Књижевне новине
oma:
*
| nas piše ) i onaj koji je dorastao da je piše, iv
BBIEKANA 2?
MALO AGRUMENTACIJE UZ JEDAN ČLANAK
Milan BOGDANOVIĆ
prošlome broju »Književnih novina« učinio sam konstataciju, u članku »Protiv kritike po svaku cenu«, da danas kod kritiku skoro svako ko hoće,
U
onaj koji w: za taj odgovorni pošao ninoran, i da se zato često kritika kod nas piše i bez dovoljno znanja i pozhavanja literarne stvari, bez sigurne iđejne orijentacije u njoj, bez sposobO da se ona pravilno prosudi, bez autoriteta, proizvoljno, neubedljivo, slabačko u mnogom pogledu, od jezika i stila, do ocene i suda,
Ovoga puta mi je namera da tim svojim konstatacijama pružim malo argumentacije, da ih ilustrujem ne• Kkolikim „primerima koji će ih potkrepiti. Da počnemo sa jezikom. Ako kritičar treba da procenjuje jedno književno delo u svima njegovim živim kvalitetima, a on to mora da radi, neizbežno je, uslov je bez koga se kritičarskom poslu ne može ni pristupiti, da vlada zakonima i da je iskustvom snabdeven za svaku od onih živih materija iz kojih književno delo nastaje. Primordijalna od njih je materija jezika. Vrednošću jezika pisac prvo prodire u čitaoca i zadobija ga za sebe, Prema tome, vrednost jezika je ona koja među prvima treba da še uoči i da se proceni kad se delo podvrgava kritici, Ne može se biti kritičar bez sigurnosti u jeziku, bez znanja i osećanja jezika. Sa nesigurnim jezikom u onome što sam piše, kritičar od samog početka gubi autoritet da odredi i fiksira ozbiljan sud. A ko• liko ih je, među mnogobrojnima koji danas pišu kritiku, koji su u pogledu jezika dovolino pouzdani do ocene joezik drugoga? Dolista ih nema mnogo.
Jezik i stil mnogih naših kritikopisatelja kipte elementarnim jezičkim greškama i stilskim koještarijama, Do mere da sc čak greši i u pađežima. Kađ se pročita ovakva rečenica: »Sve svoje snage je uložila u razbijanju i uništavanju ostataka... itd.« — inte• ligentan čitalac bi, prvim pokretom, hteo đa od sebe oturi taj tekst i da ga dalje ne čita, Gruba greška u jeziku buni i ljuti svakoga ko zna pravu cCenu za vrednost jezika. Kod kritičara, gruba jezička greška. upravo revoltira. A kad je takvu načini čovek od ozbiljnoga imena premda nije pisac (V. Afrić), i u kritičarskom članku napisanom sa mnogo pretenzija (»O našoj pozorišnoj i filmskoj kritici«), onda je ona, kao simptom koji nije usamljen, doista za osudu. A bezbrojno je takvih simptoma. Da ne govorimo 0 izobilju grešenja u nekim osnovnim jezičkim zakonima, koje je postalo više ili manje svakodnevna i bezmalo kod svakoga obična pojava. Na prste se mogu izbrojiti pisci a i kritičari koji će imati uvek budnu pažnju da jasno diferenciraju relativno »koji« u četvrtome padežu pred imeničnim poj mom za živo biće i za mrtvu stvar, TBezbrojno puta ćete pročitati da pisac ove ili one kritike napiše »program koga su izveli« ili »stil koga je reditelj primenio...«! A to je greška da ne može biti grublja., Pa dalje, rečenični obrt sa »bez da«, ili čitav niz drugih obrta koji #u suprotni duhu našeg jezika, jer su nam došli iz tuđih jezika, odomaćuju se kao greške toliko da ih čak i kritičari previđaju i nekontrolisano primenjuju. Obrt sa »rađi se o ovome ili onome, ili »evo
do čemu e rađi«, ili, čak, »radilo se tu o pitanju života i smrti«, i tako dalje, potpuno nije naš, tuđ je našem jeziku, koji zna za svoje ekvivalentne: »u pitanju je«, »posređi je to ili to«. Međutim, taj obrt toliko se usvaja da je, valjda, uzaludno već protiv njega se i boriti,
Ali kritičar, koji treba doduše da zna da je tzv. uzus jedan od velikih zakona u jeziku, pozvan je, međutim, da se protiv uzusa koji teži da grešku ozakoni bori do kraja i da mu sam ne podleže, sve dok ovaj u potpunosti ne pobedi. A uzus nije pobedio sve dotle dokle se greška koju on hoće đa legalizuje živo oseća kao greška, Ili, recimo kad Stanislav Bajić napiše: »... i OVO poslednje je uspelo Miri Pucovoj«, ovaj teški germanizam s pravom nam smeta kad mi, međutim, imamo vrlo slikovit ekvivalent za O vaj isti obrt: »Miri Pucovoj je pošlo za Tukom...«, ili, ako hoćete, mnogo prostije, neposrednije i ličnije: »Mira Pucova je uspela...s Ovakve su nemarnosti na oko nevažne, ali u suštini vrlo značajne, jer su nesumnjivi podaci o jezičkoj nebudnosti mnogih pišsaca kritika, a možda i o njihovoj jezičkoj nesigurnosti, Kako sme Dušan Matić, pisac od imena i priznanja, da dopusti sebi da mu se ispod pera Omakne: »Čak štaviše«, ili, još nesmotrenije: »Ima još jednog elementa slimnosti...«? Ili, da se ovako netačno posluži jednim stranim terminom: da njega, pisca kritike, izvesni obziri čine unim đa detaljno kritički procenjuje sve odlike pisaca koje kritikuje! U mueđicini, ne može biti imun otrov ili bacil koji dejstvuju, već samo pacijent nađ kojim se njihovo dejstvo izvršuje. U našem slučaju, ne može biti imun Dušan Matić, koji kritikuje, već bi mogli biti imuni samo kriftikovani, Mira Pucova i Oto Bihalji, da kritiku prime! Ako, igde, i ako kod ikoga, u kritici i kod kritičara jezik i &till moraju biti ne samo pouzdani i ispravni, nego i savršeno precizni. Kritika je, u krajnjoj liniji, jedna vrsta merenja literarne stvari, i u tom merenju tegovi su reči i izrazi: ako onl nisu do poslednje granice sigurni i jasni, brižljivo tačni i brižljivo pre-
cizni, onda i mera koju treba da o-
znače mor, već i samim tim, biti de-
__fektna
Jezik i &til su nerazdvojni pojmovi. Jeričke kolebljivosti povlače za sobom i stilsku pometenost, i, obratno. Kritičar bez jednoga, nedvošsmišlenoga stila, bez izraza koji je odmah &hvat-
_ ljiv i koji se urezuje kao konstatacija
ili tvrdnja bez dvoumljenja šta se njime htelo reći, obesnažuje svoje sudove i čini ih neubedljivim. Kritičar, uopšte uzev, bez svoga stila, bez 5o0pstvenoga pečata na svome stilu, bez indiviđualne stilske fizionomije ne mo že se gledati kao pisac, kao stvaralac. Ali mi ovde ne prilazimo problemu stila u kritici sa tačke gledišta stvaralaštva u kritici. Zadržaćemo se samo na pitanjima stilske korektnosti uopšte i pokazati koliko nemarnosti, rekao bih čak i aljkavosti ima, u tom pogledu, u mnogim kritičarskim tekstovima, Da počnemo sa nekim „primerima koji otkrivaju najosnovnije stilske nepouzdanosti, one koje sprečavaju da se smisao onoga što se htelo reči može i odmah i sasvim da shvati, Evo jednog takvog primera: »Gledati na filmu očima kojima se gledaju pozorišne režije potpuno je pogrešno i prema tome nemoguće je doneti po njoj i pravilnu analizu«. (V. Afrić). U jednoj rečenici koliko stilskih nejasnoća i kakve zbrke! Pre svega: »Gledati na filmu...« Šta gledati? Gleđati film očima takvim i takvim, dalo bi se razumeti. Gleđati na filmu to i to takvim i takvim očima, isto tako. Ali, »pleđati na filmu očima itd.«, ništa ne znači, pa prema tome i ništa ne kazuje čitaocu. Ili: »đoneti po njoj pravilnu analizu...« Analiza se ne donosi; donosi se sud, donosi se zaključak na bazi analize, kao jeđan rezultat izvesnoga proceša. Ali analiza, koja je proćeš, može samo da &e čini, đa še izvršuje., Ona je radnja, a radnja še ne može doneti, I najzad, ova stilska pometnja čini pometnju i u jeziku. To se javlja kod izraza: »po njoj«. Pokušajte da po sklopu ove rečenice, i u takvom sklopu, utvrđite logički, ali i jezički opravdano na koga ili na šta se ono »po njoj« odnosi. Nećete uspeti, Pisac je u mislima svakako znao šta je hteo da kaže, ali u stilu to nije pokazao. I vi možete samo pogađati da bi se t0, eventualno, moglo 0đnositi na pojam »filmska režija«. Ali, u stilu jedne kritike ne sme se ništa nagađati, najmanje šasvim nešigurno nagađati,
Uzmimo drugi primer, gdđe stiska nebrižljivost može čitaoca da odvede pogrešnom zaključku: »Međutim, u idejnom pogledu njenog štvaralaštva i psihološkoj uverljivosti zbivanja ona (tj. Mira Pucava) još nije na visini te tehnike (tj. njene dramske tehnike), u kojoj ima forsirane težnje za jakim, skoro senzacionalističkim „efektima.« (S. Bajić). Podvučeni kraj rečenice je,
&vakako, u piščevoj zamisli, jedna iz-
vesna „diskvalifikacija za dramsku tehniku kritikovanoga pisca. Ali, vezana ovđe neposredno za pozitivnu afirraaciju te tehnike kao s&superiornu idejnom stavu pisca, ova diskvalifikacija izgleda kao da je, ustvari, objašnjenje onoga što je u toj tehnici pozitivno. I tako bi neoprezan čitalac, koji se ne vraća dva ili tri puta na jednu rečenicu (a dobar stil u kritici to uopšte ne sme da dopusti), mogao doći do ovoga zaključka: idejno i psihološko davanje Mire Pucove nije na visini senzacionalističkih efekata u njenoj dramskoj tehnici. To tačno ova rečenica znači, iako je pisac obratno mislio.
Da uzmemo i treći primer: »U našim bolnicama pod okupacijom, gde se humanost lekarskog poziva nalazila pod budnim okom žbira okupatorskih u licu opata ili čak lekarki, i kojima su se s vremena na vreme ilegalci ili borci obraćali za pomoć, bilo je često uzbudljivih slučajeva savesti i dramatične unutrašnje borbe u njenim ljudima«+ (D. Matić). Ja ostavljam na stranu sasvim nejasno pitanje, a ono se kao takvo u ovome tekstu neminovno nameće, kome su 8e to obraćali za pomoć ilegalci i borci. Bolnicama ili žbirima? Po smislu, svakako bolnicama, ali po tekstu, ne manje svakako, žbirima! Ali postavljam, kao rebuš, drugo pitanje: na koga še odnosi Ono: »u njenim ljuđima«? „Sem pisca, ne verujem da bi iko od čitalaca to mogao pogođiti!
Neću da insistiram dalje na prime-• rima ove Vrste, a bilo bi ih u pregrštima. Waglasiću samo da pisci kritika, koji treba da odmeravaju tačnost, preciznost i adekvatnost izraza, f{igura, slika, opisa, tumačenja i prosvetljavanja ljudi i stvari kod drugih pisaca, sami su u tome pogledu mnogo puta savršeno nebrižljivi. Jedan od njih, nerazmišljeno, i ne dirajući atribut nazvaće »savešsnim lekarom« čoveka »alkoholičara i izgubljenog, na međi skepticizma i brutalnog cinizma«! Takav lekar može biti dobar stručnjak, ili ako hoćete, pošten čovek, ali, ovako okvalifikovan „samo jedno ne može biti: savestan lekar. Drugi kritičar će reći, da »u pretstavi »Stanoja Glavaša« imamo neprekidan tok lirskog elementa koji se preliva i plavi itd.«, ne osećajući da element, koji je statičan pojam, ne može da ima svoj tok, a još manje da se preliva i plavi. Treći će se, iako i sam pisac koji ima ambiciju da neguje stil, poslužiti ovako neprikladnom i apstraktnom metaforom, koja je uz to i prilično frazasta: »Ako se čistim i sigurnim rukama nove svesti i aavesti ne rasšklopi srce epohe itd.« I tako dalje, i tako. dalje.
Ne volim peđanteriju i nikako ne bih želeo da se ostane pod utiskom da sam sa peđahterijom ovo šve napisao. Smatram da je nužno ukazati na sve veće nebrižljivosti i neodgo•vomu lakoću i površnost sa kojima neki pisci i kritičari pristupaju odgovomom i plemenitom književnom poslu koji se zove kritika. Ovoga puta sam se zadržao samo na pitanjima jezika i stila u našoj kritici, U drugom članku ošvmuču &6, po istoj liniji zamerak4A, na neodgovornost &udova i na opšti moralni stav prema pisćima i literaturi kod nekih naših pisaca
_ kritika,
· KNJIŽEVNE NOVINE
Šekspirov festival u Stratfordu
PROBLEMI V\VREMEVOG PRIKAZIVAVJA SERVPIRA
Vilijem Sekspit II
asovne šceme i one koje bi mo*
gle navesti na raskošnu prime-
nu spoljnih sredstava rešene su
u nekim pretstavama vrlo pro-
sto i — vrlo dobro. »Vojske« u Juliju Cezaru (režija Kvejla i Langhama) imale su svega po pet do osam vojnika — i to je bilo potpun odovolj-
no.
Ubistvo Cezarevo izveđeno je vrlo impresivno, Cezara, koji sedi na sredini pozornice, zaverenici opkoljavaju prilazeći mu sa švojim tobožnjim molbama sve bliže, klečeći, dok mu Kaska kao prvi ne zabode noš u leđa, No sada, kad se Cezar okrenuo Kaski, ne pritrče odjednom ostali zaverenici da ga dotuku — kako se to obično izvo” di, kako glasi imstrukcija u štampa-· nom delu i kako še, verovatno, to istorisko ubistvo i odigralo. Mesto takve zbrikke i gužve, ranjeni Cezar uštaje i, što je teatarski mnogo ispravnije i efektmije, prilazi, tražeći zaštite, Trćdom zaverenicima koji su ga oknužili i ovi redom zabadaju svoj nož u njegovo telo, Brut kao poslednji.
Naročito je upečatljiva jednostav“ nost i štedljivost u scenama kao stvo; gaa a Da
aravno da se me može ni pret-
postaviti da bi potpuno nestale
pojave nacionalne uskosti ili
razmirice na temelju nacionalnih prerašuda. Ali bi isto tako nepravilno bilo previdjeti da slučajevi bratske suradnje između Srba i Mađara nisu nastali stihijski, sticajem nekakvih slučajnih, izuzetnih okolnosti, Ne, ne radi se o slučajnostima nego se radi o svagdje vidljivim plodovima svijesne i sistematično vođene borbe Partije s ciljem da se na svakom mjestu, svakom prilikom sve sadržajnije i sve dublje sprovodi braftstvo i jedinstvo, ljudi dostojno držanje u međusobnim odnosima „pripadnika . raznih nacionalnosti,
Primjera za to imade bezbroj. Ja ću navesti jedan, za mene vrlo karakterističan: u Zrenjaninu se održao festival vojvođamskih narodnih kazališta. Subotičko mađarsko kazalište, su= botičko hrvatsko kazalište, srpska kazališta iz Novog Sada, Vršca, Zrenjanina, Sremske Mitrovice, Sombora i Pančeva — sva ta kazališta su ređom davala jednu ili više pretstava. Upra= vo sam stigao na prefstavu mađar– skog kazališta iz Subotice. Subotička
spođe Warren« od Shawa,. Usput rečeno: vrijeme je da reviđiramo naše pojmove o provinciji, Mađarski glumci su ostvarili pravog Shawa. Glumice, kao što su Iluš Racko, Ibi Ferenci i glumac kao Bela Garai (koji je inače i režirao komad, i to odlično, u duhu autora) — ni u čemu nisu zaoštajali iza naših velikih kazališnih ostvarenja. Žiri festivala se sastojao od srpskih i mađarskih književnika i kul ftumih radnika. No još je važnije da je i u publici, koja je punila dvoranu kođ svake pretstave, bilo osim Mađara i mnogo Srba, T kod srpskih i kod mađarških pretstava i u pauzama se čula i srpska i mađarska riječ.
To je razumljivo, to je u ređu, 6a= mo po šebi nema u tome ništa čudmo=
Šekspirovo pozorište u Stratfordu HHHHHHHHHHHHHHHHEHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHBHHHHHHHHBHHHHNHHHHHHHHHHRHHiWHHRWHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHHNHNF
JEDNAKOST SLOBODE
(Bilješke s puta po Vojvodini)
mađarska drama izvela je »Zanat go-
Hugo KLAJN
renim da se od njih napravi veliki spektakl. Tako je u Henriku VIII (režija Tajrona Gatrija, dekor Tanje Mojsejević), mesto svečane povorke, cela parada krunisanja Ane Bulem prikazana s odličnim „efektom samo pomoću zvonjave zvona i klicanja go mile u daljini (iza kulisa) kao i pomoću reagovanja svega dvojice očevidaca na sceni. Išto tako je vizija raj” skog blaženstva koju ima Kraljica na umoru svedena na njeno doživljavanje uz tihu pratnju muzike, bez uobičajenih balerima i bengalskog osvetljenja, čime je &cena znatno dobila u uverljivosti i snazi dejstva,
Ali zašto su ona dva posmatrača morala povorku viđeti u gledalištu, a ne negde iza kulisa, odakle su đopirali i glasovi učesnika? Posledica toga »rasporeda« bila je đa je publika, ne mogući zaboraviti da nikakve povoTke,(u gledalištu!) nema, zaboravila na komad i scensko zbivanje i samo še divila virtuoznošti glumaca, koji »gledaju« i tako briljantno opisuju ono što ne postoji,
Gleđalište je uopšte mnogo više uključeno u scenski prostor i &censko zbivanje nego što je potrebno i korišno, U doba Šekspirovo šu zacelo monolozi i aparte govoreni direktno pu“ blici — ali to je bila i druga publika i druča pozormica., Danas smeta kad Kardinal, pošto je Kralj otkrio njegove spletke i pređao mu tajno pismo koje ih je ođalo i koje je slučajno đošlo do Kraljevih ruku, reči »Pismo Papi!« ne govori, preneražen, za šebe, već publici obaveštavajući je i pokazujući pismo njoj. Ili kad Mark Antonije svoj čuveni govor nad Cezarevim lešem, govor kojim švoje slušaoce ras" paljuje na krvavu akoiju protiv Cezarevih ubica, govori slušaocima u gleđalištu, sa #vega nekoliko »građana« iza &vojih leđa koji reaguju i ša masom slušalaca pređ sobom koji u“ prikos &voj njegovoj govorničkoj vešti. ni ostaju do kraja pašivni posmafrači pozorišne pretstave,
Nažalost jednostavnost koju šmo i” &takli u »paradnim« š&cenama Hen· rika VIII nije dosledno sprovedema u celoj pretstavi. Na nekim mestima reditelj se, u težnji da bude zanimljiv i originalan, poveo za &vojim, neosporno duhovitim, dosetkama i pronalas-
cima, tako đa še znatno udaljio od
, Ervin SINKO
vatog. Stoljećima a&u živjeli Srbi i Mađari zajedno, svaki je pomalo razumio jezik drugoga. Sasvim je razumljivo dakle da u istoj dvorani iste večeri zajednički mastupaju Srbi i Mađari i da mađarske preistave posjećuju i Srbi kao što i srpske pretstave posjećuju Mađari. Sasvim je razumljivo ,ali to je baš ono: sada, prvi put u historiji tih naroda, prvi se put događa, prvi put se ostvaruje nešto što je razumno.
»U Vojvodini su sve više potisnuti famošnji elementi, jer ih smatraju nepouzdanima, a na njihovo mjesto dolaze u prvom ređu velikosrpski šovinisti... Titovci najnemilosrdnije proganjaju one koji slušaju radio emisije Sovjetskog Saveza i narodmih demoktacija«. Ovaj članak Rakošija bio je objavljen u listu »Za trajni mir i za narodnu demokraciju« — no urednici moskovske »Pravde« i »Komsomolsškaja pravda« smatrali su đa moraju i oni preštampati u svojim listovima te bisere neomarksističke publicistike, Ofvorivši te listove, njihovi čitaoci vjerojatno nisu dalje čitali od samoga naslova, jer čim su vidjeli đa se radi o »jugoslovenskim trockistima«« znali su već napamet čitav registar psovki — ti su čitaoci dakle samo zijevali — ni rađosno ni tužno, nego dobroćudno i bez ikakve emocije, Ali nijeđan čovjek u Vojvodini, ma koliko bio melanholične naravi, nije mogao slušati Rakošijev članak na peštanskom radiu a da ne prizna pošebni dar autorov za nehotično humoyrističko djelovanje.
Povodom razgovora ša mađarskim seljacima o rađio stanici Košut-Rađio zanimalo me ustanoviti kako se išpoljava u njihovim konkretnim životnim uvjetinm nacionalna elobođa i kako s»
autora. Dva gošpodina še sreću na U lici i u razgovoru, krstareći po slobodnom deii avanscene, špotiču o neDostojeći kamen, prelaze preko zam ::jene bare, na jednom mestu čak zapuše nos od šmrada (koji nisu osetili kada su malopre prelazili preko istoga mesta) i najzad nogom guraju od sebe halucinirano pseto, koje se, naravno, ne vidi, ali se čuje kako laje — iza kulisa! Scena je živa i virtuozno igra” na, ali tu je Gatri ša svojom zabavnom inventivnošću &tao u prvi plan, raskoračio se i sasvim „»mašskirao« Šekspira. .
Lokalizovanje mesta zbivamja, izgrađivanje 6censkog prostora po jedinstvenom principu, odvajanje gleda. laca i gledališta od pozornice, oživljavanje zbivamja koje ne bi bilo neza” vismo ođ dela i njemu na uštrb — eto nekih pitanja na koja Stratfordsko pozorište još nije dalo zađovoljavajuće odgovore; tu i oho Još traži, eksperimentiše, luta, nekađ i zaluta, nekad se nađe i na utabanom putu rutine i šablona. To dolazi i ođ odomaćeme rđave prakse da ređitelj-glumac igra i neku ođ glavnih uloga, Tako Džom Gilgud, najbolji engleski Hamlet, glumac prefinjenih {zražajnih mogućnosti 1 tamam ređitelj s izvanrednom o” se{ljivošću | ukusom, bar za savremenu dramu, »prvi džentlmen emgleskog pozorišta«, podbacuje i kao glumac i kao reditelj u Mnogo vike ni oko čega, đok je odličan Anđelo u Brukovoj režiji Mere za meru. Tako { Amfoni Kvejl, nenadmašiv Henrik VITI u režiji Tajrona Gatrija, podbacuje i kao ređitelj Julija Ce zara {i kao prikazivač Marka Antonija, Zaista zavidnu višinu dostigle šu one pretstave u kojima šu se glumci ogramičili na glumu a reditelji na re“ žiju.
FRANO ČIOČIĆ: SV. ROK, 1685 (Korčula)
i GRKAASAA(qsć dd ZmKm4- ldCJ.cčcndocatamorıžŽXŽX >XYŽZXŽ –Ž––IIZ G – | —
KRATKE VESTI IZ IMOSNTRAMNTVA
»UTISCI IZ TUGOSLAVIJE« BELGISKOG KNJIŽEVNIKA RISARA DIPJEREA
Belgishki kmjiževnik Rišar Dipjere (Hichard Dupierreux) koji je proletos posetio našu zemlju, objavljuje u nizu članaka u briselskom listu »Le soar« svoje »Utiske iz Jugoslavije«. Ove člamke, pisane sa Velikim simpatijama za naše narode i našu kulturu, Dipjere će sabrati u knjijgu koja će mositi naslov »Svetlost Jugoslavije«.
»AR« O OTKRIVANJU NOVIH JUGOSLOVENSKIH FRESAKA XII VEKA
Francuski umetmički list »Ar« beleži otKrivanje novih sredmjevekovnih fresaka u Stuđenici. List ističe lepotu ovih dela jugoslovemske umetnosti XII veka,
ZBIRKA LONDONSKE NACIONALNE GALERIJE U LONDONU
Dragoćema zbirka Nacionalne galerije u Tondonu, koju sačinjavaju dđela Rubemsa, Rembranta, Dirika Bautsa, Fragomara, Manea, Remoara i Monea upućena je u Vašimgton. Dela velikih evropskih majstora biće izložema u Nacionalnoj galeriji američke prestonice | tamo će ostati pune dve gođime. &
KNJIGE O SAVREMENOM KINESRKOM SLIKARSTVU
U izdamju »Eros« u Parizu izašla je knjiga Šu Linga »Savremeno kimesko &likarstvo& Autor dokazuje da su savremeni iineski slikari koristili postignuća evropskog slikarstva, ali su ipak ostali vemi svojim naclonalnim umetničkim tradicijama.
razvija i ostvaruje bratska &uradnja između Srba, Crnogoraca i mađarske nacionalne mamjine? Zamimalo me je kako i koliko je prodrla sloboda u njihovu &vijest i kako še razvija, kakvo je njihovo subjektivno držanje prema ljudima druge narodnosti 8 kojima zajedno žive i rađe?
Bačka Topola i okolina naročito je prigodan teren svakome tko bi htio proučavati proces preobražavanja ljudi i njihovih odnoša u nacionalnom pogledu, Ošim sštarosjedilaca Mađara i vojvođanskih Srba, ima &ada u kotaru kompaktnih maša novonaseljenih Crnogoraca i Srba iz Like. Svi ovi ljudi različite trađicije, „različitih običaja rade i žive sada zajedno, jer oko tri četvrtine &vih seljačkih domaćinstava rađi već u zadrugama i u jednoj te istoj brigađi ima i Mađara i Srba i Cmogoraca i Ličama.
»Šta je slobođa?« bio je naslov predavanja koje sam održao mađarskim seljacima Bačke Topole i okoline. Opazio &am da nisu došli na predavanje samo seljaci nego i značajan broj &eljanki, starijih i mlađih, Ispostavilo se da dvorana zadružnog doma nije dovoljno velika, zato su montirali zvučnike za one koji su se pred zgradom sakupili, Kađa sam stigao na podij, stajao sam još pod dojmom te divne nedogledne plodne ravnice preko koje sam še vozio i koja zaista potsjeća na beskrajno otvoreno more i na kojoj se ove godin» naročito gušto talasalo visoko klašje, malo pognuto od blaženstva vlastitog tereta. Kako se ne bi čovjek sjetio znoja i krvi kojom
su ti prisutni, njihovi očevi i djeđovi,.
nekađašnji kmetovi natapali tu zemlju. O tome sam dakle govorio kako je ro bovao &eljak, kako ga nisu 6ematrali čovjekom, kako šu seljaka zajedno sa zemljom kupovali i prođavali i kako su gospoda mađarska i samu riječ: »seljak« &amatrali uvredom časti. Kmetstvo je neštalo, seljak je bio »oslobođen«, Ali a je bila ta e#lobođa? Da
ITALIZGANSKA NAGRADA ZA KNJIZEVNOST »BAGUTA«
Jedna od majuglednijih nagrada za knji-
ževnost u Italiji »Baguta« dodeljena je ove
godine piscu Vitalijanu Brankatiju za njegov roman »II Bel Antonio«.
IZLOŽBA SLIKA FRA ANĐDELIKA U FIRENCI U Firenci se priprema velika izložba slika Fra Anđelika (1387—1455). Na ovoj izložbi u manastiru sv. Marka biće sakupljex na sva značajna dela Fra Anđelikova koja se čuvaju u italijanskim i imostranim ga-
lerijama. •
MORIS UTRILO I STRUCNJACI
TPrancuski slikar Moris Utrilo doveđen je bio ovih dana u čudnu situaciju pređ parTiskim sudom. Utrilo je porićao da je autor nekih dvadđeset slika za koje su stručnjaci tvrdili da su njegove. Sudije su se našle u velikoj neđoumici i još njsu doneli rešenje u ovom neobičmom sporu.
IZLOZBE U MUZEJU MODERNE UMETNOSTI U PARIZU
U toku umetničke sezome 1050—1951 Nacionalni muzej mođerne umetnosti u Parizu priređiće niz značajnih slikarskih manifestacija. To je izložba de}a Rožea dela Fransoa, izložba slikara sa Haitia, zatim izložbe slika Žaka Vilona, Anri Loransa i Raula Difia. .
li je čovjek time 6lobodan ako ne nosi vidljive lance na rukama?
Nije bilo to nikakvo teoret&ko pređavanje nego više drugarski razgovoT, tokom kojega smo došli do zaključka da nema prave ljudske &lobode dok čovjek nije oslobođen od zvjerskih Žživotnih uvjeta, od beskućništva, od gla» di, od nepismenosti, od nekulture od siromaštva i njegovih posljedica, Oslobođenje od ugnjetača stvara samo preduvjet za izvojevanje ljudske &lobode, a zajednički razumni, planski rad je jeđini put koji vodi do ostvarenja prave ljudske slobode. Naša narodna revolucija otvorila nam je taj put a sađa našim radom, našim naporima dan za danom ostvarujemo, izgrađujemo jedinu pravu, jedinu ljudsku, 60“ cijalističku slobodu... Bilo je govora i o tome da smo Mađari i da hoćemo biti dobri Mađari, i da ne bismo bili dobri Mađari kad ne bismo bili { pa“ trioti zemlje šlobođe, patrioti socijalističke Jugoslavije...
Potrebno je bilo da 6pomenem u
·Blavnim crtama tok svojih izlaganja da bi čitalac shvatio kako me je iz“
nenadio stasiti seljak koji se javio za -
riječ u istom tremu kad sam završio svoj govor. Ustao je negdje u s! dvorane, navukao je šešir na čelo, glavu uvukao među ramena tako da &e osim brkova jedva moglo vidjeti lice, Sam šam molio da drugovi kojima ne“ što nije bilo jasno {li koji se ne lažu sa mnom, kažu &voje mišljenje, ali me je ipak ovaj prvi diskutant pomalo zbunio.
— Neka nam kaže pređavač đa 1 je
Sloboda ! fo kad čovjeka sa &vih stra“ na guraju šakama u rebra kađa 8e di“ jele odijela u zadruzi?
To je bilo sve što je ovaj diskutant imao đa kaže, Postavljajući ovo jezgrovito pitanje, odmah Je sjeo natrag na švoje mjesto,
Napetost i tišina koja je nastala u
dvorani dala mi je naslutiti da postav“
ljeno pitanje nije bezazleno. Odgovorio , sam kako sam mogao, svom, iskreno” šću i u skladu sa svojim izlaganjem, da we ljudi guraju zbog toga što još
pp .