Књижевне новине

0 RAZVITKU

MAKEDDNSKOD

· KNJIŽEVNOG JEZIKA late:

Blažo Koneski

Pre kratkog vremena zabeležili smo · petogodišnjicu dvaju krupnih datuma u kulturnoj istoriji makedonskog naroda: 5 maj 1945 g. usvojena je makedonska azbuka, a 7 juna — ma-– kedonski pravopis. Ovim je aktima konačno rešeno pitanje našeg književnog jezika, a njegov dalji razvitak upravljen je određenim tokom.

Danas je naš književni jezik izgrađen., Kada kažemo io, onda „samo drukčijim rečima izražavamo činjenice kao što su ove: da je za proteklih pet godina makedonska književnost i publicistika doživela napredak; da je u fom periodu makeđonsko pozorište postiglo vidne uspehe; da je kod nas položena osnova naučnom rađu i da ja već objavljeno više originalnih naučnih dela, da je stvorena mreža Ustanova preko kojih se makedonski narod upoznaje s tekovinama kulture, Razume se — ova avestrana aktivnost morala je usloviti bogaćenje i usavršavanje makedonskog Književ= nog jezika.

| 'Neposredne zadatke u vezi sa našim jezikom mi uočavamo pre svega u ova dva pravca: učiniti što je moguće više za naučnu obrađu njegove materije; i drugo — učiniti da se što bržim tempom naš Književni jezik širi u narodu,

Pokretanje mesečnog biltena »Makedonski jezik«, rad na opisivanju narodnih dijalekata (gotove su monografije o prilepskom, porečkom, Bkopskom i mariovskom govoru), pripremanje novog proširenog izdanja pravopisa — sve to skupa govori da

se u ovom momentu već razvija Oz- '

pa delatnost na polju izučavanja 3 akedonskog jezika. Međutim, oče ju nas još veće stvari, Pomenuće= io samo neodložnu potrebu za snaavljanjem makedonskog . rečnika, kome će se poslu u najskorije vreme odlučno pristupiti.

Što se tiče širenja našeg Kknjiževnog jezika u narodu, to je ono bitno čemu težimo i u čemu svakodnevno napredujemo radeći na „kulturnom preobražaju naše zemlje. Škole su pre svega ona sređišta u kojima se razvijaju napori đa književni jezik postane oruđe mišljenja i stvaranja kod što većeg broja naših mladih ljudi,

' Makedonske radnike na jezičkom polju ispunjava svest o visokom počkom značaju njihovog rada. Osna– žiti našu nacionalnu zajednicu zdravom duhovnom vezom jezika i kulture — to je veliki cilj. Naši uspesi na tome putu znače prilog učvršćenju naše nacionalne slobođe — a to je ono što dovodi do besnila neprijatelje fe slobode. Kada meke glavešine iz Bugarske. viču protiv postojanja našeg jiževnog jezika, oni time još jasnije izražavaju svoj poznati stav neprija|S slobode makedonskog naroda.

Dušan_MAT. MA TIĆ:

MK!

”

p0v0iom „Opgratiji“ Mira. PUDONW | i Linige“ (Mu Bihalji- -Meriaar

Pružila mi še prilika da u razmaku od nedelju dana, krajem juna, vidim premijeru »Livnica« Ota Bihalji-Merina u Narodnom pozorištu u Beogra= du i jednu od prvih, mislim, petu

pretstavu »Operacija« Mire Pucove u

Narodnom gledališču u Ljubljani, Bez obzira na sve razlike koje postoje u jeziku, prikazanih sredina i ličnosti i načina tretiranja teme i sšižea, &vojstvenih piscima, zanimljivo je da nekoliko zajedničkih crta približavaju ove dve poslednje junske premijere u ovoj sazoni kod nas, Ostavljam beogradskim pozorišnim Kkritičarima da iscrpnije, kako je to već uobičajeno kod nas, govore o samom izvođenju Biha= ljijeve »Livnice« kao i o samom delu. Ovde mislim na pisani i pre izvesnog vremena objavljeni tekst, koji se razlikuje od teksta koji smo čuli sa scene Narodnog prozorišta. I ljubljanskim kritičarima, da razmotre razvoj Mire Pucove — čiji je ovo treći pozorišni · komad posle oslobođenja — kao đram= skog pisca, kao i samo delo i njegovo izvođenje na sceni Ljubljanskog gledališča, U slučaju Bihaljijeve drame, ne bih želeo ovako prekonoć da se samozvano ustoličim za pozorišnog kritičara; u slučaju Pucove hiljadu skru=pula, razumljivih kad je u pitanju jezik i cpecifičnosti slovenačke sređine, čine me krajnje skromnim i imunim za pokušaj detaljnog procenjivanja njenog dela ili detaljnijeg ocenjivanja igre ljutkljansškog ansambla, Za neka pitanja koja bih hteo da dodimem u ovom kratkom članku to i nije važno,

Uzgred bih samo hteo đa napome= nem, Ako je jedan od kriterija umet= ničke vrednosti jednog dela ili njego= vog izvođenja ono izuzetno đuboko i apsolutno zadovoljštvo štonam ga ono pruža, onđa bar jedno mogu da kažem da igra Lojza Potokara u ulozi opata Klavora u »Operaciji« prevazilazi prosečan nivo glume i eventualne opšte okvire a&tila igre, karakterističnog. za jeđan ansambl, i ostaje kao snažan umoetnički doživljaj koji še lako ne zaboravlja, slično onom što nam ga je nedavno pružila Ljubinka Bobić u »Vlasti« ili Stane Sever prošle godine u »Slugama«; a utančana i uzdržama igra Raše Plaovića u ulozi inženjera Đorđevića u »Livnici« bila je u više mahova, nažalost, hendikapirana tek= stom. Tim umetničkim doživljajima treba dati pravo ime koje zaslužuju. Tu se radi o poeziji glume, ako tako mogu da kažem, o onoj čari glume koja preobražava tekstove, često i beznačajne, i koja nam pomaže da donekle razumemo zašto je stari Hegel Bšmatrao dramsku poeziju za najviši, vrhovni stepen poezije i umetnosti prosto rečeno.«

Zanimljivo je, kao što sam već ma=

Topre rekao, da »Livnica« i »Operaci- ~

ja« imaju izvesne zajedničke crte, uprkos razlike u prikazanim sredinama i u sižeu, U prvom redu, dramski mo= tiv je ne samo sličan već gotovo istovetan. Naime, i ovde i tamo, i kod Bihaljija i kod Puqaove radi se o snalaženju stručnjaka, i to visoko kvalifikovanih stručnjaka, u burnim i prelomnim godinama narodne borbe i na= rodne revolucije i o njihovom preo=braćanju u saveznike te borbe. Kod Pucove, lekar, izvrstan. operator, razoča= ranj skeptik, apolitički raspoložen, čovek koji neće da zna za krvavi metež rata, ali koga neočekivano zahvata zubac narodne borbe u kojoj, kroz žrtvovanje i smrf, nalazi &voj čovečan= ski put. Kod Bihaljija, inženjer, odličan statičar, opet razočarani skeptik, koji stoji po strani, ali koga će isto tako ščepati zahuktali točak društvenog preobražaja, i — preobraziti ga. Ima još jednog elementa sličnosti: i jedan i drugi imali &u briljantnu mladost, punu snova i vere u život, doktor Pucove još i herojsku; u suštini

JI

plemeniti ljudi kid ja buržoaski život mleo i pretvorio u očajnike. Oni savr= šeno vrše &voj pošao, ne toliko kao dužnost koliko kao neku hazardnu igru kad im ništa Črugo nije ostalo nad ambisom života koga e čak pomalo i gade.

Motiv ne toliko nov, naročito što se tiče inženjera. Bilo ga je već i na filmu, Mir:: Pucova ostaje, istina, u o> kviru okupacije, kao i u »Vatri i pe= pelu«, Bihalji je smelo zagrizao u te= šku književnu materiju posšleratne iz» gradnje socijalizma, ali koreni dramskog motiva začeti su i kod njega još u doba okupacije, U tome nema nika» kve bitne razlike, I ovde i tamo radi 82 „ jednom: o narodnoj revoluciji i odnošu prema njoj. Različite epohe te borbe objašnjavaju pre razlike iishod . jedne i druge drame: tragičan kraj u »Operaciji« (to daje boju vremena) i optimistički završetak u »Livnici« što opet treba da daje boju vremena. Dramski motiv isto tako gotovo je istim rečima formulisan i kod Biha= ljija i kod Pucove, »Livnica« ne lije samo materijalne predmete, ona lije i ljude; a još važniju od operacije ilegalca treba da izvrši doktor Donat u »Operaciji«, Mire Pucove: operaciju nad samim sobom, operaciju koju najzad doktor Donat i vrši, U tom smislu i »Livnica« i »Operacija« su istovetni simboli, Između fteatralnog i simbola bilo je ođuvek veze. Sve zavisi samo od kvalitete te veze i njene prodornosti, Ovde je nemogućno ne potsetiti na čudne — čudne samo na prvi pogled — i značajne reči Geteove: »Ako &e pogleda izbliže, ništa nije teatralno što nije istovremeno i simbolično za oči; drugim rečima jedna važna radnja čini da še naslućuje jedna još važnija,« Dramski motiv Bihallija i Pucove, nema sumnje, ima korena u našoj novoj stvarnosti, Čak štaviše, ta je te-= ma političkim jezikom jasno i borbeno formulisana i biće na dnevnom re= du sve do konačne.izgradnje socijalizma. To je azbuka našeg političkog i društvenog života. Drugo je pitanje, rekao bih, goruće i patetično za raz= voj naše književnosti, pa samim tim i za našu dramu, da li se politička tema može jednostavno pretvoriti u književnu temu, Politika uobličava život, ona je operator i hirurg; ali je ona realna i stvarna politika samo onda ako se rukovodi čimjenicama života, Ako se posmatra istorija čovečanstva, nije li ona neprekidna borba samoga života, njegovih razumnih Snaga, sa stihijnošću života, Strasno je pitanje za proces opšteg napretka kako se političke teme prelamaju u životu. Time političke teme postaju samo 8&a-– stavni, samo tek jedan deo i književne teme. Osnovni preduslov za nastajanje velike književnosti u velikim epohama (to ne. biva automatski) jeste da li će se iz života samog, sveukupnog, otkriti ona izuzetna i nova tačka pes» ničkog gledanja, koja će dopustiti viziju, prozračnu i blistavu, celokupnog zbivanja date epohe. Ako 6e, čistim i sigurnim rukama nove savesti i savesti ne rasklopi srce epohe, bez sen» ke, bez ostatka, nepoštedno, a i &rce prošlosti, čemu su smetali ranije mnogi obziri, predrasude i zablude, onda nema i ne može biti „nove velike literature. U toj perspektivi, takozvani književni motivi koji lebde u vazđuhu ili su čak i jasno formulisani vrede taman toliko koliko i plastičnost dara ili genije umetnika ili pisca koji ih obrađuje, i samim tim preobražava u originalno umetničko ili književno delo, ili — neporečno promaši, Tu pedagoški i drugi obziri ništa ne poma= ŽU.

Postoji, međutim, jeđan drugi put književnog postupka, put lakši, bez

PRVI MAKEDONSKI PESNIK

(Nastavak sa 92 strane)

da vidam Stambol, Kukuš da viđam; ___da vidam đa li #nce i tamo

mračno ugrevjat, kako i vamo,

Ako kak ovde s'nce me stretit,

alo pak mračno snce me svetit;

na p't dalečni ja ke se stegnam, iv drugu strni ke &i pobegnam,

Wide a nceto svetlo ugrevjat

k'de neboto dzvezđi posevjat,

Ovde je mračno, i mrak m?obviva,

i temna m'gla zemlja pokriva; ) · mrazoj i smegoj, i pepelnici,

silni vetrišča i vijulici:

okolu m'gla i mrazej zemni

a b gr'di studej, i misli temni.

Ne, ja ne možam ovde da sedam!

ne, ja ne možam mrazoj da gledam!

Dajte mi krilja ja da ši metnam

i V naši si'rni da si preletnam,

| na naši mesta ja·da si idam,

da vidam Ohrid, Struga da vidam.

Tamo zorata greit dušata,

i snmce svetlo zajdvit v gorata,

tamo darbite prirodna 6ila;

So s\ta raskoš gi rasturila:

blistro ezero gledaš beleit,

i si od vetar sinotemeit;

pole poglednišž, ili planina, ·

segde boževa je hubavina,

amo po s'rce v kaval đa sviram, Snce da zajdvat, ja đa umiram.

U njoj nam pesnik govori o žarkoj ljubavi koju oseća za rodnim krajem, O nostalpiji koja ga je morila neko-

o godina u sumornoj almosferi moSškovskog podneblja, snove koje mu je

očaravalo svetlo podneblje Ohridkog Jezera, pumog čari i milina, punog pasioralnog pejzaža, za kojim je Venulo pesnikovo srce.

Na putu za jug, boraveći u Beču, Konstantin je ispevao pesmu U tu Pa u MOlPj POALJAOJA, da. da što

skorije dođe čas da za-

~ svoju draganu. Živahni ton pesmi e 1 četvorosložni stih, pun ritma i baoloć alkcenita,

U pesmi Eđuptin delija, ismevajući Ciganina koji je hteo da se ponaša „kao 'Turčin-gospodar, Konstantin nam daje sliku POVSČEOOG makedonskog sela, kojim su žarile i palile svakakve đelije i krdžalije.

Pesničko delo K. Miladinova je skromno i po obimu i po kvalitetu. On je tek bio počeo pevati, Jedva što se bio otrgao moćnog uticaja grčke kulture i počeo da peva na maternjem jeziku, bez pravih pesnika prethodnika, on je bio pokošem. Za ovo nekoliko godina švesnog rada za narodnu stvar, Konstantin je uspeo da naštampa jednu propagandnu feološku stvar, koju je preveo sa ruskog na maikedonsikki jezik, da izda Zbornik narodnih pesama, da ispeva desetak dosta lepih pesama,

+

lea ia! cica dua am | "M ma U

DIMCE TODOROVSKI: BRACA MILADINOVI. ~

i Lie" Uh „Oe.

Na osnovi ; pesama koje su nam' očuvane pretpoštavlja se da je ispevao još izvestan broj pesama, Može se smelo tvrditi da je Konstantin bio rođeni pesnik, Konstantinova poezija jasno govoni o tome da je makedonska književnost mogla očekivati, od njega veća pesnička ostvarenja, u slučaju da je imao više vremena i povoljnih uslova, On je izvršio i nesumnjiv uticaj na mlađe svoje drugove pesnike. Njegov prijatelj i pesnik Rajko Žinzifov kada je pevao pesmu U tuđini bio je pod svežim utiscima Miladinovljeve pesme Taga za jug. Uticaj Miladivljev je tako upadljiv, da to ne treba ni dokazivati,

Braća Milađinovci su odigrali vrlo značajnu ulogu u macionalnom i kulO preporodu makedonskog narođa, Njihovo mesto u istoriji makedonske književnosti je jedno od najvid. nijih., H. POLENAKOVIC

/ .. wi

Om Na, JD ONI, | da VK lana, pi We Md. o ı ji

IH

sumnje. Poči od Yavasno felne ili motiha, u kome je sve unapred predviđeno i đato, pa pokušati ilustrovati ga na manje ili više spretah Kkmjiževni način, Tu mogu da še jave i pitore= skni detalji, žanr-slike, a često i us Pe 'simulakti života. aj literarni po-

tupak najviše liči na onu dočju igru : kockom, na čijim stranama nalaze se delovi slike lova, grada itd., a igra 6e sastoji u tome da se ona složi., Zavisi od veštine i strpljivosti deteta da li će ih brže ili sporije &ložiti. Ili možda sve to liči na igru đomina koju pisac igra sa samim sobom, Put komotan, put na koji neizbežno navodi ždanovština, Pu“ opasan, jer je lak i ugodan. Ne kažem da i kod nas mi nismo često polazili tim putem. '"P'rebalo je da dođu poslednji događaji pa da se nad tim dublje zamislimo. Da budem jasan, ukazaću na neke primere ta dva toka u književnosti, Izabraću prime= re iz prošlosti. Ne treba nikad zaboraviti da je pored Balzaka postojao i Aleksandar Dima — Olac, a pored »Gospođe Bovari« »Dama s kamelijama«, Onaj ko ne uviđa da se tu rađi o strukturalnoj književnoj razlici, o specifičnoj književnoj težini jednog i drugog,postupka, taj neće nikad shvatiti u čemu je prava stvaralačka snaga književnosti.

Ove opšte napomene mogle bi še učiniti i povodom hekih knjiga. Ali sudbina dramskih dela je takva da upečatljivije deluju ali i razotkrivaju lakše svoje snage i svoje slabosti, Jer pred pozorišnim delom, kad reči pred nama izgovaraju živi ljudi i kad našu maštu ne vodi samo pisani tekst već neposredno »žŽživot«, &labosti i vrline dela bodu oč, To suočavanje »života« sa životom nemilosrdno je i „ono ne prašta, Pristali smo na pozorišne ilu=> zije i samoobmane, pa onda teško piscu ako mu »život« koji prikazuje nije život, ako, samoobmane na koje smo pristali nisu ispunjene dahom istine, ako su reči koje govore glumci papirnate i šuplje, a radnje koje čine zaista 6amo izmišljene,

Mira Pucova u »Operaciji« našla se negde na po puta između ona dva književna postupka, o kojima je malo pre bilo reči. Njen doktor Donat i opat Klavora iščupani su iz života; nisu šablon, nema sumnje, Čak i dramski materijal koji je izabrala bogat je dramskim mogućnostima. U našim bol= nicama pod okupacijom, gde se huma= nost lekarskog poziva nalazila pod budnim okom žbira okupatorskih u licu opata ili čak lekarki, i kojima su še s vremena na vreme ilegalci ili borci obraćali za pomoć, bilo je često uzbudljivih „slučajeva savesti i dramatične unutrašnje borbe u njenim ljudima, Još jedno se mora priznati Pucovoj da ima smisla da sve koncen= triše oko glavne dramske radnje. Ali samo toliko. Već u ostalim ličnostima oseća se šablon | umesto logičnog raz-– voja dramske radnje ona se služi me= Jodramskim elementima, čini mi se čak bez ikakve potrebe. Ličnost doktora Donata nosi u sebi izgleda sv elemen= te svoje dramatike. Zar zmo dramatičnosti ne leži u rečima kojima sebe karakteriše pre odlaska da se žrtvuje: »moje je da pomažem one koji veru= ju«. Čitava drama mogla je na tome da bude građena, a ne na proizvoljnim i često nepotrebnim scenskim efektima. Ove primedbe i zamerke ne sprečavaju da se kaže da Pucova ima puno puv.:orišnog smisla i veštine da vodi radnju i da kroz radnju otkriva svoje ličnosti, a ne kroz pričanje.

Bihalji, u okviru svog dramskog motiva, koji se više naslućuje nego što je dat i koji smo izložili uporedo sa motivom Pucove, mogao je, i pored toga što nije ni originalan mi nov, Ba više veštine i scenskog smisla, da ga bar zanimljivije i življe razvije u

dramsku radnju, To kažem, jer ne

| smatram da bi ovde trebalo poštavljati

pitanja da li je problem inženjera-sa= botera kođ nas karakterističan 1 tipičan. To bi nas daleko odvelo, Jednom pisac ima prava da izabere svoju temu, a kad je reč o tipičnom ne treba mešati tipično sa prosečnim i onim što Je najčešće, i :đa katkad jedan izuzetak, sagledan do kraja i prikazan u punoj konkretnosti, može đa buđe izraz opštega, Slučaj Stendalovih i Balzakovih junaka to najbolje ilustruje. I zato to pitanje ostavljamo po strani.

Bihalji, esejista i romansšijer, međutim, pošao je drugim putem. Umesto da e koncentriše na samu radnju, pretvorio je dramski motiv u jeđan od momenata „ilustrovanja sređine i datih ličnosti, T zato imamo, umesto razvoja jedne „dramske radnje, niz slika, ilustracija pojedinih momenata ži-

- vota u periodu od okupacije pa eve do

zađataka Petogođišnjeg plana, pase! desilo da su i ličnosti blede i sredina, nekarakteristična i pored sveg obla= čenja u blistavo ruho estetizma. To nije Beograd. Ni pod okupacijom, Ni danas, To nisu beogradski ljuđi, Ni njegovi reakcionari, ni njegove pozitivne ličnosti, To nije ni njegov našin života, To nije ni njegov govor,

· Ne želim đa ulazim u detaljniju analizu ličnosti. Ali mi 6&e čini, đa kad god pokušam da rekonstruišem ličnosti i da otkrijem ono jedinstvo koje leži u njima uprkos njihovih unutrašnjih protivurečja, izgleda mi da su” neuhvatljive, pune proizvoljnosti i da ono Što rađe i govore ne. govore iz &VO_ jih đubokih potreba i kao reakcija na date uslove, već samo kao elementi neke proizvoljne slike koju pisac ho

Će, po svojoj zamisli, da nam pruži,

| Oskor D/ DAVIČO:

podigni pogled na gajke, Spusti se niz planine, Srbijo visoka,

međ reke gde 8&e njivama njišu izlivajke,

Srbijo bosonoga, Srbijo bez amb

· prođi pokraj rovova, kraj streljane đačke klupe i pređi preko raka i zgarišta Lrovinjara, f Srbijo među puškama tek složenim u kupe i 6javi 6e još tvrda, od bola napetih veđa na šest Moravske obale između Drine i Peka, gde dušu tvoju vole, Srbijo željo bez međa, sva &ela, sva sela između drugarskih reka,

Srbijo čoveka,

Srbijo svakog čoveka,

ti znaš i krv nasušnu i krv što se uzalud lila.

Al što si brza ko sena

iz marame crnih brda lice ko osmeh otkrila pred belicom što se široko ko nikad talasa?

Je li zaboravljena

bol što nevidljivo raste ko koren pošečena hrasta?

Al što si, tugo u ravni ispod Rtanjskog plasta,

jutros iz ranjenog bučja kriv metak po metak vađila? Da 1 detlić kljun da ne lomi, ni oštricu sikira?

Al zašto si sa stadom kraj humiki na kosi jurila,

kad ona još zna &ve mrtve i pamti broj svoje kete?

Oj Srbijo rodiljo, Srbijo moj živote, prošta ti sva krv bila,

Prosta ti ava krv bila, oj Srbijo opet sva lepa

i mila u očima,

Al Srbijo u noći, kraj čobanskih vatara

kog čekaš sva bela od dima?

— duka,

Xa toliko smrti nevina na oba' oka

PR 1 jutro što pesmom probija kroz lišće cera gumasls : ı |

i ključa od radnog dana što nikad me svršava

do svoda gde zob sitnu još sipa noć zvezdasta

na zelene usne meseca meke ko mlada trava,

Srbijo pesmo prastara?

Al pesmo prastara, zašto, pod ugljevljem sumca rada

Srbija tamni ko sene na ruži Sunmcokreta

kada se smehu nada? Je li slobodom poneta sebi postala tesna

Srbija što pod sleme crveno meće kuće i neće više da legne i ne zna više da spava? Je 1 opet preterala Srbija drukča no juče,

kad bleđa no mišićava i bleda, sve bleđa od nesna,

bez plate, iz petnih Žžila, živ kreč i kamen vuče, a tanka joj noga kleca ı duša podrhtava?

Oj Srbijo, da li te željnu zaneli lepota obrisi,

taj sjaj — čovek razuđen? Da 1 dan —

Al ti što nisi bila, svet si koji će biti,

tvrd, žuljeviti? AL ti si što si bila i kad si bila što nisi.

Oj Srbijo, bratstvo radno, dublje no bratstvo krvno,

Oj Srbijo, snu u javi što neće da malakše

ni kad si preko potoka još ovlaš prebačeno brvno, |

ni gvozden most kad đižeš, ni kad ti prete: — Lakše, i

Brbijo prikoseća!

O kada će da &ine,

Srbijo između četiri listića deteline tanjih od &unčanih vlati? Oj Srbijo, puščano zrno, palo u grm maline

i jagode u paprati,

kad će lepota da sine? Oj Srbijo, bela srno,

u skoku iz urvine,

s nažuljenih pleća planine

ca drugu obalu rova-širokog šest &toleća,

kad će da sine?

Oj Srbijo, tugo hajdučka, Srbijo prkoseća, jednom će biti lako i ljudi svud biće braća, al danas dok se još tako surovo kuje &reća,

nek tobom ko obični čovek slobodan samo korača,

Srbijo zemljo besputna., Al kad će swima da sine? Oj Srbijo, zemljo besputna,

put ikrči tobom sloboda, kroz drač i kamen divljine,

Srbijo, srca barutna, da ti iz srca lime

sloboda do krošnje snova što dime iz tvojih đimmnjaka,

ko splav koji je poteko, Srbijo, bela reko, još beljom rekom oblaka.

Al ne vidiš 1i Srbijo, naslonjena, na svoje čekiće, kako iz visokih peći svih tvojih snova Već niče, prva letina gvožđa u staroj zemlji seljaka?

Al nikog kraj tebe nema. Javo, promenom zamoeta, ko će ti dlanom s osmeha suzu i znoj da obriše, kad ruka ti svaka, ko da je plamenom obuzeta, lije tu zemlju koja ko duboko more diše,

i menja u cvet vidike, Srbijo celoga 6veta? Svejedno, pesmo u rosi bezbrojem mlečnih obala! Svejedno, mirisu mladosti između dva proleća,

za rata si sa slobodom, Srbijo ratovala!

Svejedno, oj Srbijo velika, velika, a tako mala,

oj Srbijo od sebe veća

i tvrđa od svojih brda, Svejedno, Srbijo, meka i tako strašno bez ruba

ko život što ne prolazi, Svejedno, i u bolu

mi ljubimo 6&smeh na pomolu, radost na tvojoj stazi, ·

po oku i po snazi, ko što se ljubi žena,

oj Srbijo rumena ko u devojke obrazi,

I ja ti ljubim prsa — dva vala što ruke mi njišu, ušnom što im nad travnim mirisom obleće,

Sećaš li se đetinjstva? I ja te ljubim prisnu, obujmljenu &vu usnama koje ti suze brišu,

da svu te na usne pritisnu, · oj Srbijo, moje gugutavo cveće,

Oj zemljo, i ženo — gugutiko, oj latico neznane boje

u tvoje sam meso utko

već đavno 6ve poljupce svoje, Srbijo moja mala,

Srbijo tako velika,

Srbijo jedina ljubavna pesmo mog jezika, Jer ti si ko svet koji volim ista i uvek razma, veseli lik življenja i zaborav bola bez lika,

pa 8i mi jeđinica i ]jubav neprolazna

ko spora večnost nebesa i prsata radost ćuvika na kom raonik sunca oštrim zracima ore,

tihe, zelene mrmore,

A1 Srbijo, radosni mrmore na uvo POhioa/ jela: al Srbijo škripo zuba slobode u naletu,

a] mrmore zore meke ko paperje goluba,

smele ko ruka što hvata i samu smrt za nože,.

al Srbijo, drsko, predrsko pevanje moje rodno, reci, da li &e igde ma zemlji danas može

da peva tako slobodno?

Reci jezikom ŠVoJNO što gine da ne 'bude man):

od istine u cvetu

na ovoj strmoj putanji

gde bitke se uvek vode,

„oj Srbijo, bitlko u svakoj bici slobođe na svetu? ,.|

Reci, Srbijo, jurišu. gelidlicaa proliv čelika.

i kad su ti ranjene grudi, reci, Srbijo mala, mala i tako velika pesma sviju ljudi?

e CC __———-C ng________________________"