Књижевне новине

LL" n

EN,

MIL %, .|

* Y-:

| dđromu u Bariju (Italija) s

OEM

"i ' - i ra „ia , . PL MOL OM O .

| _____Povodom

U i _Z-

»y e:

| TT Tiljađu devet stotina četrdesei H ketvrta godina. Desetog jula, : noću, ukrcao sam se na aerogrupom · srpskih rukovodilaca i članovima no-

| ___voformiranog Glavnog štaba NOV i ___PO za Srbiju u savezničke transport_ ne avione, Krećemo za Srbiju, na o| Slobođenu teritoriju u Toplici i Ja-

· blanici.

-; ___Nikad neću zaboraviti tu noć, toplu,

julsku, svu plavu od razlivene me-

|___Sečine. Na improvizovanom aerodro-

15 iy

|? r

mu, na običnoj livadi u selu Kosan'čiću kod Lebana, sleteli su naši avioni. I prva vest koju smo saznali bila je da su na toj istoj livadi, isto to po

podne, sve do same večeri, bili bu- ,

Barski tenkovi i bugarske trupe. Upali smo neočekivano u ofanzivu koju je bugarska komanđa, u zajednici sa svojim saveznicima Nemcima i doma– ćim sluganima, preduzela radi likvidacije pet srbijanskih partizanskih divizija i naše slobodne teritorije. Kasnijih dana video sam svojim očima u okolini Rađina „Kukavice, Oruglice, po čitavoj Toplici i Jablanici, kako se, kakvim sredstvima i protiv koga, između ostalog, sprovodila ta ofanziva. Bugarski okupatori nisu se ustezali da primene već oprobane metode iz Prvog svetskog rata: teror, pljačku, masovna streljanja, paljenje čitavih sela i deportaciju mirnog stanovništva, samo da bi ugušili antifašističku borbu srpskog naroda. Video sam, s druge strane, na delu, đivne primere širokogruđosti i ple-

menitosti naših ljudi, oživotvorenu liniju naše Partije, ostvarene ideje istinskog internacionalizma, Video

sam prve bugarske partizane koje smo mi, na našoj teritoriji, našom ođećom, hranom i oružjem snabdeli i organizovali radi oslobođenja Bugarske ispod jarma velikobugarske buržoazije, koburške klike i nemačkih imperijalista. Video sam takođe — jer sam bio u takvoj situaciji da sam mogao đa vidim — i prve pretstavnike Bugarske radničke partije (komunista) koji su tih dana došli u naš Glavni štab da im pružimo pomoć i prenesemo iskustvo iz dosadašnie borbe, Oni su govorili o nama sa divljenjem, ali i sa izvesnim osećanjem krivice i griže savesti. Među ovim delegatima nalazio se i drug Viktor. Tek mnogo kasnije, posle oslobođenja, saznao sam za njegovo pravo ime. Bio je to glavom — Vasil Kolarov.

Vasila Kolarova, kao i Dimitrova nema đanas među živima. Posle bukureštanske rezolucije, kao po nekom mističnom »dogovoru«, oba ova stara revolucionara naprasno su se »raz-

| bolela« i umrla. Neko se, izgleda, po-.

bojao da će oni jednog dana ipak smoći dovoljno snage i poštenja, koje im nije nedostajalo u njihovom đugogodišnjem revolucionarnom životu i radu, da kažu svoju reč i na taj način pomognu da istina što pre prokrči sebi put u međunarodni radnički pokret. Zato su im zanavek oduzeli tu mogućnost, a mrtva usta, kao što je poznato, ne govore...

Svega ovoga, i još mnogo koječega što se dogodilo u toku rata i posle oslobođenjnm u odnosima između naše zemlje i Bugarske, sećam se sada, prelistavajući na svom stolu poslednje brojeve lista »Literaturen front«, organa Saveza bugarskih književnika. Koliko juče, izdizali su nas u Bugar=skoj do neba, tako da je od tih preteranih pohvala čoveku ponekad bilo neprijatno i mučno. Nije to bilo sasvim normalno od samog početka: iza svega toga osećala se jedna uznemirena i nečista savest, neka prikrivena, latentna zavist.

Bugarski književnici, i oni koji su mas posetili, i oni koji nisu do Buku= fešta uspeli da nas posete, bili su najizdđašniji u tim pohvalama, u tom veličanju i uzdizanju naše borbe i naših zasluga. Nije bilo iole značajnijeg napisa, članka u našoj štampi, a naročito u »Književnim novinama«, a da ga oni nisu preveli i preštampali.

Danas ti isti bugarski književnici, na svom Kongresu, nedavno održa nom u Sofiji, usuđuju se da falsifikuju ne samo našu revoluciju, ne samo

| borbu naroda Jugoslavije, koju po di-

rektivi iz Moskve sad proglašavaju

___ fašističkom i ne znam sve kakvom.

_ „prave revolucionara koji nije

___godine«, generalni sekretar

| nego pokušavaju da lažno uveličaju »otpor« Bugarske i njeno učešće u ratu protivu fašizma, dajući recepte preko svojih književnih foruma o to-

me šta i kako treba pisati. Na stranu

to što falsifikuju onu nešto dalju istor što, na primer, od Ivana Vazova

_— okorelog velikobugarskog šoviniste

još od početka dvadesetog veka nekritički i na silu boga hoće da naimao nikakvih mrlja u svom životu, na stranu sve one falsifikacije o njihovim odnosima s Rusijom — koje su

::: danas tamo ostale zvanična istina ali težnju da izvrnu ono što je juče

bilo i ono što se danas tamo dešava, na očigled celog sveta, treba nazvati onim što ona i jeste: tartiferljom. U svojoj izrazito školskoj zadaći (školskoj po školskom, šablonskom načinu pisanja i tretiranja problema),

naslovom »Stvaralačka postignuĆća i nedostaci u literaturi u toku 1949 Saveza bugarskih pisaca Hristo Radđevski za-

| mera bugarškoj literaturi da zaostaje u dva pravca: »Mi još nemamo — ka-

že on — puni lik niti čoveka otpora

niti graditelja nove Bugarske. Mi ne-

mo u našoj otečestvenofrontovskoj eraturi takvih pozilivnih imena kao na primer, sovjetski, Pavle Korasilije Tjorkin«. S

ovom svom napisu deli na dva dela, na bugar-

_ »pokret tadžbinski rat, očekujući, valjda, da | dpi Heeprka/i, bilo odoid. Mypare KONRBIDI |

e i MOr i ak O Mai 0 O VMU

t otpora« i na bugarski O- ·

gini i s smsxusunkub

\ e

kongresa bugarskih pisaca

Tanasıje Miadenović

Tjorkini, Nigde, nijednom rečju, ne pominje on pravu ulogu Bugarske u poslednjem ratu (to je, uostalom, naročito posle bukureštanske rezolucije, sasvim obična pojava u Bugarskoj), nijednom tečju ne daje mo· gučnosti 'bugarskim piscima — kad je već reč o književnim receptima, da u svojim delima odraze pravu stvarnost i pravu „istinu o svemu tome. Ili se, zar, po Radevskom, 'suština metode socijalističkog realizma, možda sastoji u tome, da pisci izmišljaju u svojim delima kad im šta zatreba, pa i ono što nije bilo i što nije istina?

Davno je rečeno da čovek kome postane navika da ne govori istinu i sam često veruje u svoje laži. Veština laganja je umetnost svoje vrste, pa onda nije ni čudo što njeni autori ponekad sasvim izgube smisao za realne činjenice, Ali, ako su Radevski i njegov sabrat, drugi sekretar Saveza bugarskih pisaca, Tođorov Angel (što će reći, anđeo) »zaboravili« istoriju poslednjeg oslobodilačkog rata, neka im je na umu da je nisu zaboravili naši seljaci iz popaljene Crne Trave, u crno zavijenog Bojnika, Toplice i Jablanice i Puste Reke. I tako dalje, da više ne nabrajam.

U jednom se ipak slažemo i sa Rađevskim i sa Todorovom: bugarski pisci zaista zaostaju za svojom stvarnošću. Zaostaju, jer ne izvlače prave zaključke i pouke iz mračne i teške prošlosti Bugarske i ne uče bugarski narod da je njegov spas u definitivnom oslobođenju od šovinističkih predrasuda i od tutorstva velikih sila, pa makar to bio i SSSR. .

Čoveku je prosto mučno da pravi neki ozbiljniji osvrt na sve ono što se nalazi u referatima ovih dvaju sekretara. Otrcane misli i opšte fraze o socijalističkom realizmu iz sovjetskih udžbenika, recepti koji kao mora pritiskuju bugarsku literaturu; lakejske pohvale i uzdizanje do neba svega što je stvoreno i što se stvara i radi (uključujući, razume se, i rat protivu »kosmopolitizma«) u savremenoj sovjetskoj književnosti — to su jedine »pozitivne« strane ovih napisa. Osta– lo je kukanje i uzdisanje što se još nije dostigao nivo velikih »uzora«.

I u redovima i između redova referata odzvanja očajna praznina i Očajni pokušaji da se srozavanje bugarske književnosti na plakat, na ordinarno i netalentovano prežvakavanje dnevnih parola, pretstavi kao napredak, kao neki naročiti uspeh i kvalitet. No, i pored sveg zamagljivanja frazama o »uspesima« i lažnih samo» kritičkih, uzgrednih napomena, Ra devski nije mogao izbeći a da ne Osvetli jednu veoma „karakterističnu i simptomatičnu pojavu: naime, otsustvo svake kritike u bugarskoj literaturi, pasivno ćutanje i potpunu neaktivnost većine savremenih bugarskih kritičara. U svom zaključku o kritici on se bezazleno pita: da li je slučajno ovo ćutanje? Nije slučajno, dabome da nije slučajno, gospodine Radevski! U bugarskoj literaturi nema slobode stvaralaštva, bugarski pisci dobijaju direkine naloge što i kako treba da pišu. To stoji crno na belo, u referatu vašeg sabrata Angela koji javno grdi neke od njih (Stefana Stefanova, Čelkaša, Ivana Martinova, Mladena Isajeva, Dimitra Pantelejeva, Pavela Vežinova i Krstju Beleva) što su primili obaveze đa napišu knjige po raznim temama (između ostalih, od sindikata, da »odđraze radnički život«), a te obaveze nisu izvršili. Nema slobode u bugarskoj literaturi, jer se o onima koji neće da idu »u korak

Branko Ćopić: JERETIČKA PRIČA

veća Vila, sa svih strana ogra-

đena ziđom i otvorena samo

prema moru, pribila se uz r"nspucao strm kamenjar. Jedva je vidim od borova i čempresa. Građena je za u vrijeme stare, trule, nenarodne...

itd. Jugoslavije.

m ispred vile je mala terasa natkriu vena sjenicom od bršljana i oivičena m mesinganom ogradom, Ispod nje, decu setak stepenica niže, minijaturna plau ža, bazen i plitka baza za čamce.

Udesno od vile, na nekih stotinjak metara, počinje luk velike pješčane plaže. Tamo iza nje, kroz bujno zelenilo, proviruju krovovi i blistaju zidovi brojnih odmarališta.

Na hladovitoj terasi vile ćuti i dosađuje se omanje društvo: ministar Štef Jovanović, njegova svastika, DOmoćnik. ministra sa ženom, general Stevo Navala, neka krupna zvijerka iz krupne „ustanove, još jedna mneodređena zvijerka za koju niko posigumo ne zna čim se bavi (a koja samo mudro i važno ćuti), nekoliko baba i staraca i najzad jedan načelnik personalnog odjeljenja koji strogo i sumnjičavo posmatra čemprese, more, čamce i oblačak šio se nadvija nad vazdušni prostor vile.

Ministrova svastika (studentikinja M koja na fakultet odlazi automobilom) i pomoćnikova žena upravo su se vraM tile iz grada, One su se tamo doslo-

. starom gradu i suncu nad njim ı 'vijoreći kosom doprašile su natrag au5 tom natjerujući u bijeg tamo neke

: janstveno prošetale ukazujući počasti BR

s koji su gmizali pješke (nosići su im,

; no, bili. uzdignuti Radtvaki) s GBraVh0, bili kako treba gnuti)

# Sad obje sjede u ćošku, nedaleko od ministra, i, pretresaju svoje jutrošnje n doživljaje. 7

M — A koji ti bješe ono, onaj poružni " debeljko, koji te je pozdravio kod če-

4 S

SerijMiapr?

s vremenom« govori sa prizvukom pretnje koju samo glupaci ne razumeju. Nema slobode, jer kritičar Malčo Nikolov, koji je optužen za neaktivnost, mora u diskusiji na Kongresu da izjavi: »Ja sam u prošlosti pratio sovjetsku literaturu, pa i danas prođužavam da čitam s najvećim interesom dela sovjetskih pisaca. Kada osetim da sam se izgradio (»preustro-

dil«), produžiću sa svojim radom kao

literarni kritiča. ,..« Mislim da ovoj izjavi nije potreban nikakav komentar. Ovako bakalsko shvatanje literature naći će se i u poeziji i u prozi, U Bugarskoj ga u naše dane krčme na kilograme, pa je bugarska literatura danas pravi raj za režimska piskarala i antitalente. Evo primera kako jeđan od „takvih, »pesnik« Božidar Božilov shvativši potpuno na režimski način ulogu i značaj političke poezije piše pesmu povodom stogodišnjice Vazova, Navešću, radi ilustracije, par stihova u prozi, jer su ti stihovi i na bugarskom suva, ordinarna proza, »Nazivamo te patrijarhom (obraća se »poeta« Vazovu. — T .M.), klasikom, zato što si omiljen kod naroda... Ne znam đa li je i s tobom bilo tako, no naš redaktor me pozva i poruči mi malo oštrim tonom: »Do subote o Vazovu feljton!« « I onda jadni Božilov ređa dalje sve svoje »pesAičke« muke koje je pretrpeo dok nije razrešio »temu«, da u drugoj polovini pesme pređe — verovali ili ne — na Jalčina, mister Trumana i, konačno, na blaćenje»Tita 1.»

Ali, ako|\se u referatima ovakvi i slični »đomaći« problemi i ne dodđiruju, Rađevski i Todorov su se postarali da budu začinjeni pozivima na odlučnu borbu protivu jugoslovenskih pisaca i »Književnih novina« — sve do njihovog uništenja. "aj poziv je ušao i kao posebna tačka u rezoluciju kongresa u kojoj se nalaže bugarskim književnicima (pod maskom „tobožnje borbe za mir) da »borba protivu američkih potpaljivača rata, titovštine i trajčokostovštine« mora postati centralna tema (ni manje ni više!) njihovog budućeg literarnog rada.

»U vezi s borbom za mir i klevetama imperijalističkih zavojevača nama pretstoji stvaranje odbranbene patriotske literature. Na titovski i trajčokostovski banditizam, na provokacije na našim granicama (!) mi treba da reagiramo jačanjem patriotskog osećanja našeg naroda preko umetničke reči« — uzvikuje .Tartif Radđevski.

»Treba raskrinkati list »Književne novine«, koji se po inerciji zove »OTganom jugoslovenskih književnika,pa da se vidi kako bezobrazno i cinično lažu ia gospoda koja su, za razliku od poštenih jugoslovenskih književnika koji se nalaze u logorima i zatvorima, stavila svoja pera na uslugu trockističkoj kontrabandi i licemerju« — priskače mu u pomoć raspaljeni Tartif Todorov, ne smatrajući nijednog irenutka za potrebno da svoje laži potkrepi primerima, da 8VO– je licemerje o »pohapšenim« jugoslovVenskim piscima potvrđi navođenjem barem njihovih imena, ako ne j imenima mesta gde su »zatvoreni«.

Kad ovo čitam, razmišljam o našoj zemlji i o našim divnim ljuđima i dolazim do zaključka da nas ništa na svetu ne može sprečiti u našem velikom poslu. Jedino naše vlastite greške mogu da nam uspore hod, ali je zato sveti zađatak naših književnika i književnosti, za razliku od onoga što se danas praktikuje u Bugarskoj, da smelo i slobodno razotkrivaju sve ono što nas sputava. A za sve to mi imamo dovoljno i smelosti i slobode.

(ilustrovao Džumhur)

sme? — interesuje se svastika, inače stari kandidat za udaju. .

— Kakav debeljko? — nađiže obrve pomoćnikovica. — Ta ono je pukovnik taj i taj; još je momak,

— Aa, fin drug, simpatičan, — razvlači usta svastika i pita dalje:

— A onaj mladić, ljepotan? Sjećaš lj se, mahao ti je s bedema?

— Taj? — kiselo mrmlja pomočnikova žena. — Neki student, drug mog

brata, ' |

— Pih, baš je neki bezobraznik mršti·se svastika, — Tako drsko gleda i tako se... Baš ima neučtivih ljudi. Mnogo ti oni slobode sebi daju.

— Mnogo, mnogo, — slaže se pomočnikovica Nedaleko buči, pljeska i vrišti velika plaža. General Navala ćutke silazi niz stepenice, tobož nemarno pliva iza zida, a onda baca oprezan pogled na vilu i pljuskajući vodom bježi prema velikoj plaži. Tamo ga prepoznaju još prije neg je izišao i obasipaju razdraganim uzvicima:

— Aa, evo ga, evo ga!

— Gdje si ti, bre? Ovamo. Već poslije jednu minutu onaj važni i mrzovoljni general s terase pretvara se u Vedrog i razgovornog momka, Smije se od srca, žmirka na suncu i pita jednog crnpurastog dječaka, svog bivšeg kurira:

— Čuješ, Milojica, bi ' se kod vas

u odmaralištu našlo jedno mjesto? Ne sjedi mi se tamo prijeko.

— Bogami, biće. Sjutra odlaze neki

iz našeg preduzeća.

· Na terasi je |} dalje tišina. Svaki razgovor brzo zamre i opet zavlada ve'čanstvena dosada. -

— Jeste li svraćale do velike kavane? — pita pomoćnik ženu. .

— A, vraga. Natrpalo se tamo ne-

- KRJIŽEVNE-NOVINE | —=

kolski zadaci Hrisla Wadevskowj »VITEZA KLAS i Amqela Todorowa

ako su zvali Marksa u međuna-– rodnom radničkom pokretu, »proleterskim prvoborcem« u Generalnom vijeću Internacionale, a članovi Saveza komunista iz vremena prije 1848 godine nazivali su ga »čiča Marx«, iako nije imao ni 30 godina. Opraštajući se poslednji put s njim na Hajgejtskom groblju u Londonu, 17 marta 1883 godine, Engels je rekao da »je prestao da misli najveći živi mislilac«, a Zorge je pisao da »bilo kako bilo, čovečanstvo je postalo za jednu glavu kraće, i to za jednu od

Kar1 Marks

pajzngčajnljih koju je do danas ima–O4. Ra

Među mnogim otkrićima kojima je Marks, kako kaže Engels, »upisao svoje ime u istoriju nauke«, ističu se dva: otkriće zakona razvitka ljudske istorije i zakona kretanja kapitalističkog načina proizvodnje, tj. obkriće zakona vrijednosti.

Po Marksovom, „materijalističkom shvatanju istorije, koje je napravilo prevrat u celokupnom dotadašnjem shvatanju istorije, ljudi, prije negoli će se boriti za vlast, baviti filozofijom, religijom ili umjetnošću, moraju jesti, piti, odjevati se i stanovati, lj. moraju raditi, Proizvodnja i raspodjela materijalnih sredstava čini osnovu klasnih borbi čija je istorija, a ne ideje u glavama velikih pojedinaca, upravo istorija svih dosadašnjih društvenih sistema.

Otkrivši višak vrijednosti, Marks je objasnio odnos između kapitala i rada; dokazao je da kapitalisti stiču bogatstvo prisvajanjem tuđeg, neplaćenog rađa. Time su sve teorije i farisejske priče o pravdi, slobodi i demokraciji u buržoaskom društvu izgubile svaku osnovu.

Istorija i politička ekonomija nisu jedine oblasti za koje se Marks interesovao i koje je ispitivao; njih je bi-

lo više i u svakoj, od njih:on je uči-"

nio samostalna otkrića, Za vrijeme poslednje bolesti svoje žene Dženi, kad je bio i sam bolestan i kad mu je bilo nemoguće da radi kao obično, on je napisao studiju iz oblasti više matematike, o računu sa beskonačno malim veličinama, otkrivši i tu zakone dijalektike. . Marks je u svoja djela uložio Ogromni rad. »Kapital« je radio 40 godina. Lesner se sjeća da je često. ,govorio: »Mi fežimo za osmočasovnim radnim danom, ali mi sami radimo često više negoli dvaput toliko u toku % časa. Radio je intenzivno, temeljito i savjesno, Do biblioteke Britanskog muzeja znao je da otrči samo zato da bi proverio ma i najneznatniju činjenicu, zato što je uvijek volio da crpi na izvoru, a ne iz druge ruke. Za 20 stranica u »Kapitalu« o engleskom radničkom zakonodavstvu on je koristio »neupotrebljivu hartiju« ko-

ke svjetine, mjesta ne možeš dobiti. — Bh, a tamo je:divna terasa, izgled na more — uzdiše svastika, Tamo bi trebalo dozvoliti ulaz samo sa specijalnim propusnicama kao u onom našem, sjećaš li. se. Onda bi bar bilo mjesta, ne bi svak dolazio. — Šta da mu radiš, — sliježe Dpomoćnik ramenima. · • Drug ministar zamišljeno ćuti S ı jedne strane srce ga vuče tamo na

veliku plažu, među narod, a s druge strane sve mu se čini da će nešto izgubiti od svoje vlastite veličine, ako 'se pomiješa među svjetinu. Ovako 1zdvojen od mase izgleda sam sebi

CIISJEĆANJA NA NE

»KARL MARKS« IZDANJE »KULTURE« BEOGRAD, 1950

Nusret Seferović

ju je kupovao kod jednog trgovca na Long Ekru, Eduard Spenser Bizli rekao je za njega da je to prvi čovjek — a to je rađio još prije i Engels za svoj rad o položaju radničke klase u Engleskoj — koji se najviše koristio “službenim jzvještajima anketnih komisija i fabričkih inspektora Engleske i Škotske, u isto vrijeme dok su ih članovi Donjeg i Gornjeg doma upotrebljavali za nišane, da bi, prema

broju strana kroz koje metak prođe,

izmjerili probojnu snagu svoga Oru-

, žja. Te izvještaje Marks je smatrao za najvažnija dokumenfa za proučavanje sistema kapitalističke proizvodnje. „U vezi s tim njegovim radnim osobinama Lafarg je rekao da je bio kao i onaj Balzakov genijalni slikar u »Nepoznatom remek-djelu« „Marks nikad nije bio zadovoljan svojim raME ie je bio spreman da nešto mjjemja, izbacuje i dopunjuje. Vilhelm Libkneht kaže da je Marksov kategorički imperativ bio: učiti! i da 'je taj imperativ bio inkarniran u njegovom primjeru. U pedesetoj godini svoga života, da bi mogao čitati dokumenta koja su sakupile zvanične anketne komisije, a čije je širenje sprečavala carska vlada zbog njihovih otkrića o strašnom stanju u Rusiji, Marks je, poslije šest mjeseci rada, naučio ruski jezik, čak tako dobro đa je mogao čitati i Puškina, Ščedrina i Gogolja, koje je cijenio. Za vrijeme Krimskog rata imao je čak namjeru da nauči arapski i turski. Znanje mnogih jezika omogućilo mu je da se široko koristi raznom literaturom i materijalima, jer se služio svim evropskim jezicima, a pisao na tri: na njemačkom, francuskom i engleskom. j

Znao je napamet Hajnea, Getea, Dantea, Bernsa, svake godine ponovo je čitao Eshila u originalu, izučavao je Šekspira i znao i najbeznačajnije ličnosti iz njegovih djela. Volio je Fildingovog »Tom Džonsa«, istoriske romane Va]ltera Skota, čitao je Aleksandra Dima-oca. Od romanopisaca cijenio je Servantesa i Balzaka, i spremao-se čak da napiše kritički rad o »Ljudskoj komediji«. :

Ali Marks nije bio samo naučnik, nego i borac. Neumorno je rađio u Internacionali, te je tako nauku i javnu delatnost najuže povezivao. A koliko je Marks tu u Intemacionali radio, Lesner ističe da »o tome nema pojma onaj koji nije bio u njoj«. Čitav taj rad i naučna djelatnost imali su za Marksa jedan jedini cilj: radđiti za pobjedu radničke klase, čija je istoriska misao da uspostavi komuni'zam, da 'Kanstvu.” ., Zbog toga ga je buržoazija politički 1 ekonomski progonila, te je vrlo često bio u oskudici, ma da su ga Fogt i njemu slični napadali da bogato živi. Dočekao je bio i to da je u Londonu, zbog dugovanja za stan, morao rasprodati stan i sa porodicom se seliti iz Čelzia u drugi dio Londona. Ta oskudica naročito ga je progonila poslije 1848 godine, zbog čega mu je umrlo troje djece. Pa ipak je i tada odvajao za progonjene drugove. Lijep je onaj detalj iz 1872 godine sa Kongresa sjevernoameričke federacije Međunarodnog radničkog udruženja, koji spominje Zorge, kad je izabranom delegatu za opšti kongres u Hagu prišao jedan radnik i predđac mu svotu novaca za Marksa, koju mu je Marks dao kad je 1864 godine izbjegao iz Njemačke u London da bi mogao produžiti put za Ameriku. I onda kad je prebrodio najveću oskudicu, godinama mu je bio jedini siguran prihod: 20 maraka koje je pri-

MmBHMEBGHHHNHZRRHMNMMEHERHNMERHNFNEINRBNHHINH=NNENNNHNINBI NINI BNHNINENI IR BENENEN BINI MBR BNM mami BH IH i Bi i BI 5; Bi PE BH 8 i 1 BI BI IZ? IJ BI VJ) Bi EI i BB 4 1 E) Bi 88 BE E BI BI E: BE BI BI BI BB BI JB E i PI FI IE mmm mi m mmm FP .I u BB mn BIN

| mnogo važniji, vredniji i mudriji, iza-

bran čovjek, ali mu je u duši ipak nešto prazno kao da ne sjedi na svom pravom mjestu.

Okretno i lagano, malo se ljuljajući

u kukovima, prilazi ministru direktor

jednog velikog hotela, On je od neki dan tu u vili, pola kao gost, pola kao glavni snabdjevač i savjetnik. Poznaje skoro sve ministre, generale i druge »glavne ljude«, kako kaže on sam.

— Druže ministre, u jednom odmaralištu ima krasan bilijar, a vi, koliko znam „volite... — počinje on tihim i diskretnim šapatom.

— Ne treba! — kao odjek, povlađujući, ponavlja direktor, pa pipkajući · — Valjda vole i oni drugovi iz toga odmarališta — i nehotice se otme mi-

nistru i on, kao đa rasterećuje rođenu savjest, odlučno kaže:

| — Ne, ne treba.

čime bi odobrovoljio ministra, opet mu se prigne uvu i međi mu:

'votu. One nam govore o njegovoj, od

jednom donese sreću čovje-

uuusunuRHHHHHRHRRuRHuHHRHHRHHRHRHERRHHHRHNNNHHBRERHRRNRRRHNRNM| ppmamm |

O ME | al . Pe EN i li 10 -_ : Na VMA - Ma A — o i zapo Oj la OR, OU CO dai” AM AONIL e a a

BROJ 34

BORBE«

mao nedeljno za svoje članke u New" Vork Tribune. Pa ipak, nikad ga nije mogla slomiti ni najveća oskudđica: u– vijek je neumorno radio, kovao uboj.. no oružje kojim će proletarijat izvojevati pobjedu komunizma i donijeti sreću čovječanstvVu. . | Ali ne mnogo manji značaj imaju i ne manje uživanje pružaju čitaocu one stranice knjige koje pričaju e Marksovom intimnom porodičnom ži-

mladosti do smrti nježnoj ljubavi prema svojoj ženi Dženi Vestfalen koja, iako aristokratkinja, iz kuće vojvode Argila, nikad ni u najvećoj bijedi, koja je bila njihov čest gost, nije zažalila što je pošla i ostala s njim, radujući se svakom pa i najmanjem uspjehu u borbi radničke klase,

na podu i piše »Građanski rat«, pravi im »flotu« da je, poslije »burne« borbe na »moru«, u kadi, zapali na njihovu radost, priča im priče »na milje«, obećaje da će im napisati dramu o braći Grasima. i

Ova knjiga članaka i sjećanja još više nam približuje i čini dražim. Marksa-naučnika i borca za komunizam, Marksa — čovjeka druga i prijatelja, upoznavši nas sa svim njegovim ljudskim osobinama, slabostima, ·

Tog velikog mislioca i revolucionara vidimo gdje se sa svojim ćerčicama igra

radostima, tugom, sa ogromnim ra- —

dom koji stoji iza djela kojima se dive, i u kojima sve nove i nove generacije nalaze svoj put — put boraca za novi svijet.

NIKOLA FIRENTINAC: SV, PAVAO”, (1468) NJ (Trogir, katedrala)

— Ali što vi plivate — cmok! — 1|__ tu direktor poljubi vrhove od svoja · tri sastavljena prsta. 1

— Aha, jesi li viđio, — sav bljesne” i oživi ministar — a nema ni nedje lju dana kako sam naučio.

— Vi ste prilično i omršavili, skero "

i nemate stomaka — nastavi direktor. |

Jovanović neuvjerljivo mjeri svoju · pokrupnu figuru, a kad mu direktor

samom čini da već nema stomaka.

još jednom potvrdi to isto, njemu sei” a

— Pa mršavi se, mršavi, ' a Direktor, veoma zadovoljan, plovi natrag u pravcu kuhinje, dok se mi hislaš samodopadljivo ogleda i smje-

Raspričana svastika za trenutak za-

da se iznenada probudila, vrti tamo amo malom vjeveričijom glavom.

| |

| ustavlja jezik, isteže dug vrat i kao |

— A gdje je general, gdje su? l — Valjda su tamo, prijeko — krivi usne debeljušna pomočćnikovica i palcem, preko ramena, pokazuje gdje je, Do prilici, to »prijeko« Moje odvlači, »Buta« i nepopravljivo kvari do juče fine ljude. — E, jesu našli društvo!

Pazi, čak se i rzanje otud čuje! X

— Vrlo važno, — Žžučljivo uspija djevojka i mrmlja ironično, više 74 sebe: y

— Možda je na ljetovanju mođerno :H

udvarati se udarnicama. a i — Pa vjerovatno. A glumice i balerine ostavljene su za zimsku sezonu — zlobno dodaje pomoćnikovica, Ci- \ ljajući bogzna na koga iz njihovoš društva. i Ispod male plaže čuje. še bpljuskanje vođe i nečije snažno varVarsko frktanje. Jedna mokra njuška svijetlih i

velike plaže, rađoznalo izviruje na 0 samljeno društvo, penje se na lerasu i, pljeskajući se po jevtinim gaća” ma, isteže šiju put malog bifea pod balkonom. ~ i i Društvo nelagodno ćuti i pravi S kao da ne vidi uljeza. Najzad ustaje · načelnik i prilazi nepoznatom. |

— Šta vi, druže, tražite?

. \ |) 1

i drskih očiju, doperjala sigumo 5