Књижевне новине

BROJ 37

0 nekim profivrečnostima jedne 'kritičke trilogije

Piše:

(Crtež Džumhura) GCedomir Minđerović

svojoj trilogiji (»Protiv ritike po svaku cenu«, »Malo argumentacije uz jedan članak« i »Još malo argumentacije uz jedan članak«) M. Bogdanović otkrio je u »Književnim novinama« niz karakterističnih pitanja naše kritike, prokla-

ı mujući devizu — »Protiv kritike po svaku cenu«.

Strogo uzev, ako bismo sudili po kodđeksu primenjenom u trilogiji na V. Afrića, S. Bajića, D. Matića, B. Čiplića, B. Koša i druge, ne bi se baš mogle reći da aj naslov-

deviza izražava dovoljno precizno misao Moja je inače nesumnjivo jasna, jer je eviđenino da M.

Bogdanović ne može biti protiv kritike, a najmanje može biti protiv kritike po svaku cenu. 1 ta pretpostavka, odnosno činjenica, jedino i može pre>cizno da objasni ono što se ustvari htelo reći — da je M. Bogđanović protiv jedne određene vrste kritike, protiv »kritike po svaku cenu«, protiv »kritike radi Kritike«, protiv »kriti= kantstva« — kako je to jednom rekao V. Gligorić i dalje, već prema frilogiji, protiv »kMtike koja nije praveđ= na, koja nije pravilna, koja je proizvoljna, koja je pisana bez dara i au= toriteta, koja je vrlo često više optužnica nego li kritika, više parnički akt

« jtd., protiv kritike koja je produkat " »sve veće nebrižljivosti i neođgovorne | _lakoće i površnosti«. I u otporu, u borbi protiv takve Kritike nemoguće je

ne biti soliđaran sa M. Bogđanovićem. ·

| I. preciznijom i iscrpnijom analizom

| takvih pojava u našoj kritici i M. Bogdanović i drugi naši kritičari nesum-= njivo bi u značajnoj meri doprineli da se takve pojave što manje javljaju i da imaju što manje dejstva i na pisce i na čitaoce.

Ali — trilogija započinje konstatacijom da »posle dugotrajne i uglavnom opravdane povike na neđovoljnost naše Kritike posle, opšte i oštro postavljene dijagnoze da naša Kritika boluje od neke vrste organske insuficijencije, mi đanas imamo obrafnu pojavu, da se Kritike pišu, da se pišu mnogo i da ih piše svako«. A u »argumentaciji za konstataciju i tezu« o tome (ne zvuči li ova rečenica iz trilogije slično kritički navedenoj »i Ovo poslednje je uspelo Miri Pucovoj«, M. Bogdanović tretira V. Afrića, S. Ba-

DMIIIIIIIIJIMIIIIJIMIIIIJIJIIIIIIIIJIJIIJIIIIJIIJIIHIIIMIAIIIMMIJIMIMAJČVIGIIMIII'MIIJMI/IMIJIIIJIIIJIIJIRIIĆ MHIRIJRI!IRIIJIMIIIMIIIRIIIJMĆIJIIIIIIIIIMIIAIIIIIIMIII!IIRIRIIRIJIMIIIIIIIIIIIIJNIJI

. voriti otvoreno i neposredno. Kađ bi, na primer, u Komitetu za umetnost

Tekao neko oštru reč, to bi izazvalo _ pravu eksploziju.« |

(Savetovanje muzičkih radnika sovjetske muzike u CK. SKP(b), izdanje »Pravda« 1948).

U Sovjetskom Savezu se preko sva– ke mere idealizira i do neba uzdiže moralni lik sovjetskih ljudi. Ta 106" alizacija ide dotle da se umesto a ;

· konkretnih ljuđi konstruišu apstrakcije kojih u stvarnom životu nema bar mi takve ljude' nismo uspeli đa otkrijemo u onima sa kojima 6mo đolazili u dodir. Znamo samo da se pravi čovek ne stvara tamo gđe ljudi ne smeju otvoreno da govore ono što misle, gde postoje generaliteti po U” stanovama | kolektivima i gde je potčinjavanje osnovna vrlina. Takva sredina i takva atmosfera zakonito stva ršju ljude s gumenom kičmom, sla e će, puzavce i karijeriste. Pustimo Op sovjetske kompozitore da govore.

Kniper:

»Savez *o je mesto kuloarnih ra?žgovora, to je dk intriga .i spletki a ne stvaralačka organizacija u SS su se ljudi skupili da stvaraju jedina: Stveno, veliko, istinsko delo. SOM u Savezu istupaju prema s8iluaci]l, a

{0 govore suprotno od onog što su ju če govoriTi ili govore u zavisnosti O Svojih ličnih ili prijateljskih obzira.

' Hrenjikov: ee, Eo? Sečam ačaturjana — kOon| cert za On i orkestar. Svi a tada govorili da je delo neuspelo. 7 Savezu kompozitora bilo je TOO e kritičko savetovanje povodom tog e la. Predviđen je referat. Referent jo istupio, pri tom je više hvalio hogo kudio. Zatim su pitali ko hoće da istupi u diskusiji. i nije se našao ni je dan čovek Woji bi istupio 5 kritičkim primedbama povođom tog koncerta. To može biti samo među ljudima koji se uzajamno mrze, da ljuđi zamenjuju istinu, iskrenu roč drugu nekim tajanstvenim ćutanjem. U kuloarima 5U SVi govorili da je delo neuspelo, a U

oči niko se nije osmelio da to kaže

Hačaturjanu-«.

\

jića, D. Matića, B. Čiplića, E. 'Koša i lića.

Ro TI - U celoj trilogiji, čini mi se, ima jedna opšta, vidna protivrečnost — oče-

uje se, na osnovu teme, obračun sa »kritikom po svaku cenu«, obračun ne= sumnjivo nužan i poželjan ,pa u tome pogledu i sa »autoritetima oslonjenim ha sigurnost suda i temeljno znanje, na kulturu i ukus« u isto tolikoj meri koliko i sa još neafirmisanim kritičarima a i »kritikantima«, Reč je bila o jednoj moralnoj, odnosno nemoralnoj kategoriji Kritičara uopšte, o osudi »kritike po svaku cenu« ukoliko ona egzistira u našoj literaturi, Međutim, osvrćući se po | Dštoj liniji zameraka« (ne zvuči li i ova rečenica iz trilogije, makar samo i formalno, slično onoj

kritički navedenoj «Gledati na filmu ·

očima kojima se gledaju pozorišne režije potpuno je pogrešno i prema tome nemoguće je doneti po njoj i pra= vilnu analizu«), M. Bogđanović se ustvari najvećim delom zaustavlja na jezičkim i stilskim slabostima jednog određenog broja autora.

Navešću još jednu protivrečnost.

Dok prvo tvrđi, čak i sa izvesnim revoltom, koji bi nesumnjivo trebalo 1ISscrpnije obrazložiti i opravdati, da se danas »kritike pišu, đa se pišu mnoBe i da ih piše svako«, u drugom delu istog: stupca, u prvom delu trilogije, Ovoga puša sa' prizvukom izvesne rezignacije, M. Bogdanović piše:

»Naša kritika i neđovoljna kao što je — ovu odgovornost 1 lično priznajem — itd.«,

Kako ovu protivrečnost prosuđiti po njegovom kođeksu, po njegovim koncepcijama? Mislim da su i protiv ovakvih pojava nužni otpor, borba — dalje razvijanje principijelne, stvaralačke diskusije, kojoj su u svakom slučaju doprineli i članci M. Bogdanovića koji sačinjavaju njegovu trilogiju »Protiv

· kritike po svaku cenu«. Ali ta disku-

sija ne može đa polazi sa stanovišta da kod nas postoje »malobrojni pozitivni izuzeci kod Kojih se nesumnjivo javlja kritičarski smisao i dar«, jer naš književni život i proces njegovog razvitka i rašćenja dokazuje suprofno — dokazuje neodrživost takvog stanovišta, iako sadrži i negativne pojave, ostatke i štetne izdanke koje delom, u svojoj trilogiji, navođi i M, Bogdanović.

Iiornik bovanyko-hercegovačke proze

zdavačko pređuzeće Bosne i Hercegovine »Svjetlost« pružilo je mogućnost čitaocima da se bliže upoznaju sa književnim radom bosansko-hercegovačkih pisaca, od, kojih su pojedinci do sada objavljivali svoje književne rađove samo u lokalnim časopisima i lokalnim listovima. Zbor= nikom se dobila jedinstvenija i celovitija slika stvaranja savremenih bosansko-hercegovačkih prozatera. No da bi se čitalac još potpunije upoznao sa tim stvaranjem, trebalo mu je od strane redakcija dati više objašnjenja o kriterijumu pri odabiranju radova za zbornik i više konkretnih podataka o prilozima koji su uneti u zbornik (kada su i gde prvi put objavljeni). Predgovor koji je dao Salko Nazečić pišan je u sasvim drugom smeru, da prikaže u opštim linijama stanje stvaralaštva bosansko-hercegovačkih pisaca i njihov odnos prema našoj savremenosti. U zbornik su unete pripovetke »Pri· ča o kmetu Simanu« Ive Andrića i »Majka Miljae Branka Ćopića (o ovoj prozi smo pisali u »Književnim novinama«), „pripovetke koje bi po kvalitetima i značaju nesum= njivo ušle, pri najužem izboru, u antologiju savremene jugoslovenske proze. Odvaja se lepim kvalitetima i pripovetka Isaka Samokovlije »Đerdan« koja deluje vrlo potresno realističkim izlaganjem uzbudljive atmosfere u kući deteta koje se smrino razbolelo i koje strada od zverstva četnika, srđačnom i duševnom ljudskom toplinom koju unosi u priču osećajan pisac, ujedno i brižni lekar čija životna iskustva sadrže u sebi viđenja i doživljenost porodičnih i J}ičnih tragedija. Da bi ova pripovetka dobila punije literarno jedinstvo i potrebnu joj ravnomerniju literarnu snagu u životnoj i umetničkoj ubedljivosti, pisac bi, po mome mišljenju, mogao da još posveti pažnju obradi onih mesta koja govore o rastrojstvu majke i učešću lekara u tragičnom prizoru zverstva četnika — da bi se uklonilo izvesno razvlačenje u izlaganju tragedije i ona zgusnula u poentu (tu je naročito nužna dublja psihološka interpretacija priče matere o strahoti zverstva koju je doživela).. Ova pripovetka po svojim kvalitetima zaslužuje pažnju čitaoca, kritike i izdavačkih preduzeća.

»Čovjek iz tri carevinee. Skendera Kulenovića je satirična proza u kojoj je obrađen motiv iz vremena kađa su se širile zlonamerne

„. tendenciozne glasine od strane poturčene buržoazije. Ova proza je pisana u specifičnom žaru, „svojstvenom

~ A——ČıJr—ıır

BES ĆKovatis

ovariša dobili smo

v razređu,

ki svojih staršev ni poznal nikoli, pripoveduje le o padlem deđu in glas mu ftrepeta ob težki boli,

Prijazen je in vsakomur ustreže ter v svojem srcu ne pozna zavisti; na vsakega ga lepo čustvo veže

in z njim smo si ko ene veje listi.

Le v časih se oči mu v junaški pesmi zaživi

.za iskrijo,

popo svoje,

spomini brdski se ob.njej fiprostijo, iz svojih dni nam iz srca zapoje.

Tedaj vsi čutimo: &rce

njegovo

v domači zemlji živo korenini. A spet ga zveže z nami čustvo novo,

spet je pri nas (iz knjige »Izbrani listi«)

Kniper:

»Nekoliko dana posle pojave Hačuturjanovog dela, očigledno neuspelog, koje su svi kudili po kuloarima — ono je bilo istaknuto za konkurs Staljin-

' ske premije. Glasalo je 11 ljudi, pri čemu je od 11 koji su glasali 7 bilo »za«. Tvrdim kategorički — ja znam gledište skoro svih drugova koji su glasali — da su od tih 7 najmanje 4 još juče grdili njegovo delo,«

Na sreću kompozitor Kabalevski nam objašnjava ovu misteriju sa Hačaturjanovim violončelnim koncertom:

»Nekoliko dana posle prvog izvođenja Hačaturjanovog koncerta pojavio se u listu »Kultura i žiznje (organu CK SKP(b) za pitanja kulture i umetnosti — m. pr.) arhipohvalan članak na adresu tog dela. A mi nismo na= vikli da posmatramo gledišta izneta u »KRulturi i žiznji« kao gleđišta o kojima se može diskutovati (podvukao M. M.) i, prirodno, pojava tog članka nije doprinela razvoju diskusije organizovane u Savezu.« (navedena brošura str, 129).

*

Sve ovo, naravno, ne govori mnogo u prilog tvrđnji o demokratičnosti sovjetskog života i visini moralnog lika ljudi koji su u takvoj atmosferi primorani da žive. Ovo tim pre što je dosad već obelodanjeno u našoj javnosti mnoštvo činjenica o ovakvim pojavama u sovjetskoj stvarnosti, Zanimljivo je još čuti šta misle sovjetski kompozitori o sovjetskoj kritici koja bi, kao što znamo, trebalo da ih vaspitava i doprinosi njihovom daljem pravilnom razvoju.

'Berebrjakov:

»Kritičari neke kompozitore uopšte ne kritikuju ,mole se njima kao ikonama i fo stvara nezdravu atmosferu »alilujštine«. Pišu uglavnom o onima koji su »izabrani«, koji su dobili Staljinsku premiju i u tim pisanjima uznose ih do neba.« :

Đeržinski:·

»Iritičari gledaju koliko je moćan u datom trenutku kritikovani kompozitor, Ako je kompozitor moćan, pa se mogu pokvariti odnosi, to pišu o nje-

in daleč so spomini.

Viđa TAUFER

—

mo dobro; ako kompozitor nije »u naklonosti« njemu se mogu spokojno rugati ili ga u krajnjem. slučaju obići ćutanjem.«

Međutim, ma nažalost i još težih stvari od ovih kao što čujemo od kompozitora Šebalina: '

»Ovih dana đobio sam pismo od jednog kompozitora koji je gluv na bazi skleroze — neki Zverjev. To pismo je direktan vapaj duše čoveka, prema kome se odnose s punom nepažnjom, može biti baš zato što je u takvom nesrećnom i teškom položaju. I stvar–no, naša org. — komitetska mašina je takva đa mu nikakve pomoći neće ukazati dok se ne umeša neko drugi sa strane. A eto, nije Zverjev sam u takvom položaju. I naravno, ni o kakvoj demokratiji u. org. — komitetu ne treba govoriti. Naše rukovodstvo se otrgnulo, ako se može reći, od šiSi bn kompozitorskih masa«, (Ibid. str. 81).

SC

# O ovakvim negativnim · pojavama ne piše sovjetska štampa, Činjenice o njima mogu se naći uglavnom u materijalima sa nekih zatvorenih diskusija, u kojima u masi idealizatorskog i glorifikatorskog promakne i po neka poštena reč iz koje se jasno može sagledati i »druga strana međalje«. Sovjetska štampa, umesto ovakvim tugaljivim stvarima, radije se bavi fantastičnom idealizacijom ~ stvarnosti, Štampanjem umotvorina” pa temu »Prvi u svetu« (tako se zove jedna poema koju je neđavno u slavu navodnog pronalazača aviona Mažajskog ispevao sovjetski pesnik Sergej Vasiljev), stvaranjem kulta pojedinih ruOVO O0aI obogotvorenjem · Staljina O ovim protivurečnostima, i te kako teškim i antagonističkim, ćute i sovjetski teoretičari, Ukoliko se uopšte bave pitanjem unutrašnjih protivurečnosti i zakona razvoja sovjetskog društva, oni isključivo »otkrivaju« »neantagonističke« suprotnosti (građ i selo, radnička klasa i selja-

štvo, fizički i intelektualni rad itd.) ili se ograničavaju na fraziranje o takvim zakonima o kojima je već CK

KNIIŽEVNEINOVINE.

Velibor GLIGORIC

Skenderu Kulenoviću, sa udubljavanjem u psihologiju primitivnog čoveka, sa živim izlaganjem bogatstva narodnog duha i naročito jezika, koje se ne zahvata po površini, sa realističkom tendencijom za vernim prikazivanjem života i pripovedačkim razvijanjem satirične koncepcije, tako da satirična tendencija ove proze nije name{inuta i forsirana, ma da je u krajnjoj liniji osetna njena prigodna vezanost za izvesne situacije koje su danas iza nas.

Pripovetka Marka Markovića »Od sumraka do zore« je sadržajna, po načinu izlaganja lika i razvijanju radnje u onom nastojanju velikog dela naših proznih pisaca posle oslobođenja da subjektivnim zalaganjem istaknu patriotizam i viteške vrline našeg čoveka za vreme okupacije. U pripovetci ima i feljtonske konstrukcije, nedovoljne ubedljivosti u motivaciji osnovnih radnji i zbivanja (naročito u pogledu veza Dragana i Brke, — jedna od osnovnih tendencija pisca đa pokaže bratimljenje rodoljuba u opasnosti nije se organski u=skladila sa prikazom događaja). No, s druge strane, pokazuju se i u ovoj pripovetci jaki kvaliteti proze Marka Maykovića koji njegovom stvaralaštvu daju posebno mesto, a nalaze se u vernom i slikovitom prikazu ambijenta koji čini osnovicu na kojoj se radnja razvija, u RKvalitativnoj razvijenosti pripovedačkih sredstava, realističkom odbiru fakata, u stilu u kome ima jedre izražajnosti i misaone sažetosti, Bilo bi nesumnjivo vredno i korisno da se čitaoci upoznaju sa literarnim radom Marka Markovića, da se izda. vačka preduzeća zainteresuju izborom njegovih radova među kojima, veru-– jem, ima izrazitijih za njegovo stvaranje, nego što je ovaj u pripovetci »Između ponoći i zore«.

Gotovo ceo zbornik sadrži rađove sa obradom motiva iz narodnooslobodilačke borbe. Jedam od ređih izuzetaka je pripovetka Novaka. Simića »Povratak Marka Miškovića« u kojoj je obrađen motiv iz vremena neposredno posle prvog Svetskog rata. Simić prikazuje u toj pripovetci propadanje bosamskih nacionalnih boraca, onih koji nisu hteli da postanu oruđa hegemonističkih kapitalističkih vlada monarhije. „Simić impresivno prikazuje surovi i mračni ambijent propadanja čoveka koji se odao piću, razbijene odnose u porodici, daje žive likove, teži da se unese u njihove duševne patnje, Oseća se ovde na Simićevom pripovedanju jak uticaj ruske klasične literature u susretu dečka sa starcem koji prodaje alvu i u sažaljenju nad njegovom bedom, u samoubilačkom bunilu čoveka koga su otrovali život i piće, u njegovoj fiksiđeji »kad mene više ne bude, oni će bolje živjeti«, u unutrašnjim samooptužbama žene koja je postala mučenica kraj pijanog muža, uticaj pod čijim utiskom izvesni prizori u pripovetci dobijaju izgled Kknjiške stilizacije. Hamza Humo je pisac koji ima veliki broj Književnih dela ih svom stvaralaštvu. Nesumnjivo je teško i nemoguće (kao i kod drugih starijih predratnih pisaca) prosuđiti njegovo stvaralaštvo na osnovu jedne pripovefke i to pripovetke u kojoj je obradio savremenu tematiku, motiv iz narodnooslobodilačke borbe. Pripovetka »Kađ tutnji iza brda«, objavljena. u zborniku, sadrži izvesne njegove Osobine u prisnom osećanju i poznavanju života i stvarmosti koju opjsuje. Lik samoživca i izdajice gazda-Ivana je realan i životan u pripovetci. Realno su prikazani i njegovi odnosi prema četnicima i narodu u vreme okupaci-

rekao svoju reč, kao na primer o »za- ” konu kritike i samokritike«. Takve protivurečnosti kao što je, na primer, ona između birokratije i radnih masa, između naraslih proizvodnih snaga i birokratsko-centralističkog načina rukovođenja proizvodnjom oni ne vide niti. smeju da vide.

Što se tiče umetnika, Partija u ime »krilatog realizma«, u ime parole »lepo — fo je naš (sovjetski) život«, zahteva od njih apsolutnu afirmaciju i iđealizovanje takvog života. Karakterističan je slučaj obračuna sa jednom književnicom — Kedrinom, koja je optužena za kosmopolitizam zato što je — kako pišu sovjetski estetičari Bjelik i Parsađanov, optuživala sovjetsku literaturu za »birokratski optimizam« i provoveđala neophodnost borbe protiv »lakiranja«.

Kao dokaz njenog antipatriotizma pisci članka citiraju jedan odlomak iz kritike koju je Kedrina napisala o Aleksandru Tvardovskom:

»Eto ta težnja Tvardovskog -— đa pokaže sve čvorove naše stvarnosti razvezanim i sve protivurečnosti ukinutim — i jeste uzrok tome, što mladež u njegovim „delima izgleda daleko bleđa od staraca. Tvardovski u svom slikanju života mladog pokolenja sovjetskih građana polazi od te netačne pozicije da su sve životne protivurečnosti već razrešene sudbi-

' nom starijeg: pokolenja,«

Vređdan pažnje je način na koji se pisci članka — ne ustručavajući se ni od najbezočnijeg izvrtanja smisla ove nesumnjivo pravilne primedbe — obračunavaju sa svojom žrtvom:

»Dakle Kedrina poziva pesnika da slika buržoasku dvojstvenost u liku sovjetskog čoveka (!!) Kedrina bi htela da vidi u sovjetskoj literaturi reflektirajuće heroje prošlosti (!!), ljude iznutra načete, okrnjene, duhovmo opustošene (!!!) i na taj put je gurala sovjetske ljude.« (Bjelik, Parsađanov).

A u istom članku navođi se sledeći tekst Malenkova sa Prvog zasedanja Informbiroa koji se označava kao idejna platforma borbe proliv kosmopolitizma:. ay

»Sada agentura američkog i engleskog imperijalizma ne štedi snage da

·tiny — Džems — Pragmatizam — str.

je. No u pripovetci ima i znatnog pretrpavanja nevažnih detalja koji nisu prešli u umetničko transponovanje, Takođe i knjiškog konstruisanja naročito kađa su u pitanju pozitivni ljudi iz naroda kao što je stari Mijat, njegovog lika i njegovih sukoba sa gazda-Ivanom. O pripovetcti Gojka Banovića »Tela] Redžep« pisao sam u »Književnim novinama« povodom njegove zbir ke pripovedaka, zadržavajući se poglavito na njenim kvalitetima. U Zborniku gde je ona u zajednici sa pripovetkama kao što su »Priča o kmetu Simanu« Ive Andrića, »Majka Milja« Branka Ćopića, »Đerđan« Isaka Samokovlije, rastu i zahtevi prema njoj. Da bi dobila punije pripovedačko jeđin=stvo i oslobodila se izvesne feljtonske konstruisanosti prigodnog „karaktera koje ima u drugom delu, naročito u završnom, smatram da bi bilo dobro kad bi pisac uzeo u ponovnu pripovedačku obrađu motivaciju približavanja telala Redžepa narodnooslobodilačkom pokretu, njegovog unutrašnjeg doživljavanja oslobođenja od ponižavanja i oslobođenja od osećanja poniženosti u realnije datom, dubljem kontaktu sa pokretom (praznina postoji između prvog i drugog dela). Plastičnost prikaza licemerstva visokog klera, njegove izdajničke povezanosti sa okupa– torom i dušmanske okrutnosti ispod lažnog čovekoljublja u crtici Emila Petrovića »Dve posete« dobila bi jaču sugestivnost kad bi prikaz posete starice bio oslobođen izvesne feljtonske melodramatičnosti,

U pripovetci ı Mehmeda Selimovića ispoljena je sposobnost pisca da prikaže karakter i to sa njegove unutrašnje strane, psihološkom analizom. Tu sposobnost čini snaga opseryacije pisca koji pokazuje živu radoznalost prema složenosti ljudske psihe. On nije pošao da prikaže čeličnog borca rukovodioca u narodno= oslobodilačkoj borbi uobičajenim metodom u kome dolaze do izraza jaka gubjektivna „raspoloženja afektivne prirođe, Manje je u ovoj pripovetci-ispoljena sposobnost pisca za razvijanje fabule, alkcije, Akcija je data u= glavnom opisno, kao u memoarskoj prozi.

Brih Koš nije pretstavljen u cborniku u njegovom najboljem pripovedačkom dometu. Ređakcija je išla za tim da u zbormik umese ne samo radove pisaca koji vode poreklo iz Bosne i Hercegovine, nego da ti radovi budđu posvećeni izrazito bosansko-bercegovačkom ambijentu (to se viđi i u izboru proze Skendera Kulenovića). Da bi došli do punijeg izraza kvaliteti proze Eriha Koša, trebalo bi objaviti, na primer, kada je reč o zborniku u čijem sastavu se teži za probranijim „kriterijumom, pripovetku »Baba Kartara«, no ona je iz sasvim drugog podneblja, Pripovetka »U pećini«, objavljena u zbomiku, spada u prozne crtice, krokije Eriha Koša, one sa bizarnim i apartnim motivima, u kojima su skicirani zanimljivi literarni momenti, oni koji ne sadrže dublji i širi zahvat u život. Ređakcjija je mogla naći jači izbor proze EKriha Koša u njegovoj zbirci »U vatri« kad je htela da ostane dosledna u sastavu zbornika na bosansko-hercegovačkom terenu. Ređakcija nije bila dosledna na pitanju unošenja književnog rada pisca Dušana Đurovića u ovaj zbornik. Đurović nije pisac koji vodi poreklo iz Bosne i Hercegovine, već iz Crne Gore, a njegova proza nije samo ni, poglavito iz bosansko-hercegovačkog podneblja (redđalkcija je verovatno unela njegov rad u zbornik zbog toga

III|IIIIIIIE, TMIILIIIIIJIMIILIJIIIIIIIIIJJIIIFIKIIRIJIIIIIIIAJJIJIJIJIIEIJJIIIIRIJIILIIIIIFIFIIIIIIIRIIJIIIIIAIIPIIIII JIMI I/17]EIPIJIIIPJJPJU- [1 I0IIILIT{ [11] rA[tz|PTFI[Iri} IIIIIMIIIRIIĆIHIHHIJII

bi našla unutar SSSR-a oslonac za= svoju špijunsku i antisovjetsku propaganđdu. Agenti inostranih obaveštajnih službi revnosno traže slaba i ranjava mesta među nekim nestabilnim slojevima naše inteligencije, koji nose pečat starog neverovanja u svoje sna= ge i koji su zaraženi bolešću niskopoklonstva pred svim inostranim, Takvi ljudi lako postaju hrana za inostranu obaveštajnu službu.«

Takva je dakle »logika stvari« po mišljenju zvanične sovjetske umetničke kritike koju pretstavlja na primer jedan Parsađanov; voditi borbu protiv »lakiranja« „»buržoaskog optimizma« znači — biti bezrodni kosmopolita, a to dalje znači — biti špijun inostrane obaveštajne službe.

Ostavljamo na stranu moral, pošte. nje, humanizam i ostale etičke kategorije ovakvog kKkritičkog postupka, Tremutno nas je, pre svega, interesovala veličina i forma pritiska 'koji se vršio odozgo na sovjetske »inženjere ljudske duše« da bi se naterali đa u svojim delima iskrivljavaju i falsifi kuju sovjetsku stvarnost da je idealizuju i stvaraju iz glave yumesto da je odražavaju iz realnog života,

Naravno, sve je to tipično subjektivno-iđealistički, pragmatistički postupak. Ovo proizvoljno konstruisanje stvarnosti u smislu njenog ulepšavanja i glorifikacije potrebno je sovjetskoj birokratiji uglavnom iz sličnih razloga iz kojih danas američka buržoazija veliča i uzdiže »američki način života«, »stopostotnog Amerikanca« proglašava idealom ljudskog bića, a američku naciju najsposobnijom i najvitalnijom na svetu, dostojnom hegemonije nad drugim nacijama. »Pragmatizam uopšte, po rečima samog Džemsa, polaže pravo na svoju osvajačku sudbinu (conquering des-

50). i

Po toj bimoj crti pragmatizma 60vjetski neopragmatisti ne izostaju ni malo iza svojih američkih kolega i učitelja, ž 3 s = = žš | Žž s =

IHiH|i[Ii[} DII|IIJILHIJIJJ/IJIHIIILUIUJIJIIIHIIIIINIHI

TIHHHIIHUIHIITHTUT III HHTIIHI Hi III

i Pie a

što je on sad član udruženja pisaca u Sarajevu). Đurović nije ni najsrećnije zastupljen u zborniku pripovetkom »Inženjer Šmit«. Ova pripovetka u svojoj fabuli i izlaganju radnje nosi. karakteristike koje su već išticane, kada je reč o onoj literaturi koja sebi postavlja uske, dnevne zadatke prigodnog karaktera ,kao što su na pri- | mer da razvija budnost u masovnim. akcijama prema saboterima, da pohvaljuje one koji uđu u trag sabote= rima, da se borba za ostvarenje ka-_ kvog plana izgradnje veže za opasnost diverzantske škcije klasnog neprija= telja, Usled toga u pripovetci nemo tivisanost neprijateljskog podzemnog. rađa inženjera Šmita odvela je u shematično prikazivanje sukoba i likova koji učestvuju u sukobu. Te vrste shematičnosti sadrži i crtica »Čobanin zadružnog stada« Šukrije Pandža. Đurovića je trebalo zastupiti kakvim drugim njemu svojstvenim književnim radom, kao što je trebalo zastupiti sa kakvim drugim radom Veru Obrenović-=Delibašić, jer se iz odlomka »Iz Gojkovog dnevnika« ne mogu videti njena svojstva kao proznog pisca.

Zvonimir Šubić pretstavljen je u zborniku anegdotom »Bez krivice kriva«, anegdotom koja sadrži đramatičnu emotivnu maferiju i psihološku interesaninost, ali koja očekuje i traži širu pripovedačku obrađu.

U zbornik su ušli i odlomci iz dnevnika o narodnooslobodilačkom ratu Rođoljuba Čolakovića (»Preko Konjuha«, Slavka Mićanovića („Preko Save«) i Steve Popovića (»Prve puške iz Majevice«. U odlomku »Preko Konjuha« mogu se osetiti kvaliteti prirodnog, širokogiljudskog pripovedanja Rodoljuba Čolakovića, u odlomku Slavka Mićanovića osetiti pripoveđačka sugestivna snaga u izlaganju proživljavanja emotivnih, dramatičnih probijanja na cilj. U ođlomku Steve Popovića izražena je tendencija da se dokumemti o narodnooslobodilačkoj borbi daju u pripoveđačkoj obradi.

Od mlađih pisaca zastupljeni su u zborniku „Risto Trifković, Mlađen Oljača, Ahmet Hromadžić i Emilija Stijačić. Risto Trifković wu pripovetci »Ljudi u odredu« uspeo je da realistički prikaže povezanost ljudi u borbi, a da to ne bude knjička konstrukcija, rađena po postavljenim tezama, Radnja se odvija prirodno, životno ubedljivo, tako da odnosi između trojice drugova ne dobiju izgleđ idilizacije, ma da je mestimično zanos piščev subjektivni stav prema što jačem isticanju pozitivnih ljudskih svojstava prikazanih ličnosti. Pripovetka »Vojnička puška«• Mlađena O1jače je slikovita u prikazu borbe naroda sa izdajnicima u iznošenju uzbudljivih momenata iz ustanka Kozare. Pripovetka Ahmeda Hromadžića »Draginja« dala je skicu oružanog učešća u borbi deyojke iz naroda, a crtica mTli}e Stijačić »Ipak će biti«, emotivnu skicu ustaškog razbojništva. Obe skice sadrže u većoj meri jako naglašenu subjektivnost pisca i književnu neođređenost. Ono što je zajednička osobina bosansko-hercegovačkih proznih pisaca, izražena u ovom zbomilu, to je vrlo živo pripovedanje, sa jakim osečanjem lepote narodnog jezika, čije bogatstvo su sačuvali u svome stvaralačkom ra du. Oseća se kao zajednička osobina i težnja da budu bliski narodnom životu, živoj stvarnosti, da prikazuju čoveka iz naroda i da u njemu nađu lepote ljudskoga, plemenitog i velikog, ispoljenog: u narodnooslobodilačkoj borbi, Njihova privrženost motivima iz narodnooslobodilačke borbe ima korena iu ovim svojstvima, a takođe i u doživljaju borbe koja se u đugom periodu razvijala na njihovom ierenu, u njihovom podneblju. Narođnooslobodilačka borba je ostavila duboku impresiju u narođu i razumljivo je da su pisci prožeti ovom impresijom. No 8 dvuge strane pokazalo bi so izvesno zaostaljenje literature ako bi we pisci zadržali samo na obradi ovakvih motiva. Pada jako u oči loša oprema ovog zbornika. Spoljna strana knjige nema nikakav literarni izgled, Po njenom spoljnjem izgledu pre bi se moglo zaključiti da je to zbornih pravnih propisa i uputstava, nego zbornik literarnih radova. Ni tehničko uređenje u-. nutrašnjih strana ne odgovara ozbiljnosti sadržaja i nameni ove Knjige. Može se s pravom reći đa je unutrašnje uređenje zbornika neuredno, neugledno i neukusno. U onakvom tehničkom uređenju, na onakvoj hartiji i prelomu strana, likovi pisaca izgledaju gotovo deplasirani, Neurednost se vidi i u njihovom izlaganju. Pored umetničkih crteža kao što su Ive Še-

remeta.Ismeta Mujezinov:ća i drugih O

slikara, nalaze se i crteži rađeni sa fotografija, pa čak i kabinetska fotografija (Novaka Simića). Lik Branka Ćopića datje u crtežu kome nije naznačen ni tvorac. U tehničkom pogle du ovaj zbornik je jedno od najprimitivnijih i najzaostalijih naših izdanja po oslobođenju.

Raspored poznatih rađova učinjen Je bez nekog vidljivog opravdanja, a u beleškama može se naći da je »Večera« Skendera Kulenovića prikazana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (a ona je prikazana u Narodnom

' pozorištu) i, na primer, da je Oljača

»urednik omladin&kog, književnog časopisa »Omlađina« u Beogradu, a časopis sa takvim nazivom ne postoji u Beograđu.

Zale ya 0 (Crtež Feđora Valća)

'

„“ Ha ~.

' ,:bi 7 M. e f