Књижевне новине

] BROJ 34

| |

(Crtež Z. Džumhura) DUŠAN MATICČC

olim, gospodine,... oprostite... druže profesore!... Ja...

i Iz skamije, skromno kao i Jo-

|} ža Horvat, dižem dva prsta, dosta | zbunjen, priznajem, što sam se neoi} čekivano, u poslednjoj diskusiji, na| _ šao u petom razredu gimnazije, u ko| me se u moje vreme, čini mi se, učila. teorija književnosti, te se, eto, u mojoj glavi epohe vratolomno smenju"ju kao na filmskom platnu, da u pr| ___vom momentu nisam znao kome se

_ upravo obraćam, i učtivo molim da

· me niko ne uzima na zub zbog reči »gospodine« i »profesore«, jer one nisu jronija već pre omaška probuđe-

____nih mi đačkih uspomena i sećanja na

_ Jožinu predrainu knjigu »VII/b«.

Hi — Molim, dakle, druže Horvate |} (neka oni koji smatraju da peti padež ____treba da glasi Horvat, čitajući, progutaju moje beogradsko e), pošto ste | me prozvali, javljam se za reč... | Mogu da ostanem na mestu, u klupi, ne moram da izlazim na. tablu, jer ne

|} želim da ponavljam lekciju, niti da ___dajem komičan odgovor na postavlje-

__________

sve kužnije;

u duše njine pala tama,

A mira? Nije paučina

o da se ije, da se pije!

Što da se bude neveselo

i B Imaš li ti ovdje nešto lađno za | popiti? — dobrodušno pita pridđošlica i zvecka sitnišom po promočenu džepu, misleći od načelnika da je to gostoljubivi domaćin kuće.

— Ovdje je zabranjeno... — Uo____Zbiljeno. počinje načelnik, ali snalaŠljiva njuška, i ne čujući ga, već __Šljapa prema bifeu i veselo dovikuje

kelneru: | | — Deder za burazera jedan špricer, onako pojači,

Ministru odjednom nešto bljesne u ___Njećanju i on brzo izviri/na nepozna____COg posjetioca koji se već vraća, ne-

jubazno uslužen kod bifea.

~— Jest, ovo je. |___Prepoznao je čuvenog udarnika i novatora kome je on, proljetos, lično predao nagrađu i orđen, pa kao da je zatečen u rđavu društvu, pocrvenje i sagnu glavu da ga udarnik ne bi prepoznao,

— Dođavola, šta li će samo čovjek reći, ako li je i mene vidio, l Njegova svastika dotle, u samrtnoj ___dosadi, okreće glavu na stolici-ljulja-

Šci i pita: — Zašto ne premjeste OVamo kod nas onu muziku iz velikog hotela u (odn Meni se ponekad uveče tako gra. i. Ministra obuzima ljutnja. | — Ali, molim te, pa tamo svake večeri dolaze stotine ljudi. Kako ćeš im Oteti muziku i zatvoriti je ovdje u i OVu.., OVU... | / Svastika začuđeno nadiže obrve, · | — Bože moj, pa ovdje su odgoVOrni drugovi, 52 — Odgovorni drugovi. Pa šta onda? __-— jedi se Štef Jovanović, ali se n! svastika ne da, već mu upađa u riječ:

— Jest, baš ste im osigurali odm0o?. Svak ti može upasti ovdje kad god mu se prohtije. A sjećaš li se, kad smo |___Prvi put ovdje bili?

— Pa jest, sjećam se... Bilo je to

j prije dvije godine, za vrijeme baćujj a kursa. *

Svastika se ujeda za jezik i zlovolj-

no se okreće svojoj prijateljici, koja joj šapatom povlađuje: ;

— BAaš nije sve zlo ni u toj baću-

MinBEHRHnRRHNHnWWHRBRNHHHHHRRREHHRHHHRRHRHHHRHHHRNEHNENNHH

=: ” —“——

kvog misterioznog Beograda«,

Re užno je, drugovi, sve Yužnije, sve krvavije, i bolnije,

ljubav negdamja. sišla s uma, aj, carskim idu sad stopama sa Lenjinovog znanog druma;

u svim očima bjes se digo

i svud kovitla zlim talasom daruju, daruju svijet brigom

gudeć o miru krivim glasom!

na bombe sjela, spokoj nije. Drugovi, nek se svije tmina —

Zdravo Septembre, grožđe zrelo, jutarnje magle, svilo neba!

no pitanje o »tipičnom«. Ja ga uostalom, nisam ni pokrenuo, ma da sudeci po vašim citatima, prividmo tako izgleda. Oni koji su povodom toga podigli buru u našoj kritičarskoj čaši Vode, neka je i smire. Ja bih hteo da kažem samo neke stvari... i zato prelazim na stvar.

Elem, onaj malerozni pasus o Beogradu u mom pismenom zađatfku »Neka književna pitanja povođom »Operacije« Mire Pucove i »Livnice« Oto Bihalji-Merina«, koji ne mislim ovde da navodim — čitaoci »Književnih noVina« imali su ga već tri puta pred očima, i sigurno ga već znaju naizust — nije bio nikakva definicija »nekakako je to pogrešno zaključio Milan Bogdanović (definicije se ne daju, koliko ja znam, u odrečnim rečenicama), niti je pretpostavljao neku »tipičnu« pretstavu o Beogradu. Ta kaskada odrečnih rečenica, koja se možda prilično otsečno, vehemenino, kako bi možda rekao Milan Bogdanović, sručila na glavu »Livnice«, bila je jednostavno reakcija na ono što se komadom želelo, a što piscu nije, po mom mišljenju, pošlo za rukom da prikaže: jedan fragment iz života savremenog Beograda, I to nije bio samo moj utisak, ako se ne varam, i ja nisam olako slomio štap nad »Livnicom«, uveravam vas. Prema tome, ja nisam ništa »tražio«, kako piše Milan Bogdanović, najmanje „»nekakav misteriozni tipični Beograđ«: naprotiv, samo sam odbio da primim predloženu mu »fipičnu« sliku Beograda za autentičnu, naravno pesnički autentičnu, sa ·'svim slobodama koju poezija podrazumeva, kao što bih odbio da primim za svilu materiju koja to ne bi bila, već, recimo, cic ili običan štof. Ja nisam »tražio« ništa »apsurdno«, već samo ono što ljudi od iskona traže od poezije i umetnosti, pošto, piše stari Aristotel, svojim dustabanskim rečenicama bez

pogovora, u svojoj »Poetici« »zatoljudi

i posmatraju slike s uživanjem, jer pri posmatranju slika dobivaju neko saznanje i domišljaju se što svaka slika pretstavlja, na primer: ovo je onaj«. Ja sam samo jedno rekao da, posma-– trajući »Livnicu«, ni jednom nisam u sebi rekao: »Ovo je onaj«.

Što se pak tiče »misterioznog tipičnog Beograđa«, o tome bi se dala napisati čitava knjiga, a'ne nekoliko reči u ovoj izjavi. To je svakako jedno od gorućih pitanja čitave naše književnosti. Ja bih na kraju želeo da učinim samo nekoliko napomena. Možda bi time pilatsko pitanje „Jože Horvata: »u čemu je dakle istina i kome je vjerovati?« pošlo putem koji bi nas mogao dovesti nekom odgovoru, ili bar dati elemente za jedan od-

kad nam Života tolko treba!

—— OL O kae | SO RR Zi OS MN a

'škinoj liniji. Valjda mi je bolje ovo: danas te na konferenciji svaka baba može izribati zbog ministarskog magacina, — Pa da, socijalistička đemokratija — ironično zvoca studentkinja. Dođeš u autu na fakultet i već svi pucaju od zavisti: najbolje je, veli, danas biti ministrova svastika.

— Eto ti, vidiš,

Iznad betonske ivice plaže pomalja se iz vode nečije podrugljivo šeretsko lice. Priđošlica viče za jednu niansu i suviše glasno, Ia uobičajenog

8 op tona Ove terase: | Dr ovamo de, ministre, da te brat vidi kako plivaš, ra

ar skače na noge, obrađovan 0 arbtda nekim imati prilike đa

NA PALRRRUNE 21. EB Vaj Ya, 120 a

Kad nam života tolko treba | i smjeha, i daha, i dragih dana, ljubavi treba kao hljeba

i sunca blagog vrh poljana.

Smjelo, drugovi, sve smjelije, i pravednije, i prkosnije, sve britkije:

jarka je, jarka naša zublja, do neba stiže — sunce Tiče! Zublja je ova od laži đublja i djela sramnih, klevetniče!

'U duše naše kaplje zora

i snaga zrije, snaga briždi. Zaludu mora odozgora

i vjetar pusti što zazviždi. Igraće sunce vrh poljana lenjinska miso kad nadbije, i biće smijeha, dragih dana, i radosnije, eh, milije!...

Drugovi moji, sve smjelije!,..

govor. Sam Milan Bogdanović koji je kategorički odbacio moje jednostavne zamerke, iskrivljujući i nehotice njihov smisao, malo dalje, u istom pasusu, govori o »izvesnoj atmosferi Beograda« itd. Ta »atmosfera« nije svakako za njega nekakva pa-slika ili epifenomen, već stvarna i dejstvujuća snaga koja daje gradu izvestan određen, baš taj i taj lik a nikako neki drugi, kako bi rekao Hegel, Svaki dobronamerni čitalac mogao je da razume, da, ako je iza mojih odrečnih rečenica, bilo neke aluzije, to je mogla biti samo aluzija na tu izuzetnu i specifičnu atmosferu i fizionomiju našega građa a ne na njegovu »tipičnost«. ' y

O »tipičnom« se može govoriti tek u prisustvu slika koje poezija i umet= nost daju o njemu. Pitanje se onda postavlja u koliko su te slike više ili manje istinite, odnosno, »tipične«. A to nije nekakvo apriorno feoretsko pitanje već pitanje istorije naše poezije i naše umetnosti.

Ja se još u jednoj stvari ne bih složio s Milanom Bogdanovićem. Po njemu nekako ispada da živa dinamičnost smeta Beograđu da ima svoj lik, i da čak ometa i našu Kknjiževnost da nađe njegov tipičan izraz. Iz jednog sličnog Pariza, koji se isto tako naglo menjao i u kome je treperila svaka čestica posle revolucije (Bodler je o tom Parizu pevao otprilike: »Grad se brže menja od srca čoveka«) Balzak je izvukao svoj Pariz i svoje tipove, za koje i najkompetentniji svedoci tvrde da su sam Pariz i njegovi najautentičniji tipovi, U tome je upravo i sav smisao i stvara– lačka snaga umetnosti da iz ovog što je u stvarnosti tek naznačeno, tek zrno, prolazno kao sama prolaznost života, u letu đokuči bitno i ukleše u »večni mramor« umetničkog i pesničkog izraza...

Ali.. »Ali devojci sreću kvari«, pa tako je i sa našim »tipičnim«. Čiča Gorio, na primer, onakav kakvog nam je naslikao Balzak, nije možda tako tipičan nikad ni postojao u stvarnosti. A, međutim, ne čini li vam se da ste ga sreli u životu? Sreli; ali sre– li, blagodareći upravo Balzakovoj Aladinovoj lampi. Ovde kao i svuda pitanje istine nije jedno čisto teorisko pitanje već pitanje prakse, u našem slučaju, pesničke prakse. Šta je tipično za naše vreme, ostaje da nam to otkriju, odnosno stvore pesnici i umetnici. Mi ćemo posle, kao što nam je već skrenuo pažnju Aristotel, domišljati se šta svaka slika pretstavlja, i reći: ovo je onaj, i onaj, itd.

Stvaralaštvo je to, ili je onda mlaćenje prazne slame!

Dušan KOSTIC

07 8

pokaže svoju vještinu. Svastika upitno gleda pomoćnikovicu.

— Koji je sad ovo?

— A šta ga znam, jednom smo se negdje upoznali. To.ti je neki umjetnik: vajar ili književnik, ne sjećam se... Šta je onaj? — obraća se Domoćnikovica mužu.

— Eh, šta je, Mlati honorare, eto ti šta je! — jednim višim i mrzovoj]jnim prezirom reže ga pomoćnik.

— A kako ga cijene naši drugovi? — interesuje se svastika i još uvjjel. ne skida pogleda s gosta. A taj pogled, ispitivački i neodređen, sve kao da govori: .

— Pričekajte časak dok vidim ko ste, možda ću vam se i nasmiješiti.

Štef bućnu u vodu i već maše ukama. Njegov prijatelj se kezi. iS Loše, brate, plivaš — penzioner-

Ministar se mršti pomalo uvrijeđen, — Uvijek si bio zakeralo. Drugi mi aš vele da dobro plivam.

— Lažu, bogami, ništa im ne vjeruj. | uđdebljao si se, brate, previše, ne malja ti to.

— BEto ti ga sad, — čuđi se ministar, ali je lice njegovog druga tako otvoreno i vedro da se i sam mora nasmijati.

Plivaju tako neko vrijeme sve uz obalu, dok ministar najzad iskreno ne počne da se žali:

— Dodijalo mi, druškane, u OVOJ gore usiđeličkoj sredini. Nema druge nego da svaki dan idem «na opštu plažu, tamo kod vas, ili da se preselim u neko sindikalno „odmaralište.

— A ne bojiš se, možda, za svoj autoritet? — lukavo i šeretski ispipava ga umjetnik.

Stef nailazi na plićak, ispravlja

se i, s gestom čovjeka koji od sebe.

NHHRHHHHHRRHHABHHMHM uu o VAGOOVĆARRRANAARUVANAKURANANERINUANGAGANNAUANAOAA

| | - i KRIŽEVNEINOVINE OI LV IND OMMMDN \loventi a današnjoj jaqoslovenshoj> . kulimrnoj rajedmici

doaprilskoj, advokatskoj, ban-" | kokratskoj i zelenaškoj Jugo-

slaviji Slovence nisu smatrali narodom, već plemenom, slovenački jezik nije smatran jezikom, već dijalektom koji treba »jugoslovenizirati«; slovenačka kultura nije smatrana samoniklom tvorevinom, već nekakvim bastardom preuzetim iz austronemačke prošlosti, dakle »švapskom«. Razumljivo je da su se ovakva tvrđenja izvesnog dela »dalekovidnih« slovenačkih građanskih političara koja su, takoreći, pretstavljala stožer njihove političke muđrosti i koja su prijala hegemonističkim ciljevima beogradske vladajuće politike, oštro protivila dubokoj 1! zreloj svesti najboljeg dela slovenačkog naroda. Tu svest budili su mu tokom stoleća njegovi najbolji sinovi, počevši od Trubara, Vodnika i Prešerna, do Levstika * Cankara. Oni su postavljali temelje slovenačke kulture i civilizacije koja je stremila evropskom nivou. Ali je u prilog gornje »doktrine« bilo potrebno da se punih dvadeset godina slovenačka kultura kastrira, da se slovenački univerzitet polako, ali sigurno, sužuje i demontira, da se budžetske pozicije za slovenačke kulturne i druge potrebe smanjuju ili čak i sasvim brišu! Išlo se čak dotle da se iz slovenačkih srednjoškolskih čitanki vade čitave stranice sa tekstovima Ivana Cankara, Franca Prešerna i drugih, jer su ovim, klasno i nacionalno ograničenim političarima izgledale opasne za njihovu imaginarnu, veštački iskonstruisanu jugoslovensku integralnost. Da bi se državni budžet rasteretio, bilo je potrebno ostaviti slovenački univerzitet da materijalno propada i umire; Akademija znanosti i umetnosti u Ljubljani stavljena je, takoreći, ex lex; slovenačko Narodno pozorište stalno je brodilo između Scile i Haribde materijalne neuravnoteženošti; privatnom inicijativom i privatnom materijalnom potporom osnovana Moderna galerija u Ljubljani, verovatno, ni do danas ne bi bila dovršena da su ostale pređašnje prilike. Zbog svoje opozicije takvoj »politici«, slovenački kulturni radnik bio je osuđen na društveno pođređenu ulogu;. usled insolventnosti onih slojeva za koje je kultura bila živi posed i unutrašnja potreba, a ne kakav dekor i spoljašnja fraza, slovenački književnik je živeo u večitoj materijalnoj zavisnosti, prehranjujući se, većinom, prevođenjem ili pak, u mnogobrojnim slučajevima, prodavajući nasitno svoje književne produkte. I sve to prvenstveno zbog toga što je za svoj narod zahtevao ono što mu opravđano pripada.

Ma da je zvanična politika slovenačkog kulturnog radnika proglasila »gseparatistom« i »protivdržavnim elemenftom«, on. ipak nije nikada gubio veru u nužnost i neizbežnost političke, ekonomske i kulturne zajednice. jugoslovenskih naroda. Naprotiv. Uprkos najjačih centrifugalnih sila u doaprilskoj jugoslovenskoj „državnoj ftvorevini, mi smo Slovenci živo pratili kulturni život Srba i Hrvata, prikazivali drame (Nušić, Krleža i drugi), objavljivali prevode značajnijih dela (»Nečista krv«, »Pokošeno polje«) u svesti da je to praćenje i primanje plodno i organski potrebno za razvoj same slovenačke kulture, i u svesti đa je iskrena kulturna saradnja najosetljivije merilo za čvrstinu i stabilnost svih drugih državnih, političkih i ekonomskih veza raznih naroda jedne države. Istina, slovenački čovek je jako osetljiv u pitanju kulturnih potreba svoga naroda; on oseća da mu onaj koji uskraćuje osnovna kulturna prava i potrebe njegovom narođu ne može biti iskreni prijatelj, a kamoli brat.

Ali je prošli rat — koji je svojom okupacijom nasilnički pokidao, uništio i, kako je mislio okupator, za večna vremena sahranio sve veze iz-~

konačno. otresa još neodomaćena u-" vjerenja o svojoj višoj vrijednosti, srđito se udara u grudi:

— E, vala, nikad nisam zazirao odB otvorene narodne kritike, pa neću nih sad! Eto, nek mi ljudi gledaju oči u oči, onako izbliza, s korak razmaka.”

Dok se njih dvojica gube u bučnoj” gužvi velike plaže, tamo na maloj te-P rasi vile pomoćnik s blagonaklonini" izrazom na licu sluša. neko objašnje-" nje direktora hotela, koji mu se sad” obraća kao momentalno najstarijem n na čitavoj terasi: BB

— Znate, svi su se. razišli, a vi ste n sad ovdje najstariji, pa kako vi natedijte... , -

— Dobro, dobro, u redu.

Najstariji! Pomoćnik se ogleda po skoro pustoj terasi, dublje se zayali us pletenu fotelju i utonu u krupne.sanje. Najprije mašta kako mu je umtrla žena, a on se oženio s ministrovom svastikom, zatim je i sam postao ministar, pa prefsjednik vlade, pa...

U slične maštarije, izgleda, zapalim su, svaki za se, i ona dvojica pored m njega, samo s tom sitnom razlikom u što je u njihovim sanjama pomoćnih u ođavna propao i otišao negdje u privređu, a oni se, preko njegovog mjesta, kao prve stepenice, penju dalje.

Pomalo sanja i ljepuškasta svastika, samo, kao za pakost, nikako ne može da se skrasj i odluči ko će joj biti muž. Izbor je tako veliki i primamljiv, a ona, nažalost, samo jedna jedina, i

A dotle velika plaža neobuzđano buči, kliče, pjeva i remeteći njihove grandomanske planove, burno isražava zadovoljstva i želje svakom pristupačne. ua Li Lj BJO IFA IMNA _ Z1'MZEM' 7.

- JES, „ta „Lay |"

\ 3. ž

Fran Albreht

među jugoslovenskih naroda, a njihovu državnu tvorevinu, kao i same narode, osudio na smrt — samo produbio i ojačao veru u jugoslovensku zajednicu tako da im je ona, pravo reći, postala aksiom. Danas već nikoi ne sumnja u prirodnu nužnost i neophodnost te zajednice kojoj je, u doba izgradnje novog života, pojmljivo, potrebno štošta žrtvovati, ali uz pravo da se od nje štošta· zahteva i do-

- bije.

Zbog toga se stari gresi i pogreške iz prošlosti ne smeju, niti mogu, po-

. noviti otkada narod ima vlast u sVO-

jim rukama. Radni narod ne zna za hegemonističke i „eksploatatorske tendencije koje bi brojno manjim slabijim narodima uskraćivale razumna prava, kao što ne poznaje ni iskorišćavanje čoveka čovekom. Kao što narod, zajednica radnih ljudi, čim se oslobodi domaćih i stranih eksploatatora, uništava klasne suprotnosti u okviru svoje vlastite zajednice, tako i u državi sa više naroda, na razu-– man i promišljen način izgrađuje slogu tih naroda na Osnovu ravnopravnosti i prema isključivom diktatu razuma i zdrave pameti, pa bilo da se taj diktat zove socijalizam, komunizam ili pak diktatura proletarijata. Zato je razumno i pravedno da ekonomsko i kulturno jači narod pomaže slabijem, razvijeniji nerazvijenijem narodu. Ne bi, pak, bilo razumno da se od jednog naroda birokratski zahteva pomoć drugom narodu na takav način da se snižava nivo njegovih najosnovnijih životnih, ekonomskih ili kulturnih potreba. Bilo bi sa= svim nerazumno da broj formulara i obrazaca — često puta malo korisnih — narasta na račun kulturnih potreba. To bi samo svedočilo o porastu

. birokratizma, zla protiv koga se svi

tako oštro borimo.

Oslobođeni, zreli narod ne predaje se primitivnom romantizmu, ni u životu, ni u politici. Ta, on je hiljadu godina hodao kroz najgrublju školu u borbi za svoj opstanak, dakle u' borbi sa najrealnijim silama. Zato on i računa samo sa stvarnim činjenicama. Njega ne zađovoljavaju obećanja koja se odnose na neku daleku, nesigurnu i možda utopističku budućnost, kao što ga ne zadovoljavaju ni obećanja i ubeđivanje u neki život posle smrti, u sreću i blaženstvo u koje ne veru= je. Potrebno je stvoriti narodu što ugodnije uslove i približiti mu što jače i realnije krajnji cilj.

Na kulturnom polju ostvareno je dosta tih uslova.

Slovenački čovek zna da u socijalističkoj državi nisu mogući hegemonizam j iskorišćavanje jednog narođa od strane drugog. Zato on vidi da. je njegov: nacionalni opstanak“ osiguranm. Isto tako on uviđa da u narodnoj državi ne treba u svakoj prilici i neprilici, isticati ono što je, možda, jedan narod po tradiciji, prošlosti, civilizaciji i kulturi odvajalo od drugog naroda u državi, već da treba isticati ono što te narode združuje, i svim silama raditi na tome da se postojeće razlike izglade i da se zaostali krajevi što pre podignu na nivo napred= nijih krajeva i naroda u državi. Zato slovenački kulturni radnik shvata da mora poći u Makedoniju, ako je tamo potrebna pomoć; da mora u Sarajevo, ako tamo još nemaju nekog stručnjaka. I najzad, on zna da je, kao sin skoro najmalobrojnijeg naroda u Evropi, sudbonosno životno povezan sa zajednicom u kojoj živi i čiji je novi savez potvrđio svojim brojnim žrtvama i svojom krvlju, đa je sudbina celine istovremeno i njegova vlastita.

Slovenački čovek jasno vidi činjenice oko sebe u novoj državi, On jasno vidi da je danas njegov narod i državnopravno punovredan, đa je priznat i ravnopravan narod, a ne neko pleme bez roda i prirepak kakvog privilegisanog naroda; da je slovenački jezik — jezik Trubara, Prešerna, Cankara i Župančiča — sa svim svojim jezičkim osobenostima, koje ga inače odvajaju od drugih bratskih jezika jugoslovenske federacije, punopravno priznat i da su mu date najšire mogućnosti za razvoj i razmah; on vidi kakvu je svečanu sankciju dobila njegova Akademija znanosti i umetnosti; vidi Mođernu galeriju. koja je skoro preko noći izrasla pored Narodne galerije i da se obema otvaraju široke perspektive; vidi bujni porast visokog i stručnog školstva u Sloveniji, školstva koje se razgranalo i raširilo do neslućenih granica čim su iz malih podrumskih radionica izrasli moderni laboratorijumi, dok iz dve nekadašnje, za nuždu univerzitetske zgrade raste čitav luniverzitetski kvart; i, najzad, vidi da 'je slovenačko pozorište konačno našlo put za koji smo se u prošlosti kroz čitave decenije tako bezuspešno borili: da je zaista postalo narodno pozorište, već sada sa mnogim atributima Vigoke umetnosti

Međusobno upoznavanje i intimnije zbližavanje narođa Jugoslavije postavljeno je na čvrste i stvarne, 50– lidne i srdačne temelje. Mi Slovenci sa zadovoljstvom primećujemo da i slovenačka knjiga postaje polako op-

. šta svojina svih jugoslovenskih naro-

da. Izdavačka preduzeća, u Beogradu

i Zagrebu kao i ona u Bosni i Hercegovini, počela su sistematski izdavati

revode knjiga slovenačkih pisaca. 060 TUO u Sloveniji ta sistematičnost još ne postoji — vna za-

ložba u. Ljubljani je počela izdavati ·

eriju prevoda pod naslovom »JugoHou pisci« — uzrok wap ia

žda, u tome što prosečni

nački čitalac može čitati srpske

{ hrvatske knjige, naročito prooriginalu, iako pri tom,

Vebbvat iože prodreti u intim

, može MI Mip:Jbbole i suptilnosti dotičnih 'dela. Inače je potrebno o tom pitanju detaljnije govoriti, kao i o mnogim drugim pitanjima ojih se dodđirujemo u

FN ATA 29 MV, pak IF — HV? 6 MMA M 1 Aby pu UA he fi FOAM) Ž 2.6, aas ru; SNA My Lj O A 1

e. PO Oba ovom članku. Svakako su već sva slo venačka izdavačka pređuzeća– učinila } prve korake u pravcu prevođenja dela jugoslovenskih književnika, Da ovde pomenemo samo slovenački pre vod makedonske lirike koja je kod Slovenaca naišla na veoma topao i srdačan prijem. Bilo bi potrebno da srp ski i hrvatski drugovi što pre sastave antologiju svoje poezije za Slovence, eš Prevodioći bi se već našli. Inače sam čvrsto uveren da će uskoro Slovenci dobiti na svome jeziku sva važnija dela srpskih, hrvatskih i makedon- skih književnika i isto ih onako za- a voleti | poštovati kao što cene i vole svoje domaće književnike. Tek će time biti stvorena ona topla i iskrena atmosfera međusobne komunikacije o kojoj, ćemo malo niže govoriti. 7

Slovenački Književnik, naučnik i umetnik nije više deklasirani elemenat, društvena parija. Njegov je po ložaj pravno osiguran, njegovo ma=- Pterijalno stanje se neuporedivo po- diglo, njegov društveni položaj je na” ugledu mnogo dobio, Njegova reč i njegovo stvaralaštvo se cene isto O- gy nako kao i izjave koga bilo političe kog faktora, odgovornog svome narodu, Jer, slovenački kulturni radnik potpuno je svestan da za svoj rad odgovara jedino našem narodu, ako želi stvarno da bude, njegovo glasilo i stva ralac. — Ukoliko njegova reč zasada još nije onako prodorna, onako kritički stvaralačka, onako otvoreno izrazita i iskrena, a njegov zamah nije još onako širok i smeo kako bi to zahtevao izraz nedavne herojske prošlosti, nadčovečanskih podviga u sadašnjosti, nejasnih prelaza iz prošlosti u novu stvarnost, izraz revolucionarnog porasta novog čoveka; ukoliko njegova pronalazačka postignuća još ne odgovaraju i ne dostižu u punoj meri sve novije i sve veće dnevne potrebe materijalnog i duhovnog života — to je u velikoj meri krivda i posledica nedavne prošlosti, revo]ucionarnog vrenja i brojnih neprečišćenih pojmova, neraščišćenih odnosa između nove države i spoljašnjeg sveta, između individue i kolektiva, između slobode i diktata, i teskobe, uskosti i unutrašnje povezanosti pojedinca stvaraoca koje iz toga proizilaze. Sad kad je mnogo tih veza otpalo, jasno je da je prvi uslov svakog istinskog i značajnog, poštenog i iskrenog stvaralačkog rada ostvarenje što šire i što slobodnije indiviđualne atmosfere. Zatim je prvi preduslov intenzivnijeg, plodnijeg i bogatijeg stvaralaštva stalna međusobna komunikacija stvaralačkih duhova u državi i u svetu. Stalna međusobna komunikacija oplođava i obogaćuje pojedinca, prisiljava ga da kritički razmišlja i daje mu potstreka za novi, specifični, nje= govom narodu svojstveni i potrebni

· rad. Istinski stvaralački duh neće ne-

kritički podleći stranim uticajima i postignućima, već ih stvaralački premesiti i preraditi u retorti vlastitih saznanja i postignuća i aplicirati na specifične potrebe masa svoga naroda. Zbog toga je potrebno pružiti najširu mogućnost dobavljanja jnostrane naučne i umetničke literature, i kulturnom radniku pružiti bar toliko mogućnosti opštenja i ličnog kontakta sa inostranim kulturnim radnicima, koliko je to opštenje i taj kontakt kod nas omogućen, recimo, sportu. Bez obzira na svu važnost i značaj fiskulturnog rada i isticanja njegovih vidnih uspeha pred stranim svetom, kao dokaza fizičkog zdravlja i telesne sposobnosti nove države, ipak bi se ·baš kulturni radnik morao smatrati za najzrelijeg, svome narodu najpredanijeg najdalekovidnijeg člana narodnog kolektiva! Zato je potrebno u mnogo većoj meri, nego što je to bilo dosada, omogućiti našim „kultumim preistavnicima da živom rečju i vlastitom ličnom kulturom i nastupanjem stalno pobijaju opšte rašireno mišljenje o kulturnoj zaostalosti i varvar– stvu ove balkanske zemlje...

Danas se nalazimo usred borbe za” novi život. Pred nama je još neprokrčen i rizičan put, Našem radnom čoveku ne nedostaje hrabrosti i istraj- u nosti, požrtvovanja i samoođricanja. Sve ove osobine je on obilato razvjo i stvarno pokazao u goslobodilačkoj i borbi, Te će se osobine još stupnjevati kod njega bude li viđeo cilji metu pred sobom. U ratu je taj cilj bio jasan i opipljiv, slobođa, isterivanje okupatora, stvaranje novog života! Pa i danas, u posleratno doba, u doba — w; izgrađivanja novog života, taj je cilj · jasan, ma da ne tako opipljiv: izgrađivanje socijalizma! Ali, izgrađivanje socijalizma u njegovom višem, puni jem obliku pretstavlja vrlo širok pojam koji se u tegobama svakidašnjeg života, u stalnim naporima i u osku- . dici može širokim masama katkad zamračiti 1 nestati ispred očiju. A ko bi te više ciljeve mogao jasnije videti pred sobom od umnog radnika, Šo ii '/ veka misli i kritičkog rasuđivanja?,. I u borbi se neizbežno prave pogre- ške, Te pogreške mogu biti strateške AM i taktičke prirode, kao što mogu biti „pod i psihološke prirode. I kao što bi gmilanje strateških pogrešaka neizbee žno dovelo do poraza, takoi gomilanje psiholoških pogrešaka vođi duševnoj zamrlosti i stagnaciji. iy

Dužnost je KOJIEO NOIK SA an aje vaju na pogreške! Jer pogr enesme li mo niti možemo dopustiti! Socijalistička domovina ne sme postati nekakva

nska fasada i kulisa iza koje bi se prostirala neobrađena pustinja, Ona mora postati svetla, sunčana i zračna zgrada u kojoj slobodno vrvi i vri bujni život, ne onaj uniformisani, već šaren i mnogolik, neprestano vedro takmičenje i slobodno stvara nje. Jer, ako se još i danas borimo sa osnovnim potrebama materijalnog i kulturnog života, naš će rad uspeino prebroditi sve teškoće i potrebe samo onda kad taj rađ bude poticao iz jednog životnog vrela: iz živog iz vora rađosne i vedre unUtrašnje „razigranosti, sa jasno ocrtanim konačnim y ciljem pred sobom.

„fade