedajući paze na naš svaki mig, bojeći se da gostu što r.edostaje, ·

Kad je moj mladi drug otišao u dr” | gu sobu da se presvuče posle ručka, Dađa seđa krai mene za sto, gleda mi i smeši se avojim bledim, isplakanim a a Suze se kriju iza crvenih ka paha:

sy S aaNO e rađujem što ate bili, štO s vide volim što &te nas Vi đeli baš vi! Jer vi čnBia Kako smo Ži” veli, — Dađin glas sad postaje suv, U" TOV. — Bili smo poslednji u selu. Onda joj #e menja glas, postaje me" an, topa), — A sađ smo u svojoj ku ı imamo 6vega i svačega, sve je na“ še, sopstveno, Od hleba, do poslednjeđ Pileta od krova đo poslednje viljuške, — Najzad Dada ne može đa izdrži več se zaplače, — Šta da vam kažem dru” že naš, ta lluđi smo, posfali smo lju Kad Dadin sin iziđe, on 6pazi 8U70 u majčinim oč i ini da ih Nai a ima, ali se načini da Iznad dva lepa, nova kreveta pre vena bogatim šarenim ćilimom 090 Vune, stojao je veliki starinski i stakletom, a u njemu velika Titovš

Kad bi se mogla i zadruga naslikati, ja bih metnula poređ Tita Tito i 78" SONNa #u nam otac i majka... Tako ji

udim u „. Bvojoj staroj pameti..

I nasmeja se Dada dok nas je ispraćala stojeći sigurna i lepa na Vi sokom pragu svoje lruće; zatim posloV” 5 domaćinski napusti goste i prići |

Vinarniku gde je galamila živina

(Iz »Seoskih hronika«)