Књижевне новине

| STRANA 3

OON,

e i, i

Trideti četiri Šekspirova komada \/ u njegovom .rodnom meštu i Stratfordđdu i tri u Londonu, priSustvovati usto probama na kojima se | ___spremaju dalja dva — videti dakle, e ako se ne broje probe, sedam ”oma___da, od 37, koliko ih je svega napisao __— to zacelo nije mnogo, ali ipak toli__ ko da čovek može stvoriti približnu | sHku o današnjem prikazivanju Šeks| ira u njegovoj domovini. A to je rakako interesantno· Jer gde da tražimo uzorno prikazanog Gogolja, O_ Sstrovskog ili Čehova ako ne u Rusiji, gde Steriju, Nušića ili Krležu ako ne _ kod nas, gde Šekspira ako ne u En| gleskoj? Gde može biti veća i življa ___Šokspirovska trađicija nego u zemlji u kojoj je Šekspir živeo i stvarao, ne___Eo u narodu kojemu je i sam pripadao? | __Ubicaja te tradicije ima zacelo u opremi pretstava, Ona je tehnički · jednostavna, mnogo jednostavnija ne|__Eo na Kontinentu, bez „neprestanog menjanja „dekora. Time je mnogo bliža prvobitnom Šekspirovom načinu insceniranja, osobito na letnjoj pozornici u londonskom „Ridžents Parku, gde dekora takoreći i nema, kao što ga nije, takoreći, bilo ni kod Šekspira, Pozorište u Ridžents Parku, pod upravom Roberta „Atkinsa, nekađašnjeg prvaka i ređitelja čuvenog Old Vik „'Teatra, daje isključivo Šekspira, 8ša skromnim sredstvima, ali zato sa minimalnom cpasnošću da zastrani, na način koji je možđa najverniji autoru, najšekspirovskiji, U ovoj sezoni đalo je Zimsku bajku i Mletačkog trgovca, a sada sprema Ukroćenu goropad, Pretstave u Ridžents Parku dokaz su da se ŠekapiP? i đanas može davati nod otvorenim Yisbom i da skromnost, gotovo otsustvo dekora, omogućuje i vi uživljavanje u tekst i zbivanje Sao raskošna oprema koja aodvlači pažhju od glumca i njegove igre, i za Šekspira karakteristično i važno neprekidno nizanje scena.

Tako u Zimskoj bajci, gde &e sav đekor sastoji od tri mala stuba, pastiri u Bohemiji, za gozbu koju priređuju, sami unose dva stola, stolice i klupe· Njih oni opet odnose kad je gozba završena — i mi 8mo ponovo u Siolliji, u palati Kraljevoj. A kad je baš neophodno da &e nešto pripremi iza zavese, kao u pošlednjoj sceni »štatua« Kraljice koja će posle »oživeti«, onda dve sluge Kraljeve naprosto prikače zavesu između dva zadnja stuba — i pretstava {teče dalje.

Tako jednostavno to nije više u Umetničkom pozorištu (Arts Theatre) gae daju Magbeta sa zamračenjem. između scena, pa i sa spuštanjem za-

· vese, Ali ni tu nema znatnih promena u dekoru ni velikih pauza, i #scene su između sebe povezane zvučnim efektima, fanfarama i sličmim, te je kontinuitet zbivanja i ovde i prilič-

"moj meri sačuvan.

Ali još više nego po opremi razlikuju se engleski prikazi Šekspira od naših po načinu glume. On je, pre svega, recitatorski, ili kako oni to sami kažu: rhetorical, deklamatorski. To se vidi, na primer, po njihovom obračanju publici u monolozima: Tako svoje monologe govori Magbet, po starom, ali raširenom shvatanju da u monologu lik saopštava svoje misli kome drugom nego publici? Isto tako u Zimskoj bajci mlađi pastir čita

| Spisak robe koju treba da kupi okrećući gledaocima ispisanu stranu toga

_ spiska i njih on pita: »Pirinač! Šta li će toj mojoj sestri pirinač?« Ne poričem „mogućnost da je i Šekspirov klaun tako pitao publiku šta li ona misli o tome da njegova sestra poručule pirinač, ni verovatnoću da mu je publika na to njegovo pitanje i odgovarala, Ali to još nije opravđanje da se monolozi i danas tako govore. Ako je i to tradicija, onda ta tradicija Vvi-

” še umrtvljuje Šekspira nego što do-

osi njegovom oživljavanju.

Recitatorsko je i jasno i glasmo izgovaranje teksta, glasno i u sceni u

kojoj Ledi Magbet svoga muža nago-

. vara da ubije Kralja, i u sceni u kojoj sam Magbet naređuje da se muč-

| ki ubije Banko, Recitatorsko je svođemje silnih emocija na nagoveštaj, na meru koja neće ni najmanje ometati

| puno zvučanje brižljivo izvajane me___lodije stihova. * Kao pri recitovanju, glumac uvek __ održava izvestan objektivni odnos ____rema liku· Kako u onom što še liku ___ dešava i što on čini glumčeva ličnost _ nije naročito angažovana, to i kreacije istaknutih majstora scene gube obe___Ježje punog života, Šajlok Roberta | Atkinsa ima dostojanstva i snage: pošle presude koja je nad njim izreČema on odlazi poražen, ali ne slom___Jien, ne jadan i bedan, već impozan_ Tan iu porazu. Pa ipak, tom Šajloku | međostaje duboka mržnja, neutoljiva | mržnja prema hrišćanima kojima je dopušteno da mu konkurišu i da ga „Pnižavaju, koji sebi dopuštaju da ga | pljuju i udaraju nogom; nedostaje mu žeđ za osvetom, žeđ od koje bi toli_ ko goreo đa bi njegovo traženje funte

i * ·

____mesa bilo istinski doživljaj, a ne sa___mo reč i gest, To da mu je kći poboe-

_ gla sa hrišćaninom i odnela i njego__Vo blago, to Atkinsonovom Šajloku ___nije izišlo na drugo uvo, to je ostalo "u njegovoj glavi — ali njegova srca se tb nije kosnulo. ___O tome šta je hteo Šekspir svojim delom i šta on kao reditelj hoće svojom pretstavom „Atkins ne govori | glumcima: kao nekada naš Isajlović, · on smatra da današnji glumci isuviše iupanialo, da su isuviše inteligentni, da suviše čitaju, No zato nebrojeno pu-

aby

ponavlja mesto gde paž, prerušen lepu &uprugu pijanca Slaja, uveraći ga da je bio 15 godina u bunipomoću češnja luka nateruje sebi ma oči, To će mesto zacelo iza-

prerušenog u ludaka koji prosi.

YOU NLA Na IPA VIA

eočekivano zatiče Glosterovog.

IHIHRIHIIFIIHITIRRRIRIRIIRIJIPIRII III III ITIIIII II IIIIIIINII II III ITITITITIFIIIIIIIRIT IIIITHIITTII 1TI IT IHIIIHRIRITII

» hvat i po! Jadni Tomil«,

PMC UBP

| _Pribazivanje njegovih dela

Hugo Klan”

govori Glosterov sin u kolibi, a Budala, prestrašena, istrči sa krikom. „ilgud nije zadovoljan, »Poor Tom« fimdni Tom) treba da zvuči drukčije. Gilgud pokazuje kako; da »poor« bude za oktavu više od »Tom«. Svojim melodioznim glasom pokazuje kakav treba da bude Budalin krik, njegovu v sinu, jačinu, trajanje. Zatim igra ulogu Glosterovog sina kako pognut izlazi iz kolibe, kako se ispravlja i kako, građeći se lud, pruža ruke i tera od sebe Budalu: »Beži!« Sve je to važno; a idđejno tumačenje, koncepciju — nju su, po kazivanju izvođača, reditelji preuzeli iz knjige GrenvilBarkera: Posledica je takvog načina rađa da je neosporno uživanje gledati engle-

ske prikaze Šekspira i slušati kako ·

engleski glumci, uz lepe gestove, lepo govore svoj tekst; ali je ponekad veoma sporno šta time kazuju. Atkins kao drumski razbojnik Autolik (u gimskoj bajci, pisanoj pre 1610 godine) u jednom trenutku stavlja na glavu šešir i zauzima pozu Napoleona (rođenog 17609 «·godine), Publika se smeje, aplaudira, i svi su zadovoljni; za sadržajnu i idejnu opravdanost ovog zabavnog anahronizma ne pita ni ona ni izvođač,

Ne tvrdim da engleski reditelji pri4aju važnost samo formalnoj, a ne ı idejno-sadržajnoj „strani pretstave.

Verovatno su Gilgud i Kvejl mišljenja da je Grenvil-Barker kompetentniji za iđejno tumačenje dela koje spremaju; ali oni zacelo ne &matraju

IN O -- BP rdr, NOO MOK ea ada AJ! PŠ 0D „ap-O TN

| IZ PRI. 3 - V

a C, ZM ž

ala)

#07

u Londonu ~

presudnu? Mnogi tvrđe da Šekspira baš tako treba igrati: uzdržanoi pretstavljački. Zar nije on sam tražio, u svojim uputstvima glumcima u Ha-

mleliu, da glumci svoj tekst govore

tako da »gotovo klizi sa jezika«, da ne »testerišu vazduh rukama«,- da ne iju strast u dronjke«, da ne »na-– dirođuju Iroda«! ya AL ALaš Skorašnja restauracija Šekspira u Engleskoj vezana je za radničku publiku, za ustanovu zvanu O1d Vik. Filantropski upravljači te ustanove hte>li su siromašnom stanovništvu južnih kvartova londonskih pružiti zdraviju i mora}niju zabavu nego što su krčme i prostibutke, pa su, pošto su bez naročitog uspeha počeli sa kafom i predavanjima, upravo kad je počeo Prvi

svetski rat našli da te proste ljude za”

čudo privlači. pozorište :u kojemu se : prikazuje Šekspir, Međutim, pozorišni ljudi u Engleskoj uveravaju da današnje engleske radnike interesuje sport, bioskop, mjuzik-hol, ali ne drama i ne Šekspir. Činjenica je da su engleski radnici. retki gosti u Stratfondu, a bele vrane u vestendskim pozorištima Londona, | A građanska publika? Ona voli »thriller«-e, kako u literaturi tako i u pozorištu, nešto što će je zagolicati i uzbuditi, ali ne uzbuniti, ne trajnije uznemiriti, potresti i zaneti- Njoj nije potrebna istinitost, ni u detektivskim romanima ni u atrakcižama na sceni. Naprotiv. Njoj je potrebna umetnost

milozvučna i lepolika, uzbudljiva · i

zanimljiva, umetnost koja meće .ponirati suviše đuboko, niti postavljati tugaljiva pitanja ni buditi sumnjive uspavane sile. Današnje englesko pozo-

Antoni Kveji, sađašnji direktor pozorišta

u Stratforđu, kao marokanski princ u

»Mletačkom trgovcu, u pozorištu OId Vik, 1932 godine.

iđejnost za osnovu iz koje proizilazi i kojom treba da je prožet svaki detalj, svaka komponenta pretstave; i ne smatraju za neophodno da reditelj svojom režijom kazuje svoje shvatanje dela, svoju sopstvenu ideju.

Recitatorska i pikturaMa, engleska gluma je pretežno pretstavljačka. Po mišljenju većine engleskih pozorišnih ljudi glumac, dok igra,ne sme stvarno preživljavati i osećati: Na probi da, ali ne na pretstavi, Uveravali su me da Gilgud na probama Lira lije suze potocima — da bi se na pretstavi, pošto »svoju porciju« otplakao, mogao potpuno obuzdavati i kontrolisati, No, iživljavajući se na probi ili ne, engleski glumac na pretstavi često deluje — iživljen, prazan, Zacelo, glumac mora sebe kontrolisati, On ne sme stvarno da poludi ili umre na pretstavi; ali on mora đa »poludi« ili »umre« na preistavi, pred gledaocem, a ne da svojom glumom samo pokazuje kako je »ludeo« ili umirao« newad, na probama, kad je sve to još bilo zaista živo i doživljeno.

Ova se primedba ne odnosi na igru Gilguda. Kod njega toga podražavanja svog nekadašnjeg doživljaja, mesto aktuelnog delanja i proživljavanja, ima mnogo manje nego. kod drugih, ali ponekad se oseti i kod njega· Kod drugih, ma da i tu ima značajnih izuzetaka, to je pretstavljanje, zajedno sa pikturalnošću i recitatorstvom, osnovna razlika između njihovog i našeg shvatanja o savremenom načinu glume i savremenim tendencijama u pozorišnoj. umetnosti, ;

Otkuđa ta razlika? Neki, naročito sami Englezi, pokušavaju da to objasne različitošću nacionalnih karaktera, engleskom uzdržanošću (restraint). Možda i to igra neku ulogu; no da li

= i si san i Ti si java, breza ispred male kuće; plamen 'kr'jesa i ganuće, lopoč. što nad vođom spava: nemir sviju mojih noći, prvi oblak u samoći.

Čelom Tvojim misli plove, sjećaju me crnih dana: život bješe zločin, rana, a sanjasmo sokolove; krv je lila ko iz česme i rodila nove pjesme.

Pjesme, pjesme — oči Tvoje, višnje crne što se smiju 1 pod lišćem sm'jeha kriju suze što se srcem roje: zvijezde još ne isplakane, rane još ne izvidane.

Gorjele su naše kuće;

ko janjadi krda 1 jela

vuk * ganjo naša sela

kroz sve tmine. U svanuće: zgarišta su bila znamen, a osveta srca plamen!

ušla stoji kuća draga;

nikog nema, mila rano,

o procvala moja Prano — / IIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIJIIRI}IIIIJIIJIIIIIIIIIIIII

IIMIIIIIIIMIJIJINIIJIMIIIMIMIA IJ |II|IJIgII I1III|IJI_AIIĆIPJAAI RIBI IFIIIIJIIIJIII IIIIIIIIMIIJIIČIIIIIJIIJIMNIILIIMIIIIIIIIIIINIIIJI IIIIIIIIIIIIIRIIJIJIIIIKIKIIJILJALIIIIIIJ

Grlici iz zavičaja

_ Ne okljevaj, curo, hajde!,

rište, prikazujući toj publici ŠeksplTa, bliže je njoj nego njemu, jer zavisi od nje. · : ,

Pozorišni ljudi u. Emgleskoj: uvereni šu da je. njihovo pozorište. »slobodno«, zato što se »država ne meša« u nje'Bov rad. Ali oni, naročito mlađi, osećaju da nešto koči njegov razvoj. Ma da. relativni broj glumaca, prema broju stanovništva, nije veći nego kod nas, među njima ima mnogo nezapo&lenih· Sa čuđenjem i nevericom slušaju o položaju pozorišnih radnika kod nas. Svi, i Atkins i Kvejl, interesuju se za naše pozorište, za našu dramu, našu zemlju i naše ljude, za »veliki borbeni narod« Jugoslovena. I za naš odnos prema Šekspiru,

'U prikazivanju Šekspira Englezi imaju velika „preimućčstva nad nama. Ali svako pozorište zavisi od publike, pogotovu. ·komercijalno. Za komercijalno pozorište — a u Engleskoj šu gotovo sva pozorišta komercijalna publika je kupac, a kupac je, za trgovca kapitalistu, »uvek u pravu« U pravu. su, u engleskom pozorištu, oni koji hoće i mogu da plate da bi gledali pozorište i njihov će ukus određivati stil prikaza doklegod engleski pozorišni „umetnici ne uspeju stvoriti novu publiku za svoje pretstave.

Naše pozorište može mnogo naučiti od Engleza kad je u pitanju savremeno prikazivanje Šekspira, Mnogo toga nama još nedostaje, i našim rediteljima, i glumcima i šscenografima. Ali, u jednom je naše pozorište ispred njihovog: u tome što ima novu bpubliku, koja je, pored sve svoje neupućenosti i prostodušnosti, bliže humanizmu, istini i misli velikog dramatičara, nego što je publika Vestenda i Ridžents Parka.

Samrt čuži povrh praga, a orasi mudro šute, korake sve bliže slute.

O, otari suzu s lica:

zora sviće i po stazi

već s nogama zlatnim gazi —

već re javlja prepelica: novo vrijeme s tornja tuče, grlica na krovu guče.

Umuknuo vrisak roblja

i već škripe đerme stare,

idu cure na bunare,

niče trava povrh groblja; čeka Tebe ljubav stara i jabuka kraj bunara.

Dođi, novi dom Te čeka

i ognjište puno žara;

dunja miri sa ormara

i pogača b'jela, meka tešem zipku za Tvog sina, evo grane ružmarina!

svatovš se gugut smije; o tarabe čauš bije, _napuhnuo gajđaš gajde: pratit će nas svi orači i s čekićem svi kovači! _ Vladimir KOVAČIĆ

IIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIJIIIJ IIIIIIIIIIIIIIIIJIJIILIIIIDIIIIIIIIIIII

MIIIIIIIIIIHIIRIPIIIĆIIIIRIIJIIJIJIIIJII

OPOVO PJ au == KRJIŽEVNETNOVINE

ŠBKSPIR U DAVAŠVJOJ PVGLINKO

O novo

i” MINIĆ XI

đ svih originalnih dela, objavljenih na.nemačkom jeziku posle sloma nacizma, najveću pažnju privlači novi roman Tomasa Mana »Doktor Faustus. Das Leben des demischen Tonsetzers Adrian Leverkilhn erzžšhli von einem Freunde«.

"(Doktor Paust. Život nemačkog kom-

pozitora Adriana Leferkina, ispričao jedan prijatelj). Ovo obimno delo roman ima 760 stranica velike osmine — prevedeno je već na razne jezike. Neđavno je izišao francuski prevod. Povodom fog prevođa pariski kritičar Robert Kemp (Les nouvelJes litteraires od 4 maja ove godine) pisao je da je Manov novi roman pravo geteovsko , delo, ma da je tako daleko od geteovske vedrine kao što je bila Nemačka iz 1940 daleko od Nemačke osamnaestog stoleća. Pisac je osetio potrebu da nekako objasni svoje delo i napisao je »roman romana« u knjizi pod naslovom »Die Entstehung des Doktor Faustus« (Postanak doktora Fausta) koja piscu ovih ređova nije stajala na raspoloženju.

Kako, dakle, stoji stvar s novim romanom Tomasa Mana? Kao što se može razumeti iz navedenog celokupnog naslova, »Doktor Faust« je životopis nemačkog kompozitora „Adriana Leferkina. To je izmišljeno ime i s te strane Manovo đelo je zbilja roman. Pisac je svome delu dao oblik zabeležaka, koje o Leferkinovom životu piše njegov verni prijatelj i školski drug, profesor klasične filologije dr phil. Serenus Cajtblom. »Takvim meftođom pripoveđanja pisac se na neki način »išključio« iz svoga dela. U vremenskom pogledu događaji u romanu obuhvataju pedesetak godina unazad, jer Leferkin umire kao pede-

. setogođišnjak 1940 gođine i uskoro po~

sle njegove smrti, tj. u vreme drugog imperijalističkog rata, počinje izmišljeni Cajtblom pričati život izmišlje-

· noga Leferkina, obuhvatajući svojom

pripovešću neke odjeke nemačkog života i mišljenja od poslednjih decenija XIX {stoleća pa do gođine 1940.

Prve dve trećine »Doktora Fausta« jedva se još mogu smatrati romanom 8 tradicionalnim karakteristikama te književne vrste. Cajtblom đetaljno opisuje mladost i razvitak svoga v.rršnjaka i prijatelja Leferkina, mladost u Kajzersahernu na Sali, njegove profestantsko-teološke studije u Haleu i docnije studije filozofije i lirike u Lajpcigu. Tu se najvećim delom nalaze stranice povodom kojih se čitalac seća Geteovog »Lust zu fabulieren«, ma da retko gđe opaža tragove toga dela. Pričanje vrlo često prelazi 'u izvesne (specijalne) traktate, poznati Manov psihologizam iđe tu u takve

- podrobnosti.da nam, se..čini kao da

tetura po slepoj ulici iz koje ne može da nađe put u živu i konkretnu stvarnot Sa: : | UV Sem toga, u ovom delu romana imamo čitave muzikološke studije date

sa takvom dubinom koja je u stanju

da iznenadi čak i stručnjaka; ovamo

· spada, na primer, analiza Betovenove

m roman

Božidar Borko

Sonate za klavir, opus 111 i analiza njegovih poslednjih kvarteta. Uopšte, cela pojava Leferkinovog učitelja muzike mucavog Krečmara vodi nas u problematiku muzičke umetnosti, i ona je živo jezgro čitavog »Doktora Fausta«. Tu se iznose novi pogledi na mu-

Tomas Man

ziku ,težnja za takvim muzičkim izra=zom đa muziku ne bismo — kako kaže Krečmar — »uopšte ni slušali, ni videli, ni osećali, nego bismo je, ako bi to bilo moguće, zapažali i videli na kakav način s one strane osećaja, pa čak i osećanja, u nekoj čistoj duhovnosti« (str. 96). Ovi muzički pogledi Leferkinovih učitelja su ključ za razumevanje svih „docnijih Leferkinovih kompozitorskih „napora koji su usmereni u neku vrstu muzičke mišMke i formalno se veoma udaljuju od svake· težnje za osetnim (senzibilnim) i osećajnim zadovoljstvom muzičkih efekata. Te mnogo puta vrlo zamršene i mutne „muzikološke teorije su stalna osnova Manovog »Doktora Fausta«, a ponekad čak i glavni stubovi njegove „pripovedačke kompozicije. Tako se ovaj roman,nerom=n u SVOjim prvim dvema trećin"ma pretvara u čitavim „poglavljima u esejističku prozu. Tu se naširoko raspredaju razgovori Leferkina i njegovih vršnjaka o svim mogućim pitanjima čisto teoriskog karaktera i značaja.

Tako se postepeno probijamo kroz

na svoj način zanimljivu ali i teško

prohodnu. čestu, Manovog. psihologizma, muzikologije, filozofije, mistike. Pošto smo do tančina upoznali Leferkinov unutrašnji, a naročito umetnički razvoj — socijalni uslovi njegovog života ostaju daleko u pozadini, što je uopšte karakterističan nedostafak Manovog romana i pošto smo s naporom dospeli do dubina Leferki-

(Nastavak sa prve strane)

Ali je vinova loza puna, obećava dobro vino. Vrući dani gomilaju so

'koja je, pored vinograđarstva i ribar

stva, najjača privredna grana Zone. Prošle godine je doprinos soli iznosio 4.900 vagona; ove godine, verovatno, neće biti manji. Oko začuđeno posmatra velike, bele piramiđe nagomilane

· soli u Strunjanu. U Sečovlju, s one

strane Portoroža, pogled se gubi po nepreglednim poljima naslaga soli iz kojih na francuski način crpu vođu pumpama-vetrenjačama. Između naslaga soli — kućice za stanovanje rad nika i za stovarišta. Samo u Sečovlju doprinos soli iznosi godišnje oko 2.000 vagona, ne računajući sporedne produkte magnezijumhlorita i magnezijumsulfata koji se upotrebljava kao građa za silonit i heraklit.

Drum se ponovo diže uzbrđo; pod nama leži dolina Dragonje. Oko pet stotina hektara ziratne zemlje koju više puta preko godine plavi voda, dok je preko leta peče suša. Sa visine se jasno ocrtava nova velika ćiglana koja je proletos proradila sa godišnjim kapacitetom od tri miliona cigala. U blizini se obnavlja rudnik uglja koji će davati oko trista tona uglja na dan. Ugalj je visokokaloričan, s neznatnom primesom sumpora, bolji od onog iz Raše, među najboljim u Srednjoj Evropi. Ciglana i rudnik će moći lako konkurisati, jer leže pored mora: ciglu i ugalj mogu tovariti neposredno na lađe koje su najjevtinije prevozno sredstvo. 6

Sečovlje i Dragonja su ostali iza nas. Na talasastoj visoravni zemlja menja svoj lik. Nema više bujnog zelenila, drveće je ređe, poljane su žućkaste., Zapuštena strništa opominju da se nalazimo u žitnici Zone, U Bujščini najbolje uspeva pšenica koja je ove godine dobro rodila, ;

Položaj Buja na brdu je slikovit, Izdaleka su sličnije kakvoj tvrđavi negoli varošici. Izgleda kao da su na njihovim zidovima sva đoba ostavila svoje tragove. Sa Visine se pogled spušta moru. na Umag i Novi Grad. Blagi obronci njihovog zelenila izgledaju mi zeleniji od bregova u Kopr= ščini. ;

Veče u Valdoltri gde sam provodio odmor. Prva mesečeva četvrt bledo pozlaćuje talase koji jedva čujno plove uz obalu. U hladu večeri, koji blago poljuljkuje lišće platana, gube se ljudski glasovi, U obližnjem kupalištu trepere svetiljke „dok iz mraka

- iza njih prodire plesna muzika džeza. · Odgovara mu zvučnik s

»Ospeđale Marino«; na širokoj verandi pleše O-

IMMEMM MIAHMEI OIM;OMDJ

mladđina. Odnekudđ sa dna parka javljaju se harmonični glasovi: đaci pevaju narodne pesme.

Sedim na obali, gledam i slušam more. Tamo daleko, skoro na horizontu, dugački red žarkih, nepomičnih svetiljki, Tršćanski ribari su na granici teritorijalnih voda bacili svoje mreže. Između Izole i Pirana drugi red svetiljka. Tamo naši ribari kušaju svoju sreću. Ove godine je lov obilan. Kroz nekoliko dana mesec će porasti i tada će se mreže odmarati dokle ponovo ne potamni.

Pogled mi Mlizne preko talasa na drugu obalu zaliva. U varošima pored obale trepere svetiljke, Svetli se takođe i u Pomjanu na vrhu grebena i u Šmarjama, koji su za vreme Oslobodilačke borbe bili sravnjeni sa zemljom, ali su ponovo izrasli sa krasnom modernom školom i velikim zadružnim domom.

Posmatram više srcem negoli očima. :

Slovenačko more od Pirana do Devina! Lako te obujmi moj pogled, tako si maleno, a opet za tobom posežu tuđinske ruke kao za sirotinjskim jagnjetom. Recite, kako mi sc, pri pomisli na to, ne bi stezale pesnice?

I slovenačka Istra sa svojim tihim kamenitim seocima u zelenim voćnjacima, između pustih utrina. Uz prizvuk plača nekad smo je nazivali tužnom. I u tom pridevu je bilo beskrajno mnogo žalosne istine. Tužna svojom privrednom i kulturnom zaostalošću, pretnjom izumiranja koje je lebdelo nad njom. Šta bi bilo da se predratnih dvadesetpet godina profegnulo na pola stoleća ili na čitavo stoleće! Srećom je kucnuo čas kad se Veli Jože probudio, Sspoznao svoje ljudsko dostojanstvo i upoznao svoju moć. Gospodar zemlje se povukao u svoju starinsku palatu i očekuje da se zbije čudo. Pandur koji je debljao od ropskih uzđaha poziva sav svet u pomoć. Nosilac kulture se previja u grčevima, jer nije imao vremena da pojaničari svu našu zemlju od 'Trsta do Pulja. Ne varam se kad kažem da

' prvenstveno zbog tih bolova dolazi sva

vika izvan granice. ,

Zna to Veli Jože i smeška se samosvesno; više neće dozvoliti đa ga prevare. On čuva svoju zemlju i Svoju dušu, čuva naše more.

y _ | Ot O) VO JMBN „Doktor Fast |

| BROJM | - o |

novih pesama do oratorijuma o Apo~ kalipsi — stižemo najzad na čistinu | poslednje trećine romana. Tu tek po~ | činjemo đisati u pravoj atmosferi pri- ; povedačkog dela. Maglovita proble- | matika bar se unekoliko povlači pred stvarnim životom. Taj deo romana se Ji događa na selu, u okolini Minhena gde se Leferiin stalno nastanjuje, Tako, mi vidimo životnu stvarnost, ne | gubeći zbog nje prodorne poglede u | pokrete i grčeve čovekove unutrašnjosti. Upravo potresno deluje prizor kada duševno već načeti Leferkin stoji zapanjen pređ dejstvom smrti svoga nećaka Nepomuka i kad se u njego~ | voj glavi javlja strašan, šopenhauerovski »lamento« protiv sudbine, protiv samih osnovnih zakona života. Le- | ferkin se nalazi u velikom kompozi- | torskom poslu: piše kantatu »Doktor Taustus Weheklag«, izgrađeni na sta- | ronemačkom tekstu. Tađa se naglo lo= mi sva njegova ličnost: pređ gostima || koje je pozvao da ih upozna sa svo= jom novom kompozicijom on optužuje samog sebe zbog »ugovora s đavo= | lom« koji mu je omogućio umetničko delo i koji ga sad vodi u večnu pro- | past. Leferkin je poludeo i njegovo | propadanje u potpunoj duhovnoj ot- | sutnosti potseća na kraj života filo- } gzofa Ničea. ;

Ali čitalac toga fiktivno biografskog | romana s pravom se pita u čemu je taj faustovski svet, koji označuje na- | glov romana, buđući da Faust ima u | nemačkoj literaturi već utvrđenu tra= | diciju. Reakcionarni Špengler je u | svojoj Morfologiji kulture čitavo naše | razdoblje nazvao — razdobljem fau- | stovske kulture. I Manov Leferkino= | pominje na staru faustovsku podlogu: on je naučnik, koga samo jeđanpput | zavodi polno zadovoljstvo i to postaje | sudbina njegovog života; »Hetera Esmeralđa« ga zaražuje i čudni slučaj s lekarima ga odvraća ođ toga da leči tu bolest. Posle toga živi sasvim uz - | držano i iživljava se u muzičkom stva- | ranju, ali na pragu starosti lomi ga | ludilo, posledica neizlečive luetične zaraze. Leferkin piše baš u to kritično đoba svoga života kantatu o Doktoru | Paustu. Propast koja mu preti budi l u njegovom teološkom spekulativnom mozgu kalvinističku tezu o predesti-

i ~

naciji: suđeno mu je da propadne, za= to je sklopio »ugovor s đavolom« i za= to je zakopao u umetničko delo ple- | meniti deo svoje duše. To bi trebalo, dakle, da bude ona faustovska almo- —

sfera koja treperi nad novim Mano- | vim romanom... |

Ali čemu služi u našem mođemom svetu stari mitološki pojam đavola? Ko je taj satana koga Leferkin sreta ~. u Ifaliji i koji tako rađo govori Tie- Pal mački? Teferkin :diskutuje--s-njimema 40 stranica Manovoga teksta o oblicima muzičke i literarne kompozicije; o umetnosti i kritici uopšte, itd. Ne znam kako Man u svom komentaru »Die . Entstehung des Doktor Faustus«prave da tu dđemoničku premisu svoga pote puno modernog faustovskog moliva, ali ja bih imao za to dva objašnjenja. hi Prvo, međicinsko: »đdemonija stalno | sti«, koja plaši teologa Leferkina, vodi ka zarazi i ona postaje sudbonosna | kao što je bila čak za Paskala, ili za Bodlera i Mopasana: Spirochaeta pallida neko vreme pojačava stvaralačku moć, a posle toga »đavo đođe po svo je«. Leferkin, taj tip duhovnog čove- | ka, koga je demon seksualnosti oterao u propast, postaje žrtva progresivne | paralize. Drugo objašnjenje: na stra | nici 189 stoji zapisano: »Demonsko nemački znači: nagoni«. Prema tome, u Leferkinu se ođigrala borba nago- | na — demona s razumom i njegov tragični pad nužno prisiljava čitaoca | da donosi pesimističke zaključke oži- | votu, Stari Tomas Man se tu možda vraća Šopenhauerovoj filozofiji.

Današnji čitalac se neće moći zađovoljiti tom potpuno individuališti- | čkom i subjektivnom slikom životne tragičnosti. Ceo »Doktor Faust« kazu | je da se Tomas Man — dok jeu svo- | me američkom azilu, u toku velikog | svetskog klanja, pisao ovaj roman O starim Nemcima, o Nemcima iz pokoljenja pred prvi imperijalistički rat — udaljio od nemačke stvarnosti. I pored. svih pojeđinih ovlašnih napo mena o Yatu, o neophodnosti nema- | čkog poraza, o hitlerizmu (koga Cajt- , blom — njegov savremenik — nigde neposredno ne pominje), ova Knjiga ima malo zajedničkog sa sudbonosnim: | događajima nemačkog i evropskog ži- | vota u poslednjih peđeset godina. Kao | izraziti građanski pisac — psihologist Tomas Man je pokazao tragičnu »de- | moniju nagona« samo na sudbini pe jedinaca, a nije napisao roman kakav | bismo s pravom smeli očekivati: ro | ms o demoniji onoga »Nemca nagona | i volje« koga je, kao reakciju protiv evropskih revolucionarnih pokreta, protiv nacionalizma, protiv napredne društvene i ekonomske nauke, »filozofski« pripremao pangermanizam, a zatim praktično izvođio nacizam. Bi- | la je to velika borba »nagonskog čo- | veka« protiv racionalističke i materijalističke, pa čak i idealističke — etičke kulture, borba šovinizma i rasiz-

"ma protiv drugih naroda, i u toj stra-

hovitoj borbi za osnovne vrednosti ljudskog života naposletku su — isto | vremeno s L"eferkinom — pali milio~ · | ni. To je taj đemonizam koji bi zbilja bio dostojan đa se »opeva« u okviru | faustovskog motiva. Pobuna uobraže- | noga (?) nadčoveka s moralom Dra“ | čoveka, protiv kulture XX veka jeste | tragični čvor svetske istorije i jedna | od najvećih psiholoških pojava koje | još čekaju pisce s analitičkim duhom „| Tomasa Mana. Njegov »Do}ktor Faust«

je, međutim, ostao u slepoj ulici individualističke psihologije koja vidi ličnu dramu čoveka, ali ne vidi.gigantske, sudbonosne drame svoga VI" WaogaBs IAA ale E

(Odlomak) JE

, | |