Књижевне новине

Proncuski i belgiski ~

| U Dubrovniku boravi ovih dana | grupa franeuskih i belgiskih naprednih pisaca koji su gosti Saveza književnika Jugoslavije. Grupu gostiju iz Francuske „sačinjavaju Kknjiževnice Edit Tomas i Klara Malro i književ-

OM OI S

RA Ca

Rišar Dipjere

književnici u Dubrovniku

nici Klod Avlin, Luj Marten-Šofje i Žan Divinjo. Književnice Edit To-

mas, Klara „Marlo boravile su proletos. u Jugoslaviji i sa velikim simpatijama „pisale ' o na-

šoj socijalističkoj stvarnosti. Kritičar, predavač i putnik Klod Avlin, kao i njegov učitelj Anatol Frans, čije je političke članke i govore sakupio i izdao u svojim delima veliku pažnju posvećuje rešavanju društvenih problema. Glavna su mu dela »Život Filipa Denia«, »Gospođa Majar« i »Kraj gospođe Majar« (1930) u kojima pisac srećno sjedinjuje inteligenciju sa Osećajnošću. Avlin je takođe pisao novele u kojima se ispoljio njegov dar psihologa i zbirku eseja o francuskom pokretu otpora »Mrtvo vremee«. Istak-_ nuti francuski pisac Luj Marten-Šofje spada u red onih francuskih intelektualaca koji su probleme kulture rešavali sa gledišta čovečnosti. Idući tom

· linijom, on se približio komunistima.

Sarađujući u najuglednijim francu-

· skim revijama, Marten-Šofje u svo-

jim radovima obrađuje politička, kulturna i čisto literarna pitanja na esejistički način. U đelu »Čovek i zver«, objavljenom 1948, Marten-Šofje dao je punu meru svoga talenta. U grupi belgiskih gostiju su književnici Maks Dovil i Rišar Dipjere i slikar Leon Devos. Pretsednik PEN-kluba Belgije Maks Dovil, autor. je jednog od najboljih belgiskih romana o Prvom svoetskom ratu »Do Isera« Objavio je takođe niz drugih romana, priča i pozorišnih komađa u kojima je došla do do izražaja njegova osećajnost i fini smisao za humor. Belgiska kritika je veoma pohvalno pisala o najnovijem romanu Maksa Dovila »La soleđad«. Pretsednik Saveza pozorišnih i muzičkih kritičara u Belgiji Rišar Dipjere je proletos boravio u Jugoslaviji i svoje utiske objavio u nizu članaka u belgiskoj štampi. Dipjere priprema knjigu o našoj zemlji koja će nositi naslov »Svetlost Jugoslavije«. Pored pozorišnih i muzičkih kritika, Dipjere je objavio niz romana od kojih je »Vesnik sa Istoka« godine 1946 nagra– đen uglednom belgiskom nagrađom za roman. Direktor Likovne akademije u Brislu, Leon Devo8, spada među najdarovitije slikare iz generacije belgiskih umetnika između dva rata. I kao pejsažistu i kao slikara akta umetnička kritika ubr:ja Devosa među najznačajnije koloriste belgiske. škole.

U pratnji gostiju su naši književnici: Josip Vidmar, Milan Bogdanović, Slavko Kolar, Dušan Matić, Oskar Davičo i dr, Boravak francuskih i belgiskih književnika u Dubrovniku pada u dane Festivala dubrovačke renesanse, koji će im omogućiti da upoznaju i naše kulturne vrednosti iz pro šlosti i naša postignuća na polju kulture danas.

KONTAKT SA STRANIM KNJIŽEVNOSTIMA

skrriminacije, cenzure, indeksi

zabranjenih dela, lažne informacije, falsifikati naučnih i kulturnih iekovina i ideja sprečavaju već više od trideset godina pravilan razvoj kulture. Musolini i Franko načinili su presedan, a pojava nacizma i njegova nezapamćena nasilja naročito su Dogoršali ovo teško stanje.

Mnogi naši ljudi koji su se posle oslobođenja bavili u inostranstvu Opazili su malođušnost, pometenost, rezignaciju masa u velikim nacijama. Prosečan Francuz je usplahiren i bez nagona za otpor, Italijan živi od danas do sutra, Nemac u tupoj utučenosti, Španac u Jetargiji tipičnoj za Frankov režim. Čak i u Engleza postoji izvesna rezignacija i uverenje da je prošlo cvetno doba. Manje-više to se opaža i u mnogim drugim narodima, ne samo na zapadu: učmalost, strah, nesigurnost, Nema promaje, duhovnog strujanja, poleta, zanosnog interesovanja i stvaralaštva u prosečnog civilizovanog čoveka danas onoliko koliko je bilo ranije.

Književnici moraju raditi na OSlobođenju od tih teških stanja i kom-

pleksa, Najbolji, koji imaju savesti i mudrosti, to i čine. U celom svetu oseća se danas kako stvaranje i aktivnost pisaca razbijaju ograde, seku bodljikave žice, čiste zatrpane i zagađene izvore prave kulture, a to će reći i pravoga morala,

Nije u današnjim knjigama evropskog zapađa i njima kulturno srodnim delovima ostaloga sveta sve dekadencija, »erzac« ili propaganda, niti sve

(ss lomače, inkvizicije, di-

| jshođi iz službe režimu ili brutalnog .

interesa za novac. Ima i zdravih i čestitih snaga, ima i plodne i dobronamerne diskusije, naprednog i nezavisnog kazivanja misli, đubokih i suptilnih ideja, smelih postavljanja problema. Ima i plemenitih +ežnji,

_ hrabrosti, stoicizma, odlučnosti da se

|“

:-a Čitaoca, za

bori za istinsku kulturu, protiv zabluda, moralnoga slepila, straha, legende o smaku sveta. I sve to u izrazu koji nije prolazan nego u kome ima lepote što će trajati.

_ Elita sveta počiva, na sreću, još na osnovama antike, renesanse, XVIII i XIN stoleća i ne odričući se tog velikog nasleđa ona gradi dalje. Ona nas, između ostaloga, uči da je opasnost pratilja svakoga narođa. svakoga života, svakog rađa i svake borbe; da treba stvarati i ići napred kao da će se sto.godina živeti, pa ma sutra

naišla smrt.

| Dužnost naših pisaca je da s tak| vom književnošću dođu u prisan dodir, da upoznaju njeno stvaranje, da otkriju lepote izraza i u formi | u sadržaju. Ne samo za sebe, nego i za ceo naš narod. U isti mah postoji tako isto velika. potreba đa se Wwpoznaju i oni đrugi. Među našim Ppi-

pominje se svaki čas Sartr, a muku na srce, još niko nije seo da aiyjasni sebi i đrugima šta je to egzi=

gstencijalizam. Valja poznati ne samo ono čime se možemo inspirisati, nego i ono čega se treba kloniti.

Šta danas znamo o savremenoj literaturi Francuske, Italije, Nemačke, pBngleske, skandinavskih zemalja? Vrlo malo! O bujnoj književnosti Amerike, osobito južne? Ništa!

Isto tako treba povesti računa i O golemom kulturnom nasleđu koje nam pruža svet. Antika, renesansa, osamnaesti vek, istočne mudrosti, sve to treba poznati i dati prilike da i ostali, ne samo pisci, saznaju. Naša književnost je bez mnogih tekstova koji su kvintesencija mudrosti, morala i kulture čovečansiva, Vasa Stajić je godine 1919 napisao da je naša knjiga već na tolikom stupnju da naš čitalac, i ne znajući drugoga jezika, može postati potpuno obrazovan čovek. Da li je to istina? Da li možemo biti bez Herodota, Aristofana, Lukrecija, Plutarha, Montenjay Voltera, Rusoa, Getea, potpunog. Šekspira, Molijera, Puškina? Ne verujemo. Nikako!

Kultura nijednog naroda ne može biti bez kontakta s tekovinama prošlosti i bez veza s kulturom drugih naroda pa ni književnost kao jedna od najznačajnijih manifestacija kulture.

Ovo su nesumnjivo obične i očevidne misli. Reći će se možda i da su bezpredmetne; kazaće se da su naši pisci i u kontaktu s literaturama sveta i da se u našoj književnosti stalno i sistematski popunjavaju praznine.

Dobro bi bilo da je tako, Ali nama se čini da toga kontakta i posredništva još nema toliko koliko bi trebalo đa bi svi veliki zanosi, misli, suštine svetske kulture postali zaista naši, a naša književnost deo svetske, Zasad samo vidimo da država radi na tome, dajući nagrađe za prevode i potstičući izdavače da ih objavljuju, ali se pisci, oni pravi stvaraoci, majstori našega jezika i znalci tuđega, slabo ođazivaju, nego ostavljaju to najčešće slučajnim prevodiocima=pečalbariman.

U više mahova pozivao sam neke drugove, srpske i hrvatske pisce, da prevedemo Puškina, podelivši zadatak slično onome što rađe Slovenci, Vr]o suptilni stih »fWivgenija Onjegina« premaša moje moći; mislio sam da će drugi to bolje izvršiti. Čuli smo pritom mišljenja da prevođenje smeta originalnom stvaranju. Šta je, međutim, smetalo Bodleru Mo je preveo

'Tdgara Poa, Župančiču što se bavio

Šekspirom ili Zmaju što je prepevao »Ifigeniju na Tauridi« i tolike druge pesnike? U 'vezi s tim neka mi je dopušteno i jedno pitanje: Zašto je zastalo objavljivanje Šekspirovih dela? Ako to ne postižu dvojica, neka učine trojica ili čitava ekipa. Dužnost je naših književnika da kontakt sa stranim književnostima što šire i đublje ostvare, najpre zbog svog ličnog usavršavanja, a potom zboB

čitalaca, naročito zbog omladine i budućih naraštaja. ;

Božidar ROVACEVIO

Feđor Vaić: IMustracija za »Novelu od BSianca« Marina Držića

Slažavka olpašlena \esdesel qodina posle svoje SMMi

emni ostaci Karla Marksa leže

u porodičnoj grobnici na gro-

blju Hajget u severnom Londonu. Natpis na nadgrobnoj ploči kaže nam da u toj Frobnici leže Dženi fon Vestfalen, ljubljena žena Karla Marksa, rođena 12 februara 1814, umrla 2 decembra 1881, i Karl Marks, rođen 5 maja 1818, umro 14 marta 1883, a Anri Longe, njihov unuk, rođen 4 jula 1878, umro 20 marta 1883 i Helena Demut, rođena 1 januara 1828, umrla 4 novembra 189090.

Helena Demut nije bila ni u kakvom srodstvu s Marksovom porodicom, a ipak je sahranjena u Marksovoj porodičnoj grobnici. Ona je od svoje mladosti bila služavka u Marksovoj porodici, do smrti Marksove žene i samoga Marksa, a onđa je prešla kod Engelsa kod koga je umrla posle sedam godina. Svi u Marksovoj porodici i Marksovi prijatelji voleli su tu ženu koja je sav svoj život žrivovala Marksu i njegovoj porodici i svi su je zvali »verna Lenkica« (das treue Lenchen). Da ona bude sahranjena u Marksovoj porodičnoj grobnici bila je isto tako želja preživele Marksove dece, kao i samog Engelsa. Oni su je smatrali članom porodice.

Dirljiva je poslednja stranica koju je stari Libkneht u svojim uspomena– ma na Marksa (U spomen Karlu Marksu« posvetio »vernoj Lenkici«, Bvo odatle nekoliko ređaka:

Kad sam Lenkicu video prvi put, imala je dvadeset i sedam godina. Nije bila neka lepota, ali je bila ljupka, dobro sagrađena, s crtama prijatnim i privlačnim. Obožavaoci joj nisu nedostajali, i više puta mogla je naći dobru partiju. Ali, ma đa nije položila nikakav zavet, za OVO verno srce bilo je po sebi razumljivo da treba da ostane kod »Mora« i »gospođe Marks« i njehove dece.

I ostala je — a mlade godine prohujaše. Ostala je u nevolji i oskudevanjima, u sreći i nesreći. Smirila se tek kad je smrt odnela ženu i čoveka za čiju je sudbinu bila povezala svoju. Kod Engelsa je našla mir i kod njega je umrla — zaboravljajući na samu sebe do kraja. A sad leži u porodičnoj grobnici,

edna od najbitnijih

karakteri-

II|I/GHIMIIMIIRIJIJI

J stika pragmatizma kao pogleda | na svet uopšte, a posebno one njegove forme koja se čvrsto ukorenila u sovjetskoj nauci i umetnosti, jeste krajnji prakticistički subjektivizam, koji prekiđa svaku vezu sa stvar nošću gdegođ mu je to potrebno i korisno. »Jedna ideja je istinita utoliko ukoliko se veruje da je korisna po naše živote«.

»...Šta bi bilo bolje za nas da verujemo? Ovo veoma mnogo zvuči kao definicija istine«. i

»..• Ako teološke iđeje đokažu da imaju vrednosti za stvaran život, one su za pragmatizam istinjte u tome smislu što toliko vređe«. !

Tako je pisao još 1907 Egođine otac pragmati«ma Viljem Džems (Džems Pragmatizam, sf=. 49—50). Naravno, ovo proglašavanje za istinu svega što je korisno, što u praksi donosi uspeh, bez obzira koliko odgovara i da li uopšte odgovara činjenicama same stvarnosti, moralo je neobično da se svidi američkim biznesmenima, kao i njihovoj sabraći širom sveta.

Nije čudo što su i vodeći ljudi u Sovjetskom Savezu, tražeći idđeološko opravđanje zn svoju khontrarevolucionarnu, hegemonističku praksu, morali da otstupe od dijalektičkop materijalizma baš u pravcu pragmatizma,

sa svojim proglašavanjem svega što je korisno za istinu, sa svojim proizvoljnim subjektivnoe-iđealističkim kon sftrukcijama stvarnosti iz »želja«, »vere«, »životnih potreba«, »viših ciljeva« itd., upravo je takva teorija po kojoj svi begemonisti, osvajači i ek sploatatori nužno postupaju i u njoj

\ljavih poslova — bili toga svesni ili ne, hteli to oni su}jektivno ili ne. Na: saznaje se stvarnost i zakoni njenog

Pragmatizam sa svojim prakticizmom,·

traže teoretsko obrazloženje svojih pr-

: | BROJ 3

evrejka S DJe1GVG i Drugu Isaku Samokovliji, koji Je ovaj motiv obrađio u prozi | (»Književnost«, 7—8, 1950, Davokova priča o živoj istini) S Ja vidjeh oči tvoje, o Behara, još dok si bila sarajevska pralja.

Kazivale su one, pune žara: Težak je život, al živjeti valja!

| Čudesne zrake sa tvojeg su lica plamtjele ognjem unutarnjeg sjaja. Tinjahu samo sjenke trepavica i mrki nabor što obrve spaja. Bila si mati, pralja, n.dničarka, obična žena iz predgrađa mala, al snaga neka neshvatljivo žarka iz srca fvuga ključat nije stala. U mnoštvu svijeta, pokraj dđrevna mosta, gdje jošte ječi pucanj u krvnika, samotan slikar ko zapanjen osta spaziv ljepotu tvog priprostog lika. U oči tvoje zagleđav se dublje, on shvati snagu, što u njima spavasss Behara, ti si dalje prala rublje svud znana već ko »Jevrejka s Bjelava«, To bješe đavno... — kao u romanu. Al smrt već tađa kucaše na vrata! Još dočitao nisi zadnju stranu, a već si grezo u vrtlogu rata. Aj, što dđa nižem uspomene teške: vješala, pljačke, požare i jame. Romaniju sam tađa prešo pješke Kad je Vilhelm Libkncht jednom đa stignem istom na početak drame. prilikom pomenuo Marksovoj kćeri Lauri Lafrag da će napisati svoje u- I građu tvome đospjevši na dveri, spomene na Marksa, ova mu reče: sa žudnjom luke nakon brodoloma, »Da mi ne zaboraviš Lenkicu«. u kacigama nađoh divlje zvijeri, Bto — kaže Libkneht — ja Len- krvavu hajku, pakao pogroma, kicu nigam zaboravio i neću je za= TI ma gdje staneš: jauci i krici! boraviti. Ta ona mi je četrđeset Ma kuđ se makneš: žbir za tobom Kkroči! godina bila prijateljica. Čuđo li onđa, što neđužno]j slici o e bajonetima iskopaše oči? U svojoj maloj studiji o Marksu Lenjin takođe nije zaboravio na tu ver- Ne znajuć, valjđa, đa im zločin zbori nu ženu. Završavajući kratku Mark- o TOCE ispred Soleta SRO BR sovu biografiju, kojom otpočinje svoO- zgaziše čizmom djelo, što ga stvor: ju studiju Teenjin: kaže: slikar u času nađahnuća čista. 2 decembra 1881 g. umrla mu A na te, živu, koja bje tek majka je žena, a 14 marta 1883 g. Marks što pere, Jrrpi, tavori i.gprema, še, bl n ed 4 na te se takva pođignula hajka, je blago usnio u svojoj naslonja- te koga stigne — povratka mu nema, či. Sahranjen je zajedno sa svojom ženom i s vernom služavkom, I ne vrati se... Tužna epopeja. koja je gotovo bila član porodice, OLOVA peč na neljuđsko đoba, Helenom Demut, na groblju Haj- anica ljudska, Pokolji Jevreja. get u: Tionidonu, : Zgarišta. Jame. Krvav krik iz groba! Ovo se na ruskom jeziku može pro- Jevrejka, đakle — mižšljah s tugom — žrtva! čitati na str. 8 u XVIII knjizi Lenji- (A žrtvama se kođ nas ne zna broja.) novih dela trećeg ruskog izdanja. Ali No gle, Behara živi! Nije mrtva, u četvrtom izdanju, od kojeg je dosađ ~ jer nema n.tti ljudske za heroja, štampano 30 knjiga, ovo se u XXI knjizi više ne može pročitati. Ostalo S Bjelava pralja, proleterka, Mati, je samo to. da je Marks sahranjen za- " sređ logora osvjetla lice rođu jedno sa svojom ženom, a otpalo je u borbu stavši porobljene zvati da je s njima zajedno sahranjena i za život nov, za pravđu i slobođu. verna služavka, gotovo član porodici. Helena Demut. He S Pobae - viknu koljačima žena j S is Tako sad redaktori udešavaju Le- DSV BOJE o Jvalaju pištolja nijina- prema novini ghuvatanji no znajte, zvjeri: krv će prolivena aa BOV ko sjeme rađat pokoljenja bolja! jetske i partiske birokratije kojoj se 38 ne sviđa Lenjinova sentimentalnost I pađa nice sa etisnutom pesti prema jednoj služavci. Tako je biro- Behara, zvana Jevrejka s Bjelava, kratija iz ideološkog · aparata CK al osta svima živa još u svijesti SKP(b) šezđeset godina posle njene njezina slika, njena draga glava. smrti, otpustila iz Marksove grobnice i »vernu Lenkicu«. Ja vidjeh oči tvoje, o Behara, Da li bi, recimo Ilja Kirenburg hteo još dok si bila sarajevska pralja, da nam objasni ovu odvratinost Le- no sad mi zbore s mnogo više žara: njinovih izdavača (dolazi od glagola Teška je borba, al borit se valja! izdati) prema Marksovoj služavci? Gustav ERKLEC Č.

Mihailo Marković

razvoja onakvi kakvi su, već se proizvoljno, subjektivistički konstruišu iz glave (iz želja, iz interesa, iz tzv. »Vviših ciljeva«). Stari Viljem „Džems, Džon Djuj, Ralf Peri, Širer i drugi učitelji višestruko su prevaziđeni od svojih učenika. Nikađ oni nisu uspeli da razvijju takvo bogatstvo fantazije u izvrtanju stvarnosti. I ono u čemu su naročito zaostali, i pored toga što je pragmatizam već u svom amcričkom jzdanju bio najlicemernija, najdemagoškija filozofija s kojom se ikad svet upoznao, te je što nikađa nisu uspeli da svojim lukavim koketiranjem s demokratijom, svojim tipično buržoaskim liberalizmom, svojom pseudokritikom izvesnih manje bitnih nedostataka kapitalističkog društva — postignu tako visok stepen demagogije, nikad nisu uspeli da postignu takav uticaj na mase — kao njihovi sovjetski, informbiroovski učenici. Ispod marksističke fraze koja se izdaje za jedino autentičnu jeđino ortodoksnu — najodvratnija laž, najčistiji subjektivni idealizam — tako čudovišne sprege zaista nije bilo u jsloriji nauke i filozofije.

Nigde se tako dobro ne viđi đo koje mere mogu biti fantastične, prolzvoljine, subjeFtivističke konstrukcije stvarnosti koje u svojim glavama pletu sovjetski pragmatisti, kao na primeru odnosa prema našoj zemlji. O tem je drug „xardmeli ovako pBovorio na svečanom zaseđanju Slovenačke akađemije znanosti i umetnosti (1949 godine); ?

»Ćim su mudraci u Sovjetskom Savezu rekli da u Jugoslaviji nema gsociialižma -— njega i po mišljenju sovjetske nauk • jednostavno nema, bez ob'zira na to šta govore objektivne či-

njenice. Celorupna sovjetska društve- -

na nauka nije se latila ispitivanja

IIIIIIILIIIIIIIIIIIIIIIILIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIJIIJIIIIIIIIIIJIIIIJIIIIITIHIIIIIJIIILI|IIIHIILJIIIIIIJIIIIIIIJILIIJIIILIIIIIIJ I/RIJRIIIINIIIRIJIIMIIIVIĆIIIIIIJIIIIIRIFI JAMILIIMIICUMIHIIĐIKIMMIAMIIMIUII, IMIMJA IIIAIIMIMIMII|IIIIjJII!|IIMIIJIII"I"MIIIIIJII!JJIJIJIIIIIIIIIJIJIJIIIIIJIIIII

Neki karakteristični momenti sovjetskog neopragmatizma

večanstva — komunizmaa«. (Stepanjan — Neodoljivo kretanje ka komunizmu, Vaprosi filozofii br. 2, 1948, str. 95).

je đemokratičnosti. Međutim, mnoge činjenice govore o suprotnom: o teškoj birokratizaciji, O ponovnom UuvO“

objektivnih činjenica o Jugoslaviji, ne đenju smrtne kazne, o mnogobrojnim,

Sovjetska država, na primer, iđeal ·

- Bo naprotiv, — sholastičkog prikupljanja citatoloških »đokaza« đa u Jugoslaviji nema socijalizma«.

Do danas su sovjetski propaganđisti — uključujući tu i sovjetske umetnike — uspeli đa u svojim · glavama iskonstruišu čitavu jednu nepostojeću državu sa izmišljenim društvenim odnosima, državnim oblikom itd. do »najkonkretnijih činjenica«. Njima se ne sviđa objektivna stvarnost nove Jugoslavije, jer ta stvarnost i njen razvoj ne samo da dokazuju đa je laž i podlost sve što se tamo govori, piše i čini u odnosu na Jugoslaviju, ve najozbiljnije uzđrmava same temelje čitavog već utvrđenog sistema, ruši čitavu politiku koja se već godinama vodi, a zajedno s tom politikom i one koji je vode.

Zato oni takvu, socijalističku stvarnost Jugoslavije ne priznaju i u svoOjoj monstruoznoj propagandi, za do·mnću upotrebu i za izvoz — ukidaju je! Oni žele drukčiju stvarnost u Jugoslaviji, koja će potpuno potvrđivati tašnost njihovih predviđanja đa će Jugoslavija bez njihove »pomoći« i »podrške« postati buržoaska država, i koja će opravdati njihove postupke prema foj zemlji.

S druge strane, sovjetska stvarnost prikazuje se u krajnje idealizovanom vidu. U celokupnoi sovjetskoj štampi govori se o životnoj stvarnosti u SSSR-u gotovo isključivo otužnim jezikom superlativa, hvalospeva, glorifikacija. Sovjetski život proglasili su estetičari iđealom lepog. U njemu'nema protivurečnosti, antaponizama, nerazvezanih čvorova, Daleko ispred svih drugih narođa penje se sovjetski natod »blistavimi vrhuncima komunizmaa. »Slično jarkom suncu, SSSR, pod rukovodstvom velikog „Staljina, svojim životvornim zracima osvetljava 'nastupanje istinskog proleća čc

slučajevima surovog obračunavanja 8 ljudima koji se usude da kritikuju ne“ ku vodeću ličnost ili zvanični partiski kui. po političkim i kulturnim pita= njima, o mnogobrojnim slučajevima zavođenja prave oligarhije u raznim ustanovama i društvenim organizacijama. Uostalom daćemo reč gamim sovjetskim ljudima. Na savetovanju sovjetskih muzičara, na primer, koje je CK organizovac 1948, bilo je ne“ koliko takvih istupa na koje vređi obratiti pažnju, |

Gorođinski: -

»Postavilo se ovđe pitanjet šta je kođ nas oligarhija ili đemokratija? Kod nas je pravi manastir kuđa vrlo slabo doleću +etrovi živog života i u“ darahje društvenog pulsa. Naša beda je u tome što smo mi, zatvorivši se u taj cehovski manastir, dozvolili đa se stvori vrlo gadno generalstvo (glas iz sale »igumanstvo!«)

Hačaturjan:

»Kod nas se stvarno obrazovao ne“ kakav generalitet. Taj generalitet O“

· čigledno se do izvesnog stepena odvVO-

jio od kompozitorske mase. Odđraz toga je što se u štampi pominje samo nekoliko imena«

Livanova:

»Malo je reči da stvari kod nas ne stoje povoljno, — stvari stoje kata“ strofalno. Gore stanje teško je IE staviti. Stvorio se nepisani nepojmli vi zakon: i u Savezu sovjetskih ROTO i pozitora i u »Sovjetskom iskustva« u žurmnalu i u pozorištu u „vOojštVU

poz WO | konsultanata istupa jedan isti ograni

čeni krug ljuđi,«

Zaharov: si »Nigđe ni u Savezu kompozitora, u konzervatorijumu, ni u drugim muzičkim organizacijama ne može se 8